Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
Koje se za vreme Rimljana zvalo Commercium? Isto kao i Tergeste? (samo nemoj da mi kažeš da ima i u rumunskom, znam da ima, a znam i odakle)
-
- Popularno:
- Da li se moglo izbeci stradanje...
- Predsednik Volodomir Zelenski o...
- Sveštenik Dušan blagoslovio Srbina da...
- Gradiće se TUNEL Tramp-Putin na...
- Današnja mračna Srbija: Otkaz jer je...
- Sin poslanice SNS iz Niša...voli ustaše...
- Да ли мислите да ће опет доћи до...
- Drzavni i nacionalni interesi ne...
- Šta muškarac želi da čuje od žene?
- Mila Pajić, intervju iz izgnanstva:...
Vlasi (Romani) - Starosedeoci Balkanskog poluostrva
- Začetnik teme Bingo66
- Datum pokretanja
Koje se za vreme Rimljana zvalo Commercium? Isto kao i Tergeste? (samo nemoj da mi kažeš da ima i u rumunskom, znam da ima, a znam i odakle)
Ima sve sta pozelis, mada je regionalizam iz Transilvanije.
CUMPĂRÁ vb. a achiziționa, a lua, a procura, a târgui, (înv. și pop.) a neguța, (prin Transilv.) a surzui, (înv.) a scumpăra. (~ cele necesare.)
Sursa: Sinonime
http://dexonline.ro/definitie/cumpăra
NEGUȚÁ, neguțez, vb. I. Tranz. (Înv. și pop.) 1. A face negoț. ♦ Refl. recipr. A se tocmi, a se târgui; fig. a duce tratative cu cineva pentru a-i smulge o favoare, oferindu-i în schimb altceva. 2. A cumpăra. – Lat. negotiari sau din negoț.
Sursa: DEX '98
http://dexonline.ro/definitie/neguța
NEGÓȚ, (rar) negoțuri, s. n. 1. Activitate economică (în domeniul particular) privind circulația mărfurilor, vânzarea și cumpărarea lor; schimb de produse sub formă de vânzare-cumpărare; negustorie, comerț (particular). ♦ Tranzacție comercială; târg, învoială. 2. (Înv. și pop.; concr.) Marfă. – Lat. negotium.
Sursa: DEX '98
http://dexonline.ro/definitie/negoț
tîrg (-guri), s. n. – 1. Loc întins într-o localitate unde se vînd vite, cereale, lemne etc., obor. – 2. Contract, afacere încheiată. – 3. Piață, hală. – 4. Oraș, orășel. – 5. Tranzacție, vînzare-cumpărare. – 6. Învoială, înțelegere, discuție, sume date și primite. Sl. trŭgŭ (Miklosich, Slaw. Elem., 49; Cihac, II, 401; Conev 77), cf. rus. torg „obor”, alb. treg. Legătura cu un preromanic *terg (Lozovan, ZRPh., LXXXIII, 128 și 134) este posibilă, dar nu pare suficient documentată. Prima organizare administrativă a tîrgurilor este cea a lui Alexandru Lăpușneanu, în 1561. Der. tîrgar, s. m. (înv., zaraf, bancher; Trans., cumpărător, client); tîrgoveț, s. m. (orășean, locuitor al orașului), din sl. trŭgovĭcĭ; tîrgoveață, s. f. (orășeancă); tîrgoveți, vb. refl. (a se face orășean); tîrgui, vb. (a cumpăra; refl., a se tocmi, a discuta prețul; înv., a cădea la învoială), din sl. trŭgovati; tîrguială, s. f. (învoială; cumpărătură). De aici și Tîrgoviște, numele unui oraș, vechea capitală a Munteniei, cf. bg. tèrgovište, și expresia gură de Tîrgoviște „gură-rea”, pe care Weigand, Jb., XVI, 76, o interpretează greșit pornind de la înțelesul Tîrgoviște „tîrg în general”, cf. Tiktin; e sigur că acest cuvînt se folosea înainte ca nume comun, dar la fel de clar este că expresia se datorează reputației de care se bucurau femeile din orașul cu același nume.
Sursa: DER
http://dexonline.ro/definitie/târg
Kladim se da nisi znao da u rumunskom ima NEGÓȚ i NEGUȚÁ. Bas si siromah, bedan, zalostan, sto bi se reklo:
MEÁSER, -Ă, measeri, -e, adj. (Înv.) Sărac, umil, vrednic de plâns. [Pr.: mea-] – Lat. miser.
Sursa: DLRM
Mozes da proveris ali nije iz francuskog
Poslednja izmena:
Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
rekao sam ti da znam odakle je, nisi trebao da se trudiš, i sam tvoj izvor kaže da je slovensko, predromansko a tačniji izvor kaže:
The original pre-Roman name of the city Tergeste derives from the Illyrian and Venetic word terg- (market)
Što se tiče mizerije vidi se da si polupismen i neobrazovan čovek, dakle mizerija je latinska reč koja je došla iz originalnog, latinskom majčinskog protosemitskog jezika kao MISR i označava tugu, bedu, smrt, grob u semitskim jezicima. Semiti su Egipat nazvali MISR po piramidama.
Nego dopade mi jedan dokument o još jednom romanskom imenu, pa bih da ga prokomentarišeš. Zašto su Rromi skratili svoje duže ime Romničel?
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.334
Ima sve sta pozelis, mada je regionalizam iz Transilvanije.
CUMPĂRÁ vb. a achiziționa, a lua, a procura, a târgui, (înv. și pop.) a neguța, (prin Transilv.) a surzui, (înv.) a scumpăra. (~ cele necesare.)
Sursa: Sinonime
http://dexonline.ro/definitie/cumpăra
NEGUȚÁ, neguțez, vb. I. Tranz. (Înv. și pop.) 1. A face negoț. ♦ Refl. recipr. A se tocmi, a se târgui; fig. a duce tratative cu cineva pentru a-i smulge o favoare, oferindu-i în schimb altceva. 2. A cumpăra. – Lat. negotiari sau din negoț.
Sursa: DEX '98
http://dexonline.ro/definitie/neguța
NEGÓȚ, (rar) negoțuri, s. n. 1. Activitate economică (în domeniul particular) privind circulația mărfurilor, vânzarea și cumpărarea lor; schimb de produse sub formă de vânzare-cumpărare; negustorie, comerț (particular). ♦ Tranzacție comercială; târg, învoială. 2. (Înv. și pop.; concr.) Marfă. – Lat. negotium.
Sursa: DEX '98
http://dexonline.ro/definitie/negoț
tîrg (-guri), s. n. – 1. Loc întins într-o localitate unde se vînd vite, cereale, lemne etc., obor. – 2. Contract, afacere încheiată. – 3. Piață, hală. – 4. Oraș, orășel. – 5. Tranzacție, vînzare-cumpărare. – 6. Învoială, înțelegere, discuție, sume date și primite. Sl. trŭgŭ (Miklosich, Slaw. Elem., 49; Cihac, II, 401; Conev 77), cf. rus. torg „obor”, alb. treg. Legătura cu un preromanic *terg (Lozovan, ZRPh., LXXXIII, 128 și 134) este posibilă, dar nu pare suficient documentată. Prima organizare administrativă a tîrgurilor este cea a lui Alexandru Lăpușneanu, în 1561. Der. tîrgar, s. m. (înv., zaraf, bancher; Trans., cumpărător, client); tîrgoveț, s. m. (orășean, locuitor al orașului), din sl. trŭgovĭcĭ; tîrgoveață, s. f. (orășeancă); tîrgoveți, vb. refl. (a se face orășean); tîrgui, vb. (a cumpăra; refl., a se tocmi, a discuta prețul; înv., a cădea la învoială), din sl. trŭgovati; tîrguială, s. f. (învoială; cumpărătură). De aici și Tîrgoviște, numele unui oraș, vechea capitală a Munteniei, cf. bg. tèrgovište, și expresia gură de Tîrgoviște „gură-rea”, pe care Weigand, Jb., XVI, 76, o interpretează greșit pornind de la înțelesul Tîrgoviște „tîrg în general”, cf. Tiktin; e sigur că acest cuvînt se folosea înainte ca nume comun, dar la fel de clar este că expresia se datorează reputației de care se bucurau femeile din orașul cu același nume.
Sursa: DER
http://dexonline.ro/definitie/târg
Kladim se da nisi znao da u rumunskom ima NEGÓȚ i NEGUȚÁ. Bas si siromah, bedan, zalostan, sto bi se reklo:
MEÁSER, -Ă, measeri, -e, adj. (Înv.) Sărac, umil, vrednic de plâns. [Pr.: mea-] – Lat. miser.
Sursa: DLRM
Mozes da proveris ali nije iz francuskog
Svi tvoji nastupi na ovom forumu politički su motivisani:
Bingo66
Ko su Vlasi u s.i. Srbiji ????
Povodom usvajanja vlaskog pisma a u odnosu na prethodni stav Vlaha da je njihovo pismo rumunsko i da treba da uce rumunski jezik, postavlja se pitanje sta su zapravo Vlasi u s.i. Srbiji????
Odgovor je - Vlasi u Srbiji nisu velikorumunski nacionalisti.
Poslednja izmena od moderatora:
Viden
Primećen član
- Poruka
- 765
Dokazi da su Vlasi i Rumuni Sloveni
(dok su, po mapi , Hrvati i Bugari samo slovenizirani)
Nekoliko tekstova i referenci na istu temu
http://romanianhistoryandculture.webs.com/vlachssclavini.htm
Genetika
http://romanianhistoryandculture.webs.com/modernromaniansydna.htm
(dok su, po mapi , Hrvati i Bugari samo slovenizirani)
Nekoliko tekstova i referenci na istu temu
http://romanianhistoryandculture.webs.com/vlachssclavini.htm
Genetika
http://romanianhistoryandculture.webs.com/modernromaniansydna.htm
Dokazi da su Vlasi i Rumuni Sloveni
(dok su, po mapi , Hrvati i Bugari samo slovenizirani)
Nekoliko tekstova i referenci na istu temu
http://romanianhistoryandculture.webs.com/vlachssclavini.htm
Genetika
http://romanianhistoryandculture.webs.com/modernromaniansydna.htm
To je internet politicka istorija koju su napisali anonimni Madjari, po njima su svi Vlasi poreklom iz Albanije.
Falsifikat preuzet odavde http://www.imninalu.net/myths-Vlach.htm
Poslednja izmena:
Naravno i oni su Vlasi.
O STANOVNISTVU SEVERNE SRBIJE:
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/16/S._Srbija.pdf
Балканско полуострво и Јужнословенске земље, књ. I, Јован Цвијић, Београд, 1922
_________________________________________________________________________
Географски лик Србије у доба Првог устанка,
посебна издања Српског географског друштва,
свеска 32, Београд, 1954, стр. 42-45; 50-51.
Боривоје М. Дробњаковић
СТАНОВНИШТВО У СРБИЈИ
ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ УСТАНКА
*
За етнички састав становништва устаничке Србије од највећег су значаја била досељавања од последњих десетина XVIII па до пред крај прве половине XIX века, нарочито она која су настала после Првог устанка, када се населило и највише становника. Да је устаничка Србија била слабо насељена и да су глвну масу њеног становништва чинили досељеници, који су највећим делом дошли у то време, има сигурних доказа. Ако упоредимо податке само из
42
две области устаничке Србије, видећемо да се становништво, и то само у неким селима у међувремену од 1732 до 1818 године, удвостручило. Тако, на пример, девет села у Смедеревском подунављу 1732 године имала су свега 252 куће, док су та иста села 1818 године имала 592 куће. 34) У десет села крагујевачке Јасенице, која су 1735 године имала 301 кућу, године 1818 имала су 612 кућа.35) Ово потврђују и чињенице до којих се дошло детаљним проучавањем порекла породица у врло великом броју села устаничке Србије. На основу података о пореклу шумадинског становништва у селима београдске околине,36) Космаја,37) Јасенице,38)Шумадиске Колубаре,39) Смедеревског Подунавља и Јасенице,40) Лепенице,41) Груже,42) и Качера,43) установљено је да је од 10.430 породица чије је порекло испитано, само 519, односно 4,9% стариначких а 607, односно 5,7% породица је непознатог порекла. Остале породице ― 9304 на броју или 89,2% од укупног броја породица ― досељене су.44) У шумадиске области највише је становништва до-
шло за време Устанка. У околини Београда млађа су села постала насељавањем досељеника из почетка XIX века, које је Карађорђе доводи из ослобођених крајева „да би тамо очистио линију ратним својим операцијама, а овде да заузму пусте земљекоје су остале иза Турака”.45) Исти је случај у Космају, Јасеници, Шумадиској Колубари и Качеру. После 1804 године у Шумадиску Колубару населило се највише породица из околине Сјенице, Новог Пазара, са Лима и Таре и из Босанског Подриња.46) У Јасеници је најјача динарска струја која је полазила од Сјенице, Новог Пазара, Нове Вароши, Пештери и Бихора и идући преко Јавора и Кокиног Брода населила Стари Влах, Драгачево, шумадиске пределе (Качер, Гружу и Јасеницу) и допрла до београдских села. Њихово насељавање трајало је најдуже, најјаче је било за време Устанка, нарочито око 1809 године, а завршило се око 1815 године.47) У Лепеницу се у времену од Кочине крајине до 1803 године доселила 321 породица а од 1804 до 1809, односно 1815 године, 571 породица, што чини четвртину од укупног броја породица.48) У Качеру је више од половине досељеника дошло од друге половине XVIII века до Првог устанка.49)
Овакво стање није било само у шумадиским областима уже устаничке Србије, него и у осталим њеним крајевима. У Колубари и Подгорини преко 93% су досељеници, од који је више од половине дошло у XIX веку.50) Исти је случај у Поцерини.50а) У Тамнави има преко 96% досељених породица, од којих је 10% насељено до краја XVII века, толико исто у првој половини XVIII века, док је у другој половини XVIII и у XIX веку до 1827 године дошла
43
551 породица, односно 37,4%, а после 1827 године 605 породица, односно 47,5%.51) После исељавања у Аустрију и Угарску, која су била најинтензивнија у току XV и XVI века и трајала до почетка XIX века, у Рађевини и Јадру најјаче је насељавање вршено крајем XVIII и у XIX веку.52)
Ако пођемо даље, видећемо да су прилике исте. У Соколској нахији готово је целокупно становништво досељено и то у мањем броју у XVII и XVIII веку, а много више за време Првог и Другог устанка.53) Од 335 златиборских породица само су 14 стариначке а остале су досељене, и то највише у првој половини XIX века, а нарочито 1833 и 1834 године, када је кнез Милош Златибору прикључио 12 села Карађорђеве Србије.54) У Ужичкој Црној Гори преко 80% од укупног броја породица досељене су, и од њих око 33% у току XVII и у првој половини XVIII века, док се 47% населило од друге половине XVIII и у првој половини XIX века.55) Слично је у Горњем Драгаче-
ву, где је од 190 породица 150 досељено, и то током XVIII века и раније 54; у XIX веку досељено је 96 породица, од којих у време Карађорђевог устанка 38, а после тог времена 58.56) У Доњем Драгачеву од 273 породице 40 је стариначких и непознатог порекла, 70 је досељено у току друге половине XVIII века и у XIX веку до Првог устанка; за време Првог устанка доселило се 40 породица, за време Другог устанка и доцније до 1844 године 68 породица, а после тога још 55 породица.57) У селима око Чачка и Љубића од 249 породица 53 су стариначке и досељене у XVIII веку, у току Првог устанка до 1813 дошло је 80 породица, а после Другог устанка 116 породица.58)
У пределима устаничке Србије јужно од Шумадије, у Левчу, Темнићу и Белици, најјаче насељавање било је после Кочине крајине и за време оба устанка. У Темнићу, где има око 88% досељеника, највише их је дошло у току Првог и Другог устанка; и у Белици нови досељеници долазе у готово опустела села пред крај XVIII века и за време Устанка.59)
Прелазећи на десну обалу Мораве, идући према Тимоку, наилазимо на сличну ситуацију. У пределу Бањи, који је двапут прелазио из српских у турске руке (1809―1810 и 1813―1833), од 575 породица 496 су досељене, и то највише у првој половини XIX века.60) У Ресави где су од 615 породица 434 досељене, интензивније насељавање било је нарочито између Првог и Другог устанка,61) док је Пожаревачком Поморављу од 928 породица само 46 стариначких, а остале су досељене и то до краја XVII века 31 породица, у првој половини XVIII века 55, у другој половини XVIII века 132, за време Првог устанка 342, а после Другог ус-
44
танка 322.62) Ако идемо даље, прилике нису промењене. У Млаву су се до друге половине XVIII века доселиле 164 породице, од друге половине XVIII века и за време Првог устанка до 1815 године 149, а после тог времена још 120.63) Најзад, у Неготинској Крајини и Кључу од 2075 породица само су 29, односно 1,4% стариначке, док досељених породица има 2046, односно 98,6%.64) У тимочким селима поред старијих досељеника из краја XVII и XVIII века има и новијих из XIX века, нарочито из времена после 1833 године, када је овај крај ослобођен и прикључен Србији.65)
45
______________________________
34) Б. Дробњаковић, Смедеревско Подунавље и Јасеница.
Насеља 19 (1925), с. 218, 219.
35) Б. Дробњаковић, Јасеница. Насеља 13 (1923), с. 230, 231.
36) Р. Николић, Околина Београда. Насеља 2 (1903), с. 974 и д.
37) Б. Дробњаковић, Космај. Насеља 26 (1930), с. 30 и д.
38) Б. Дробњаковић, Јасеница. Насеља 13 (1923), с. 248 и д.
39) П. Ж. Петровић, Шумадиска Колубара. Насеља 31 (1948), с. 54 и д.
40) Б. Дробњаковић, Смедеревско Подунавље и Јасеница.
Насеља 19 (1925), с. 255
41) Т. Радивојевић, Лепеница. Насеља 7 (1911) и Ј. Цвијић,
Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице.
Насеља 12 (1922), с. 93
42) М. Драгић, Гружа. Насеља 10 (1921), с. 195 и д.
43) М. Ракић, Качер. Насеља 3 (1905), с. 771 и д.
44) Види и B. Drobnjaković, Sur la composition etnique de la
population de la Šumadija... Beograd 1932, 201.
45) Р. Николић, пом. дело, с. 954.
46) П. Ж. Петровић, пом. дело, с. 49 и д.
47) Б. Дробњаковић, Јасеница. Насеља 13, с. 249.
48) Т. Радивојевић, пом. дело, с. 171.
49) М. Ракић, пом. дело, с. 771 и д.
50) Љ. Павловић, Колубара и Подгорина. Насеља 4 (1907), с. 482 и д.
50а) По усменом саопштењу професора В. Радовановића.
51) Љ. Павловић, Антропетогеографија Ваљевске Тамнаве. Насеља 8 (1912), с. 507 и д.
52) Б. Милојевић, Рађевина и Јадар. Насеља 9 (1913), с. 678 и д.
53) Љ. Павловић, Соколска Нахија. Насеља 26 (1930), с. 347 и д.
54) Љ. Мићић, Златибор. Насеља 19 (1925), с. 440 и д.
55) Љ. Павловић, Ужичка Црна Гора. Насеља 19 (1925), с. 34
56) К. Јовановић, Горње Драгачево. Насеља 5 (1908), с. 357 и д.
57) Ј. Ердељановић, Доње Драгаћево. Насеља 1 (1902), с. 85 и д.
58) Р. Илић, О Љубићским селима. Насеља 2 (1903), с. 30 и д.
59) Т. Бушетић, пом. дело, с. 481 и д.; С. Мијатовић, Темнић. Насеља 3
(1905), с. 274 и д.; С. Мијатовић, Белица. Насеља 30 (1948), с. 40 и д.
60) П. Јовановић, Бања. Насеља 17 (1924), с. 135 и д.
61) С. Мијатовић, Ресава. Насеља 26 (1930), с. 162 и д.
62) М. Миладиновић, Пожаревачка Морава. Насеља 25 (1928), с. 28 и д.
63) Љ. Јовановић. Млава. Насеља 2 (1903), с. 287 и д.
64) К. Јовановић, Неготинска Крајина и Кључ. Насеља 29 (1940), с. 71 и д.
65) М. Станојевић, Тимок. Насеља 29 (1940), с. 426.
50-51
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
82
мр Небојша Ђокић 314.117:323.1(497.11)”17”(093.2)
Полицијско-криминалистичка
академија, Београд
Оливера Думић, Београд
ЕТНИЧКИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА НА ПРОСТОРУ
ДАНАШЊЕ БРАНИЧЕВСКЕ ЕПАРХИЈЕ У XVIII ВЕКУ
THE ETHNIC COMPOSITION OF POPULATION ON SPACE OF
TODAY BRANIČEVO EPARCHY IN XVIII CENTURY
Апстракт: У раду је обрађено досељавање Влаха на просторе
данашње Браничевске епархије током XVIII века. Посебна пажња је
посвећена покушају реконструкције правца којим те насељевање
ишло и одређивању хронологије. Тачно је одређен и датум
насељавања неких влашких села.
