Vilijam Blejk, duh koji hoda
Kad već budem mrtav i beo
ja bih ipak nekako hteo
da makar kakva nekakva
svetiljka budem.
V. Borhert
Svako isticanje osobenosti i neuporedivosti Vilijama Blejka (1757–1827) – priznajmo to odmah na početku još jednog neuspelog pokušaja – osuđeno je na to da završi kao tužni eufemizam, slabašni nagoveštaj jedne po svemu jedinstvene vizionarske i umetničke energije koja, reklo bi se, s vremenom samo dobija na snazi.
Blejkova ilustracija:: Iz Knjige o Jovu
Silinu te energije, prirodno, prvi su osetili članovi njegove porodice: otac i mati nisu bili sasvim sigurni kako bi trebalo reagovati na priče malog Vilijama o tome kako se kroz prozorsko okno pogledao s Bogom oči u oči i o krošnji drveta prepunoj anđela, koju je ugledao u jednoj šetnji poljem, ili o tome kako se u jednoj drugoj šetnji susreo sa starozavetnim prorokom Ezekiljom koji ga je tom prilikom, izgleda, uzeo za šegrta. I pošto ga batine i druge vaspitne mere nisu odučile od takvih doživljaja i želje da govori o njima, roditelji su odlučili da mu ostave punu slobodu vrludanja po neodoljivo primamljivim lavirintima koji su se iz dana u dan otvarali u njegovoj svesti. Umesto da ide u školu, čitao je intuitivno i halapljivo ono što je osećao da bi trebalo da čita; tako je preko Biblije i Jakoba Bemea došao i do Emanuela Svedenborga, čija su ga religijska učenja, a posebno demokratična ideja o gotovo potpunom poistovećenju Boga i čoveka, toliko privukla da je postao njegov vatreni pobornik, potom i pripadnik crkve koju je Svedenborg osnovao u Londonu. Bio je to jedan od prvih otvoreno jeretičkih koraka u njegovom buntovnom životu. Ubrzo će mu i Svedenborg postati pretesan; ubrzo će shvatiti da ideja slobode, koju je vrlo rano prepoznao kao svoj životni kredo, podrazumeva odbacivanje svakog, pa i najliberalnijeg unapred zadatog misaonog sistema. “Moram da stvorim vlastiti sistem”, zaključio je Blejk, “da ne bih postao rob tuđeg.” I počeo je da ga stvara najpre u slikarstvu, tačnije u primenjenoj umetnosti gravire koja je, po zamisli njegovih roditelja, trebalo da mu bude osnovni izvor zarade za život. Nije, međutim, bilo tako, zbog toga što je dečak odbijao da svoj vrlo upadljivi likovni talenat potčini sumnjivom ukusu naručilaca njegovih dela koji, opet, nisu bili spremni da svoj novac daju za Blejkove smele likovne eksperimente, tako različite od tadašnjeg, mahom uštogljenog i nemaštovitog, konvencionalnog slikarstva. Slično će biti i u poeziji, koju će ubrzo početi da piše, vođen ponajpre željom da svet oko sebe i u sebi objasni samom sebi, pa tek onda drugima.
Buntovnik, šaman i prorok: Džim Morison
Tako je već u svojim ranim
Pesmamanevinosti i iskustva izgradio koncept nevinosti, ranjive ali neuništive, kao jedne od ključnih ljudskih osobina. U ovim pesmama, ukratko, Blejk govori o ljudskoj duši, ali i o ljudskom životu uopšte, kao o jedinstvu suprotnosti. Koncepti nevinosti i iskustva pri tom predstavljaju ključne kategorije u kojima su sve te suprotnosti objedinjene, dva polarizovana ali i komplementarna segmenta bića: nevinost znači čistotu, dobrotu, lepotu, plemenitost – ali i fatalnu ranjivost i bespomoćnost pred nadiranjem iskustva, koje nevinosti oduzima mnoge od njenih najlepših atributa, ali joj daruje snagu i znanje bez kojih nema opstanka. Jedno bez drugog, dakle, ne mogu, ali ne mogu ni jedno s drugim – zbog toga je život takav kakav jeste; zbog toga bi, po Blejku, jedna od ključnih čovekovih ambicija trebalo da bude usmerena na nastojanje da sačuva dete u sebi. Divlje dete, ako je moguće. Iskustvo, dakle, ne mora nužno da podrazumeva uništenje nevinosti i obesmišljavanje života. To je najočitije u pesmi
Tigar, jednoj od najpoznatijih pesama ikad napisanih na engleskom jeziku, u kojoj je tigar pojava koja istovremeno budi strah i nadu: strah od destruktivne moći koju otelovljuje, i nadu da bi iz te destrukcije mogao da nikne novi, možda bolji život.
