Овде се ради о увиду који свако може доживети ако се потруди. Свако у себи налази вољу а такође бива свестан и тога да он ту вољу сазнаје, јер и у самосвести имамо поделу на субјекат који сазнаје и на оно што је сазнато (у овом случају је сазнато воља).
Међутим управо овде долазимо до нечег невероватног. Овде увиђамо да смо у исто време и они који сазнајемо, и оно што сазнајемо. А тај увид о идентитету је сасвим реалан, иако је необјашњив, зато га је Шопенхауер назвао чудом своје врсте.
Чудо своје врсте
Чињеница коју свако мора прихватити када је разуме јесте да своје ЈА или субјекат не можемо опазити јер би у том случају имали посла не за субјектом већ са објектом. Опазити субјекат била би контрадикција. Дакле из тога можемо закључити да наше ЈА није објекат, то је нешто потпуно несагласно са објектом а самим тим је и изван домашаја сазнања које има посла само са објектима.
Сада, шта би то могло бити наше ЈА када оно није објекат и када нити га можемо опазити, нити мислити?
Одговор се налази у ономе што зовемо "субјект хтења". Осим субјекта сазнања у својој непосредној свести налазимо и субјекат хтења јер ЈА САЗНАЈЕМ али ЈА И ХОЋУ. Шопенхауер је то назвао својим првим филозофским чуђењем, јер:
Основ Шопенхаурове филозофије воље можемо рећи да је откровење једног чуда ,"филозофско чуђење" које је он још у свом првом делу описао, а које говори о идентитету оног ЈА КОЈЕ САЗНАЈЕ и оног ЈА КОЈЕ ХОЋЕ, и то на начин који је контрадикција у свету објеката. Овим смо се на својеврстан начин (који није сазнање) приближили субјекту и ствари по себи уопште, и тако пробили границу Кантових ограничења могућности истог. Из тога су следиле читаве филозофије не више засноване на сазнавању, већ на вољи.
Човек је објективација воље
Шта је човек него објективација воље. Сваки део човечјег тела јесте објективисана воља. Ако нека животиња објективно има органе за варење, субјективно има осећај глади. Ако има репородуктивне органе, субјективно има полни нагон. Шта више, воља је та која је обликовала жива бића и која је покретач еволуције. Воља је оно због чега уопште постоји појам "случајно". Случајно у односу на шта? ....у односу на вољу. Шта је човек? Објективисана воља која постоји само у представи као појава, а воља је оно примарно и најближе ствари по себи.
Још једно питање за размишљање:
Да ли говече жели да живи и да се брани од предатора зато што има рогове или има рогове зато што жели да живи и да се брани?
Воља није Ствар по себи али је нешто томе најближе
Наравно да доживљена воља није ствар по себи, али је нешто томе најближе, нарочито ако успеш да увидиш идентитет субјекта сазнања и субјекта хтења када отпада чак и прва основна подела која се тиче корелативности субјекта и објекта .
Повлачење линије
У овом једноставном догађају повлачења линије оловком имамо два дешавања. Један је унутрашњи, други спољашњи.
1) Унутрашње дешавање јесте својеврстан осећај воље и трајања.
2) Спољашње дешавање јесте повучена линија у простору.
Ова два елемента дешавају се заједно али овде примећујемо једну велику несразмеру. Видимо крајњу једноставност у првом случају и бесконачну сложеност у другом. Или повући линију као унутрашњи осећај јесте најпростији акт воље, али ако сада узмемо да ту линију анализирамо, видећемо да је она састављена из бесконачно много делова. Ако ову линију почнемо делити, радићемо то до бесконачности и имаћемо посла са бесконачно много делова уређених између себе на сврсисходан начин али у исто време сву ту бесконачност имали смо у својеврсном осећају воље и трајања. Ово је само аналогија која треба да нам покаже одакле невероватна сложеност грађе органа у природи уз истовремено невероватну једноставност функције. Јер воља није имала ништа више проблема да направи један орган него што смо ми имали проблема да повучемо линију.
Сва сложеност долази од интелекта и његових форми опажања, док је изван свих форми, изван простора и времена област воље и то наше воље, наше најдубље унутрашње суштине.
Дрво као симбол
Воља је основа нашег бића. нешто најближе ствари по себи. Интелект је објективација воље или "хтети сазнати". Као такав интелект се издваја из своје основе (трансцендентне воље по себи) као једна тенденција. "Хтети сазнати" представља једну ноту у мелодији целокупне воље где та тенденција егзистира на начин својствен тенденцијама духа, на начин међусобног прожимања - на начин мелодије (у вези међусобног прожимања видети тему - Квалитативна множина).
Међутим та једна тенденција воље "Хтети сазнати" има ту моћ да произведе свет објеката, свет представе и то користећи само једну форму звану "каузалитет". Све оно у вољи што је подложно нужности, што "вибрира" на одређен и правилан начин, "Хтети сазнати" представиће у облику слике, објекта или једног осећаја -квалитета. У једном тренутку времена када запажамо светлост дешава се кретање које се састоји од трилиона треперења, међутим сво то кретање "Хтети сазнати" или интелект, представиће као један квалитет (боју, звук) и то на начин уклопљености у форму простора при чему од свог тог силног кретања имамо само један опажај.
