Наша менза је била врхунска. Само проверени квалитет намирница, професионални кувари, увек све свеже мада су могле да се узму и разне конзерве. Читаве породице су се ту храниле пошто је могло и да се носи кући. Мислим да скоро да није било запослених, без обзира на статус у фирми, који макар неки пут нису ту јели. Физички радници су ишли обавезно пре сваке смене, а радило се у три смене. Шлаг на торту су били бонови које смо сви добијали и који су покривали скоро све трошкове пошто су и цене у мензи биле на нивоу мало вишем од набавне цене намирница, које су се опет куповале на велико, па је био и велики попуст. Значи да смо се хранили малтене џабе и то уз добре плате.
Е, онда се са првобитном акумулацијом (еуфемизам за пљачку) појавише менаждери и показаше нам где се нечастиви легу. Сада је преостао неки симболични "топли оброк" који је безначајна ставка у плати.
А радило се неупоредиво више него данас, пошто су запослени осећали лојалност према фирми која је водила рачуна о њима. Прегурали смо тако и хиперинфлацију, јер смо поред хране у мензи добијали и свињске полутке, смрзнуте пилиће, џакове брашна, лука, понекад чак и цигарете. Једино у то време није било алкохола, па си у Београду пре могао да сретнеш мошуско говече него пијанца, осим веома храбрих који су и даље пили "зозоваче" са пијаце. Када се уз деда Аврама преко ноћи појавио и "Вињак", од једне флаше напила се цела повећа канцеларија. После се ипак брзо повећала толерантност на малигане.
Не могу да се сетим да сам икада у животу јео паризер (одбијао ме "и мирис и укус"), а мајонез и јогурт повремено једем и данас.