Кључне речи: Србија, Браничево, Браничевска епархија,
Власи, Хомоље, Млава, Морава, Пожаревац, Ресава
Питање Влаха у савременој Србији је слабо обрађивано у
српској науци. Практично оно што је написао Тихомир Ђорђевић
пре готово једног века у публикацији “The Truth concerning The
Rumanes in Serbia”1 и готово дословно поновио, на српском језику, у
1 T. R. Georgevitch, The Truth concerning The Rumanes in Serbia, Paris 1919.
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
83
поглављу о Власима у монографији “Из Србије кнеза Милоша”2
остало је и данас на снази као званични став српске науке. Премда
Ђорђевић у својим истраживањима Влаха није озбиљније користио
ни тада доступну (и то чак објављену)3 изворну грађу из XVIII века,
нико није ни покушао да доведе у питање нека његова схатања, а ни
да прецизира хронологију коју он даје врло широко. Кад је реч о
времену књаза Милоша користио је скоро искључиво грађу из
фонда Књажева канцеларија док је друге фондове занемарио премда
су неки врло битни за ово питање.
У међувремену нам је постала доступна, не само нова српска
већ аустријска и османска грађа XVIII века, а управо је то време од
кад можемо да стварно пратимо континуитет данашњих Влаха у
Србији. Стекли су се услови да се покуша с прецизирањем времена
када се Власи јављају у Браничеву.
Кратко време пре Т. Ђорђевића румунски историчар О.
Тафрали је у својој малој књижици “Les Roumains de Bulgarie et de
Serbie”4 изнео румунске ставове о влашком питању у Србији и
Бугарској. Десетак година пре њега, чувени румунски историчар Н.
Јорга се први од Румуна позабавио, на научној основи, Власима у
Србији у својој двотомној монографији “Istoria Bisericii Româneşti şi
a vieţii religioase a Românilor”.5 Све што је у румунској науци писано
о Власима у Србији је у ствари само понављање оног што је изнето у
споменутим монографијама, а често пута је најобичније
политиканство. Интересантно је да се ни страна историографија није
озбиљније бавила питањем Влаха у Србији. Још 1861. године Г.
Лежен је писао о Власима у Србији у својој монографији
“Etnographie de la Turquie d’Europe”6, а 1889. године Емил Пико у
уводу своје књиге “Chants populaires des Roumains de Serbie”7 се
такође дотакао овог питања. После тога су сви аутори користили
2 Т. Р. Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша, Београд 1924.
3 Узмимо само на пример Г. Витковић, Извештај написао Максим Радковић
ексарх београдске митрополије, Гласник СУД 56, Београд, 1884. г. и Д. Руварац,
Митрополија београдска око 1733. године, Споменик СКА XLII, Београд, 1905. г.
4 O. Tafrali, Les Roumains de Bulgarie et de Serbie, Paris 1918.
5 N. Iorga, Istoria Bisericii Româneşti şi a vieţii religioase a Românilor, Valenii - de –
Munte 1908 (у два тома)
6 G. Lejean, Etnographie de la Turquie d’Europe, Gotha 1861.
7 M. Emil Picot, Chants populaires des Roumains de Serbie, Paris 1889.
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
84
резултате истраживања било српских, било румунских научника без
неког сопственог истраживања.
Најпергов попис и Епшвилцова карта
После Османског пописа Смедеревског санџака из времена
владе Мурата III, на самом крају XVI века више од једног века
немамо попис ових крајева све до упостављања аустријске власти
над северном Србијом након Пожаревачког мира 1718. године.
Одмах након потписивања мира настала су два врло битна извора за
српску историју - Најпергов попис из 1718. године и Епшвилцова
карта из истог времена.8 Премда ови извори не дају етнички састав
становништва северне Србије омогућавају нам да упоређивањем са
нешто каснијим изворима донесемо неке закључке и о етничком
саставу становништва. Међутим, треба водити рачуна да Најперг
није дао попис пожаревачког дистрикта, а Епшвилцова карта око
Свилајнца и јужније од Ресаве изузетно непрецизна.
Најпре да видимо да ште је забележио Најперг 1718. године.
Он је у Хомољском дистрикту (Des Humolier Distrikts) забележио да
има 10 села са укупно 80 домова. На жалост овај податак је дао као
збирни без поименичног навођења самих села.9 Исто тако је за
дистрикт Поречка река дао збирни податак о 15 села и 60 домова.
Коначно, и Мајданпечки дистрикт је дат збирно – 10 села и 80
домова.10 За Ресавски дистрикт су дата поименично насељена и
пуста села од којих ћемо ми овде навести само она насељена:
Ressova (12, Орашје из српских пописа из тог времена – данашњи
Деспотовац),11 Sivaniza (8 домова, Свилајнац),12 Zverencka (5),13
Recavabaz (8, вероватно Ресавица),14 Ploffanj (2 дома, вероватно
8 Д. Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира,
Споменик САН XCVI, Београд 1948. г.
9 Исто, 21
10 Исто, 20
11 Манастир Ресава се помиње у попису као пуст и наводи се да се састоји од три
манастира (Reschova, allwo drei Klöster).
12 Код Пантелића је Шуваница. Пантелић уопште није користио српске пописе из
1733. и 1734. године.
13 Ни Пантелић није одговорио на питање о ком селу је реч.
14 Код Пантелића Ракибара.
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
85
Гложане), Janzi (6 домова, Ђонци),15 Medvedia (5 домова, Медвеђа),
Vascko (6 дома, вероватно Војска), Papaviz (7 домова, Поповић),
Krapovitz (4 дома, Грабовац или вероватније Грабовица), Pogaroz
(3),16 Panovaz (4 дома, Пањевац), Sallna (8 домова, Сење), Reffna (5
дома, Равна - Ћуприја), Iban Roschi (2 дома)17 и Tortivaz (4 дома,
Трућевац).18
У односу на нешто касније српске пописе недостају Јоховац,
Грабовац или Грабовица и Бобово. Бобово би могло да буде пусто
село Pupava, као што сматра Пантелић али у сваком случају тешко
може бити него од споменутих насељених села осим ако Zverencka
није старије име тог села. Са друге стране у попису се јављају
Zverencka, Pogaroz и Iban Roschi којих нема у каснијим српским
пописима за ресавску и раваничку парохију. У Раваничкој парохији,
у Најперговом попису, се не јављају као насељена места Иванковци,
Миросава и Чимаре. Поред тога касније се јављају Горње и Доње
Сење а не само једно Сење као код Најперга. Горње Сење би могло
бити Sellna Kloster тј. манастир Сење што се готово сигурно односи
на манастир Раваницу. Иванковци би, евентуално могли да буду
Iban Roschi, као што тврди Пантелић, али Миросаве и Чимара
сасвим извесно нема код Најперга ни као насељених ни као пустих
места.
Сачувани су и аустријски пописи из нешто каснијег времена.
Под Комору или Дворско коморско веће по списку из 1730. године у
Ресавском дистрикту потпадала су следећа села: Бобово, Гложане,
Грабовица, Ђонци, Јеховац (Јовац), Иванковац, Миросава, Орашје,
Поповац, Свилајнац, Суботица, Џимаре и Војска.19 Под војну управу
потпадала су 1737. године у Ресавском дистрикту следећа насеља:
Горње Сење, Доње Сење, Миросава, Alackia (можда Алаке у селу
Звезду), Срњак, Tseniovaz, Пењавица или Пањевац, Враше (пола је
припало комори), Ћуприја и Матеовце.20 У односу на Најпергов
15 Ђонци су се налазили у данашњем атару села Седлара.
16 Код Пантелића Богава.
17 Код Пантелића Иванковац али ми нисмо баш убеђени у то.
18 Д. Пантелић, н. д, 21
19 Д. Поповић, Србија и Београд од пожаревачког до београдског мира (1718-
1739), Београд, 1950. г, 71
20 Исто, 73
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
86
потпис нема управо оних села која нисмо успели да убицирамо
Zverencka, Pogaroz и Iban Roschi. Нема ни Медвеђе али ми мислимо
да се уместо Медвеђе сада јавља Суботица која је практично спојена
са претходним селом. Од побројаних села у каснијим српским
пописима ресавске и раваничке парохије не спомињу се Суботица,
Alackia, Tseniovaz, Срњак, Враше и Матеовце. Село Срњак данас не
постоји али се јављало, као село у Ресави, у Османским дефтерима
још 1467. године. По М. Стојаковићу налазило се на потезу Срновац
у атару села Миливе.21 О селима Alackia, Tseniovaz, Враше и
Матеовце за сада ништа не можемо да кажемо.
На Епшвилцовој карти, која је посебно непрецизна за
простор Ресавског дистрикта, од места којих нема у Најперговом
попису као насељена села јављају се Czuilaz, Raanez, Sibniz (на
Млави) и Walniza. Од ненасељених Luschiza и Mutevelin.22 У
турским дефтерима помиње се манастир Бојача код села Лучице у
нахији Ресава. Оба имена данас носе делови атара Свилајнца. На
постојање некадашњег манастира указивао би обичај одржавања
вашара у Бојачи.23 Наиме у Бојачи се почетком XX века купио
вашар или сајам на Св. Арханђела, Св. Јована Главосека и на
Митровдан.24 Манастир Бојача данас не постоји. У четвртој или
петој деценији XVI века у Бојачи су били уписана два калуђера а
годишњи приход од манастира износио је 165 акчи, од чега 150 акчи
је било од шире.25 У попису насталом у време владе султана Мурата
III бележи се једино приход од манастира у износу од 289 акчи.26
Дакле, јасно је да се Лучица налазила у атару данашњег Свилајнца.
21 M. Stojaković, Braničevski tefter – Poimenični popis pokrajine Braničevo iz 1467.
godine, Beograd 1987, 238
22 Д. Пантелић, н. д, Епшвилцова карта.
23 О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683.
године, Београд 1984, 66
24 С. М. Мијатовић, Ресава, Насеља књ. 26, Београд 1930, 231
25 Tapu ve Kadastro – Ankara, Смедеревски дефтер МXD 632 (после 1536. г.); О.
Зиројевић, н. д, 66-67
26 Tapu ve Kadastro – Ankara, Смедеревски дефтер Но 166 (после 1536. г.); О.
Зиројевић, н. д, 67
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
82
мр Небојша Ђокић 314.117:323.1(497.11)”17”(093.2)
Полицијско-криминалистичка
академија, Београд
Оливера Думић, Београд
ЕТНИЧКИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА НА ПРОСТОРУ
ДАНАШЊЕ БРАНИЧЕВСКЕ ЕПАРХИЈЕ У XVIII ВЕКУ
THE ETHNIC COMPOSITION OF POPULATION ON SPACE OF
TODAY BRANIČEVO EPARCHY IN XVIII CENTURY
Апстракт: У раду је обрађено досељавање Влаха на просторе
данашње Браничевске епархије током XVIII века. Посебна пажња је
посвећена покушају реконструкције правца којим те насељевање
ишло и одређивању хронологије. Тачно је одређен и датум
насељавања неких влашких села.
Кључне речи: Србија, Браничево, Браничевска епархија,
Власи, Хомоље, Млава, Морава, Пожаревац, Ресава
Питање Влаха у савременој Србији је слабо обрађивано у
српској науци. Практично оно што је написао Тихомир Ђорђевић
пре готово једног века у публикацији “The Truth concerning The
Rumanes in Serbia”1 и готово дословно поновио, на српском језику, у
1 T. R. Georgevitch, The Truth concerning The Rumanes in Serbia, Paris 1919.
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
83
поглављу о Власима у монографији “Из Србије кнеза Милоша”2
остало је и данас на снази као званични став српске науке. Премда
Ђорђевић у својим истраживањима Влаха није озбиљније користио
ни тада доступну (и то чак објављену)3 изворну грађу из XVIII века,
нико није ни покушао да доведе у питање нека његова схатања, а ни
да прецизира хронологију коју он даје врло широко. Кад је реч о
времену књаза Милоша користио је скоро искључиво грађу из
фонда Књажева канцеларија док је друге фондове занемарио премда
су неки врло битни за ово питање.
У међувремену нам је постала доступна, не само нова српска
већ аустријска и османска грађа XVIII века, а управо је то време од
кад можемо да стварно пратимо континуитет данашњих Влаха у
Србији. Стекли су се услови да се покуша с прецизирањем времена
када се Власи јављају у Браничеву.
Кратко време пре Т. Ђорђевића румунски историчар О.
Тафрали је у својој малој књижици “Les Roumains de Bulgarie et de
Serbie”4 изнео румунске ставове о влашком питању у Србији и
Бугарској. Десетак година пре њега, чувени румунски историчар Н.
Јорга се први од Румуна позабавио, на научној основи, Власима у
Србији у својој двотомној монографији “Istoria Bisericii Româneşti şi
a vieţii religioase a Românilor”.5 Све што је у румунској науци писано
о Власима у Србији је у ствари само понављање оног што је изнето у
споменутим монографијама, а често пута је најобичније
политиканство. Интересантно је да се ни страна историографија није
озбиљније бавила питањем Влаха у Србији. Још 1861. године Г.
Лежен је писао о Власима у Србији у својој монографији
“Etnographie de la Turquie d’Europe”6, а 1889. године Емил Пико у
уводу своје књиге “Chants populaires des Roumains de Serbie”7 се
такође дотакао овог питања. После тога су сви аутори користили
2 Т. Р. Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша, Београд 1924.
3 Узмимо само на пример Г. Витковић, Извештај написао Максим Радковић
ексарх београдске митрополије, Гласник СУД 56, Београд, 1884. г. и Д. Руварац,
Митрополија београдска око 1733. године, Споменик СКА XLII, Београд, 1905. г.
4 O. Tafrali, Les Roumains de Bulgarie et de Serbie, Paris 1918.
5 N. Iorga, Istoria Bisericii Româneşti şi a vieţii religioase a Românilor, Valenii - de –
Munte 1908 (у два тома)
6 G. Lejean, Etnographie de la Turquie d’Europe, Gotha 1861.
7 M. Emil Picot, Chants populaires des Roumains de Serbie, Paris 1889.
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
84
резултате истраживања било српских, било румунских научника без
неког сопственог истраживања.
Најпергов попис и Епшвилцова карта
После Османског пописа Смедеревског санџака из времена
владе Мурата III, на самом крају XVI века више од једног века
немамо попис ових крајева све до упостављања аустријске власти
над северном Србијом након Пожаревачког мира 1718. године.
Одмах након потписивања мира настала су два врло битна извора за
српску историју - Најпергов попис из 1718. године и Епшвилцова
карта из истог времена.8 Премда ови извори не дају етнички састав
становништва северне Србије омогућавају нам да упоређивањем са
нешто каснијим изворима донесемо неке закључке и о етничком
саставу становништва. Међутим, треба водити рачуна да Најперг
није дао попис пожаревачког дистрикта, а Епшвилцова карта око
Свилајнца и јужније од Ресаве изузетно непрецизна.
Најпре да видимо да ште је забележио Најперг 1718. године.
Он је у Хомољском дистрикту (Des Humolier Distrikts) забележио да
има 10 села са укупно 80 домова. На жалост овај податак је дао као
збирни без поименичног навођења самих села.9 Исто тако је за
дистрикт Поречка река дао збирни податак о 15 села и 60 домова.
Коначно, и Мајданпечки дистрикт је дат збирно – 10 села и 80
домова.10 За Ресавски дистрикт су дата поименично насељена и
пуста села од којих ћемо ми овде навести само она насељена:
Ressova (12, Орашје из српских пописа из тог времена – данашњи
Деспотовац),11 Sivaniza (8 домова, Свилајнац),12 Zverencka (5),13
Recavabaz (8, вероватно Ресавица),14 Ploffanj (2 дома, вероватно
8 Д. Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира,
Споменик САН XCVI, Београд 1948. г.
9 Исто, 21
10 Исто, 20
11 Манастир Ресава се помиње у попису као пуст и наводи се да се састоји од три
манастира (Reschova, allwo drei Klöster).
12 Код Пантелића је Шуваница. Пантелић уопште није користио српске пописе из
1733. и 1734. године.
13 Ни Пантелић није одговорио на питање о ком селу је реч.
14 Код Пантелића Ракибара.
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
85
Гложане), Janzi (6 домова, Ђонци),15 Medvedia (5 домова, Медвеђа),
Vascko (6 дома, вероватно Војска), Papaviz (7 домова, Поповић),
Krapovitz (4 дома, Грабовац или вероватније Грабовица), Pogaroz
(3),16 Panovaz (4 дома, Пањевац), Sallna (8 домова, Сење), Reffna (5
дома, Равна - Ћуприја), Iban Roschi (2 дома)17 и Tortivaz (4 дома,
Трућевац).18
У односу на нешто касније српске пописе недостају Јоховац,
Грабовац или Грабовица и Бобово. Бобово би могло да буде пусто
село Pupava, као што сматра Пантелић али у сваком случају тешко
може бити него од споменутих насељених села осим ако Zverencka
није старије име тог села. Са друге стране у попису се јављају
Zverencka, Pogaroz и Iban Roschi којих нема у каснијим српским
пописима за ресавску и раваничку парохију. У Раваничкој парохији,
у Најперговом попису, се не јављају као насељена места Иванковци,
Миросава и Чимаре. Поред тога касније се јављају Горње и Доње
Сење а не само једно Сење као код Најперга. Горње Сење би могло
бити Sellna Kloster тј. манастир Сење што се готово сигурно односи
на манастир Раваницу. Иванковци би, евентуално могли да буду
Iban Roschi, као што тврди Пантелић, али Миросаве и Чимара
сасвим извесно нема код Најперга ни као насељених ни као пустих
места.
Сачувани су и аустријски пописи из нешто каснијег времена.
Под Комору или Дворско коморско веће по списку из 1730. године у
Ресавском дистрикту потпадала су следећа села: Бобово, Гложане,
Грабовица, Ђонци, Јеховац (Јовац), Иванковац, Миросава, Орашје,
Поповац, Свилајнац, Суботица, Џимаре и Војска.19 Под војну управу
потпадала су 1737. године у Ресавском дистрикту следећа насеља:
Горње Сење, Доње Сење, Миросава, Alackia (можда Алаке у селу
Звезду), Срњак, Tseniovaz, Пењавица или Пањевац, Враше (пола је
припало комори), Ћуприја и Матеовце.20 У односу на Најпергов
15 Ђонци су се налазили у данашњем атару села Седлара.
16 Код Пантелића Богава.
17 Код Пантелића Иванковац али ми нисмо баш убеђени у то.
18 Д. Пантелић, н. д, 21
19 Д. Поповић, Србија и Београд од пожаревачког до београдског мира (1718-
1739), Београд, 1950. г, 71
20 Исто, 73
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
86
потпис нема управо оних села која нисмо успели да убицирамо
Zverencka, Pogaroz и Iban Roschi. Нема ни Медвеђе али ми мислимо
да се уместо Медвеђе сада јавља Суботица која је практично спојена
са претходним селом. Од побројаних села у каснијим српским
пописима ресавске и раваничке парохије не спомињу се Суботица,
Alackia, Tseniovaz, Срњак, Враше и Матеовце. Село Срњак данас не
постоји али се јављало, као село у Ресави, у Османским дефтерима
још 1467. године. По М. Стојаковићу налазило се на потезу Срновац
у атару села Миливе.21 О селима Alackia, Tseniovaz, Враше и
Матеовце за сада ништа не можемо да кажемо.
На Епшвилцовој карти, која је посебно непрецизна за
простор Ресавског дистрикта, од места којих нема у Најперговом
попису као насељена села јављају се Czuilaz, Raanez, Sibniz (на
Млави) и Walniza. Од ненасељених Luschiza и Mutevelin.22 У
турским дефтерима помиње се манастир Бојача код села Лучице у
нахији Ресава. Оба имена данас носе делови атара Свилајнца. На
постојање некадашњег манастира указивао би обичај одржавања
вашара у Бојачи.23 Наиме у Бојачи се почетком XX века купио
вашар или сајам на Св. Арханђела, Св. Јована Главосека и на
Митровдан.24 Манастир Бојача данас не постоји. У четвртој или
петој деценији XVI века у Бојачи су били уписана два калуђера а
годишњи приход од манастира износио је 165 акчи, од чега 150 акчи
је било од шире.25 У попису насталом у време владе султана Мурата
III бележи се једино приход од манастира у износу од 289 акчи.26
Дакле, јасно је да се Лучица налазила у атару данашњег Свилајнца.
21 M. Stojaković, Braničevski tefter – Poimenični popis pokrajine Braničevo iz 1467.
godine, Beograd 1987, 238
22 Д. Пантелић, н. д, Епшвилцова карта.
23 О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683.
