Vojvodina je Srbija

vracaracc

Buduća legenda
Poruka
38.315
Vojvodina je Srbija

Nakon poslednjih rešenja, ostaje uverenje da su istovremeno ispoštovane geografske, kulturne i ekonomske specifičnosti i osobenosti Vojvodine, ali i uklonjeni razlozi koji su izazivali strahove da se utire put separatizmu

Nakon više od godinu dana rasprave, pregovaranja i natezanja, bliži se razrešenje spornih pitanja oko usvajanja Statuta Vojvodine. Dve, u osnovi suprostavljene koncepcije su našle zajednički imenitelj i prilično približile stavove. Ova tema, nesumljivo ima svoju ustavno-pravnu dimenziju, ali je maksimalno eksploatisana za političku borbu, kako među strankama, tako i delom unutar stranaka. U odnosu na kontroverzne interpretacije novih rešenja, nastojaćemo da naglasimo nekoliko važnih promena koje su učinjene poslednjim usaglašavanjima. Pre toga, kontekstualno gledano, vredi podsetiti da su se pitanja decentralizacije i regonalizacije dugo izbegavala iz nekoliko razloga. Prvo, dugogodišnje centralističko i jednopartijsko vladanje je sprečavalo svaki pokušaj suštinske decentralizacije, drugo, nakon loših iskustava dezintegracionih procesa Jugoslavije i secesionističkih težnji u Srbiji, postoji značajan stepen nepoverenja u uvođenje novog nivoa, relativno autonomnog odlučivanja, jer se to tumači kao moguće ugrožavanje teritorijalnog suvereniteta i integriteta zemlje, treće, nepoznavanje dobrih iskustva u državama sa dužom tradicijom regionalizma i četvrto, odsustvo sluha za značajne prednosti u cilju ostvarivanja ravnomernog regionalnog razvoja. Umesto argumentovane rasprave (deliberacije) dominirao je crno-beli pogled sa dva krajnja polariteta o centralizmu ili secesionizmu.

Do sada sporna ili osporavana rešenja su kroz Zakon o utvrđivanju nadležnoasti i Statut, najvećim delom usaglašena sa Ustavom u suštinskim pitanjima. Ustav Srbije iz 2006. otvorio je mogućnost za naglašeniju autonomiju Vojvodine. Statut već u preambuli i u prvom članu potvrđuju teritorijalnu celovitost i jedinstvo Srbije (Vojvodina je trajno i nepromenljivo neodvojivi deo Srbije). Kada je reč o pitanju promene teritorijalne organizacije Vojvodine, data je precizna formulacija koja se nalazi u Ustavu Srbije - da se promena granica teritorije može vršiti samo putem referenduma građana, u skladu s propisima koje donosi Republika. Statutu se ne pominje formulacija da je Vojvodina evropska regija, ili da Vojvodina zaključuje međunarodne ugovore, već samo regionalne sporazume, što je u skladu sa Ustavom, ali i na tragu evropskih principa. Izbačena je formulacija da je Novi Sad glavni grad Vojvodine, već je to glavni administrativni centar i sedište pokrajinskih organa. Vojvodina ima vlasništvo samo nad onim javnim preduzećima na njenoj teritoriji čiji je osnivač, i to u skladu sa Republičkim zaskonom o javnoj svojini koji će biti donet. Pokrajina ima svoje izvorne prihode, ali se vrsta i visina prihoda utvrđuju zakonom. Skupština Vojvodine nema mogućnosti da donosi zakone, već samo odluke kojima se regulišu određena, zakonom propisana pitanja iz svoje nadležnosti. To što se Izvršno veće zove Vlada, ne znači da ona ima ministarstva i ministre kao republička izvršna vlast. Često se i za gradsku izvršnu vlast kaže gradska vlada. Pojedinim pitanjima kao što je osnivanje vojvođanske akademije nauka, Ustav se ne bavi. Osim toga, VANU postoji od 2003. Uporedno gledano, danas postoji mnoštvo regionalnih i pokrajinskih akademija nauka. O eventualnim spornim pitanjima izjasniće Ustavni sud, koji je jedini pozvan da ocenjuje ustavnost, iako mnogi pojenicni i stranke imaju takve pretenzije. Zakonom i Statutom su po nazivu i po vrsti konkretizovane, Ustavom zagarantovane nadležnosti (član 183. Ustava). Većina ovih nadležnosti poverena je Vojvodini još od 2002. godine kroz Zakon o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine, poznatom kao tzv. "Omnibus zakon". Sada su oivičene i zaokružene nadležnosti Vojvodine koje su u prethodnoj verziji Statuta bile prilično naduvane.

