Beogradski sindikat, PRAVO KROZ VETAR
Sedim u kafiću ljude posmatram sa strane
I vremena se sećam kad sam imo dane tamne
Kada nisam znao gde ću, svuda pakao i sranje
Kad sam maštao o sreći, život merio na grane
Sa drugom se srećem, tako priča i polazi
Bučno kreću se vozovi, nijedan slučajni prolaznik
Na sve strane lažem zašto nema te u školi
I ne znam šta da kažem kada pitaju me tvoji
A kući da ne zovem, profi kao rek’o sve
Kao bolestan si gadno, da ti stalno nosim lekove
A sad mi brzo pričaj zašto zvao si me ovde
Ovde nam je štek za frku i mnogo gadan problem
Pokazuje mi ruku, znam zato te i zovem
Jer ti verujem k’o drugu, jer sam počeo da se bodem
Šta, ne verujem, u venu si se puk’o
Sjebo sam se skroz, tako krenuo i navuk’o
Šta tako krenuo i navuk’o, jel sam ja to dobro čuo
Pa ti si takve tuk’o, maltretirao i pljuv’o
Znam da jesam, znam sve ovo je greška
Veruj znam i naš dogovor i tu granicu sam preš’o
Brate, biće teško al’ sam s tobom od početka
Za sve ima leka, idemo treninzi k’o nekad
Jer ovde stoji jedan i za pakao spreman
Čeka da krene uz tebe, na bilo koju neman
Od tad prošle su godine, al’ brate isto mi nedostaješ
Jer ljude s takvim srcem, više ne upoznajem
Bez ponosa se sećam, dok gledam za tobom
Zato ako bude frke gore tu sam, zovi ako treba
Da li znaš kako živim svaki dan
I još uvek nasmejan
Kroz ovo more problema
Ja plovim pravo kroz vetar
Srećem ortaka iz kraja, on je na dopu godinama
Priča, ostao je bez stana, pa sad po hodnicima spava
Nekada je bio lik do jaja, mog’o si se zakleti u njega
A sad tu stoji krezav i bedan, zenke k’o da nema
A sećam se kad smo bili deca, koliko smo se gadili svega
Dok smo gledali starije đanke kako propadaju od reda
Mogao sam tada glavu da dam, da nas druga sudbina čeka
A sada kada ga pogledam samo pomislim, kakva šteta
I savest me izjeda jer se tripujem da sam mogao
Da mu pomognem da se izvuče ‘mesto što sam ruke digao
Da sam ga barem druknuo, pa tek onda da sam ustuknuo
Barem njegovi da su saznali, pre nego što se prvo puknuo
Sada bi i oni bili živi, a on bi imao neku šansu
Da su ga poslali u Moskvu, dok još nije bilo kasno
A ja sam samo gledao i ćutao i pustio ga da vene
Mislio sam shvatiće da će moći da se prene
Da neće dozvoliti da se sjebe, da je to samo trenutna faza
Nisam znao da je đavo, stvar od svakog jača
I sad na ivici plača nemoćno gledam drugara
Ova moja prokleta duša, jedna gnojava rana
I zato želim reći vama kojima je gudra do jaja
Da se ne zajebavate jer ćete sjebati i one koje volite
Da nećete moći da se vratite i ako tripujete da možete
Jer i oni što su propali su isto tako mislili
A sad su samo grobovi, gorki tripovi i sećanja
Ne na ono što su bili već na ono što su postali
Da li znaš kako živim svaki dan
I još uvek nasmejan
Kroz ovo more problema
Ja plovim pravo kroz vetar
šala