Да бисмо то илустровали употребићемо Шопенхауров пример.
При овоме имамо извесну поделу коју чини сам интелект:
1) Свет објеката састављен из опажаја чија је материја опет осећај, то је свет представе. (КРОШЊА)
2) Оно што је у основи те представе. Трилионе вибрација, кретање, ВОЉУ. (КОРЕН)
3) Тачка диференцијације, заједнички субјект сазнања и хтења, ЈА у коме се опет назире трансцендентно јединство које попут Шопенхауера можемо назвати чудом.
Управо је то трансцендентно јединство наша суштина и суштина света.
https://forum.krstarica.com/threads/volja-otkrovenje-jednog-cuda.258154/
Међутим управо овде долазимо до нечег невероватног. Овде увиђамо да смо у исто време и они који сазнајемо, и оно што сазнајемо. А тај увид о идентитету је сасвим реалан, иако је необјашњив, зато га је Шопенхауер назвао чудом своје врсте.
Чудо своје врсте
Чињеница коју свако мора прихватити када је разуме јесте да своје ЈА или субјекат не можемо опазити јер би у том случају имали посла не за субјектом већ са објектом. Опазити субјекат била би контрадикција. Дакле из тога можемо закључити да наше ЈА није објекат, то је нешто потпуно несагласно са објектом а самим тим је и изван домашаја сазнања које има посла само са објектима.
Сада, шта би то могло бити наше ЈА када оно није објекат и када нити га можемо опазити, нити мислити?
Одговор се налази у ономе што зовемо "субјект хтења". Осим субјекта сазнања у својој непосредној свести налазимо и субјекат хтења јер ЈА САЗНАЈЕМ али ЈА И ХОЋУ. Шопенхауер је то назвао својим првим филозофским чуђењем, јер:
Identitet subjekta htenja sa subjektom spoznavanja, po kojemu reč JA oba uključuje, jeste čvor sveta, a stoga je i neobjašnjiv. Samo su nam odnosi između objekata shvatljivi; ali među njima mogu dva biti jedan, ukoliko su delovi jednog celog. Ovde naprotiv gde je govor o subjektu, ne vrede više pravila za spoznavanje objekata, a istinski identitet spoznavajućeg sa onim, što se spoznalo kao htenje, dakle identitet subjekta sa objektom, neposredno je dat. Ko sebi neobjašnjivost toga identiteta pravo predoči, taj će ga sa mnom nazvati čudom svoje vrste.
Šopenhauer, iz dela "O načelu razloga"
Основ Шопенхаурове филозофије воље можемо рећи да је откровење једног чуда ,"филозофско чуђење" које је он још у свом првом делу описао, а које говори о идентитету оног ЈА КОЈЕ САЗНАЈЕ и оног ЈА КОЈЕ ХОЋЕ, и то на начин који је контрадикција у свету објеката. Овим смо се на својеврстан начин (који није сазнање) приближили субјекту и ствари по себи уопште, и тако пробили границу Кантових ограничења могућности истог. Из тога су следиле читаве филозофије не више засноване на сазнавању, већ на вољи.
Човек је објективација воље
Шта је човек него објективација воље. Сваки део човечјег тела јесте објективисана воља. Ако нека животиња објективно има органе за варење, субјективно има осећај глади. Ако има репородуктивне органе, субјективно има полни нагон. Шта више, воља је та која је обликовала жива бића и која је покретач еволуције. Воља је оно због чега уопште постоји појам "случајно". Случајно у односу на шта? ....у односу на вољу. Шта је човек? Објективисана воља која постоји само у представи као појава, а воља је оно примарно и најближе ствари по себи.
Mada svako posebno delovanje, pod pretpostavkom određenog karaktera, proističe nužno pri datom motivu, i mada se rašćenje, proces ishrane i sve promene u životinjskom telu zbivaju shodno nužno delajućim uzrocima (nadražajima), ipak ceo niz radnji, pa prema tome i svaka posebna radnja, a isto tako i njihov uslov, to jest celo telo koje te radnje vrši, pa, dakle, i proces pomoću koga i u kome on bivstvuje, nije ništa drugo do manifestacija volje, postojanje vidnim volje, objektitet volje. Na tome počiva i potpuna prilagođenost ljudskog i životinjskog tela ljudskoj i životinjskoj volji, sličnoj prilagođenosti, ali nadaleko je prevazilazeći, koju ima neko namerno izgrađeno oruđe u odnosu na volju onoga koji je oruđe izgradio, i koja se ukazuje kao svrsishodnost, to jest, teleološka objašnjenost tela.
Zato delovi tela moraju da savršeno odgovaraju glavnim željama kroz koje se volja manifestuje, oni moraju biti vidljivi izraz tih želja: zubi, grlo, creva jesu objektivirana glad; genitalije su objekivirani polni nagon; ruke koje hvataju i brze noge odgovaraju već indirektnijem stremljenju volje koje mi prikazujemo.
