Хашки суд изрећи ће сутра првостепену пресуду Војиславу Шешељу, ког терети за злочине против човечности и кршење закона и обичаја рата, конкретно за злочине над Хрватима и муслиманима у Хрватској, Војводини и БиХ почетком деведесетих година попут масакра на Овчари и прогона Хрвата из Хртковаца. Током маратонског, тринаест година дугог процеса, трибунал је поставио рекорд у дужини притвора без пресуде (Шешељ је чекао пет година само да му почне суђење) и прекршио многобројна права једног од најчувенијих хашких оптуженика. Поступак против лидера српских радикала обиловао је догађајима који се не дају објаснити никаквом правном логиком, једино можда политичком.
Шешељев случај у Хагу јединствен је и по томе што му је суђење почињало два пута. Прво у новембру 2006, и то у одсуству оптуженог који је ступио у штрајк глађу зато што му је ускраћено право да се сам брани. Затим су трибунал и његови политички патрони, у страху да тврдоглави оптуженик не умре од последица изгладњивања и болести, попустили и дозволили му оно на што је по Статуту суда ионако имао право, да се сам брани. Суђење је други пут почело у новембру 2007. године.
Шешељев случај је изузетан и по томе што је то једини оптужени ког су теретили углавном због подстицања других на злочине (у оптужници пише „да је својим говорима, изјавама, радњама и/или пропустима допринео да се код извршилаца створи одлука да почине кривична дела”). И треће, Шешељ је једини који неће морати да присуствује изрицању пресуде у Хагу (одлука да првостепена пресуда буде изречена у одсуству оптуженог је без преседана у досадашњој историји трибунала).
Коначно, Шешељев случај је јединствен и по томе што је то једини оптуженик који је годинама јавно захтевао да буде оптужен у Хагу, па је покушавао и да отпутује у Хаг и преда се суду и пре оптужнице. Оптужен је у пролеће 2003. и одмах је отпутовао у Схевенинген, а током процеса чинило се да посебно ужива у томе да понижава судије, тужиоце и сведоке и да се руга њиховим политичким налогодавцима. Уживао је у томе да хвата сведоке у лажи, доказао је пристрасност неких судија, али и дискредитовао поједине вештаке и, чини се, открио плејаду лажних експерата. У исто време, демонстрирао је неку посебну неосетљивост у односу на жртве и повремено чудовишну безосећајност кад је реч о последицама ратова и страдању несрпског становништва.
Неки сведоци против Шешеља променили су првобитне исказе и постали сведоци одбране, а надахнуто је доказао некомпетентност америчког социолога Ентонија Обершала који био наводни експерт оптужбе за Шешељев „говор мржње”.
Војислав Шешељ је о себи волео да говори као о „највећем непријатељу” Хашког суда. Вређао је суд и судије, жалио се, бранио, забављао. Псовао је све јавно. Приговарао је да у притвору добија „храну коју ни свиње не би јеле”, па се зато хранио конзервама и чоколадом, од којих се угојио. У судницу је доносио упакован притворски ручак и тражио од председавајућег да га прими као доказ. Или макар проба. Тврдио је да га трују у притвору. Тврдио је да америчка, британска и француска обавештајна служба годинама контролишу његово здравље, те да сумња да се радио-таласима утиче на рад његовог срца. Израчунао је да му трибунал дугује 1,4 милиона евра и затражио одштету од 10 милиона евра због дуготрајног притвора.
И неки његови строги критичари тврдили су да је његов процес „најгоре вођен поступак у Хагу” и да се претворио „у ругло” (Марко Милановић, сарадник Београдског центра за људска права). Шешељ је у хашкој тамници провео више од 12 година. Тужилаштво је, у завршној речи, тражило да буде осуђен на 28 година затвора.