године, Београд 1984, 66
24 С. М. Мијатовић, Ресава, Насеља књ. 26, Београд 1930, 231
25 Tapu ve Kadastro – Ankara, Смедеревски дефтер МXD 632 (после 1536. г.); О.
Зиројевић, н. д, 66-67
26 Tapu ve Kadastro – Ankara, Смедеревски дефтер Но 166 (после 1536. г.); О.
Зиројевић, н. д, 67
Poslednja izmena:
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
87
Мутавелин27 је уцртан северно од Лучице тачно на граници два
дистрикта - премда по карти припада Ресави. Ако је Лучица била у
атару данашњег Свилајнца онда је Мутевелин готово сигурно негде
у атару данашњег Кушиљева или бар на граници између данашњих
атара Свилајнца и Кушиљева (што је мање вероватно).28
У Параћинском дистрикту су постојала следећа насеља
Parakien (1?, Параћин), Plana (8, Плана), Schaffza (8, Шавац), Widova
(6, Видово), Mudniza (3, Мутница), Murliza (4, Мириловац), Jsovar
(8, Извор), Leshze (6, Лешје) и Sabriga (4, Забрега).29 Мутница је
Доња Мутница док се у тадашњим аустријским и српским изворима
Извор и Горња Мутница често употребљавају као називи за исто
село. Вероватно су ова два села била близу једно другог ако не и
спојена. Од села споменутих код Најперга у каснијим пописима
параћинске парохије нема села Шавац, Лешје и Забрега (Извор се
јавља као Горња Мутница). Лешје се у српским пописима готово
сигурно пописивало са оближњом Доњом Мутницом а Шавац са
оближњим Параћином. Код Најперга се спомиње и Сталаћ и то као
два насеља Stollaz, das kleine Dorf (4) и Stollaz, der Haubtort (пуст).30
У Најперговом попису нема места Градиштанском, Рамском,
Кучајнском и Пожареваком дистрикту. Због тога морамо да
користимо спискове које је израдио Пантелић на основу
Епшвилцове карте.
У Градиштанском дистрикту насељена места су била
Gradiska (Велико Градиште), Kumana (Кумане), Kasiz (Кусић),
Vlaschkito (Влашки до), Tribrod (Триброда), Peschczanize
(Пешчаница), Schumanovo (Шумово), Sellinick (Зеленика),
Mischlinowze (Мишљиновце), Kleinie Gradiska (Мало Градиште),
Mackzi (Макци) и Rabrova (Раброво). Нанесељена места су била
27 Мüтевелли на турском значи - администратор или старатељ над верском
задужбином. A. D. Alderson, Fahir Iz, The Concise Oxford Turkish Dictionary, Oxford
1975, 246
28 Интересантно да је на Епшвилцовој карти у долини Ресаве уцртано од Манасије
до Лучице само село Грабовац а из других, врло поузданих, извора знамо да би
требало да буде бар још неколико села на том простору.
29 Д. Пантелић, н. д, 22
30 Исто, 22
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
88
Poischilla (можда Пожежена), Ternins, Siredia (Средњево), Dessina
(Десина) и Kaniewo (Камијево).31
У Рамском дистрикту насељена места су била Ram (Рам),
Sataniz (Затоње), Kostolaz (Костолац), Kissilowa (Кисиљево),
Tutschina, Isplian, Piskople (Бискупија), Kuriatsch (Курјача), Marian
(Маријан), Vlaschaz, Sirakowa (Сираково), Kladrowa (Кладурово),
Biranie (Берање), Bukowik и Samotczewa. Ненасељена места су била
Popowatz (Поповац) и Klepetska (Клепечка).32
У Кучајнском дистрикту насељена места су била Terbno,33
Protarzi (Бродарци), Popuschinaz (Бубушинац), Smollinaz
(Смољинац), Batuscha (Батуша), Schab (вероватно Шапина),
Leyowiza (Лајавица), Zerlins (Црљенац), Willkosell (Велико село),
Malo Poschowiz (Божевац), Kulo (Кула), Sariczin (Саричина),
Raschans (Рашанац), Nereschniza (Нересница), Deischa (Дајша),
Walluja (Волуја), Kutschein (Кучајна), Rakowabara (Ракова Бара),
Kauna (Каона), Poroschowiza (Крушевица), Caminowa (Каменово),
Karniack (Горњак), Stemniza (Стамница), Witoniz (Витовница),
Bistriz (Бистрица), Iswor (Извор), Nowazi (Новаци) и Kaschlubo
(Кашљево). Ненасељена места су била Bresniz (Бресница), Starzewo
(Старчево) и Tiblietsch34.35
У Пожаревачком дистрикту насељена места су била Ostro
(Острово), Kleinomnik (Кленовник), Tziskov (вероватно Ћириковац),
Neu Batofze (Нови Батовац), Preschani (Брежани), Tragowze
(вероватно Драговац), Poscharowiz (Пожаревац), Seozi (Сеоци),
Zernitge (Црниће), Lucziza (Лучица), Kragitol (Крављи Дол),
Brukowaz (Пруговац), Polomine,36 Bolletruzzi (Бољедруже), Koczatino
(Кочетин)и Saconcziza (код Пантелића Захумчица). Ненасељена
места су била Bedka (Петка), Wadczitol (Вучји Дол), Batofze
(Батовац), Dobrowiz (Дубравица) и Beriani (Бурјан).37
31 Исто, 42
32 Исто, 43
33 Код Пантелића Дрмно.
34 Код Пантелића Дивљалка.
35 Д. Пантелић, н. д, 43
36 Код Пантелића Пољане.
37 Д. Пантелић, н. д, 43
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
89
Предалеко би нас одвели ако бисмо упоредили сва села из
споменутих дистрикта са селима у српским пописима парохија.
Задржаћемо се, касније, само на онима у којима су 1733. или 1734.
године живели Власи.
Црквени пописи из периода 1733, 1734. и 1735. године
На основу пописа појединих парохија у Пожаревачком,
Грочанском и Београдском ексархату 1733. године можемо да
добијемо прилично тачан преглед етничког стања на простору
данашње Браничевске епархије.
Треба напоменути да сумарни списак парохија који је дат на
крају Витковићевог рада не одговара стварном стању па га нећемо
овде коментарисати а ни користити.38
Параћинска парохија
У Параћинској епархији је августа 1733. године било 8
насељених места: Параћин (28 домова), Мала или Доња Мутница
(13), Велика (или Горња) Мутница (18), Плана (10), Мириловица
(непознато), Доње Видово (11), Видојевци (данашње Горње Видово)
(13) и Сталаћ (непознато).39 Укупно је било 123 дома и то све
српска. По подацима “тефтера митрополитског таксила” параћинску
нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села
Параћин (33), Мириловац (12), Видово (11), Доња Мутница (15),
Горња Мутница (18), Плана (10), Кречбинац (6), Видово (10), Сталаћ
(10) и Грменовац (10). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се
не разликују од претходног.40
38 Г. Витковић, Извештај написао Максим Радковић ексарх београдске
митрополије, Гласник СУД 56, Београд, 1884. г, 294
39 Г. Витковић, н. ч, 126 - 127
40 Д. Руварац, н. ч, 129 - 130
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
90
По подацима Максима Радковића из 1733. године параћинска
црква, храм Светог Атанасија, је била сазидана од ћерпича и
покривена црепом.
Када је ексарх Јован Михаиловић обавио визитацију цркве
марта 1734. године црква је била добро снабдевена књигама.
Поседовала је октоих српски, триод постни московски, тестамент
московски, општак грчки и октоих грчки, псалтир грчки и апостол
грчки. Оволико вели број грчких књига можда објашњава податак
да је син црквени током десет година био извесни Михаил Грк који
је предао дужност Стојану Московићу.41
Свештеник поп Петар Јовановић, је рођен око 1707. године у
Колашину у селу Милоју,42 рукоположен је на ђаконство 1729.
године у Београду од владике Николаја Димитријевића, а на
свештенство, после месец дана, по одобрењу митрополита Мојсија,
од владике Максимом Несторовића. Од књига поп Петар је имао:
“полустав московски, Псалтир московски; летургија московска;
десетословије московско”. Петар је имао сина Јована. У Параћину је
био још један свештеник Стефан, али је побегао у Турску са
породицом. Оба свештеника су се и зађаконили и запопили исте
године. Што се тиче књига 1734. године имао је следеће тестамент
московски, полустав московски, десетословје, буквар мали, требник
московски и литургију српску. 43
Јереј Стефан се до марта 1734. године вратио из Турске.
Рођен је у селу Кулашину, близу Пећи око 1709. године. Учио је
књигу у манастиру Раваници код игумана Стефана. Рукоположио га
је у оба степена владика темишварски 1729. године. Свештеници
Петар и Стефан су били на парохији и 1734. и 1735. године.44 Током
рата 1788-91. године емигрирао је из Србије у Аустрију и свештеник
41 Д. Руварац, Митрополија београдска око 1733. године, Споменик СКА XLII,
Београд, 1905. г, 106
42 По ексарху Јовану село се зове Мјелиани.
43 Петар је учио најпре код неког Гаврила зографа из Рисна а затим је у Раваници
код даскала Стефана учио још годину дана. На крају је учио у Сремским
Карловцима након чега се оженио и запопио. Г. Витковић, н. ч, , 124, 125 и 169; Д.
Руварац, н.ч, 106
44 Д. Руварац, н. ч, 130
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
91
Јевтимије Поповић, из Ћуприје, који се населио у Лангендорфу.45
По мишљењу владике темишаварског Јована Јовановића Шакабенте
од 21. јануара 1792. године, свештеник Јевтимије Поповић је био
неспособан за свештеника у Банату.46
Рибничка (Поречка) парохија
Рибничка парохија је била под Банатском епархијом и имала
је августа 1733. године 7 насељених места – Пореч (155 домова,
Срби), Рибница (12), Орешковица (22, Власи), Болетин (9, Срби),
Мосна (11, Власи), Косовица (8) и Јастребица (14, по пола Срби и
Власи). Укупно је било 231 дом од којих 35 до 40 влашких, а остало
српски.47 По подацима “тефтера митрополитског таксила” поречку
нурију или парохију су, фебруара 1734. Године, чинила следећа села
Пореч (165), Јастребина (16), Косовица (18), Мосна (14),
Орешковица (24), Рибница (13) и Бољетин (10). Подаци истог
тефтера али за 1735. годину се разликују у толико што Пореч има
150, Јастребина 13, Косовица 14, Мосна 11 и Орешковица 20
домова.48
Свештеник поречки Димитрије Поповић, син протопопа
поречког Богосава, је рођен око 1705. године у Поречу. Школовао се
најпре код оца а затим у Раваници и код даскала Стефана.
Рукоположио га је митрополит Мојсеј 23. фебруара 1724. године и
од тад је био на служби у Поречу. Пошто је био удовац од 1731.
године ускоро ће се, по визитацији 1734. године, замонашити у
манастиру Раваници.49 Уместо њега 1735. године у Поречу се јавља
свештеник Атанасије.50
45 Драг. М. Павловић, Србија за време последњег Аустријско-турског рата (1788-
1791), Београд, 1910. г., 215
46 Исто, 216 напомена 1.
47 Г. Витковић, н. ч, 135 - 36
48 Д. Руварац, н. ч, 127 - 128
49 Г. Витковић, н. ч, 135, 162; Д. Руварац, н. ч, 104
50 Д. Руварац, н. ч, 128
ПОЖАРЕВАЦ 2010
87
Мутавелин27 је уцртан северно од Лучице тачно на граници два
дистрикта - премда по карти припада Ресави. Ако је Лучица била у
атару данашњег Свилајнца онда је Мутевелин готово сигурно негде
у атару данашњег Кушиљева или бар на граници између данашњих
атара Свилајнца и Кушиљева (што је мање вероватно).28
У Параћинском дистрикту су постојала следећа насеља
Parakien (1?, Параћин), Plana (8, Плана), Schaffza (8, Шавац), Widova
(6, Видово), Mudniza (3, Мутница), Murliza (4, Мириловац), Jsovar
(8, Извор), Leshze (6, Лешје) и Sabriga (4, Забрега).29 Мутница је
Доња Мутница док се у тадашњим аустријским и српским изворима
Извор и Горња Мутница често употребљавају као називи за исто
село. Вероватно су ова два села била близу једно другог ако не и
спојена. Од села споменутих код Најперга у каснијим пописима
параћинске парохије нема села Шавац, Лешје и Забрега (Извор се
јавља као Горња Мутница). Лешје се у српским пописима готово
сигурно пописивало са оближњом Доњом Мутницом а Шавац са
оближњим Параћином. Код Најперга се спомиње и Сталаћ и то као
два насеља Stollaz, das kleine Dorf (4) и Stollaz, der Haubtort (пуст).30
У Најперговом попису нема места Градиштанском, Рамском,
Кучајнском и Пожареваком дистрикту. Због тога морамо да
користимо спискове које је израдио Пантелић на основу
Епшвилцове карте.
У Градиштанском дистрикту насељена места су била
Gradiska (Велико Градиште), Kumana (Кумане), Kasiz (Кусић),
Vlaschkito (Влашки до), Tribrod (Триброда), Peschczanize
(Пешчаница), Schumanovo (Шумово), Sellinick (Зеленика),
Mischlinowze (Мишљиновце), Kleinie Gradiska (Мало Градиште),
Mackzi (Макци) и Rabrova (Раброво). Нанесељена места су била
27 Мüтевелли на турском значи - администратор или старатељ над верском
задужбином. A. D. Alderson, Fahir Iz, The Concise Oxford Turkish Dictionary, Oxford
1975, 246
28 Интересантно да је на Епшвилцовој карти у долини Ресаве уцртано од Манасије
до Лучице само село Грабовац а из других, врло поузданих, извора знамо да би
требало да буде бар још неколико села на том простору.
29 Д. Пантелић, н. д, 22
30 Исто, 22
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
88
Poischilla (можда Пожежена), Ternins, Siredia (Средњево), Dessina
(Десина) и Kaniewo (Камијево).31
У Рамском дистрикту насељена места су била Ram (Рам),
Sataniz (Затоње), Kostolaz (Костолац), Kissilowa (Кисиљево),
Tutschina, Isplian, Piskople (Бискупија), Kuriatsch (Курјача), Marian
(Маријан), Vlaschaz, Sirakowa (Сираково), Kladrowa (Кладурово),
Biranie (Берање), Bukowik и Samotczewa. Ненасељена места су била
Popowatz (Поповац) и Klepetska (Клепечка).32
У Кучајнском дистрикту насељена места су била Terbno,33
Protarzi (Бродарци), Popuschinaz (Бубушинац), Smollinaz
(Смољинац), Batuscha (Батуша), Schab (вероватно Шапина),
Leyowiza (Лајавица), Zerlins (Црљенац), Willkosell (Велико село),
Malo Poschowiz (Божевац), Kulo (Кула), Sariczin (Саричина),
Raschans (Рашанац), Nereschniza (Нересница), Deischa (Дајша),
Walluja (Волуја), Kutschein (Кучајна), Rakowabara (Ракова Бара),
Kauna (Каона), Poroschowiza (Крушевица), Caminowa (Каменово),
Karniack (Горњак), Stemniza (Стамница), Witoniz (Витовница),
Bistriz (Бистрица), Iswor (Извор), Nowazi (Новаци) и Kaschlubo
(Кашљево). Ненасељена места су била Bresniz (Бресница), Starzewo
(Старчево) и Tiblietsch34.35
У Пожаревачком дистрикту насељена места су била Ostro
(Острово), Kleinomnik (Кленовник), Tziskov (вероватно Ћириковац),
Neu Batofze (Нови Батовац), Preschani (Брежани), Tragowze
(вероватно Драговац), Poscharowiz (Пожаревац), Seozi (Сеоци),
Zernitge (Црниће), Lucziza (Лучица), Kragitol (Крављи Дол),
Brukowaz (Пруговац), Polomine,36 Bolletruzzi (Бољедруже), Koczatino
(Кочетин)и Saconcziza (код Пантелића Захумчица). Ненасељена
места су била Bedka (Петка), Wadczitol (Вучји Дол), Batofze
(Батовац), Dobrowiz (Дубравица) и Beriani (Бурјан).37
31 Исто, 42
32 Исто, 43
33 Код Пантелића Дрмно.
34 Код Пантелића Дивљалка.
35 Д. Пантелић, н. д, 43
36 Код Пантелића Пољане.
37 Д. Пантелић, н. д, 43
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
89
Предалеко би нас одвели ако бисмо упоредили сва села из
споменутих дистрикта са селима у српским пописима парохија.
Задржаћемо се, касније, само на онима у којима су 1733. или 1734.
године живели Власи.
Црквени пописи из периода 1733, 1734. и 1735. године
На основу пописа појединих парохија у Пожаревачком,
Грочанском и Београдском ексархату 1733. године можемо да
добијемо прилично тачан преглед етничког стања на простору
данашње Браничевске епархије.
Треба напоменути да сумарни списак парохија који је дат на
крају Витковићевог рада не одговара стварном стању па га нећемо
овде коментарисати а ни користити.38
Параћинска парохија
У Параћинској епархији је августа 1733. године било 8
насељених места: Параћин (28 домова), Мала или Доња Мутница
(13), Велика (или Горња) Мутница (18), Плана (10), Мириловица
(непознато), Доње Видово (11), Видојевци (данашње Горње Видово)
(13) и Сталаћ (непознато).39 Укупно је било 123 дома и то све
српска. По подацима “тефтера митрополитског таксила” параћинску
нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села
Параћин (33), Мириловац (12), Видово (11), Доња Мутница (15),
Горња Мутница (18), Плана (10), Кречбинац (6), Видово (10), Сталаћ
(10) и Грменовац (10). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се
не разликују од претходног.40
38 Г. Витковић, Извештај написао Максим Радковић ексарх београдске
митрополије, Гласник СУД 56, Београд, 1884. г, 294
39 Г. Витковић, н. ч, 126 - 127
40 Д. Руварац, н. ч, 129 - 130
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
90
По подацима Максима Радковића из 1733. године параћинска
црква, храм Светог Атанасија, је била сазидана од ћерпича и
покривена црепом.
Када је ексарх Јован Михаиловић обавио визитацију цркве
марта 1734. године црква је била добро снабдевена књигама.
Поседовала је октоих српски, триод постни московски, тестамент
московски, општак грчки и октоих грчки, псалтир грчки и апостол
грчки. Оволико вели број грчких књига можда објашњава податак
да је син црквени током десет година био извесни Михаил Грк који
је предао дужност Стојану Московићу.41
Свештеник поп Петар Јовановић, је рођен око 1707. године у
Колашину у селу Милоју,42 рукоположен је на ђаконство 1729.
године у Београду од владике Николаја Димитријевића, а на
свештенство, после месец дана, по одобрењу митрополита Мојсија,
од владике Максимом Несторовића. Од књига поп Петар је имао:
“полустав московски, Псалтир московски; летургија московска;
десетословије московско”. Петар је имао сина Јована. У Параћину је
био још један свештеник Стефан, али је побегао у Турску са
породицом. Оба свештеника су се и зађаконили и запопили исте
године. Што се тиче књига 1734. године имао је следеће тестамент
московски, полустав московски, десетословје, буквар мали, требник
московски и литургију српску. 43
Јереј Стефан се до марта 1734. године вратио из Турске.
Рођен је у селу Кулашину, близу Пећи око 1709. године. Учио је
књигу у манастиру Раваници код игумана Стефана. Рукоположио га
је у оба степена владика темишварски 1729. године. Свештеници
Петар и Стефан су били на парохији и 1734. и 1735. године.44 Током
рата 1788-91. године емигрирао је из Србије у Аустрију и свештеник
41 Д. Руварац, Митрополија београдска око 1733. године, Споменик СКА XLII,
Београд, 1905. г, 106
42 По ексарху Јовану село се зове Мјелиани.
43 Петар је учио најпре код неког Гаврила зографа из Рисна а затим је у Раваници
код даскала Стефана учио још годину дана. На крају је учио у Сремским
Карловцима након чега се оженио и запопио. Г. Витковић, н. ч, , 124, 125 и 169; Д.
Руварац, н.ч, 106
44 Д. Руварац, н. ч, 130
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
91
Јевтимије Поповић, из Ћуприје, који се населио у Лангендорфу.45
По мишљењу владике темишаварског Јована Јовановића Шакабенте
од 21. јануара 1792. године, свештеник Јевтимије Поповић је био
неспособан за свештеника у Банату.46
Рибничка (Поречка) парохија
Рибничка парохија је била под Банатском епархијом и имала
је августа 1733. године 7 насељених места – Пореч (155 домова,
Срби), Рибница (12), Орешковица (22, Власи), Болетин (9, Срби),
Мосна (11, Власи), Косовица (8) и Јастребица (14, по пола Срби и
Власи). Укупно је било 231 дом од којих 35 до 40 влашких, а остало
српски.47 По подацима “тефтера митрополитског таксила” поречку
нурију или парохију су, фебруара 1734. Године, чинила следећа села
Пореч (165), Јастребина (16), Косовица (18), Мосна (14),
Орешковица (24), Рибница (13) и Бољетин (10). Подаци истог
тефтера али за 1735. годину се разликују у толико што Пореч има
150, Јастребина 13, Косовица 14, Мосна 11 и Орешковица 20
домова.48
Свештеник поречки Димитрије Поповић, син протопопа
поречког Богосава, је рођен око 1705. године у Поречу. Школовао се
најпре код оца а затим у Раваници и код даскала Стефана.
Рукоположио га је митрополит Мојсеј 23. фебруара 1724. године и
од тад је био на служби у Поречу. Пошто је био удовац од 1731.