Autonomija se u teoriji može posmatrati kao važan element vertikalne podele vlasti (regionalizacija, decentralizacija). To znači da odluke treba da se donesu na nivou koji je što bliži tački primene. Smisao lokalne samouprave je i u racionalnosti i efikasnosti državnih organa, kao „vlast za, a ne vlast nad“. Demokratski poredak biva unapređen kada se poslovi obavljaju na mestu koje je bliže građaninu i na način koji uvažava specifičnosti i karakteristike određenog područja. Polazi se od pretpostavke da se na lokalnom nivou bolje poznaju potrebe i da se lakše mogu obavljati poslovi. Osnovni smisao ovog principa je da lokalne probleme treba da rešavaju ljudi koji su najbliže problemima, jer će oni i živeti sa posledicama i dobrih i loših odluka.

Unapređenje autonomije Vojvodine, decentralizacija i izvesna, na Ustavu zasnovana, regionalizacija su u skladu sa evropskim vrednostim i opredeljenjima Srbije. Evropeizacija i regionalizacija su tesno povezani procesi. EU dotira programe transnacionalne saradnje graničnih regiona. Projekti koji se odnose na regione Srednje i Istočne Evrope, dotiraju se kroz Phare i Twinning programe. Najveća koncentracija regionalizma je u Evropskoj uniji. U Skandinaviji, Italiji, Francuskoj, Španiji i Portugaliji su sprovedene reforme decentralizacije u kojima je središnja vlada smanjila regulativu. Još početkom dvadesetog veka Slobodan Jovanović je o decentralizaciji pisao na sledeći način: „Sistem decentralizacije ima više gipkosti; olakšava upravnoj vlasti prilagođavanje lokalnim potrebama i sprečava preteranu jednoobraznost u državnom životu. Po sistemu decentralizacije poslovi se svršavaju brže i lakše“. Najvažniji doprinos decentralizacije leži u oblasti ekonomskog planiranja i razvoja infrastrukture.

Na kraju ostaje pitanje da li je prethodnih godina i decenija jedna krajnost hranila drugu. Na primer, da li je trčanje vojvođanskih vlasti ispred republičkih sa predlozima pojedinih rešenja, izazvalo kontrareakcije i neposredno uticalo na dinamiku usaglašavanja odgovarajućih rešenja, ili zašto se Statut usklađuje sa vladinim predlogom Zakona pre njegovog usvajanja u Skupštini, čak i kada je skupštinska većina izvesna? Zahtevi za jačom decentralizacijom i naglašenijim prenosom nadležnosti uvek potencijalno provociraju centralistički orijentisane pojedince i grupe koje su najčešće evro-skeptične, odnosno protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju. To znači neminovnost negativne ocene svakog reformskog poteza usmerenog na približavanje Srbije evropskim standardima. Nakon poslednjih rešenja, ostaje uverenje da su istovremeno ispoštovane geografske, kulturne i ekonomske specifičnosti i osobenosti Vojvodine, ali i uklonjeni razlozi koji su izazivali strahove da se utire put separatizmu. Ako smo izvukli pouke iz kosovskog iskustva, pre nego što se štampaju majce i bedževi sa natpisom “Vojvodina je srce Srbije”, treba joj dati šansu da bude njen privredni motor i to će biti dovoljno prihvatljivo za sve građane Srbije.

docent Fakulteta političkih nauka
Slaviša Orlović


http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Vojvodina-je-Srbija.lt.html
 
