Из мог искуства, 90% уличних туча се добија најпростијим директом, боксерским, вингчуновским, или неким трећим, небитно. Као што су у 90% уличних туча са друге стране противници који се не баве никаквим борењем. Такође, више од 90% живота проведемо у ситуацијама које нису уличне туче, тако да је бављење борењем гдје је највећа мотивација то, како се спремити за уличну шору, глупо, а и губљење времена, јер постоје једноставније и брже методе за одбрану од нападача, џепни сузавци, они електрошокери и сл.
Било је ријечи о навали адреналина у конфликтној ситуацији, те како се тада "забораве све технике и користе неки основни потези", међутим, то је првенствено проблем недовољне увјежбаности, него мањкавост вјештине. То зна свако ко се бавио вјежбањем нечега, па било то борење, хеклање или свирање неког инструмента. Тако некако долазимо до тих "бескорисних потеза", који не морају увијек бити бескорисни. Као што је Ерик Џонсон или Стив Вај, прије него што су постали грандмастери гитаре, провели године шпилајући "бескорисне скале и прстореде и досадну теорију", како би то постало дио њихове природе и како би у стресним ситуацијама (живи наступ) њихово тијело реаговало у великој мјери по аутоматизму, тако је и при учењу борења понекад потребно радити вјежбе и технике које немају директне везе са самом борбом, већ са усвајањем основних принципа борења. А принципи су оно што је битно, јер се многе технике забораве.
Годинама се бавим санда борењем, а користим сваку прилику да испробам неке ствари са људима који раде винг чун, шуаи ђао, који су такође са мном у клубу, као и са кикбоксерима и људима са ММА. Радио сам и таи чи чуан једно вријеме, док сам се опорављао од повреде зглоба (и намјеравам да ту форму, кад-тад, научим до краја). И од сваког је могуће научити понешто, код вингчуноваца ми се свиђа мекоћа коју посједују која им омогућује да упијају моје нападе, кретања која су развијенија него у једној вјештини коју сам видио. Шуаи ђао ми се свиђа јер нема пренемагања, тражи се чврстина и спретност, и види се велики утицај на бацачки приступ у самом санда борењу. Чак сам и из таи чи чуана научио сјајне ствари (иако он одавно нема борбену употребљивост), највише што се тиче држања и равнотеже.
Чини ми се да су Кинези сами највише криви за ту слику о винг чуну, а и другим стиловима као "мистичним вјештинама" без неке користи, јер су нам подваљивали свега и свачега, а мало правих ствари, и биће искључиви кривци кад им неки сјајни стилови у потпуности нестану. А ствар је проста - Кинези су један од најпрактичнијих народа на свијету, и здраворазумско размишљање нам казује да би и борилачке вјештине требало да буду такве - практичне. Што у суштини и јесу, оно са чим сам се ја до сада сусретао је све само не мистично, и засновано је искључиво на науци. Прво, један дио времена треба ојачати тијело како би могло да правилно усвоји технике. Затим, понављати технике (које опет нису никаква магија, већ резултат проучавања реакција људског тијела) док тијело не дође до нивоа кад реагује инстинктивно (као што би рекли џез музичари, научиш све могуће скале, модусе, акорде, варијације, односе, да их имаш у малом прсту, онда их заборавиш и спреман си да свираш џез). Кад се то постигне, онда нема тог адреналина који ће нас натјерати да радимо ствари које нећемо. Дакле, у бити је веома једноставно, као што је једноставно постати мајстор било чега.