године ускоро ће се, по визитацији 1734. године, замонашити у
манастиру Раваници.49 Уместо њега 1735. године у Поречу се јавља
свештеник Атанасије.50
45 Драг. М. Павловић, Србија за време последњег Аустријско-турског рата (1788-
1791), Београд, 1910. г., 215
46 Исто, 216 напомена 1.
47 Г. Витковић, н. ч, 135 - 36
48 Д. Руварац, н. ч, 127 - 128
49 Г. Витковић, н. ч, 135, 162; Д. Руварац, н. ч, 104
50 Д. Руварац, н. ч, 128
Poslednja izmena:
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
92
У Поречу је, вероватно, 1729. године сазидана црква Светог
Николе. Био је пространи и високи храм, од камена сазидан, у коме
се сваког празника и недеље служила литургија. Црква је била добро
снабдевена свим потребама а од књига је поседовала јеванђеље
московско, апостол кијевски, поученије еванђеоско московско,
пролог на пола године шта служити, два хоктоја московска –
половна, саборник српски, један триодон московски постни, један
пентикостар српски, једно мало рукописно јеванђеље које је се
налазило у женској припрати, 2 псалтира московска на средње коло
и један рукописни српски псалтир, полустав кијевски, часослов
московски, стихологион помешани двојезични српски и влашки.51
Голубачка парохија
Голубачка парохија је имала 6 насељених места Голубац (42,
Срби,), Војилово (21), Малешево (8), Добра (35), Двориште (17,
Власи) и Радошевци (10, Срби). Укупно је било 133 дома.52 По
подацима “тефтера митрополитског таксила” голубачку нурију или
парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Голубац
(43), Воилово (27), Малешево (8), Двориште (31), Радошевци (13) и
Добра (30). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се разликују
само толико што Двориште има 28 домова.53
Свештеник голубачки Никола Петровић је рођен око 1695.
године у Морачи у Херцеговини где је и у манастиру Тушину учио
књигу. У Голупцу је био свештеник од око 1725. године.54 Био је
свештеник у Голубцу и 1734. и 1735. године.55
Парохијане у Добри је 1734. и 1735. године опслуживао
свештеник Стојан из села Љубкова са друге стране Дунава који је
припадао епархији владике Максима.56
Бикотиначка или баричка парохија
51 Д. Руварац, н. ч, 103
52 Г. Витковић, н. ч, 136 - 37
53 Д. Руварац, н. ч, 131 - 132
54 Г. Витковић, н. ч, 136 – 37, 176,
55 Д. Руварац, н. ч, 132
56 Д. Руварац, н. ч, 132
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
93
Бикотиначка парохија је имала такође 6 насељених места
Бикотинци (20, Срби), Миљевићи (6, Срби), Мрчковац (4, Срби),
Барич (12, Срби), Бикиње (8, Срби), Крушевица (10, Срби). Ово је
била бројчано мала парохија са свега 60 домова и то све српских. По
подацима “тефтера митрополитског таксила” баричку нурију или
парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Мрчковац
(4), Милевићи (7), Барич (15), Крушевица (10), Бикотинци (18) и
Бикине (9). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се не
разликују од претходног.57
Свештеник бикотиначки Илија Димитријевић је рођен око
1703. године у Пожаревцу где је учио и књигу. Рукоположио га је
владика Николај Димитријевић 1730. године и одмах је постављен у
Бикотинце.58 Духовника је имао, последњи пут се исповедао оцу
архимандриту Василију Пећскому, о Васкрсенију 1733. године.
“Правило обдржава, летургију појет, сингелију не имејет. Живео је
у селу Бикотинци а служио у цркви у Баричу.59 Но, интересантно је
да на другом месту ексарх Максим тврди како је у Бикотинцима
”била стара црков од древа, разорена.” Пошто на истом месту,
такође спомиње и село Барић, а да не каже ништа о баричкој цркви –
није искључено да је реч о ситој цркви коју час назива баричком а
час бикотиначком. Иначе, у то време Илијини парохијани су ишли
на службу и у манастир Туман.60 Споменимо, на крају, да је село
Бикотинци указом књаза Милана 1882. године променило име у
Браничево на предлог и молбу тадашњег пароха бикотиначког
Михајла Поповића.61
Црква Светих четрдест мученика помиње се у селу Баричу у
извештају екзарха Максима Радковића из 1733. године. По сеоском
предању црква потиче из XVI века, а у XVIII веку је дотрајала и
57 Д. Руварац, н. ч, 131
58 Г. Витковић, н. ч, 138, 178
59 Г. Витковић, н. ч, 178-179. Илија је био свештеник бикотиначки и 1734. и 1735.
године. Д. Руварац, н. ч, 131
60 Г. Витковић, н. ч, 139
61 П. Момировић, Историја браничевске епархије, Браничвски весник за 1939. г,
50
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
94
срушила се62 о чему 1735. године извештава екзарх Јован
Михајловић: “Црквиште старовременоје, јешче пред турецкаго
времене... от двеста љет, пала и порушила се до земљи.”63 По
подацима Максима Радковића из 1733. године црква баричка је
била стара “и расипата, летургија не појет се, никакове службе не
имејет, книга не имејет, окрут не имејет ничто своје потребно.”64
Клењска парохија
У клењској парохији је било доста Влаха. Ова парохија је
имала 7 села и то Клење (21, Срби), Раброво (25, Срби), Зеленике
(16, по пола Срби и Власи), Мустапић (26, Власи), Мишљеновци
(17, измешани Срби и Власи), Макце (16, Срби) и Чешљева Бара (61,
Власи). Укупно је било 182 дома од чега је око 105 било влашких а
остало су били српски.65 Врло је важно нагласити да је у овој
парохији живела близу 1/3 Влаха од укупног броја колико их је тада
било на простору који обухвата данашња Браничевска епархија. Ако
упоредимо ова села са Епшвилцовом картом видећемо да су 1718.
године постојала све српска села као и она мешовита а да су влашка
села Мустапић и Чешљева Бара настала између 1718. и 1733. године.
Пошто се ова два села не јављају ни међу пустим селима 1718.
године реч је очигледно о новонасталим селима. Сасвим је
очигледно да су се Власи на простор клењске парохије населили
после 1718. а пре 1733. године.
По подацима “тефтера митрополитског таксила” клењску
нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села
Чешљева Бара (83), Макци (15), Храброво (25), Мустапићи (33),
Мишленовци (21), Зеленике (18) и Клене (20). Подаци истог тефтера
али за 1735. годину се разликују само толико што Чешљева Бара има
70 домова.66 Ако се погледају подаци за ове три узастопне године
одмах пада у очи да у српским селима нема великог одступања у
62 Српска православна епархија Браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац,
2003. г, 304
63 Д. Руварац, н. ч, 109
64 Г. Витковић, н. ч, 178
65 Г. Витковић, н. ч, 140 - 41
66 Д. Руварац, н. ч, 132
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
95
броју домова али у влашким има. У Чешљевој бари 1733. има 61
дом, 1734. чак 83 дома да би се 1735. године тај број поново смањио
на 70 домова.
Свештеник клењски Петар Михајловић је рођен око 1689.
године у Скопљу а школовао се у Пећи. У Клењу је био од око 1724.
године.67 На клењској парохији је био и 1734. и 1735. године.68
Средњевска или десинска парохија
Интересантно је да је било мало Влаха у тадашњој
средњевској парохији која је имала 5 села Средњево (20, Срби и
Власи), Влашки дол (20, Срби), Десине (32, Срби), Пешчаница (17,
Срби), Шумово (17, Срби). Укупно, дакле, 106 домова од који
десетак влашких а све остало српски.69 По подацима “тефтера
митрополитског таксила” десинску нурију или парохију су,
фебруара 1734. Године, чинила следећа села Песчаница (18), Десина
(30), Влашки До (29), Средњево (21) и Шумово (18). Подаци истог
тефтера али за 1735. годину се разликују само толико што Влашки
До имао 27 домова.70
Тадашњи свештеник десиначки Никола је рођен око 1680.
године у Новом Пазару а школовао се у Пећи. Рукоположио га је
владика ваљевски Григорије око 1698. године. Служио на Косову 28
година. Од 1729. године службовао у Десини.71 Никола је био на
десинској парохији и 1734. и 1735. године.72
Ако ова попис упоредимо са оним из 1718. године видећемо
да се сва села јављају и 1718. године с тиме што су Средњево и
Десине били пусти а остала села су била насељена. Значи, једино
село са Власима – Средњево, било је 1718. године пусто. Дакле и у
Средњевској парохији Власи су се населили после 1718. године а
пре 1733. године.
67 Г. Витковић, н. ч, 139, 175
68 Д. Руварац, н. ч, 132
69 Г. Витковић, н. ч, 142
70 Д. Руварац, н. ч, 132
71 Г. Витковић, н. ч, 141
72 Д. Руварац, н. ч, 132
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
96
Црква у Десини се први пут помиње у извштају екзарха
Јована Михајловића из 1734. године “црков порушена сва,
старовремена, јешче за времена турецкого, прављеа, и пала
сорушила се до земљи.” Екзарх је наложио верницима да на истом
месту нову цркву саграде.73
По подацима комисије која је радила попис 1836. године
десинска црква, храм Св. 40 мученика је била саграђена у осредњој
порти, на крај села “под брдом, крај пута близу једног потока”.
Црква “од земље набијене, трском покривена”, по подацима
комисије, саграђена је 1822. године средствима “обштества“
десинског и у другој половини 1836. године била је у рђавом стању.
Црква је била, за оно време, добро снабдевена црквеним утварима и
премда се не помиње иконостас имала је знатан број икона.74
Маријанска парохија
Маријанска парохија је у своја три села имала нешто више
Срба од Влаха Маријани (37, Срби и Власи помешани), Кличевац
(40, Срби и Власи) и Бискупије (31, Срби и Власи).75 Маријани и
Бискупија се помињу као насељена села 1718. године док се
Кличевац уопште не помиње ни као насељен ни као пуст. Међутим,
Кличевац помиње угарски краљ Жигмунд у октобру 1428. године у
једној својој повељи у којој бележи села што их је кнез Лазар
даривао влашким манастирима Тисмени и Водици. Код Маријанске
епархије није могуће утврдити кад су се у њој појавили Власи, пре
или после 1718. године. По подацима “тефтера митрополитског
таксила” маријанску нурију или парохију су фебруара 1734. године
чинила следећа села Бискупије (30), Маријани (30) и Кличевац (28).
Подаци истог тефтера али за 1735. годину се не разликују од
претходног.76
73 Д. Руварац, н. ч, 115
74 Поседовала је, између осталог једне двери, 2 иконе престолне велике, једну
велику икону, 16 московских икона и 19 икона са крилима. АС - ДС -
ИИБфИНо30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Пожаревачком, и
описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију, число 16, лист 26-28
75 Г. Витковић, н. ч, 143
76 Д. Руварац, н. ч, 132
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
92
У Поречу је, вероватно, 1729. године сазидана црква Светог
Николе. Био је пространи и високи храм, од камена сазидан, у коме
се сваког празника и недеље служила литургија. Црква је била добро
снабдевена свим потребама а од књига је поседовала јеванђеље
московско, апостол кијевски, поученије еванђеоско московско,
пролог на пола године шта служити, два хоктоја московска –
половна, саборник српски, један триодон московски постни, један
пентикостар српски, једно мало рукописно јеванђеље које је се
налазило у женској припрати, 2 псалтира московска на средње коло
и један рукописни српски псалтир, полустав кијевски, часослов
московски, стихологион помешани двојезични српски и влашки.51
Голубачка парохија
Голубачка парохија је имала 6 насељених места Голубац (42,
Срби,), Војилово (21), Малешево (8), Добра (35), Двориште (17,
Власи) и Радошевци (10, Срби). Укупно је било 133 дома.52 По
подацима “тефтера митрополитског таксила” голубачку нурију или
парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Голубац
(43), Воилово (27), Малешево (8), Двориште (31), Радошевци (13) и
Добра (30). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се разликују
само толико што Двориште има 28 домова.53
Свештеник голубачки Никола Петровић је рођен око 1695.
године у Морачи у Херцеговини где је и у манастиру Тушину учио
књигу. У Голупцу је био свештеник од око 1725. године.54 Био је
свештеник у Голубцу и 1734. и 1735. године.55
Парохијане у Добри је 1734. и 1735. године опслуживао
свештеник Стојан из села Љубкова са друге стране Дунава који је
припадао епархији владике Максима.56
Бикотиначка или баричка парохија
51 Д. Руварац, н. ч, 103
52 Г. Витковић, н. ч, 136 - 37
53 Д. Руварац, н. ч, 131 - 132
54 Г. Витковић, н. ч, 136 – 37, 176,
55 Д. Руварац, н. ч, 132
56 Д. Руварац, н. ч, 132
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
93
Бикотиначка парохија је имала такође 6 насељених места
Бикотинци (20, Срби), Миљевићи (6, Срби), Мрчковац (4, Срби),
Барич (12, Срби), Бикиње (8, Срби), Крушевица (10, Срби). Ово је
била бројчано мала парохија са свега 60 домова и то све српских. По
подацима “тефтера митрополитског таксила” баричку нурију или
парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Мрчковац
(4), Милевићи (7), Барич (15), Крушевица (10), Бикотинци (18) и
Бикине (9). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се не
разликују од претходног.57
Свештеник бикотиначки Илија Димитријевић је рођен око
1703. године у Пожаревцу где је учио и књигу. Рукоположио га је
владика Николај Димитријевић 1730. године и одмах је постављен у
Бикотинце.58 Духовника је имао, последњи пут се исповедао оцу
архимандриту Василију Пећскому, о Васкрсенију 1733. године.
“Правило обдржава, летургију појет, сингелију не имејет. Живео је
у селу Бикотинци а служио у цркви у Баричу.59 Но, интересантно је
да на другом месту ексарх Максим тврди како је у Бикотинцима
”била стара црков од древа, разорена.” Пошто на истом месту,
такође спомиње и село Барић, а да не каже ништа о баричкој цркви –
није искључено да је реч о ситој цркви коју час назива баричком а
час бикотиначком. Иначе, у то време Илијини парохијани су ишли
на службу и у манастир Туман.60 Споменимо, на крају, да је село
Бикотинци указом књаза Милана 1882. године променило име у
Браничево на предлог и молбу тадашњег пароха бикотиначког
Михајла Поповића.61
Црква Светих четрдест мученика помиње се у селу Баричу у
извештају екзарха Максима Радковића из 1733. године. По сеоском
предању црква потиче из XVI века, а у XVIII веку је дотрајала и
57 Д. Руварац, н. ч, 131
58 Г. Витковић, н. ч, 138, 178
59 Г. Витковић, н. ч, 178-179. Илија је био свештеник бикотиначки и 1734. и 1735.
године. Д. Руварац, н. ч, 131
60 Г. Витковић, н. ч, 139
61 П. Момировић, Историја браничевске епархије, Браничвски весник за 1939. г,
50
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
94
срушила се62 о чему 1735. године извештава екзарх Јован
Михајловић: “Црквиште старовременоје, јешче пред турецкаго
времене... от двеста љет, пала и порушила се до земљи.”63 По
подацима Максима Радковића из 1733. године црква баричка је
била стара “и расипата, летургија не појет се, никакове службе не
имејет, книга не имејет, окрут не имејет ничто своје потребно.”64
Клењска парохија
У клењској парохији је било доста Влаха. Ова парохија је
имала 7 села и то Клење (21, Срби), Раброво (25, Срби), Зеленике
(16, по пола Срби и Власи), Мустапић (26, Власи), Мишљеновци
(17, измешани Срби и Власи), Макце (16, Срби) и Чешљева Бара (61,
Власи). Укупно је било 182 дома од чега је око 105 било влашких а
остало су били српски.65 Врло је важно нагласити да је у овој
парохији живела близу 1/3 Влаха од укупног броја колико их је тада
било на простору који обухвата данашња Браничевска епархија. Ако
упоредимо ова села са Епшвилцовом картом видећемо да су 1718.
године постојала све српска села као и она мешовита а да су влашка
села Мустапић и Чешљева Бара настала између 1718. и 1733. године.
Пошто се ова два села не јављају ни међу пустим селима 1718.
године реч је очигледно о новонасталим селима. Сасвим је
очигледно да су се Власи на простор клењске парохије населили
после 1718. а пре 1733. године.
По подацима “тефтера митрополитског таксила” клењску
нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села
Чешљева Бара (83), Макци (15), Храброво (25), Мустапићи (33),
Мишленовци (21), Зеленике (18) и Клене (20). Подаци истог тефтера
али за 1735. годину се разликују само толико што Чешљева Бара има
70 домова.66 Ако се погледају подаци за ове три узастопне године
одмах пада у очи да у српским селима нема великог одступања у
62 Српска православна епархија Браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац,
2003. г, 304
63 Д. Руварац, н. ч, 109
64 Г. Витковић, н. ч, 178
65 Г. Витковић, н. ч, 140 - 41
66 Д. Руварац, н. ч, 132
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
95
броју домова али у влашким има. У Чешљевој бари 1733. има 61
дом, 1734. чак 83 дома да би се 1735. године тај број поново смањио
на 70 домова.
Свештеник клењски Петар Михајловић је рођен око 1689.
године у Скопљу а школовао се у Пећи. У Клењу је био од око 1724.
године.67 На клењској парохији је био и 1734. и 1735. године.68
Средњевска или десинска парохија
Интересантно је да је било мало Влаха у тадашњој
средњевској парохији која је имала 5 села Средњево (20, Срби и
Власи), Влашки дол (20, Срби), Десине (32, Срби), Пешчаница (17,
Срби), Шумово (17, Срби). Укупно, дакле, 106 домова од који
десетак влашких а све остало српски.69 По подацима “тефтера
митрополитског таксила” десинску нурију или парохију су,
фебруара 1734. Године, чинила следећа села Песчаница (18), Десина
(30), Влашки До (29), Средњево (21) и Шумово (18). Подаци истог
тефтера али за 1735. годину се разликују само толико што Влашки
До имао 27 домова.70
Тадашњи свештеник десиначки Никола је рођен око 1680.
године у Новом Пазару а школовао се у Пећи. Рукоположио га је
владика ваљевски Григорије око 1698. године. Служио на Косову 28
година. Од 1729. године службовао у Десини.71 Никола је био на
десинској парохији и 1734. и 1735. године.72
Ако ова попис упоредимо са оним из 1718. године видећемо
да се сва села јављају и 1718. године с тиме што су Средњево и
Десине били пусти а остала села су била насељена. Значи, једино
село са Власима – Средњево, било је 1718. године пусто. Дакле и у
Средњевској парохији Власи су се населили после 1718. године а
пре 1733. године.
67 Г. Витковић, н. ч, 139, 175
68 Д. Руварац, н. ч, 132
69 Г. Витковић, н. ч, 142
70 Д. Руварац, н. ч, 132
71 Г. Витковић, н. ч, 141
72 Д. Руварац, н. ч, 132
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
96
Црква у Десини се први пут помиње у извштају екзарха
Јована Михајловића из 1734. године “црков порушена сва,
старовремена, јешче за времена турецкого, прављеа, и пала
сорушила се до земљи.” Екзарх је наложио верницима да на истом
месту нову цркву саграде.73
По подацима комисије која је радила попис 1836. године
десинска црква, храм Св. 40 мученика је била саграђена у осредњој
порти, на крај села “под брдом, крај пута близу једног потока”.
Црква “од земље набијене, трском покривена”, по подацима
комисије, саграђена је 1822. године средствима “обштества“
десинског и у другој половини 1836. године била је у рђавом стању.
Црква је била, за оно време, добро снабдевена црквеним утварима и
премда се не помиње иконостас имала је знатан број икона.74
Маријанска парохија
Маријанска парохија је у своја три села имала нешто више
Срба од Влаха Маријани (37, Срби и Власи помешани), Кличевац
(40, Срби и Власи) и Бискупије (31, Срби и Власи).75 Маријани и
Бискупија се помињу као насељена села 1718. године док се
Кличевац уопште не помиње ни као насељен ни као пуст. Међутим,
Кличевац помиње угарски краљ Жигмунд у октобру 1428. године у
једној својој повељи у којој бележи села што их је кнез Лазар
даривао влашким манастирима Тисмени и Водици. Код Маријанске
епархије није могуће утврдити кад су се у њој појавили Власи, пре
или после 1718. године. По подацима “тефтера митрополитског
таксила” маријанску нурију или парохију су фебруара 1734. године
чинила следећа села Бискупије (30), Маријани (30) и Кличевац (28).
Подаци истог тефтера али за 1735. годину се не разликују од
претходног.76
73 Д. Руварац, н. ч, 115
74 Поседовала је, између осталог једне двери, 2 иконе престолне велике, једну
велику икону, 16 московских икона и 19 икона са крилима. АС - ДС -
ИИБфИНо30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Пожаревачком, и
описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију, число 16, лист 26-28
75 Г. Витковић, н. ч, 143
76 Д. Руварац, н. ч, 132
Poslednja izmena:
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
97
Свештеник маријанске парохије Радосав је био рођен у
Видину око 1676. године. Учио је у Каравлашкој у манастиру
Житијану код Луке игумана Светогорца. Рукоположен на оба
степена од владике Симеона Видинског. Прешао је у ове крајеве око
1717. године када је добио маријанску парохију са синђелијом.
