Српски језик и српско име
Око значења и старости српског имена постоје многе несугласице историчара и филолога. Ништа мање нису ни недоумице о старости српског језика и његовом месту у разгранатом стаблу словенских језика.
Разлог, можда, лежи у томе што се овом темом могу најуспешније бавити српски научници, али њих скоро да није било до ослобођења од Турака и приближавања Србије Европи. Са друге стране европски научници нису били заинтересовани да се баве српским језиком јер га или нису познавали, или су имали предубеђење да се ту нема шта значајно открити.
Ретки слависти са запада су у својим истраживањима долазили до интересантних открића која су наишла на зид ћутања, па чак и заташкавања, како би се очувала једна историјска школа која је за циљ имала преувеличавање западне културе (германске) и ниподаштавање источне културе Европе.
Осврнимо се на рад француког слависте Сипријана Робера (Cyprian Robert). Рођен је 1807, цео свој радни век је посветио проучавању словенских народа, посебно оних који су живели у тадашњој Турској. Значајна дела су му: Словени Турске из 1844. год. и Словенски свет из 1852. год.
Приликом постављења за професора при College de France одржао је предавање које је штампано у часопису “Два света” јануара 1846. год,. од стране 365 до 375. Следећи део тог говора најбоље представља резултате и циљеве његовог рада:
“Када човек није рођен као Словен, пре него што филолошки обухвати све језикеи све словенске књижевности, најпре треба да упозна довољно једну од њих. Треба што је могуће боље упознати најстарију, најједноставнију, ону, која најбоље даје кључ за остале. Исто тако, да би се оценила словенска раса у њеној укупности, корисно је, да се најпре проуче она племена те расе, која у својим обичајима, својим законима и својој поезији чувају првобитни облик с најмање измена.
Тај језик, тај народ и ту првобитну словенску поезију, верујем, нашао сам у Илирији. Питаће ме несумњиво, како сам дошао до тог уверења. Пошавши од идеје, да као база сваке велике расе постоји племе-мајка, ја сам годинама тражио то племе и тај језик на северу Европе и нигде нисам открио његово постојање. Нашавши да Пољаци и Чеси чувају најстарија позната документа словенске историје, по томе сам најпре закључио, да та два народа морају бити најстарија, најизворнија од целе словенске заједнице. Међутим, прелазећи њихове области, уверио сам се у своју грешку. Латинизам је одвише дубоко изменио првобитни карактер Пољске и Чешке, он је одвише продро чак и у сам живот људи на њивама, а у градовима се осећа утицај, и то одвише, нових идеја, а да би се, усред таквог превирања, могао лако издвојити код та два народа првобитни расни тип. ”
После узалудног тражења, одлучио сам најзад, да потражим тај првобитни тип код Руса, али, код њих сам нашао словенски геније тако изобличен азијатским утицајима, колико је у Пољској изобличен западњачким. Очајан, прешао сам онда на Словене, које зову ‘варварским’. Све је допринело да ме наведе на тај пут. Пољак из Варшаве ме је упутио краковским планинцима, непокорним карпатским Горанима, као највернијим чуварима националног карактера. Московски Руси су ме, што се њих тиче, послали Русинима Украјине и Галиције, као оснивачима њиховог царства. Стигавши у Украјину, нашао сам, да су тамо обичаји, приче, навике, читав русински живот, тако испуњени медитеранским успоменама, тако да сам био присиљен, да идем да тражим још даље, на југу и на истоку, вилу чуварку словенске колевке. Пошто сам најзад прешап Дунав, није ми требало дуго, да ту пронађем Козаке из Украјине, Русине из Галиције, пољског карпатског Горанина и Чешког судетског Горанина, једном речју, сва првобитна племена других словенских народа, дивно сконцентрисана у Илирику Балкана. Све што код осталих словенских народа живи само у стању легенде и нејасног мита, још је у стању живог закона у тој непроменљивој и поетској Илирији. Није ли требало да закључим, да сам најзад додирнуо живу стену и земљу првог обликовања и да су Срби Илирије заиста били најстарији међу Словенима?
Да бих постигао што потпунију очигледност, почео сам да исцрпно критикујем све оне међу савременим историчарима, који уче, да је маса српског народа дошла са северана на југ и који не допуштају, да је било Словена између Дунава и Грчке пре хришћанског доба. Брзо сам се уверио, како мало вредности имају разлози које они наводе у прилог својих историјских теорија. Народне традиције са својим поетским закључцима, повећала су број доказа, до којих сам дошао. Велики број грчких митолошких прича може се добро објаснити само српским начином живота. Херојске песме, оне најстарије у Илирији, сложне су у томе, да у Илирима пре Христа виде Србе.
Bez kritickog pristupa banalno se navodne 'cinjenice' izvlace iz konteksta (istorijskih izvora). 