Готово је трагично колико наш народ мало зна о животу, историји и тежњама својих предака. Нарочито је то данас случај са младима; али и они који чине средњу генерацију остали су без правих сазнања – захваљујући и томе што је образовни систем током поратних деценија био у функцији дневне политике и једино признате (и дозвољиве) комунистичке идеологије

По завршетку првог светског рата, потпуно демократски, вољом народа, области које су чиниле тадашњу «Војводину» , донели су истроријску одлуку о присаједињењу својој матици Краљевини Србији. Народни представници Срема ову одлуку су донели 24. 11. 1918 године у Руми, а Велика Народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена из Баната, Бачке и Барање 25.11.1918. године у Новом Саду. После завршеног чина присаједињења својој матици Србији, остварен је циљ вишевековне борбе нашег народа уз проливање много крви. Ове одлуке наведених регија никада званично, вољом народа, нису укинуте, те према томе и са становишта правде и права и данас су пуноважне и морају се поштовати све док се демократском вољом народа свих грађана Србије о статусу наведених регија, евентуално не донесе друга одлука. Таква «Војводина» нашла се потом, у новој држави Југославији, највећим делом у административном саставу Дунавске бановине. Током другог светског рата «Војводина» је поново била раскомадана – Банат је стављен под немачку, а Бачка са Барањом под мађарску управу, док је Срем постао део (усташке) Независне државе Хрватске. На свим деловима те територије дошло је до незапамћеног терора, поготово у односу на српски живаљ. У Срему је извршен геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Поред физичког уништавања вршено је и покрштавање у католичку веру. У Бачкој су мађарски нацисти – фашисти поред стрељања бацали Србе под лед на Дунаву и Тиси. Убијани су и протерани сви добровољци у српској војсци за време првог светског рата, а које је краљ Александар населио у Бачку, Косово и Метохију.

Парадоксално, по окончању рата, тај се терор на својеврстан начин наставио, при чему је националном и верском био придодат и идеолошки терор. Настала је данашња АП «Војводина» (с искључењем Барање и западног Срема, које су, самовласно, нови комунистички властодршци припојили Хрватској); у тако насталој творевини дат је статус аутономне покрајине, а заправо државе у држави, како би се «република Србија» у још већој мери, изнутра разјединила. Јожек је отсекао крила Србији, на северу оформљује АП Војводину, а на југу Косово и Метохију. Забранио је повратак прогнаним Србима са Косова и Метохије за време рата, а извршио је насељавање албанског становништва из Албаније – последице су трагичне. Поред ових злочина, Јожек је извршио мобилизацију само у Србији, голобраде Србијанце упутио је на стратиште – Сремски фронт, где је без потребе изгинуло неколико десетина хиљада Србијанаца. Јожек није извршио мобилизацију у Хрватској, него је проширио њену територију прикључивши Истру са острвима која су била под италијанском управом. Придодао је Хрватској делове који су припадали Србији. Ношен мржњом према

Србији, Јожек је починио злочин против човечности (ово је друга тема, на основу чињеница наведено ће се и доказати). Притисак је био страховит: српски живаљ се ( са Косова и Метохије) све више исељавао у централну Србију, што је донекле случај и са Босном и Херцеговином (где су, према попису од 1961. Срби још увек чинили већинско становништво).

Последице Јожековог чињења су ужасне за нашу државу и грађане. Централна Србија, у том наопаком Јожековом административном систему, нашла се под својеврсном протекторатом двеју својих покрајина. С друге стране, «Војводина» није чак ни економски напредовала (са првог, у предратној, у новој Југославији је по економској снази пала на четврто место). Главни виљ војвођанских властодржаца, у тежњи за потпуном влашћу, било је што веће дистанцирање од централне Србије – што потврђује и слом «либерала» чији је «источни грех», поред «идеолошког скретања», био оличен у тежњи за што приснијим везама са централном Србијом. За све то време свесно је стварана «војвођанска олигархија», са огромним привилегијама и апсолутном влашћу (наравно, уколико је чинила послушни полугу Брозове власти). Повремено је та тежња била пригушивана, али никада није престала да буде квазиполитичка амбиција; и тако, и данас видимо како се поново размахује, следећи популистичке крилатице утемељене на наводној експлоатацији Војводине од стране Србије (чији је иначе, неотуђиви, део).