Служио је у Маријану и 1734. и 1735. године.77
У храстовој шуми, у атару стишког села Курјаче, налази се
средњовековни манастир Нимник.78 Писани извори не говоре ништа
о времену постанка манастира и његовом ктитору. Његова
архитектура, димензије и остало упућују да је изграђен у средњем
веку, последњих деценија постојања самосталне српске државе, као
задужбина неког малог властелина. Народна традиција, коју је
забележио Јоаким Вујић, приписује га кнезу Богосаву, савременику
деспота Ђурђа и Старине Новака. По другом народном предању,
Нимник је припадао Раваници.79 На време кнеза Лазара као доба
када је Нимник саграђен упућује и егзарх Јован који 1734. године у
свом извештају митрополиту пише да је манастир Нимник био: “под
манастир Раваницу за прежднего времена, како русоволе кнеза
Лазара сказујут”.80 Манастир је био саграђен у атару села
Маријани, због чега је и добио име Маријански манастир, мада га у
каснијим документима налазимо уписиваног онако како је кад село
називано: Марјан, Маријана, Маријани или Маријање.
При манстиру није било монаха већ је служио мирски
свештеник Радосав који је био из Видина. У рушевинама Нимника
пронашли су сељаци 1823. године део његове некадашње имовине:
дукате, крстове и други богослужбени инвентар, што је срески
начелник Јосиф Милосављевић покупио и предао кнезу Милошу.81
Смољиначка парохија
77 Г. Витковић, н. ч, 132
78 Р. Милошевић, “Нимник”, у: Српска православна епархија браничевска –
Шематизам 2003, Пожаревац 2003, 257
79 Исто, 257
80 Д. Руварац, н. ч, 110
81 Р. Милошевић, н. д, 258
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
98
Смољиначка парохија је била готово чисто српска. По броју
села била је то једна од већих парохија, било их је осам и то
Смољинац (26, Срби), Шапина (11, Срби), Лајевица (9, Срби), Мало
Градиште (15, Срби), Беране (40, Срби), Каљиште (14, Срби и
Власи), Батуша (13) и Божевац (11, Срби). Од 139 домова у
смољиначкој парохији, вероватно нешто мање од десетак су били
влашки а све остало српски.82 Сва споменута села су постојала и
1718. године осим Каљишта а то једино село у коме су 1733. године
живели Власи и то измешани са Србима. Овде је јасна ситуацији,
Власи долазе после 1718. године. По подацима “тефтера
митрополитског таксила” смољиначку нурију или парохију су
фебруара 1734. године чинила следећа села Батуша (5), Калиште
(15), Божевац (13), Шапина (13), Смољинац (30), Берања (40),
Лајавица (8) и Мало Градиште (15). Подаци истог тефтера али за
1735. годину се разликују само толико што Шапина има 12 домова.83
По подацима пожаревачког ексарха Јосифа Стојанова
Смољинац је 1723. године имао цркву.84 Десет година касније за
смољиначку цркву Храм свети Петозарни мученик Максим
Радкович је 1733. године навео да је саграђена од дрвета, тј тачније
да су јој зидови од чатме, да није окречена (тј убељена), да је
покривена шиндром и да нема звона.85 Ексарх Јован Михајловић је
1734. године за смољиначку цркву забележио да је саграђена под
Турцима 1708. године “на балвани велики дрвени”.86
Свештеник смољиначки 1733. године био је Марко Стајић87
рођен око 1708. године у Жабљу (у Војводини) а школовао се у
Београду и Земуну (по Максиму) или Варадину (по Јовану). Водио
се као житељ Земуна.88 На ђаконство га је поставио владика Мојсеј,
а на свештенство митрополит Николај 1728. године.89 У
смољиначкој цркви је 11/22. јуна 1788. године митрополит Методије
82 Г. Витковић, н. ч, 144
83 Д. Руварац, н. ч, 130 - 131
84 Д. Руварац, н. ч, 153
85 Г. Витковић, н. ч, 172-173
86 Д. Руварац, н. ч, 107
87 Његов отац Стаја је био земљорадник.
88 Г. Витковић, н. ч, 143, 173
89 Г. Витковић, н. ч, 173; Д. Руварац, н. ч, 108
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
99
рукоположио за свештеника Живојина Петровића,90 а у истој цркви
је 5/17. октобра 1805. године митрополит Леонтије рукоположио за
свештеника Николаја Поповића.91
Градиштанска парохија
Слично претходној и градиштанска парохија је 1733. године
била скоро 90% српска. Имала је само 4 насељена места Градиште
(50, Срби), Кусић (25 Срби и Власи), Триброде (15, Срби) и
Пожежена (10, Срби).92 Као што видимо од 100 домова, највише 15
је било влашко а остало су били српски. Сва села су постојала и
1718. године укључујући и Кусић тако да не можемо да донесемо
никакав конкретни закључак. По подацима “тефтера
митрополитског таксила” градиштанску нурију или парохију су
фебруара 1734. године чинила следећа села Триброда (16), Кусићи
(22), Градиште (50) и Пожежена (12). Подаци истог тефтера али за
1735. годину се не разликују од претходног.93
Црква Светих архистратига у (Великом) Градишту помиње се
први пут за време аустријске владавине северном Србијом почетком
XVIII века. Егзарх Максим Радковић у свом извештају из 1733.
године даје детаљнији опис градиштанске цркве. Црква је била
саграђена од дрвета, покривена црепом и убељена кречом. По
Максиму саграђена је 1720. године. Освештена је руком вдадике
Стефана. Антими(н)с је био митрополита Мојсија Петровића.94
Црква је од књига имала: “псалтир србски, октојих србски,
петогласнив србски, требника два србска, апостол србски један.”95
90 Живојина Петровића је 1836. године био свештеник у Кисиљеву. АС - Државни
Совјет - РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој
Србији године 1836, бр. 86 лист 62
91 Николаја Поповића је 1836. године био свештеник у Црнући. АС - Државни
Совјет - РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој
Србији године 1836, бр. 68 лист 62.
92 Г. Витковић, н. ч, 145
93 Д. Руварац, н. ч, 132
94 Г. Витковић, н. ч, 174
95 Г. Витковић, н. ч, 175
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
100
Свештеник Никола Милић, је био родом из Лувиковје, и
рукоположен је на оба степена од митрополита Мојсеја Петровића.
Са осталим народом, током рата 1788-91. године, емигрирао
је из Србије у Аустрију и градиштански свештеник Живко Вучић,
који се населио у Белој Цркви.96 Владика темишаварски Јован
Јовановић Шакабента, поднео је, 21. јануара 1792. године, извештај
Илирској канцеларији, о способностима и заслугама свештеника
који су остали у Аустрији. По његовом мишљењу свештеник Живко
Вучић је био неспособан за свештеника у Банату.97
Крушевичка или звиждска парохија
Кучево се до друге половине XIX века звало Горња
Крушевица.98 Kрушевичка парохија је 1733. године била скоро
потпуно влашка. Ова парохија је имала 5 села Крушевица (13,
Срби), Волуја (47, Власи), Дубока (35, Власи), Нересница (48,
Власи), Кучајна99 (непознати број српских домова). Од 143 дома
само су 13 била српска (без оних у Кучајни) а 130 влашки.100 Сва ова
насеља постоје и 1718. године па можемо са великом вероватноћом
да закључимо да су овде 1718. године живели и Срби и Власи али да
су ови други још у то време били на овом простору у већини.
По подацима “тефтера митрополитског таксила” звиждску
нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села
Дајша (30 домова), Крушевица (16), Кучајна (8), Нересница (67),
Дубока (30) и Волуја (60). Подаци истог тефтера али за 1735. годину
се разликују само толико што Крушевица има 15 а Нересница 60
домова.101
У Крушевици су постојали остаци старе цркве још у првој
половини XVIII века. Њих је забележио екзарх Јован Михајловић
96 Драг. М. Павловић, н. д, 215
97 Драг. М. Павловић, н. д, 216 напомена 1.
98 Мих. Ст. Ризнић, Манастир Витовница (срез млавски округ пожаревачки),
Старинар 1/1888, Београд, 1888. г, 8
99 У Кучајни су 1733. године постојали остаци старе цркве у висини до почетка
свода. Г. Витковић, н. ч, 146
100 Г. Витковић, н. ч, 146
101 Д. Руварац, н. ч, 127
ПОЖАРЕВАЦ 2010
97
Свештеник маријанске парохије Радосав је био рођен у
Видину око 1676. године. Учио је у Каравлашкој у манастиру
Житијану код Луке игумана Светогорца. Рукоположен на оба
степена од владике Симеона Видинског. Прешао је у ове крајеве око
1717. године када је добио маријанску парохију са синђелијом.
Служио је у Маријану и 1734. и 1735. године.77
У храстовој шуми, у атару стишког села Курјаче, налази се
средњовековни манастир Нимник.78 Писани извори не говоре ништа
о времену постанка манастира и његовом ктитору. Његова
архитектура, димензије и остало упућују да је изграђен у средњем
веку, последњих деценија постојања самосталне српске државе, као
задужбина неког малог властелина. Народна традиција, коју је
забележио Јоаким Вујић, приписује га кнезу Богосаву, савременику
деспота Ђурђа и Старине Новака. По другом народном предању,
Нимник је припадао Раваници.79 На време кнеза Лазара као доба
када је Нимник саграђен упућује и егзарх Јован који 1734. године у
свом извештају митрополиту пише да је манастир Нимник био: “под
манастир Раваницу за прежднего времена, како русоволе кнеза
Лазара сказујут”.80 Манастир је био саграђен у атару села
Маријани, због чега је и добио име Маријански манастир, мада га у
каснијим документима налазимо уписиваног онако како је кад село
називано: Марјан, Маријана, Маријани или Маријање.
При манстиру није било монаха већ је служио мирски
свештеник Радосав који је био из Видина. У рушевинама Нимника
пронашли су сељаци 1823. године део његове некадашње имовине:
дукате, крстове и други богослужбени инвентар, што је срески
начелник Јосиф Милосављевић покупио и предао кнезу Милошу.81
Смољиначка парохија
77 Г. Витковић, н. ч, 132
78 Р. Милошевић, “Нимник”, у: Српска православна епархија браничевска –
Шематизам 2003, Пожаревац 2003, 257
79 Исто, 257
80 Д. Руварац, н. ч, 110
81 Р. Милошевић, н. д, 258
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
98
Смољиначка парохија је била готово чисто српска. По броју
села била је то једна од већих парохија, било их је осам и то
Смољинац (26, Срби), Шапина (11, Срби), Лајевица (9, Срби), Мало
Градиште (15, Срби), Беране (40, Срби), Каљиште (14, Срби и
Власи), Батуша (13) и Божевац (11, Срби). Од 139 домова у
смољиначкој парохији, вероватно нешто мање од десетак су били
влашки а све остало српски.82 Сва споменута села су постојала и
1718. године осим Каљишта а то једино село у коме су 1733. године
живели Власи и то измешани са Србима. Овде је јасна ситуацији,
Власи долазе после 1718. године. По подацима “тефтера
митрополитског таксила” смољиначку нурију или парохију су
фебруара 1734. године чинила следећа села Батуша (5), Калиште
(15), Божевац (13), Шапина (13), Смољинац (30), Берања (40),
Лајавица (8) и Мало Градиште (15). Подаци истог тефтера али за
1735. годину се разликују само толико што Шапина има 12 домова.83
По подацима пожаревачког ексарха Јосифа Стојанова
Смољинац је 1723. године имао цркву.84 Десет година касније за
смољиначку цркву Храм свети Петозарни мученик Максим
Радкович је 1733. године навео да је саграђена од дрвета, тј тачније
да су јој зидови од чатме, да није окречена (тј убељена), да је
покривена шиндром и да нема звона.85 Ексарх Јован Михајловић је
1734. године за смољиначку цркву забележио да је саграђена под
Турцима 1708. године “на балвани велики дрвени”.86
Свештеник смољиначки 1733. године био је Марко Стајић87
рођен око 1708. године у Жабљу (у Војводини) а школовао се у
Београду и Земуну (по Максиму) или Варадину (по Јовану). Водио
се као житељ Земуна.88 На ђаконство га је поставио владика Мојсеј,
а на свештенство митрополит Николај 1728. године.89 У
смољиначкој цркви је 11/22. јуна 1788. године митрополит Методије
82 Г. Витковић, н. ч, 144
83 Д. Руварац, н. ч, 130 - 131
84 Д. Руварац, н. ч, 153
85 Г. Витковић, н. ч, 172-173
86 Д. Руварац, н. ч, 107
87 Његов отац Стаја је био земљорадник.
88 Г. Витковић, н. ч, 143, 173
89 Г. Витковић, н. ч, 173; Д. Руварац, н. ч, 108
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
99
рукоположио за свештеника Живојина Петровића,90 а у истој цркви
је 5/17. октобра 1805. године митрополит Леонтије рукоположио за
свештеника Николаја Поповића.91
Градиштанска парохија
Слично претходној и градиштанска парохија је 1733. године
била скоро 90% српска. Имала је само 4 насељена места Градиште
(50, Срби), Кусић (25 Срби и Власи), Триброде (15, Срби) и
Пожежена (10, Срби).92 Као што видимо од 100 домова, највише 15
је било влашко а остало су били српски. Сва села су постојала и
1718. године укључујући и Кусић тако да не можемо да донесемо
никакав конкретни закључак. По подацима “тефтера
митрополитског таксила” градиштанску нурију или парохију су
фебруара 1734. године чинила следећа села Триброда (16), Кусићи
(22), Градиште (50) и Пожежена (12). Подаци истог тефтера али за
1735. годину се не разликују од претходног.93
Црква Светих архистратига у (Великом) Градишту помиње се
први пут за време аустријске владавине северном Србијом почетком
XVIII века. Егзарх Максим Радковић у свом извештају из 1733.
године даје детаљнији опис градиштанске цркве. Црква је била
саграђена од дрвета, покривена црепом и убељена кречом. По
Максиму саграђена је 1720. године. Освештена је руком вдадике
Стефана. Антими(н)с је био митрополита Мојсија Петровића.94
Црква је од књига имала: “псалтир србски, октојих србски,
петогласнив србски, требника два србска, апостол србски један.”95
90 Живојина Петровића је 1836. године био свештеник у Кисиљеву. АС - Државни
Совјет - РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој
Србији године 1836, бр. 86 лист 62
91 Николаја Поповића је 1836. године био свештеник у Црнући. АС - Државни
Совјет - РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој
Србији године 1836, бр. 68 лист 62.
92 Г. Витковић, н. ч, 145
93 Д. Руварац, н. ч, 132
94 Г. Витковић, н. ч, 174
95 Г. Витковић, н. ч, 175
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
100
Свештеник Никола Милић, је био родом из Лувиковје, и
рукоположен је на оба степена од митрополита Мојсеја Петровића.
Са осталим народом, током рата 1788-91. године, емигрирао
је из Србије у Аустрију и градиштански свештеник Живко Вучић,
који се населио у Белој Цркви.96 Владика темишаварски Јован
Јовановић Шакабента, поднео је, 21. јануара 1792. године, извештај
Илирској канцеларији, о способностима и заслугама свештеника
који су остали у Аустрији. По његовом мишљењу свештеник Живко
Вучић је био неспособан за свештеника у Банату.97
Крушевичка или звиждска парохија
Кучево се до друге половине XIX века звало Горња
Крушевица.98 Kрушевичка парохија је 1733. године била скоро
потпуно влашка. Ова парохија је имала 5 села Крушевица (13,
Срби), Волуја (47, Власи), Дубока (35, Власи), Нересница (48,
Власи), Кучајна99 (непознати број српских домова). Од 143 дома
само су 13 била српска (без оних у Кучајни) а 130 влашки.100 Сва ова
насеља постоје и 1718. године па можемо са великом вероватноћом
да закључимо да су овде 1718. године живели и Срби и Власи али да
су ови други још у то време били на овом простору у већини.
По подацима “тефтера митрополитског таксила” звиждску
нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села
Дајша (30 домова), Крушевица (16), Кучајна (8), Нересница (67),
Дубока (30) и Волуја (60). Подаци истог тефтера али за 1735. годину
се разликују само толико што Крушевица има 15 а Нересница 60
домова.101
У Крушевици су постојали остаци старе цркве још у првој
половини XVIII века. Њих је забележио екзарх Јован Михајловић
96 Драг. М. Павловић, н. д, 215
97 Драг. М. Павловић, н. д, 216 напомена 1.
98 Мих. Ст. Ризнић, Манастир Витовница (срез млавски округ пожаревачки),
Старинар 1/1888, Београд, 1888. г, 8
99 У Кучајни су 1733. године постојали остаци старе цркве у висини до почетка
свода. Г. Витковић, н. ч, 146
100 Г. Витковић, н. ч, 146
101 Д. Руварац, н. ч, 127
Poslednja izmena:
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
101
(1734-1735. г.): “камена, старовременаја, јешче ва време кнеза
Лазара прављена, имат више од 200 љет, само зид дувари, крова не
имат.”102 На жалост, пропустио је да забележи коме је била
посвећена. Споменимо и да су Ризнић и Каниц видели остатке две
цркве (или капеле) источно од тврђаве Чукарице код Кучева.103
Свештеник Павел из Звижда из Крушевице (данашњег
Кучева) је био Влах из Најдаша где је рођен око 1709. године а где
се и школовао на влашком и српском код попа Бранка. Рукоположен
је на оба степена од владике Максима на Васкрс 1732. године.
Добио парохију крушевичку 1732. године. Од књига је имао један
пслатир московски и један буквар влашки и словенски.104 Био је на
парохији и 1734. и 1735. године.105
У Горњој Крушевици, у тадашњем срезу Звишком
(“Жвиждском”) налазила се 1836. године црква чији је храм био
Вознесеније Господње.106 Ризнић бележи неке интересантне податке
о зидању цркве. Наиме, три километра источно од Горње
Крушевице (Кучева), на брду, близу реке Посушца налазили су се
почетком XIX веку остаци једне цркве. Њу су сељани Горње
Крушевице сву раскопали и одвукли грађу те сазидали цркву
кучевску. Ово потврђује у свом извештају књазу Милошу, од 15/27.
децембар 1832. године и звишки капетан Мијаило Ђорђевић.107 На
месту где је била стара црква, крајем XIX века, били су виногради.
Међутим, година коју даје Ризнић као годину зидања цркве а то је
1836. година сигурно није тачна јер у време пописа, у јесен 1836.
године црква не само да је готова него је и потпуно опремљена
црквеним утварама укључујући комплетни иконостас.108
102 Д. Руварац, н. ч, 111 и 121.
103 Михаило Ст. Ризнић, Старински остаци у срезу Звишком (окр. пожаревачки),
Старинар 2/1888, Београд, 1888. г, 35; Ф. Каниц, Србија И, 246
104 Г. Витковић, н. ч, 145 - 46
105 Д. Руварац, н. ч, 127
106 АС–ДС-II Бф1Но30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Пожаревачком,
и описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију, число 10, лист 15-
17
107 АС-КК-XXI-1477; Михаило Ст. Ризнић, Старински остаци у срезу Звишком
(окр. пожаревачки) (Свршетак), Старинар 2/1888, Београд, 1888. г, 55
108 М. Ст. Ризнић, Старински остаци у срезу Звишком (окр. пожаревачки)
(Свршетак), Старинар 2/1888, Београд, 1888. г, 55
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
102
Књаз Милош је 9/21. децембра 1832. године издао наредбу
Но 3523 о попису свију новосаграђених цркава у Србији. У
извештају, добијеном по тој наредби из Пожаревачког округа, пише
да је црква у Нересници (храм Св. Вознесење Господње), у
капетанији звишкој, сазидана 1822. године.109 По подацима из
пописа из 1836. године нересничка црква (храм Св. Вознесенија
Господњег) је сазидана 1824. године од стране “обштества” среза
звишког.110 По подацима митрополита Михаила нересничка
парохија је 1874. године припадала цркви у Горњој Крушевици. Он
уопште не помиње цркву у Нересници.111 Интересантно је да и
Ризнић износи податак по коме је нересничка црква из 1822.
године.112 Радосав Марковић не помиње зидање цркве у
Нересници113 а ни Кашић.114 Коларић усваја да је нересничка црква
подигнута 1822. године.115 Мијат Петровић је писмом писаним
17/29. октобра 1822. године у Крушевици известио књаза Милоша
да је околни народ нашао једино “способно” место за цркву у селу
Нересници у нахији звиждској и да је припремио грађу и све остале
потребне ствари и тражи одобрење од књаза да сагради цркву. Књаз
је писмо примио 19. октобра/1. новембра 1822. године и већ
сутрадан 20. октобра/2. новембра писмено одговорио да одобрава
зидање цркве.116 Нересничка црква Вознесеније Господње, премда у
109 Ти. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза
Милоша (1815-1839), Београд-Земун, 1926. г, 380
110 АС–ДС-II Бф1Но30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Пожаревачком,
и описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију, число 9, лист 15-
16
111 Митрополит Михаило, Православна србска црква у књажеству Србјии,
Београд, 1874. г, 25
112 М. Ст. Ризнић, Старински остаци у срезу звишком (округу пожаревачком),
Старинар В/1, 55
113 Р. Марковић, Задужбине кнеза Милоша, Просветни гласник бр. 3-5 (март,
април и мај) 1942. г.