I kao što opšte ljudski oblik odgovara opštoj ljudskoj volji, tako i individualno modificiranoj volji, karakteru pojedinca, odgovara individualni oblik tela, koji je zato u svim delovima tela karakterističan i izrazit.
citat Šopenhuaer, Svet kao volja i predstva 1
Још једно питање за размишљање:
Да ли говече жели да живи и да се брани од предатора зато што има рогове или има рогове зато што жели да живи и да се брани?
Воља није Ствар по себи али је нешто томе најближе
Наравно да доживљена воља није ствар по себи, али је нешто томе најближе, нарочито ако успеш да увидиш идентитет субјекта сазнања и субјекта хтења када отпада чак и прва основна подела која се тиче корелативности субјекта и објекта .
Повлачење линије
У овом једноставном догађају повлачења линије оловком имамо два дешавања. Један је унутрашњи, други спољашњи.
1) Унутрашње дешавање јесте својеврстан осећај воље и трајања.
2) Спољашње дешавање јесте повучена линија у простору.
Ова два елемента дешавају се заједно али овде примећујемо једну велику несразмеру. Видимо крајњу једноставност у првом случају и бесконачну сложеност у другом. Или повући линију као унутрашњи осећај јесте најпростији акт воље, али ако сада узмемо да ту линију анализирамо, видећемо да је она састављена из бесконачно много делова. Ако ову линију почнемо делити, радићемо то до бесконачности и имаћемо посла са бесконачно много делова уређених између себе на сврсисходан начин али у исто време сву ту бесконачност имали смо у својеврсном осећају воље и трајања. Ово је само аналогија која треба да нам покаже одакле невероватна сложеност грађе органа у природи уз истовремено невероватну једноставност функције. Јер воља није имала ништа више проблема да направи један орган него што смо ми имали проблема да повучемо линију.
Сва сложеност долази од интелекта и његових форми опажања, док је изван свих форми, изван простора и времена област воље и то наше воље, наше најдубље унутрашње суштине.
Дрво као симбол
Воља је основа нашег бића. нешто најближе ствари по себи. Интелект је објективација воље или "хтети сазнати". Као такав интелект се издваја из своје основе (трансцендентне воље по себи) као једна тенденција. "Хтети сазнати" представља једну ноту у мелодији целокупне воље где та тенденција егзистира на начин својствен тенденцијама духа, на начин међусобног прожимања - на начин мелодије (у вези међусобног прожимања видети тему - Квалитативна множина).
Међутим та једна тенденција воље "Хтети сазнати" има ту моћ да произведе свет објеката, свет представе и то користећи само једну форму звану "каузалитет". Све оно у вољи што је подложно нужности, што "вибрира" на одређен и правилан начин, "Хтети сазнати" представиће у облику слике, објекта или једног осећаја -квалитета. У једном тренутку времена када запажамо светлост дешава се кретање које се састоји од трилиона треперења, међутим сво то кретање "Хтети сазнати" или интелект, представиће као један квалитет (боју, звук) и то на начин уклопљености у форму простора при чему од свог тог силног кретања имамо само један опажај.
Да бисмо то илустровали употребићемо Шопенхауров пример.
Mi bismo i biljku mogli posmatrati kao takav jedan simbol svesti. Kao što znamo, biljka ima dva pola, koren i krošnju: koren teži u tamu, vlagu, hladnoću, krošnja ka svetlu, suvoći, toploti, pa je tačka indiferentnosti oba pola mesto gde se oni razilaze, tik pri zemlji, podanak (rhizoma, le collet) Koren je ono suštinsko, prvobitno, postojano, kad on izumre, i krošnje nestaje; dakle, koren je ono primarno; nasuprot tome, krošnja je ono vidljivo, ali izvedeno, ona je prolazna a da koren ne izumre, dakle ona je sekundarna.
Koren predstavlja volju, krošnja intelekt, a tačka indiferencije, podanak, bi bilo naše ja, koje kao zajednička krajnja tačka pripada oboma. To ja je pro tempore identični subjekt saznanja i htenja, a ja sam tu identičnost već u mojoj prvoj raspravi (O načelu razloga), kao i u mom prvom filozofskom čuđenju, nazvao čudom. To je vremenska polazna tačka i spojnica svih pojava, to jest objektivacije volje: ona, istina, uslovljava pojavu, ali je isto tako i njome uslovljena.
Šopenhauer Svet kao volja i predstava 2
При овоме имамо извесну поделу коју чини сам интелект:
1) Свет објеката састављен из опажаја чија је материја опет осећај, то је свет представе. (КРОШЊА)
2) Оно што је у основи те представе. Трилионе вибрација, кретање, ВОЉУ. (КОРЕН)
3) Тачка диференцијације, заједнички субјект сазнања и хтења, ЈА у коме се опет назире трансцендентно јединство које попут Шопенхауера можемо назвати чудом.
Управо је то трансцендентно јединство наша суштина и суштина света.
https://forum.krstarica.com/threads/volja-otkrovenje-jednog-cuda.258154/
Poslednja izmena: