Поздрав народе!
Хтео бих будуће потенцијалне "академисте" и "академисткиње" да приупитам нешто.
Да ли уписујете Војну академију због студија (времена проведеног на академији) или због посла након завршених студија?
Мени изгледа веома примамљиво уписати академију, студирати, водити тај неки здрав начин живота, служити отаџбини и сл.
А онда се запитах, шта кад завршим? Где ћемо (Србија) бити за пар година, каква ће бити ситуација у свету, коме ћемо бити наклоњени, колико стабилни и јаки, колико војно опремљени? То наравно не зависи од нас (обичних смртника), то је ствар политике, будуће владе, режима, људи који управљају земљом. И онда сагледам ствар на следећи начин:
- Ја сматрам себе патриотом, човеком који пре свега воли своју отаџбину Србију. Међутим, поред тога, волим и Русију. Желео бих да се Србија наклони Русији, да уђемо у Евроазијску унију, да се окренемо истоку. Желео бих да имамо добре односе са свима, али наравно да ћу бити наклоњенији браћи Русима који су, историјски гледано, увек били уз Србе. Помагали колико су били у стању помоћи па чак и данас да нема њих, узели би нам Космет и ко зна шта већ. Е сад, шта ако Србија за коју годину уђе у ЕУ или НАТО пакт, уђе у сукоб са неком азијском земљом коју Руси бране, или чак уђе у сукоб са Русијом? Да ли то значи да ћу бити приморан, као прави војник од части, служити својој земљи? Нажалост, то значи управо то. Мораћу се одрећи властите части или војничке части. Једног сигурно!
- Опет иста прича, уђемо у НАТО пакт и они нас пошаљу на мисију у Иран, Азербејџан, Таџикистан, Зимбабве или неку стоту недужну земљу на којој желе испробати ново оружје или поробити их и одузети нафту. То значи да ћу ја опет изгубити достојанство и као војник и као човек, да ћу постати обичан терориста који убија за оне који су нас бомбардовали 1999. и убијали и рушили нашу земљу. Да ћу бити исти као и они. И то је тај часни војнички живот? Није!
- Опет иста прича, уђемо у НАТО пакт или неки други савез, они се заваде са неким трећим и наравно пошаљу српску војску у рат. Да ли то значи да ћемо гинути за интересе неких тајкуна којима је људски живот само статистика? Волео бих да није тако, али нажалост јесте!
- На следећим изборима победе Тадић, Чеда и Драшковић, што је веома могуће. Познавајући њих, није искључено да ће укинути или смањити број војника. Да ли то значи да ћу са тридесет година постати пензионер? Да ћу изгубити оно за шта сам дао малтене најбоље године свог живота? Управо то значи.
После свега овога, како ја да се одлучим за Војну академију? Као да се нешто питам, биће како кажу лоповчине које раде само за своје интересе, свидело се то нама или не. Војници су само марионете којима управљају више силе, било позитивне или негативне.
Да знам да ћемо "служити Србији" како је то замишљено, жртвовао бих не само "најбоље године живота", био бих спреман жртвовати и много више, одрећи се свега зарад нам земље. Али како да знам?
Због тога желим да чујем вас, ваше мишљење о свему овоме, о вашим жељама, амбицијама али и страховима. Желим да знам разлоге због којих уписујете ВА.
Сваки одговор ми је значајан, пишите!