114 Д. Кашић, Рад кнеза Милоша на подизању и обнови цркава и манастира,
Гласник српске православне цркве бр. 10/1960. г.
115 У раду: М. Коларић, Грађевине и грађевинари Србије од 1790 до 1839 године,
Београд, 1959. г, нересничка црква се не помиње. У каснијем раду: М. Коларић,
Класицизам код Срба (1798-1848), В, Београд, 1966, 25 усваја се 1822. година као
година зидања цркве у Нересници али без навођења извора.
116 АС-КК-XXI-386
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
103
запуштеном стању, је постојала све до Првог светског рата када су је
за време окупације спалили бугарски војници.117
Затоњска парохија
После крушевичке, највећа концентрација Влаха на овим
просторима је била у затоњској парохији и ако се ова састојала од
само 4 села Затоње (40, по пола Срби и Власи), Кисиљево (30, Срби
и Власи), Тополовник (67, Власи) и Рам (4). Од 141 дома најмање
110 је било влашко.118 Од споменутих села 1718. године се не
спомиње само Тополовник једино чито влашко село. И у овом
случају можемо да закључимо да су Власи дошли после 1718.
године а пре 1733. године. По подацима “тефтера митрополитског
таксила” затоњску нурију или парохију су фебруара 1734. године
чинила следећа села Тополовник (75), Кисиљево (38), Затоње (44) и
Храм (7). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се разликују у
толико што Кисиљево има 30, Затоње 40 и Храм 4 дома.119
Јереј Исак из села Затоње је рођен око 1701. године у
“Ђулинском пољу” у Мађарској. Учио је књигу у околини Арада и у
Бездину. Током 13 година имао је парохију у Тебеј у Банату одакле
је 1732. године прешао у Затоње.120 Служио је у Затоњу и 1734. и
1735. године.121 Затоњска парохија 1733. године није имала своју
парохијску цркву.
Кисељевачка црква се у изворима први пут помиње 1824.
године. Наиме тада је, као помоћ за кисиљевачку цркву књаз Милош
8/20. августа 1824. године одобрио (од Ђурђевског пореза за 1824.
годину) 500 гроша која су исплаћена 14/26. августа 1824. године.122
Каменовачка парохија
117 Српска православна епархија Браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац,
2003. г, 299
118 Г. Витковић, н. ч, 147
119 Д. Руварац, н. ч, 132
120 Г. Витковић, н. ч, 147, 175 - 176
121 Д. Руварац, н. ч, 132
122 Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. књ. II,
Београд, 1898, 311 и 320; Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије
до 1842. III, Београд, 1899, 95
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
104
Каменовачка парохија је била чисто српска и имала је 6 села
Каменово (17, Срби), Пенавац (20, Срби), Поповац (24, Срби),
Ражанци (30) и Жабари са селом Хајдуци123 (6). Укупно 97 српских
домова. По подацима “тефтера митрополитског таксила”
каменовачку нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила
следећа села Рашанци (40), Поповац (29), Каменово (17), Пенавац
(23) и Жабари (7). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се
доста разликују – Рашанци (40), Поповац (29), Каменово (15),
Пенавац (20), Жабари (6), Црленци (17), Кула (15) и Велико Село
(8). Последња три села су у каменовачку парохију пребачена из
витовничке парохије.124
Црква у Каменову Светих четрдесет мученика се спомиње
као још неосвећена и у визитацији егзархата пожаревачког 1734.
године.125 Тихомир Ђорђевић је забележио натписе на два крста на
месту Црквиште, испод села Каменова. Један је натпис био из 1733 а
други из 1734. године. Ово Црквиште је било остатак некадашње
цркве.126 Црква је 1734. године од књига имала само једну
литургију. Ексарх Јован је за црквеног сина поставио Станка
Димитријевића.127
У место ове старе цркве од плетера, по подацима
митрополита Михаила, сазидана је од тврдог материјала 1865.
године нова црква, чији је храм св. равноапостоли Константин и
Јелена.128
Јереј Димитрије Милорадовић129 каменички је рођен око
1708. године, по ексарху Максиму у Гложану а по ексарху Јовану у
Бобову у Ресави где је у манастиру Ресави учио књигу код проигума
Саве. Рукоположио га је владика Николај за ђакона а владика
123 Хајдуци су се налазили негде на простору данашњег Породина или Кушиљева.
После 1737. године не јављају се и више у изворима.
124 Д. Руварац, н. ч, 130
125 Д. Руварац, н. ч, 107, 119, 130 и 153
126 Тих. Р. Ђорђевић, Неколико старих српских записа и натписа, Старинар III,
Београд, 1908. г, 152 и нап. 2
127 Д. Руварац, н. ч, 107
128 Митрополит Михаил, Православна србска црква у књажеству Србији, Београд,
1874. г, 24
129 Отац Милорад је био земљорадник.
ПОЖАРЕВАЦ 2010
101
(1734-1735. г.): “камена, старовременаја, јешче ва време кнеза
Лазара прављена, имат више од 200 љет, само зид дувари, крова не
имат.”102 На жалост, пропустио је да забележи коме је била
посвећена. Споменимо и да су Ризнић и Каниц видели остатке две
цркве (или капеле) источно од тврђаве Чукарице код Кучева.103
Свештеник Павел из Звижда из Крушевице (данашњег
Кучева) је био Влах из Најдаша где је рођен око 1709. године а где
се и школовао на влашком и српском код попа Бранка. Рукоположен
је на оба степена од владике Максима на Васкрс 1732. године.
Добио парохију крушевичку 1732. године. Од књига је имао један
пслатир московски и један буквар влашки и словенски.104 Био је на
парохији и 1734. и 1735. године.105
У Горњој Крушевици, у тадашњем срезу Звишком
(“Жвиждском”) налазила се 1836. године црква чији је храм био
Вознесеније Господње.106 Ризнић бележи неке интересантне податке
о зидању цркве. Наиме, три километра источно од Горње
Крушевице (Кучева), на брду, близу реке Посушца налазили су се
почетком XIX веку остаци једне цркве. Њу су сељани Горње
Крушевице сву раскопали и одвукли грађу те сазидали цркву
кучевску. Ово потврђује у свом извештају књазу Милошу, од 15/27.
децембар 1832. године и звишки капетан Мијаило Ђорђевић.107 На
месту где је била стара црква, крајем XIX века, били су виногради.
Међутим, година коју даје Ризнић као годину зидања цркве а то је
1836. година сигурно није тачна јер у време пописа, у јесен 1836.
године црква не само да је готова него је и потпуно опремљена
црквеним утварама укључујући комплетни иконостас.108
102 Д. Руварац, н. ч, 111 и 121.
103 Михаило Ст. Ризнић, Старински остаци у срезу Звишком (окр. пожаревачки),
Старинар 2/1888, Београд, 1888. г, 35; Ф. Каниц, Србија И, 246
104 Г. Витковић, н. ч, 145 - 46
105 Д. Руварац, н. ч, 127
106 АС–ДС-II Бф1Но30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Пожаревачком,
и описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију, число 10, лист 15-
17
107 АС-КК-XXI-1477; Михаило Ст. Ризнић, Старински остаци у срезу Звишком
(окр. пожаревачки) (Свршетак), Старинар 2/1888, Београд, 1888. г, 55
108 М. Ст. Ризнић, Старински остаци у срезу Звишком (окр. пожаревачки)
(Свршетак), Старинар 2/1888, Београд, 1888. г, 55
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
102
Књаз Милош је 9/21. децембра 1832. године издао наредбу
Но 3523 о попису свију новосаграђених цркава у Србији. У
извештају, добијеном по тој наредби из Пожаревачког округа, пише
да је црква у Нересници (храм Св. Вознесење Господње), у
капетанији звишкој, сазидана 1822. године.109 По подацима из
пописа из 1836. године нересничка црква (храм Св. Вознесенија
Господњег) је сазидана 1824. године од стране “обштества” среза
звишког.110 По подацима митрополита Михаила нересничка
парохија је 1874. године припадала цркви у Горњој Крушевици. Он
уопште не помиње цркву у Нересници.111 Интересантно је да и
Ризнић износи податак по коме је нересничка црква из 1822.
године.112 Радосав Марковић не помиње зидање цркве у
Нересници113 а ни Кашић.114 Коларић усваја да је нересничка црква
подигнута 1822. године.115 Мијат Петровић је писмом писаним
17/29. октобра 1822. године у Крушевици известио књаза Милоша
да је околни народ нашао једино “способно” место за цркву у селу
Нересници у нахији звиждској и да је припремио грађу и све остале
потребне ствари и тражи одобрење од књаза да сагради цркву. Књаз
је писмо примио 19. октобра/1. новембра 1822. године и већ
сутрадан 20. октобра/2. новембра писмено одговорио да одобрава
зидање цркве.116 Нересничка црква Вознесеније Господње, премда у
109 Ти. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза
Милоша (1815-1839), Београд-Земун, 1926. г, 380
110 АС–ДС-II Бф1Но30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Пожаревачком,
и описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију, число 9, лист 15-
16
111 Митрополит Михаило, Православна србска црква у књажеству Србјии,
Београд, 1874. г, 25
112 М. Ст. Ризнић, Старински остаци у срезу звишком (округу пожаревачком),
Старинар В/1, 55
113 Р. Марковић, Задужбине кнеза Милоша, Просветни гласник бр. 3-5 (март,
април и мај) 1942. г.
114 Д. Кашић, Рад кнеза Милоша на подизању и обнови цркава и манастира,
Гласник српске православне цркве бр. 10/1960. г.
115 У раду: М. Коларић, Грађевине и грађевинари Србије од 1790 до 1839 године,
Београд, 1959. г, нересничка црква се не помиње. У каснијем раду: М. Коларић,
Класицизам код Срба (1798-1848), В, Београд, 1966, 25 усваја се 1822. година као
година зидања цркве у Нересници али без навођења извора.
116 АС-КК-XXI-386
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
103
запуштеном стању, је постојала све до Првог светског рата када су је
за време окупације спалили бугарски војници.117
Затоњска парохија
После крушевичке, највећа концентрација Влаха на овим
просторима је била у затоњској парохији и ако се ова састојала од
само 4 села Затоње (40, по пола Срби и Власи), Кисиљево (30, Срби
и Власи), Тополовник (67, Власи) и Рам (4). Од 141 дома најмање
110 је било влашко.118 Од споменутих села 1718. године се не
спомиње само Тополовник једино чито влашко село. И у овом
случају можемо да закључимо да су Власи дошли после 1718.
године а пре 1733. године. По подацима “тефтера митрополитског
таксила” затоњску нурију или парохију су фебруара 1734. године
чинила следећа села Тополовник (75), Кисиљево (38), Затоње (44) и
Храм (7). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се разликују у
толико што Кисиљево има 30, Затоње 40 и Храм 4 дома.119
Јереј Исак из села Затоње је рођен око 1701. године у
“Ђулинском пољу” у Мађарској. Учио је књигу у околини Арада и у
Бездину. Током 13 година имао је парохију у Тебеј у Банату одакле
је 1732. године прешао у Затоње.120 Служио је у Затоњу и 1734. и
1735. године.121 Затоњска парохија 1733. године није имала своју
парохијску цркву.
Кисељевачка црква се у изворима први пут помиње 1824.
године. Наиме тада је, као помоћ за кисиљевачку цркву књаз Милош
8/20. августа 1824. године одобрио (од Ђурђевског пореза за 1824.
годину) 500 гроша која су исплаћена 14/26. августа 1824. године.122
Каменовачка парохија
117 Српска православна епархија Браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац,
2003. г, 299
118 Г. Витковић, н. ч, 147
119 Д. Руварац, н. ч, 132
120 Г. Витковић, н. ч, 147, 175 - 176
121 Д. Руварац, н. ч, 132
122 Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. књ. II,
Београд, 1898, 311 и 320; Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије
до 1842. III, Београд, 1899, 95
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
104
Каменовачка парохија је била чисто српска и имала је 6 села
Каменово (17, Срби), Пенавац (20, Срби), Поповац (24, Срби),
Ражанци (30) и Жабари са селом Хајдуци123 (6). Укупно 97 српских
домова. По подацима “тефтера митрополитског таксила”
каменовачку нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила
следећа села Рашанци (40), Поповац (29), Каменово (17), Пенавац
(23) и Жабари (7). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се
доста разликују – Рашанци (40), Поповац (29), Каменово (15),
Пенавац (20), Жабари (6), Црленци (17), Кула (15) и Велико Село
(8). Последња три села су у каменовачку парохију пребачена из
витовничке парохије.124
Црква у Каменову Светих четрдесет мученика се спомиње
као још неосвећена и у визитацији егзархата пожаревачког 1734.
године.125 Тихомир Ђорђевић је забележио натписе на два крста на
месту Црквиште, испод села Каменова. Један је натпис био из 1733 а
други из 1734. године. Ово Црквиште је било остатак некадашње
цркве.126 Црква је 1734. године од књига имала само једну
литургију. Ексарх Јован је за црквеног сина поставио Станка
Димитријевића.127
У место ове старе цркве од плетера, по подацима
митрополита Михаила, сазидана је од тврдог материјала 1865.
године нова црква, чији је храм св. равноапостоли Константин и
Јелена.128
Јереј Димитрије Милорадовић129 каменички је рођен око
1708. године, по ексарху Максиму у Гложану а по ексарху Јовану у
Бобову у Ресави где је у манастиру Ресави учио књигу код проигума
Саве. Рукоположио га је владика Николај за ђакона а владика
123 Хајдуци су се налазили негде на простору данашњег Породина или Кушиљева.
После 1737. године не јављају се и више у изворима.
124 Д. Руварац, н. ч, 130
125 Д. Руварац, н. ч, 107, 119, 130 и 153
126 Тих. Р. Ђорђевић, Неколико старих српских записа и натписа, Старинар III,
Београд, 1908. г, 152 и нап. 2
127 Д. Руварац, н. ч, 107
128 Митрополит Михаил, Православна србска црква у књажеству Србији, Београд,
1874. г, 24
129 Отац Милорад је био земљорадник.
Poslednja izmena:
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
105
Стефан Љубибратић у свештеника 1731. године а исте године је и
постављен на каменичку парохију. Служио је литургију на велике
празнике. Од књига је имао само један московски требник.130
Димитрије је био на парохији и 1734. и 1735. године.131
Хомољска (Омољска) парохија
Помало је загонетна “Омољска” парохија са Тршком црквом
као парохијском којој су припада следећа села 1734. године Трг,
Лазница, Милатовци, Вуковци, Јошаница, Јосаница, Рибари,
Суходол и Жагубица.132 По подацима “тефтера митрополитског
таксила” омољску нурију или парохију су фебруара 1734. године
чинила следећа села Лазница (30), Врлео (25), Милатовци (5),
Суходол (6), Вуковци (10), Рибари (9), Јошаница (8), Јосаница (20) и
Трг (18). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се разликују у
толико што Лазница има 24, Врело 22, Милатовци 4, Јосаница 15 и
Трг 12 домова.133
Ексарх Максим је 1733. године обишао и Тршку цркву за
коју наводи да јој је храм Св. Николаја. Он је описује као стару,
каменом зидану цркву, чији је горњи део обновљен. Била је
покривена шиндром. Нико од присутних људи није знао да му каже
када је црква саграђена.134 Унутар цркве се налазила камена часна
трпеза покривена белим платном. Антимис је био митрополита
Мојсија. Мала проскомидија се налазила у зиду као и
“умивалница”.135 Од одежди црквених постојала је једна одежда од
белог платна као и стихар од картона, затим наруквице од црвена
мусула, мала “божогробскаја” каница и епитрахиљ од мусула.136
Црква није имала звоно. Цркву је освештао епископ Стефан,137
вероватно крајем 1728. године када га је митрополит Мојсије упутио
130 Г. Витковић, н. ч, 148, 166; Д. Руварац, н. ч, 107
131 Д. Руварац, н. ч, 130
132 Д. Руварац, н. ч, 104
133 Д. Руварац, н. ч, 128
134 Г. Витковић, н. ч, 163
135 Г. Витковић, н. ч, 163
136 Г. Витковић, н. ч, 164
137 Г. Витковић, н. ч, 164
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
106
да из Пожаревца оде да освешта цркве у Хомољу.138 С обзиром на
црквени храм није немогуће, чак је вероватно да је црква освећена
на Св. Николу децембра 1728. године поготово што је управо у
товреме епископ Стефан и био у Хомољу.
Врло су интересантна запажања ексарха Јована Михаиловића
са почетка 1734. године. Поред оног што је навео његов претходник
он наводи да црква нема ни једну црквену књигу, а ни свештеничких
одежди. Због тога су тршки свештеници два пута годишње за ускрс
и божић позајмљивали све што им је потребно из манастира
Горњака.139
Када је ексарх Максим 1733. године обилазио Тршку цркву
свештеник Нешко је био затворен у Темишвару.140 О овом
свештенику Нешку Стефановићу сазнајемо нешто више из једне
преставке ресавског капетана Јована Поповића митрополиту
београдском од 4/15. марта 1733. године. Из ове, по мало нејасне
представке, сазнајемо да је Нешко био родом из Баната одакле је
прешао за свештеника у “Омоље”. Нешко је ухапшен у Темишвару
по наређењу ондашње администрације и по наређењу фелдмаршала
грофа Мерсие стражарно спроведен у Београд где је предат
митрополиту да му се суди на црквеном суду. У представци не пише
за шта је Нешко оптужен. Када су сазнали за његово хапшење у
Београд су дошли ресавски капетан Јован Поповић, Јанко
Радмановић из Крепољина и Стеван Коруновић из Извара да замоле
митрополита да привремено пусти Нешка. Сва тројица су потписала
јемство за њега гарантујући да ће се Нешко вратити на заказано
судско рочиште кроз 25 дана. Такође су јемци обавезали да Нешко
неће ићи у Банат већ да ће послати своје људе да преселе његове
ствари из Баната као и да наплате дугове од дужника. Јемци су
прихватили да за Нешка плате сву штету ако се он не одазове на
судско рочиште и на све то се писмено обавезали 4/15. марта 1733.
138 Д. Поповић, М. Богдановић, “Дневник преписке коју је водио Мојсије
Петровић за време свог боравка у Бечу 1728 г.”, у: Грађа за историју Београда
1717-1739, Београд, 1958. г, 181
139 Д. Руварац, н. ч, 104
140 Г. Витковић, н. ч, 164
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
107
године у Београду.141 Када буде пуштен из притвора Нешко ће бити
премештен из Хомоља на шетоњску парохију.
Еексарх Максим на другом месту у свом извештају као
свештенике при Тршкој цркви наводи попа Јанка и попа Димитрија
који су ту дошли уместо Нешка. За попа Јанка, који је тражио
премештај ексарх је навео да би требало да треба да оде “на
поученије у Пожаревац” а да му се премештај никако не дозволи.
Димитрије је требало да добије синђелију коју још није имао а поред
тога ексарх му је дао “препис о таинстав црковни” да их научи да
би при следећој “визитацији” ексарховој то знао.142
Много детаљније податке о њима даје ексарх Јован
Михаиловић 1734. године. Тко сазнајемо да се јереј Јанко родио око
1694. године у Охриду у Бугарској. Отац му је био Стојан Бугарин у
то време капетан у Крајини у месту Јасикову. Јанко је ушио књигу у
Раваници код духовника Василија. У ђакона и свештеника
рукоположио га је око 1720. године владика видински Никифор.
Током 1734. године Јанко је отишао са парохије.143
Јереј Димитрије је био син земљорадника Нестора из села
Срњака у Ресави. Књигу је учио у Манасији код духовника
Арсенија. У ђакона га је рукопложио арадски владика Исаија а у
свештеника владика Максим Несторовић 1732. године. Осредње је
читао и слабо појао. Од књига је имао требник и часловец
московски и псалтир српски. Ексарх му је наложио да се насели у
селу Трг што ближе цркви и да ту сагради кућу.144 Биће на парохији
и 1734. и 1735. године.145
У време пред Аустријско-турски рат 1788. године веома одан
аустријској ствари је био и поп Јован Ракићевић из Хомоља, који је
преко Бранковачког извештавао аустријске власти о свему што се
дешавало у његовом крају.146 Пошто је у то време једина црква у
Хомољу била Тршка црква и поп Јован је вероватно служио при њој.
141 Д. Поповић, М. Богдановић, “Јемство ресавског капетана Јована Поповића и
још неких становника ако би био пуштен из затвора поп Нешко Стефановић”, у:
Грађа за историју Београда 1717-1739, Београд, 1958. г, 272-73
142 Г. Витковић, н. ч, 281
143 Д. Руварац, н. ч, 128
144 Д. Руварац, н. ч, 105
145 Д. Руварац, н. ч, 128
146 Драг. М. Павловић, н. д, 9.
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
108
На почетку рата 1788. године аустријском генералу Вартенслебену
нудио се неки поп Глигорије (von Joschanitza 10 Stunte hinter dem
Gebirg Maidanpek) да са 1000 наоружаних људи очисти крај између
Кладова и Видина. Генерал није смео примити ову понуду према
једној ранијој царевој наредби.147 Ова Јошаница је највероватније
она која се налази неколико километара северозападно од Тршке
цркве, на јужним падинама Хомољских планина.148 Марјан
Јовановић је у Хомољу сазнао да на њега иду три паше из Видина.
Изашао им је у сусрет до Црног Врха и ту их код места Липе
дочекао у заседи. И поред тога што је Османлијама нанео тешке
гибитке (око 30 мртвих) Марјан је морао да се повуче. Ипак, дао је
времена становницима Хомоља да спасу своју покретну имовину,
пред Османлијама који су робили и палили.149
Са осталим народом током рата 1788-91. године емигрирао је
и раније споменути свештеник Јован Ракићевић, из Хомоља, који се
населио у Лангендорфу.150 Владика темишаварски Јован Јовановић
Шакабента, у свом извештају Илирској канцеларији, нарочито је
истакао свештенике Јована Ракићевића и Јевтимија Петровића из
Пореча и препоручио их цару као заслужне људе. Остале
свештенике, које су остали у Аустрији, по Шакабентином мишљењу
требало је поставити за свештенике ако могу да служе а ако не дати
им неку помоћ јер живе у крајњој беди. Иначе, у време када је
Шакабента писао свој извештај 21. јануара 1792. године Јован
Ракићевић је служио као капелан у Марјановом фрајкору са платом
од 12 форинти месечно. И мајор Брановачки и Марјан издали су му
сведочанство о његовим заслугама. Позивао је народ на оружје и
сам учествовао у борби. Турци су му, током рата, запалили
парохијску кућу. Иначе, по Шакабентином мишљењу није био
способан за свештеника у Банату.151
147 Драг. М. Павловић, н. д, 29
148 Не смемо у потпуности искључити ни могућност да је реч о Јошаници код
Соко Бање али је то далеко мање вероватно, поготово што за тај крај немамо
ниаквих других података о неком већем покрету српског живља док за Хомоље то
имамо.
149 Драг. М. Павловић, н. д, 123 (у напомени 1. налази се Марјанов извештај о овој
борби на немачком).
150 Драг. М. Павловић, н. д, 215
151 Драг. М. Павловић, н. д, 216, нарочито напомена 1.
ПОЖАРЕВАЦ 2010
105
Стефан Љубибратић у свештеника 1731. године а исте године је и
постављен на каменичку парохију. Служио је литургију на велике
празнике. Од књига је имао само један московски требник.130
Димитрије је био на парохији и 1734. и 1735. године.131
Хомољска (Омољска) парохија
Помало је загонетна “Омољска” парохија са Тршком црквом
као парохијском којој су припада следећа села 1734. године Трг,
Лазница, Милатовци, Вуковци, Јошаница, Јосаница, Рибари,
Суходол и Жагубица.132 По подацима “тефтера митрополитског
таксила” омољску нурију или парохију су фебруара 1734. године
чинила следећа села Лазница (30), Врлео (25), Милатовци (5),
Суходол (6), Вуковци (10), Рибари (9), Јошаница (8), Јосаница (20) и
Трг (18). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се разликују у
толико што Лазница има 24, Врело 22, Милатовци 4, Јосаница 15 и
Трг 12 домова.133
Ексарх Максим је 1733. године обишао и Тршку цркву за
коју наводи да јој је храм Св. Николаја. Он је описује као стару,
каменом зидану цркву, чији је горњи део обновљен. Била је
покривена шиндром. Нико од присутних људи није знао да му каже
када је црква саграђена.134 Унутар цркве се налазила камена часна
трпеза покривена белим платном. Антимис је био митрополита
Мојсија. Мала проскомидија се налазила у зиду као и
“умивалница”.135 Од одежди црквених постојала је једна одежда од
белог платна као и стихар од картона, затим наруквице од црвена
мусула, мала “божогробскаја” каница и епитрахиљ од мусула.136
Црква није имала звоно. Цркву је освештао епископ Стефан,137
вероватно крајем 1728. године када га је митрополит Мојсије упутио
130 Г. Витковић, н. ч, 148, 166; Д. Руварац, н. ч, 107
131 Д. Руварац, н. ч, 130
132 Д. Руварац, н. ч, 104
133 Д. Руварац, н. ч, 128
134 Г. Витковић, н. ч, 163
135 Г. Витковић, н. ч, 163
136 Г. Витковић, н. ч, 164
137 Г. Витковић, н. ч, 164
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
106
да из Пожаревца оде да освешта цркве у Хомољу.138 С обзиром на
црквени храм није немогуће, чак је вероватно да је црква освећена
на Св. Николу децембра 1728. године поготово што је управо у
товреме епископ Стефан и био у Хомољу.
Врло су интересантна запажања ексарха Јована Михаиловића
са почетка 1734. године. Поред оног што је навео његов претходник
он наводи да црква нема ни једну црквену књигу, а ни свештеничких
одежди. Због тога су тршки свештеници два пута годишње за ускрс
и божић позајмљивали све што им је потребно из манастира
Горњака.139
Када је ексарх Максим 1733. године обилазио Тршку цркву
свештеник Нешко је био затворен у Темишвару.140 О овом
свештенику Нешку Стефановићу сазнајемо нешто више из једне
преставке ресавског капетана Јована Поповића митрополиту
београдском од 4/15. марта 1733. године. Из ове, по мало нејасне
представке, сазнајемо да је Нешко био родом из Баната одакле је
прешао за свештеника у “Омоље”. Нешко је ухапшен у Темишвару
по наређењу ондашње администрације и по наређењу фелдмаршала
грофа Мерсие стражарно спроведен у Београд где је предат
митрополиту да му се суди на црквеном суду. У представци не пише
за шта је Нешко оптужен. Када су сазнали за његово хапшење у
Београд су дошли ресавски капетан Јован Поповић, Јанко
Радмановић из Крепољина и Стеван Коруновић из Извара да замоле
митрополита да привремено пусти Нешка. Сва тројица су потписала
јемство за њега гарантујући да ће се Нешко вратити на заказано
судско рочиште кроз 25 дана. Такође су јемци обавезали да Нешко
неће ићи у Банат већ да ће послати своје људе да преселе његове
ствари из Баната као и да наплате дугове од дужника. Јемци су
прихватили да за Нешка плате сву штету ако се он не одазове на
судско рочиште и на све то се писмено обавезали 4/15. марта 1733.
138 Д. Поповић, М. Богдановић, “Дневник преписке коју је водио Мојсије
Петровић за време свог боравка у Бечу 1728 г.”, у: Грађа за историју Београда
1717-1739, Београд, 1958. г, 181
139 Д. Руварац, н. ч, 104
140 Г. Витковић, н. ч, 164
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
107
године у Београду.141 Када буде пуштен из притвора Нешко ће бити
премештен из Хомоља на шетоњску парохију.
Еексарх Максим на другом месту у свом извештају као
свештенике при Тршкој цркви наводи попа Јанка и попа Димитрија
који су ту дошли уместо Нешка. За попа Јанка, који је тражио
премештај ексарх је навео да би требало да треба да оде “на
поученије у Пожаревац” а да му се премештај никако не дозволи.
Димитрије је требало да добије синђелију коју још није имао а поред
тога ексарх му је дао “препис о таинстав црковни” да их научи да
би при следећој “визитацији” ексарховој то знао.142
Много детаљније податке о њима даје ексарх Јован
Михаиловић 1734. године. Тко сазнајемо да се јереј Јанко родио око
1694. године у Охриду у Бугарској. Отац му је био Стојан Бугарин у
то време капетан у Крајини у месту Јасикову. Јанко је ушио књигу у
Раваници код духовника Василија. У ђакона и свештеника
рукоположио га је око 1720. године владика видински Никифор.
Током 1734. године Јанко је отишао са парохије.143
Јереј Димитрије је био син земљорадника Нестора из села
Срњака у Ресави. Књигу је учио у Манасији код духовника
Арсенија. У ђакона га је рукопложио арадски владика Исаија а у
свештеника владика Максим Несторовић 1732. године. Осредње је
читао и слабо појао. Од књига је имао требник и часловец
московски и псалтир српски. Ексарх му је наложио да се насели у
селу Трг што ближе цркви и да ту сагради кућу.144 Биће на парохији
и 1734. и 1735. године.145
У време пред Аустријско-турски рат 1788. године веома одан
аустријској ствари је био и поп Јован Ракићевић из Хомоља, који је
преко Бранковачког извештавао аустријске власти о свему што се
дешавало у његовом крају.146 Пошто је у то време једина црква у
Хомољу била Тршка црква и поп Јован је вероватно служио при њој.
141 Д. Поповић, М. Богдановић, “Јемство ресавског капетана Јована Поповића и
још неких становника ако би био пуштен из затвора поп Нешко Стефановић”, у:
Грађа за историју Београда 1717-1739, Београд, 1958. г, 272-73
142 Г. Витковић, н. ч, 281
143 Д. Руварац, н. ч, 128
144 Д. Руварац, н. ч, 105
145 Д. Руварац, н. ч, 128
146 Драг. М. Павловић, н. д, 9.
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
108
На почетку рата 1788. године аустријском генералу Вартенслебену
нудио се неки поп Глигорије (von Joschanitza 10 Stunte hinter dem
Gebirg Maidanpek) да са 1000 наоружаних људи очисти крај између
Кладова и Видина. Генерал није смео примити ову понуду према
једној ранијој царевој наредби.147 Ова Јошаница је највероватније
она која се налази неколико километара северозападно од Тршке
цркве, на јужним падинама Хомољских планина.148 Марјан
Јовановић је у Хомољу сазнао да на њега иду три паше из Видина.
Изашао им је у сусрет до Црног Врха и ту их код места Липе
дочекао у заседи. И поред тога што је Османлијама нанео тешке
гибитке (око 30 мртвих) Марјан је морао да се повуче. Ипак, дао је
времена становницима Хомоља да спасу своју покретну имовину,
пред Османлијама који су робили и палили.149
Са осталим народом током рата 1788-91. године емигрирао је
и раније споменути свештеник Јован Ракићевић, из Хомоља, који се
населио у Лангендорфу.150 Владика темишаварски Јован Јовановић
Шакабента, у свом извештају Илирској канцеларији, нарочито је
истакао свештенике Јована Ракићевића и Јевтимија Петровића из
Пореча и препоручио их цару као заслужне људе. Остале
свештенике, које су остали у Аустрији, по Шакабентином мишљењу
требало је поставити за свештенике ако могу да служе а ако не дати
им неку помоћ јер живе у крајњој беди. Иначе, у време када је
Шакабента писао свој извештај 21. јануара 1792. године Јован
Ракићевић је служио као капелан у Марјановом фрајкору са платом
од 12 форинти месечно. И мајор Брановачки и Марјан издали су му
сведочанство о његовим заслугама. Позивао је народ на оружје и
сам учествовао у борби. Турци су му, током рата, запалили
парохијску кућу. Иначе, по Шакабентином мишљењу није био
способан за свештеника у Банату.151
147 Драг. М. Павловић, н. д, 29
148 Не смемо у потпуности искључити ни могућност да је реч о Јошаници код
Соко Бање али је то далеко мање вероватно, поготово што за тај крај немамо
ниаквих других података о неком већем покрету српског живља док за Хомоље то
имамо.
149 Драг. М. Павловић, н. д, 123 (у напомени 1. налази се Марјанов извештај о овој
борби на немачком).
150 Драг. М. Павловић, н. д, 215
151 Драг. М. Павловић, н. д, 216, нарочито напомена 1.
Poslednja izmena:
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
109
Тршка црква је како тако обнављана и одржавана, али је
најозбиљнија обнова извршена крајем XVIII века. Наиме, 1796.
године обновио је цркву Воиштан Калуђеровић и оставио о томе
натпис у камену, готово филигрански спретно изведен, да га је
тешко прочитати.152 Ништа ближе не знамо о ктитору обнове. Овај
натпис навео је митрополита Михајла да у исту годину смести
изградњу цркве. У време Првог српског устанка манастир је
обнављао хомољски војвода Илија Стошић из Жагубице који је
током 1811. године приложио најмање 4 иконе (једну 8/20. априла,
другу 7/19. маја и трећу 5/17. јула, док је четврта датирана само
годином - 1811.).153
Шетоњска парохија
У ово време, 1733. године, Власи се на овим просторима
најјужније јављају у шетоњској парохији и то у селу Ждрело.
Шетоњска парохија је имала 4 села Шетоња (14, Срби), Врбовац (17,
Срби), Лаоле (37, Срби) и Ждрело (10, Власи војничког реда).154 Од
78 домова 10 су били влашки а остало српски. По подацима
“тефтера митрополитског таксила” шетоњску нурију или парохију
су фебруара 1734. године чинила следећа села Шетоње (14), Ждрело
(19), Лаоле (30) и Врбовац (15). Подаци истог тефтера али за 1735.
годину се не разликују од претходног.155
Шетоње је имало цркву 1723. године што се види из
извештаја ексарха пожаревачког Јосифа Стојанова.156 Максим
Радковић је 1733. године забележио: “Шетоњи црква старинска
била, прикрпили од дасака.”157
Јереј Нешко шетоњски је рођен око 1707. године у
Херцеговини. Учио је књигу у Старом Влаху у манастиру Ковиљу.
Око 1727. године је дошао у источну Србију где је најпре држао
152 Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд, 1903. г, бр.
4663
153 Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи књ. V, Ср. Карловци, 1925. г,
бр. 9012
154 Г. Витковић, н. ч, 149 - 50
155 Д. Руварац, н. ч, 128
156 Д. Руварац, н. ч, 153;
157 Г. Витковић, н. ч, 150
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
110
парохију “омолску” а затим шетоњску.158 Био је на парохији и 1734.
и 1735. године.159
По списку “Цркви трошком Његове Свјетлости Сазидане” из
1836. године шетоњска црква (храм Св. Архангела Гаврила) је
сазидана 1828. године трошком књаза Милоша.160 По подацима из
пописа из 1836. године шетоњска црква (храм Св. Архангела
Гаврила), у срезу млавском, је сазидана 1829. године трошком књаза
Милоша.161 Мајстору Веселину162 и другима плаћено је 16/28.
септембра 1828. године за целу оправку цркве у Шетоњу163 4500
гроша.164 Мајсторима који су 1829. године радили на цркви у
Шетоњи из народне касе је плаћано у више наврата. Најпре је 9/21.
маја мајстору Милутину165 из Ваљева исплаћено 200 гроша а
Веселину и другим 300 гроша. Следећег дана 10/22. маја Јозефу је
158 Г. Витковић, н. ч, 149
159 Д, Руварац, н. ч, 128
160 АС-КК-XXXV-867, Списак Цркви трошком Његове Свјетлости Сазидане
161 АС–ДС-II Бф1Но30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Пожаревачком,
и описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију, число 16, лист 26-
28
162 Његово презиме и порекло нису познати али готово сигурно није био из
Маћедоније односно да није био Цинцарин. Први пут се среће у изворима 1820.
године када је предузео да гради Стари конак књаза Милоша. Вероватно је пре
тога 1819. године радио и књажев конак у Крагујевцу. Од познатијих радова су му
књажев конак у Пожаревцу (1827), обнова цркве у Шаторњи (1828), цркав у
Шетоњама (1829), Касарна на Савамали (1835), Хан на Топчидерској скели тзв
Господарева механа (1836) итд... М. Коларић, Класицизам код Срба (1798-1848),
V, Београд, 1966, 27
163 Код Мите Петровиће стоји цркве у Шаторњи Пожаревачка нахија, што је
очигледна грешка јер се Шаторња не налази у Пожаревачкој нахији. Реч је о селу
Шетоње у коме је 1828. године градио цркву мајстор Веселин. Шетоње се
налазило у Пожаревачкој нахији.
164 Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. III, Београд,
1899. г. с. 244
165 Милутин Гођевац је био пореклом из Осата у Босни, прешао је у Србију можда
још у време Првог српског устанка и настанио се у Ваљеву. Од познатијих радова
су му били обнова манастира Боговађе (1816), изградња цркве у Крагујевцу
(1818), црква Савинац на Дичини (1819), обнова манастира Чокешине (1820-23),
црква у Осипаоници (1826) и црква у Шетоњама (1829). М.г Коларић, Класицизам
код Срба (1798-1848), V, Београд, 1966, 26-27
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
111
исплаћено 30 гроша и коначно 30. јуна/12. јула Веселину је дато
1000 гроша.166
Горњачка парохија
Манастир Горњак је имао малу парохију. По подацима
“тефтера митрополитског таксила” звиждску нурију или парохију из
фебруара 1734. године као и по подацима истог тефтера али за 1735.
годину горњачка парохија се састојала само из села Крепољина које
је обе године имало 21 дом.167
Патријарх Мојсеј је на сабору у Пећи 21. децембра 1713/1.
јануара 1714. године осветио за епископа вршачко-себишког
јеромонаха Мојсија Станојевића постриженика манастира
Горњака.168
На црквено-народном сабору Сремским Карловцима 1735.
године учествовао је и Данило, игуман горњачки. Године 1743.
помиње се игуман Максим, чији је сребром позлаћени крст сачуван:
“Сеи крст игумена Максиму от мон(а)стира Гкорниа ск. в лето
1743.”169 Игуман Максим је дозидао спољашњу припрату уз
манастирску цркву, а на потесу званом “Кључ” подигао је
скривницу, у коју су се склањали монаси и манастирске
драгоцености.170
Крајем XVIII века Аустрија се спремала за рат са Турском и
била је прилично сигурна у симпатије српског народа.171 Занимљиво
је да су главни аустријски сарадници у Србији били свештеници, и
мирски и монаси, при чему су се веома често излагали опасности да
буду откривени и компримитовани. У сваком случају, аустријски
166 Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. III, Београд,
1899. г. с. 544
167 Д. Руварац, н. ч, 128
168 Јеромонах Мојсеј је раније служио и код бившег митрополита београдског
Михаила. Д(имитрије) Р(уварац), Грамате митрополитске и патријаршијске,
Српски сион бр. 19 од 30. септембра 1905. г, 560
169 Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд, 1903. г, бр.
2855; Р. Милошевић, “Горњак”, у: Српска православна епархија браничевска –
Шематизам 2003, Пожаревац 2003, 232
170 Р Милошевић, н. д, 232
171 Драг. М. Павловић, н. д, 8
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
112
агенти су се најрадије и са највише поверења обраћали управо њима.
Тако су аустријски картографи који су проучавали Србију ишли под
заштитом свештенства.172
Калуђерима је било најлакше да по манастирима скривају
аустријске официре и да их проводе кроз земљу. Тако је игуман
манастира Горњака, Исаија Стевановић, 1784. године скривао у
свом манастиру два аустријска инжињеријска официра. Када су
Турци 1788. г. спалили манастир Горњак, игуман Исаија је пребегао
у Аустрију и ту се позивао на своје заслуге за аустријски двор на
генерала Центнера и Михаљевића и Лидерскрона као сведоке.173
Манастир се успешно обнављао, а 1792. године, заузимањем
митрополита код Мустафа паше, купљена је једна воденица, за шта
је добио и уредну тапију. Београдски везир Мустафа паша издао је
1796. године дозволу да се обнови манастирско кубе.174
Манастир се обнављао и у XIX веку, за време устаничких
борби, али и касније. Милутин Петровић, брат Хајдук Вељка,
поклонио је Горњаку једно кандило. Карађорђе издаје 1812. године
сведочанство манастиру да слободно користи планину и земљиште
које има.175
Раваничка парохија
Парохије манастира Раванице и Ресаве су биле чисто српске.
Раваничка парохија је имала 6 села Доње Сење (31, Срби), Горње
Сење (6, Срби), Иванковци (23, Срби), Миросава (10, Срби),
Ћуприја (30, Срби), Чимаре (14).176 Значи, свих 114 домова је било
српско. По подацима “тефтера митрополитског таксила” раваничку
нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села
Миросава (15), Иванковци (25), Сење (37), Горње Сење (8),
172 Међу свештенством први се повезао са Аустријанцима јереј Јевтимије
Петровић из Пореча који је још 1774. г. ступио у везу са Маховцем који је тада
био на служби у Брзаској, Оградини и Пожежени. Драг. М. Павловић, н. д, 9
173 Драг. М. Павловић, н. д, 9
174 Р Милошевић, н. д, 233
175 Р. Милошевић, н. д, 233
176 Г. Витковић, н. ч, 151 - 152
ПОЖАРЕВАЦ 2010
109
Тршка црква је како тако обнављана и одржавана, али је
најозбиљнија обнова извршена крајем XVIII века. Наиме, 1796.