За све што се код нас сада догађа, одговорност сноси квазидемократска власт, јер је у Устав унела само АП Војводину и АП Косово и Метохију. Шта је са осталим регијама? Ако су по Уставу сви грађани равноправни онда морају бити и регије. Зашто се до сада није извршила административна регионализација Србије, напр. на бановине. Актуелна власт није прекинула континуитет Јожекове политике, напротив, она се враћа на бивше административно-политичко устројство, и припрема услове за одвајање Војводине од Србије. Јужну покрајину су светски моћници отели силом, а Србију хоће да ставе под протекторат и тада да издвоје тзв. АП Војводину од Србије. Ово је сваком мисаоном човеку јасно.

Данашњи парадокс у томе је што су некадашњи аутономисти (или њихови политички наследници) знатно еволуирали; више не захтевају само политичку, економску и културну аутономију. Већ потпуно одвајање од Србије, стварање посебне «републике», са свим обележјима и прерогативима самосталне држане (па, чак, и прете «интернационализацијом» својих захтева). Не, не чине они то у циљу неопходне и оправдане децентрализације политичко-административног система, регионалног уређења државе, већ у име нове централизације, при чему би, грубо речено, Београд требало да буде замењен Новим Садом, са политички и друштево регресивном мањином (оличеном у локалним странкама) као апсолутним носиоцем власти (или носиоцем апсолутне власти). У једној изјави за телевизију изволео да се изрази и сам Јожеф Каса: ДОС, каже он, представља само инструмент за постизање, (за њих), много вишег циља – издвајање Војводине из целине Србије. Другим речима, за њих је ДОС требало да буде само политички тројански коњ.: краћи пут за остваривање идеје сепаратизма.

Прву кризу унутар ДОС-а изазвале су управо локалне војвођанске странке, настојећи, као некад у старо, брозовско доба, њихов узор-претходници, да диктирају услове. Дакако, самима по себи, њима то не било могуће без непромишљене подршке (утемељене на погрешним проценама, међусобној сурењивости, парцијалним политичким интересима и сл.) појединих «београдских» центара моћи. То је обешењаку Чанку** и осталима омогућило да преузму покрајинску скупштину и владу, уз све агресивнији наступ, посебно према Демократској странци Србије, у чијој идеји регионализације и национално-демократској платформи виде по себе главну опасност. Лажно се представљајући као глас читаве Војводине – док, заправо, изражавају само расположење њеног мањинског, лову у мутном, или, тачније, лову на привилегије што их доноси власт склоног дела – оне се не либе да, заклоњене прозирним популистичким паролама, раде против интереса властитог народа.

Постојећа власт чини још гору грешку од Слободана Милошевића. Бројне проблеме не решава ефикасно, све више компликује и погоршава стање у држави.

А обећане реформе? Па, оне све више личе на заморчад оних чије је главно гесло: да, промене, али такве које ће, што је више могуће, државне ствари оставити неизмењеним.

Србији је потребан мир, рад, ред, дисциплина, и политичка стабилност, како би могла брже и одлучније да дође до тако жељно очекиваног бољег живота грађана. Позивање на Устав и Уставни суд још више ће компликовати стање у друштву, јер Уставни суд није у пуном саставу и неће моћи да да очекиване одговоре. Постоји релативно брзо и добро решење и то: да се одмах повуче из процедуре све што се односи на Војводину, учини дискониутитет са Брозовим политичким и регионалним устројством Србије, извршити брзу и лаку промену Устава и да се тиме реализује равноправност свих регија у Уставу. Можда би било дорбо решење да се успостави регионално-административно устројство оснивањем бановина (Савска, Дунавска, Моравска, Дринска, Нишка и АП Косово и Метиохија – са суштинском аутономијом). Овакво решење би, вероватно, подржала и међународна заједница. Стање у држави које стварају сепаратисти «што горе то боље», недопустиво је.


http://www.nemasale.rs/kontroverze-...a-i-vojvodina-narodu-se-mora-reci-istina.html
 
SrpskaVojvodina400px1.jpg
 

Back
Top