Na suprotnostima počiva i Blejkov makrokosmos. Taj svet je u delima
Venčanje Raja iPakla,
Knjiga o Jurajzenu,
Jerusalim i mnogim drugim (Blejk je pisao gotovo bez prestanka, pod stalnim pritiskom osećanja da neće uspeti da pohvata i u stihovima sačuva vizije koje su ga neprekidno opsedale), naseljen mitskim junacima kao što su despotski vladar Jurajzen – bog agresivnog razuma, tlačiteljskog reda i poretka; anarhični buntovnik Ork, protivnik svakog autoriteta, i premudri stari majstor, prorok po imenu Los. Blejkova je ličnost bila sazdana od ove poslednje dvojice, i to u neverovatnoj eruptivnoj kombinaciji koju je većina ljudi iz njegovog okruženja jednostavno videla kao ludilo: oni dobronamerni, smatrali su da je to ludilo zanimljivo i da u njemu možda čak ima nekog metoda; oni manje blagonakloni, a po pravilu moćniji, nalazili su da je reč o opasnom manijaku koga bi trebalo zatvoriti – pa su to povremeno i činili, za svaki slučaj.
Za Blejkovog života, nažalost, mnogo je više bilo ovih drugih: Vilijam Blejk je umro kao gotovo nepoznat, siromašan slikar koji je onako za sebe pisao i nekakve stihove, pa je kao takav ubrzo bio uredno zaboravljen. Srećom, ne sasvim: Blejkova biografija koju je 1863. godine objavio jedan od njegovih tada već sasvim retkih poštovalaca, Aleksander Gilkrist, pokrenula je talas obnovljenog zanimanja za glavnog junaka te priče. Najpre su slikari poznog devetnaestog veka u Blejkovoj pobuni protiv akademske jalovosti slikarstva njegovog doba videli zgodno polazište za ogorčen protest protiv ne manje jalove, zvanične viktorijanske umetnosti. Njegov angažovani estetizam opčinio je potom Vilijama Batlera Jejtsa, pa onda i Dejvida Herberta Lorensa koji, sasvim slično Blejku, do samog kraja nije uspeo da se opredeli da li želi da bude umetnik, ili propovednik i prorok. I što se dublje uranjalo u dvadeseti vek, postajalo je sve očiglednije koliko su Blejkove proročke vizije – najčešće na nesreću i užas čovečanstva – bile bliske istini. Fizičko i duhovno zagađenje sveta, pretvaranje čoveka u zavrtanj jedne zle mašine, besmisleni teror razuma – svi ti i mnogi drugi aspekti Blejkovog poimanja budućnosti neosetno su se jedan za drugim pretvarali u sadašnjost u kojoj, nažalost, i danas živimo. Te distopijske slike, srećom, imaju svoju moćnu protivtežu u onoj već pominjanoj, jasnoj, čistoj i neodoljivoj viziji slobode, koja prožima čitavo Blejkovo stvaralaštvo i koja je, čini se, ponajviše opčinila njegove sledbenike potkraj dvadesetog i na početku dvadeset prvog veka.
U ulozi Vilijama Blejka: Džoni Dep u filmu Džima Džarmuša Mrtav čovek
VRATA PERCEPCIJE
Tu negde, pred sam početak kraja dvadesetog veka, a na izdisaju možda poslednjeg velikog doba nevinosti u istoriji ljudskog roda – potkraj, dakle, šezdesetih godina prošlog stoleća – kao jednog od najznačajnijih, a verovatno najpoznatijeg Blejkovog učenika susrećemo Džejmsa Morisona, harizmatičnog buntovnika koji je, kao i toliko drugih mnogostruko talentovanih umetnika, vrlo rano prerastao samoga sebe na onaj poguban način – ne bez pomoći Vilijama Blejka. Pitanje kako je Morison stigao do Blejka i nije neka velika misterija. Blejkova je poezija – istina, najčešće u nepristojno pojednostavljenom vidu, u angloameričkom svetu odavno postala deo opšte kulture. Kao da su oni čiji je zadatak da brinu o vaspitanju omladine namerno pokušali da ga učine bezopasnim tako što će ga čitavog sabiti u svet ranog detinjstva – kome on delom i jeste istinski pripadao, ali ne na tako površan način – s nadom da će tu i ostati, bezbedno pacifikovan zajedno sa svojom tako opasnom, i tako zaraznom anarhičnošću. Tako je njegov tigar, makar i prividno, pripitomljen tako što je postao
mainstream junak iz školske lektire. Lagana za pamćenje zbog svog hipnotičkog ritma, ova se pesma najčešće nudi deci kao štivo podesno za učenje napamet, a pri tom još prikladno s didaktičke tačke gledišta po svojoj “zoološkoj” tematici. Zbog toga se i zaboravlja brzo kao i samo detinjstvo, ili se pamti onako kako mi pamtimo pesme Čika Jove Zmaja – kao deo sveta koji više nije naš. Morison je, međutim, pomenutom tigru dopustio da odraste: on je za trajnu privrženost njegovom tvorcu imao dublje razloge kojih, verovatno, najvećim delom ni sam nije bio svestan. Romantičarski mistik s početka devetnaestog veka i student filmske montaže s kraja dvadesetog, koji je svoju muzičku darovitost pokušao da oplodi okupivši grupu
The Doors, imali su dosta toga zajedničkog. Blejk je, zapravo, bio deo kontrakulture u vreme kada ona nije postojala, bar ne u bilo kakvom institucionalizovanom vidu – da jeste, on bi svakako svoju različitost i neshvaćenost još za života znatno bolje naplatio. Drugim rečima, da je u njegovo vreme postojao rokenrol u svom još neiskvarenom vidu, onakav kakav je bio u vreme početaka
Doorsa, Blejk bi svakako bio postao rok-zvezda – možda alternativna, ali svakako zvezda.
Ovakva se tvrdnja temelji pre svega na činjenici da je Vilijam Blejk od samog početka posedovao jasnu i nepokolebljivu svest o svojoj posebnosti, koja je za njega bila trajno izvorište stvaralačke energije, ali i frustracije. Žudeo je za slavom i smatrao da mu ona sasvim prirodno pripada, te se često čudio što tako teško pronalazi publiku koja bi njegova dela prihvatala sa istim oduševljenjem i zanosom s kojim ih je on stvarao. Sličnom je kreativnom vatrom goreo i Morison, u svojoj prividnoj introvertnosti vazda željan priznanja, ili makar prijateljske podrške. Epohe u kojima su živeli takođe su donekle bile srodne: u Engleskoj na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek, kao i u Americi šezdesetih godina prošlog stoleća, na sličan, pomalo apstraktan način, osećala se ne samo neophodnost, nego i neizbežnost političke revolucije. I jedan i drugi, pri tom, u revoluciji su videli ne toliko završni čin, koliko preduslov sticanja slobode pojedinca. “Znate li da sloboda postoji u školskom udžbeniku?”, podsećao je Morison na dostupnost te slobode, dok je Blejk ukazivao na put do nje: “Ako pročistimo vrata percepcije, sve će nam se ukazati onakvo kakvo jeste: beskrajno.” Sloboda je, dakle, u nama samima – istina je koja je u doba romantizma imala snagu revolucionarne ideje i koja je u kratkotrajnoj epohi jagoda i krvi, okončanoj avgusta 1969. godine velelepno masovnim i razdraganim pogrebnim ritualom u Vudstoku, možda poslednji put zvučala kao nešto što nije tek isprazna parola, namenjena pre svega očuvanju kakvog-takvog samopoštovanja disciplinovanih pripadnika potrošačkog društva. Morison je, prigrabivši ulogu jednog od istaknutijih protagonista te epohe, dodelio sebi zadatak da vrata percepcije pročisti ne samo za sebe, već i za sve one koji su bili spremni da ga saslušaju. Isto to je, u svoje vreme, pokušavao da ostvari i Vilijam Blejk.
Zoran Paunović