године обновио је цркву Воиштан Калуђеровић и оставио о томе
натпис у камену, готово филигрански спретно изведен, да га је
тешко прочитати.152 Ништа ближе не знамо о ктитору обнове. Овај
натпис навео је митрополита Михајла да у исту годину смести
изградњу цркве. У време Првог српског устанка манастир је
обнављао хомољски војвода Илија Стошић из Жагубице који је
током 1811. године приложио најмање 4 иконе (једну 8/20. априла,
другу 7/19. маја и трећу 5/17. јула, док је четврта датирана само
годином - 1811.).153
Шетоњска парохија
У ово време, 1733. године, Власи се на овим просторима
најјужније јављају у шетоњској парохији и то у селу Ждрело.
Шетоњска парохија је имала 4 села Шетоња (14, Срби), Врбовац (17,
Срби), Лаоле (37, Срби) и Ждрело (10, Власи војничког реда).154 Од
78 домова 10 су били влашки а остало српски. По подацима
“тефтера митрополитског таксила” шетоњску нурију или парохију
су фебруара 1734. године чинила следећа села Шетоње (14), Ждрело
(19), Лаоле (30) и Врбовац (15). Подаци истог тефтера али за 1735.
годину се не разликују од претходног.155
Шетоње је имало цркву 1723. године што се види из
извештаја ексарха пожаревачког Јосифа Стојанова.156 Максим
Радковић је 1733. године забележио: “Шетоњи црква старинска
била, прикрпили од дасака.”157
Јереј Нешко шетоњски је рођен око 1707. године у
Херцеговини. Учио је књигу у Старом Влаху у манастиру Ковиљу.
Око 1727. године је дошао у источну Србију где је најпре држао
152 Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд, 1903. г, бр.
4663
153 Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи књ. V, Ср. Карловци, 1925. г,
бр. 9012
154 Г. Витковић, н. ч, 149 - 50
155 Д. Руварац, н. ч, 128
156 Д. Руварац, н. ч, 153;
157 Г. Витковић, н. ч, 150
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
110
парохију “омолску” а затим шетоњску.158 Био је на парохији и 1734.
и 1735. године.159
По списку “Цркви трошком Његове Свјетлости Сазидане” из
1836. године шетоњска црква (храм Св. Архангела Гаврила) је
сазидана 1828. године трошком књаза Милоша.160 По подацима из
пописа из 1836. године шетоњска црква (храм Св. Архангела
Гаврила), у срезу млавском, је сазидана 1829. године трошком књаза
Милоша.161 Мајстору Веселину162 и другима плаћено је 16/28.
септембра 1828. године за целу оправку цркве у Шетоњу163 4500
гроша.164 Мајсторима који су 1829. године радили на цркви у
Шетоњи из народне касе је плаћано у више наврата. Најпре је 9/21.
маја мајстору Милутину165 из Ваљева исплаћено 200 гроша а
Веселину и другим 300 гроша. Следећег дана 10/22. маја Јозефу је
158 Г. Витковић, н. ч, 149
159 Д, Руварац, н. ч, 128
160 АС-КК-XXXV-867, Списак Цркви трошком Његове Свјетлости Сазидане
161 АС–ДС-II Бф1Но30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Пожаревачком,
и описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију, число 16, лист 26-
28
162 Његово презиме и порекло нису познати али готово сигурно није био из
Маћедоније односно да није био Цинцарин. Први пут се среће у изворима 1820.
године када је предузео да гради Стари конак књаза Милоша. Вероватно је пре
тога 1819. године радио и књажев конак у Крагујевцу. Од познатијих радова су му
књажев конак у Пожаревцу (1827), обнова цркве у Шаторњи (1828), цркав у
Шетоњама (1829), Касарна на Савамали (1835), Хан на Топчидерској скели тзв
Господарева механа (1836) итд... М. Коларић, Класицизам код Срба (1798-1848),
V, Београд, 1966, 27
163 Код Мите Петровиће стоји цркве у Шаторњи Пожаревачка нахија, што је
очигледна грешка јер се Шаторња не налази у Пожаревачкој нахији. Реч је о селу
Шетоње у коме је 1828. године градио цркву мајстор Веселин. Шетоње се
налазило у Пожаревачкој нахији.
164 Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. III, Београд,
1899. г. с. 244
165 Милутин Гођевац је био пореклом из Осата у Босни, прешао је у Србију можда
још у време Првог српског устанка и настанио се у Ваљеву. Од познатијих радова
су му били обнова манастира Боговађе (1816), изградња цркве у Крагујевцу
(1818), црква Савинац на Дичини (1819), обнова манастира Чокешине (1820-23),
црква у Осипаоници (1826) и црква у Шетоњама (1829). М.г Коларић, Класицизам
код Срба (1798-1848), V, Београд, 1966, 26-27
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
111
исплаћено 30 гроша и коначно 30. јуна/12. јула Веселину је дато
1000 гроша.166
Горњачка парохија
Манастир Горњак је имао малу парохију. По подацима
“тефтера митрополитског таксила” звиждску нурију или парохију из
фебруара 1734. године као и по подацима истог тефтера али за 1735.
годину горњачка парохија се састојала само из села Крепољина које
је обе године имало 21 дом.167
Патријарх Мојсеј је на сабору у Пећи 21. децембра 1713/1.
јануара 1714. године осветио за епископа вршачко-себишког
јеромонаха Мојсија Станојевића постриженика манастира
Горњака.168
На црквено-народном сабору Сремским Карловцима 1735.
године учествовао је и Данило, игуман горњачки. Године 1743.
помиње се игуман Максим, чији је сребром позлаћени крст сачуван:
“Сеи крст игумена Максиму от мон(а)стира Гкорниа ск. в лето
1743.”169 Игуман Максим је дозидао спољашњу припрату уз
манастирску цркву, а на потесу званом “Кључ” подигао је
скривницу, у коју су се склањали монаси и манастирске
драгоцености.170
Крајем XVIII века Аустрија се спремала за рат са Турском и
била је прилично сигурна у симпатије српског народа.171 Занимљиво
је да су главни аустријски сарадници у Србији били свештеници, и
мирски и монаси, при чему су се веома често излагали опасности да
буду откривени и компримитовани. У сваком случају, аустријски
166 Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. III, Београд,
1899. г. с. 544
167 Д. Руварац, н. ч, 128
168 Јеромонах Мојсеј је раније служио и код бившег митрополита београдског
Михаила. Д(имитрије) Р(уварац), Грамате митрополитске и патријаршијске,
Српски сион бр. 19 од 30. септембра 1905. г, 560
169 Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи књ. II, Београд, 1903. г, бр.
2855; Р. Милошевић, “Горњак”, у: Српска православна епархија браничевска –
Шематизам 2003, Пожаревац 2003, 232
170 Р Милошевић, н. д, 232
171 Драг. М. Павловић, н. д, 8
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
112
агенти су се најрадије и са највише поверења обраћали управо њима.
Тако су аустријски картографи који су проучавали Србију ишли под
заштитом свештенства.172
Калуђерима је било најлакше да по манастирима скривају
аустријске официре и да их проводе кроз земљу. Тако је игуман
манастира Горњака, Исаија Стевановић, 1784. године скривао у
свом манастиру два аустријска инжињеријска официра. Када су
Турци 1788. г. спалили манастир Горњак, игуман Исаија је пребегао
у Аустрију и ту се позивао на своје заслуге за аустријски двор на
генерала Центнера и Михаљевића и Лидерскрона као сведоке.173
Манастир се успешно обнављао, а 1792. године, заузимањем
митрополита код Мустафа паше, купљена је једна воденица, за шта
је добио и уредну тапију. Београдски везир Мустафа паша издао је
1796. године дозволу да се обнови манастирско кубе.174
Манастир се обнављао и у XIX веку, за време устаничких
борби, али и касније. Милутин Петровић, брат Хајдук Вељка,
поклонио је Горњаку једно кандило. Карађорђе издаје 1812. године
сведочанство манастиру да слободно користи планину и земљиште
које има.175
Раваничка парохија
Парохије манастира Раванице и Ресаве су биле чисто српске.
Раваничка парохија је имала 6 села Доње Сење (31, Срби), Горње
Сење (6, Срби), Иванковци (23, Срби), Миросава (10, Срби),
Ћуприја (30, Срби), Чимаре (14).176 Значи, свих 114 домова је било
српско. По подацима “тефтера митрополитског таксила” раваничку
нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села
Миросава (15), Иванковци (25), Сење (37), Горње Сење (8),
172 Међу свештенством први се повезао са Аустријанцима јереј Јевтимије
Петровић из Пореча који је још 1774. г. ступио у везу са Маховцем који је тада
био на служби у Брзаској, Оградини и Пожежени. Драг. М. Павловић, н. д, 9
173 Драг. М. Павловић, н. д, 9
174 Р Милошевић, н. д, 233
175 Р. Милошевић, н. д, 233
176 Г. Витковић, н. ч, 151 - 152
Poslednja izmena:
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
113
Бошњани (7), Ћуприја (24) и Чимари (16). Подаци истог тефтера али
за 1735. годину се не разликују од претходног.177
Раванички монаси су 1697. године нашли у Фрушкој Гори
запустели манастир Врдник, који су обновили. Манастирску цркву
су посветили Вазнесењу Христовом, у спомен на стару Раваницу, и
у њу сместише кнежеве мошти. Од тада се и манаир Врдник назива
Раваница. Да би се разликовале две Раванице, обе добише епитете
једна је Моравска, друга Сремска. Мошти су у сремском манастиру
почивале све до 1941. године, када су пренете у београдску Саборну
цркву. Склапањем Пожаревачког мира северна Србија је припала
Аустрији, па се тако и Раваница нашла у аустријским рукама.
Раванички калуђери одржавају везу са сремском Раваницом и
њеним братством, па када је дошло до друте Сеобе Срба, под
патријархом Арсенијем ИВ Јовановићем, монаси купе вредности из
свог манастира и одлазе својој браћи у Срем. Приликом визитације
манастира 1753. године, посебно супописане ствари из старе
Раванице.
Игуман манастира Раванице Вићентије Јовановић и игуман
манастира Св. Николе “на српској Морави” Дедић обавезали су се
1784. године да проведу кроз Србију два аустријска официра,
преобучена у њихове слуге, а што и није било особито тешко јер је
било сасвим уобичајено да се калуђери крећу по Србији скупљајући
милостињу за своје манастире. Оба игумана су још пре Аустријско-
турског рата 1788-91. г. били аустријски пензионери, примајући по
25 дуката годишње из петроварадинске војне касе. Аустријски
официри Фенрици, Покорни и Митесер успели су током лета 1784.
г. да, пошавши из манастира Раванице, обиђу целу источну Србију
само захваљујући томе што су – како сами истичу у свом извештају
– по свим селима и манастирима имали људе од поверења, њима
искрено одане.178 Раванички игуман Вићентије слао је Михаљевићу
своје писмене извештаје па се и сам лично, октобра 1784. године,
састајао са њим на Оствру код Великог Градишта.179
Аустријанцима су од 1781. до 1788. г. активно помагали и
монаси манастира Љубостиње, Каленића, Вољавче, Враћевшнице,
177 Д. Руварац, н. ч, 129
178 Драг. М. Павловић, н. д, 9-10
179 Драг. М. Павловић, н. д, 10
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
114
Драче, Раковице и Моштанице, као и многи мирски свештеници
међу којима се, поред већ споменутог Јевтимија Петровића из
Пореча, нарочито истицао јереј Никола Радимировић из
Остружнице.180
У ратовима крајем XVIII века, Раваница игра видну улогу,
највише захваљујући игуману Викентију, чији синовац Стојко води
сопствену хајдучку дружину.
И по избијању рата нови раванички игуман Исаија
Стефановић (ранији игуман Горњака) је наставио да шаље извештаје
аустријанским командантима. Тако када је Сава Демелић поручник
у фрајкорима био упућен у извиђање до Шапина и Ћуприје он је у
повратку генералу Вартенслебену донео и једно писмо игумана
Исаије у коме је овај извештавао о стању у Османској царевини све
до Битоља.181
Раваница је седиште Кочиног брата Петра, који одатле
господари Ресавом, руководи борбом, прикупља добровољце, храну
и муницију. За освету, Турци 9. априла 1788. године јаким снагама
освајају и пљачкају Раваницу, а келије пале. Из боја у бој, манастир
је страдао. Тако је 26. јуна/7. јула 1788. године у једној борби
погинуо Стојко, што је игумана Викентија бацило у велику жалост.
У лето 1788. године откомандован је из Молдаве у Србију
Марјан Јовановић. Он је дошао у Хомоље где му се придружило 300
Хомољаца а онда је прешао у Ресаву коју такође побуни. Укупно је
скупио око 700 људи и у серији окршаја, током лета 1788. године
нанео Османлијама више пораза на простору од Пожаревца до
Ћуприје. Негде августа 1788. године утврдио се у манастиру
Раваници одакле је слао изазивачка писма Османлијама. На ово се
окупило око 2700 Османлија из Ћуприје, Параћина и Јагодине и
напало га у манастиру Раваници. Марјан је два дела својих снага
задржао у самом “граду” Раванице а са трећим је запосео Бучје, вис
изнад манастира обрастао ситном шумом. Са овако распоређеним
снагама дочекао је Османлије и одбио њихова три јуриша.
Османлије су по Марјановим сазнањима имали око 500 погинулих у
180 Драг. М. Павловић, н. д, 9-12
181 Драг. М. Павловић, н. д, 29. нап. 1 (дат текст писма на немачком).
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
115
борби.182 Након овог Марјановог успеха сазанала је о њему и
аустријска команда која је послала смедеревског попа Иву
Вигњевића да се упозна са њим о чему је поп Ива касније поднео и
извештај. Међутим, Марјан је после борбе код Раванице и нарочито
сукоба код Ресавице одлучио да напусти Ресаву и отада је избегавао
борбу са Османлијама.183
Аустријска влада је желела да пресели што више Срба у своју
Војну границу па је фрајкор, добио упуство да емиграцију помаже
свим средствима. Већ 7. октобра 1788. године184 Михаљевић је је
извештавао своје претпостављене како је Србија депопулисана.
Исаија Стефановић, раванички игуман у својој молби за аустријску
помоћ, писану у емиграцији, тачније у Врднику 28. јула 1789.
године, као своју нарочиту заслугу помиње то што је по захтеву
Михаљевића подигао Србе на оружје и помогао емиграцију (да се
Србија “расели”). Даље у молби обећава да ће када Аустрија заузме
Србију помоћи да се она насели колонистима са стране.185
Михаљевић је све то потврдио и додао да су Исаија и шест калуђера
из Раванице (сви су тренутно живели у Врднику - манастиру
Раваници) честити људи и да ће они засигурно, када Србија буде
припојена Аустрији, помоћи поновно насељавање Србије доводећи
Бугаре.186 Генерал Центнер је помогао овај предлог па је цар Јосиф
II наградио Исаију и сабраћу пензијом докле год траје рат.187
Београдски везир Мустафа паша издаје, 1794. године,
бурунтију да се црква поправи и келије озидају. Карађорђе је,
вероватно 1810. године оправљао Раваницу, како тврде Каниц и
Веселић.188
182 Драг. М. Павловић, н. д, 121-122. У напомени 2. на страни 121-122 дат је
Марјанов писани извештај о овој борби, на немачком језику.
183 Драг. М. Павловић, н. д, 122
184 По новом календару.
185 Драг. М. Павловић, н. д, 158-159 у нап. 2 на страни 159, део из молбе на
немачком.
186 Драг. М. Павловић, н. д, 159
187 Драг. М. Павловић, н. д, 159 - видети нарочито напомену 2.
188 Влад. Петковић, Манастир Раваница, Београд 1922, 19; М Коларић, Грађевине
и грађевинари Србије од 1790 до 1839 године, Београд 1959, 3. Исту годину усваја
и у М Коларић, Класицизам код Срба (1798-1848), V, Београд 1966, 23 али овде
без навођења извора.
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
116
Након слома устанка 1813. године и братство манастира
Раванице је прешло у Аустрију. Интересантно је да је братство
Раванице отишло чак у Сремску Митровицу. На списку пребеглих
из Србије свештеника и калуђера, који је израдио обрштер Обучина
9/21. октобра 1813. године у Сремској Митровици налазимо и име
игумана раваничког Саве Миловановића, са којим се у Митровици
налазио и један монах.189 Из писма Софронија Вујића, игумана
врдничког, од 22. октобра/3. новембра 1813. године сазнајемо да су
у Врднику били смештени споменути игуман манастира Раванице
Сава Миловановић и јеромонах Јоаникије Теодоровић.190 Врднички
игуман Софроније је писмом од 11/23. марта 1814. године известио
да је раванички игуман Сава напрасно умро 8/20. марта 1813. године
управо док се спремао за повратак у Србију.191
Тешко је рећи да ле је и колико Раваница страдала 1813.
године али се у сваком случају релативно брзо наставило са
монашким животом у њој.
Ресавска парохија
Парохија манастира Ресаве је имала 10 села Орашје (35),
Пањевац (12, Срби), Јоховац (15, Срби), Грабовица (16, Срби),
Поповићи (15, Срби), Ђонци (10, Срби), Грабовац (17, Срби),
Свилајинци (28, Срби), Гложани (11, Срби) и Војска (9, Срби).192
Укупно 168 српских домова. По подацима “тефтера митрополитског
таксила” ресавску нурију или парохију су фебруара 1734. године
чинила следећа села Грабовица (15), Поповић (14), Јеовци (18),
Суботица (23), Ђонци (12), Бобово (19), Грабовац (16), Свилајница
(28), Гложани (11), Војска (10), Орашје (36), Срњак (7), Пењевац (5)
и Стењевац (4). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се
189 Д(имитрије). Руварац, Списак пребеглих из Србије свештеника и калуђера,
Српски сион бр. 4 од 28. фебруара 1905. г, 103
190 Д(имитрије). Р(уварац), О преносу св. моћију Стевана првовенчаног краља
српског из Студенице у ман. Фенек и о пребеглим калуђерима и свештеницима из
Србије на ову страну 1813. године, Српски сио бр. 2 од 31. јануара 1905. г, 45
191 Исто, 45
192 Г. Витковић, н. ч, 152 - 153
ПОЖАРЕВАЦ 2010
113
Бошњани (7), Ћуприја (24) и Чимари (16). Подаци истог тефтера али
за 1735. годину се не разликују од претходног.177
Раванички монаси су 1697. године нашли у Фрушкој Гори
запустели манастир Врдник, који су обновили. Манастирску цркву
су посветили Вазнесењу Христовом, у спомен на стару Раваницу, и
у њу сместише кнежеве мошти. Од тада се и манаир Врдник назива
Раваница. Да би се разликовале две Раванице, обе добише епитете
једна је Моравска, друга Сремска. Мошти су у сремском манастиру
почивале све до 1941. године, када су пренете у београдску Саборну
цркву. Склапањем Пожаревачког мира северна Србија је припала
Аустрији, па се тако и Раваница нашла у аустријским рукама.
Раванички калуђери одржавају везу са сремском Раваницом и
њеним братством, па када је дошло до друте Сеобе Срба, под
патријархом Арсенијем ИВ Јовановићем, монаси купе вредности из
свог манастира и одлазе својој браћи у Срем. Приликом визитације
манастира 1753. године, посебно супописане ствари из старе
Раванице.
Игуман манастира Раванице Вићентије Јовановић и игуман
манастира Св. Николе “на српској Морави” Дедић обавезали су се
1784. године да проведу кроз Србију два аустријска официра,
преобучена у њихове слуге, а што и није било особито тешко јер је
било сасвим уобичајено да се калуђери крећу по Србији скупљајући
милостињу за своје манастире. Оба игумана су још пре Аустријско-
турског рата 1788-91. г. били аустријски пензионери, примајући по
25 дуката годишње из петроварадинске војне касе. Аустријски
официри Фенрици, Покорни и Митесер успели су током лета 1784.
г. да, пошавши из манастира Раванице, обиђу целу источну Србију
само захваљујући томе што су – како сами истичу у свом извештају
– по свим селима и манастирима имали људе од поверења, њима
искрено одане.178 Раванички игуман Вићентије слао је Михаљевићу
своје писмене извештаје па се и сам лично, октобра 1784. године,
састајао са њим на Оствру код Великог Градишта.179
Аустријанцима су од 1781. до 1788. г. активно помагали и
монаси манастира Љубостиње, Каленића, Вољавче, Враћевшнице,
177 Д. Руварац, н. ч, 129
178 Драг. М. Павловић, н. д, 9-10
179 Драг. М. Павловић, н. д, 10
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
114
Драче, Раковице и Моштанице, као и многи мирски свештеници
међу којима се, поред већ споменутог Јевтимија Петровића из
Пореча, нарочито истицао јереј Никола Радимировић из
Остружнице.180
У ратовима крајем XVIII века, Раваница игра видну улогу,
највише захваљујући игуману Викентију, чији синовац Стојко води
сопствену хајдучку дружину.
И по избијању рата нови раванички игуман Исаија
Стефановић (ранији игуман Горњака) је наставио да шаље извештаје
аустријанским командантима. Тако када је Сава Демелић поручник
у фрајкорима био упућен у извиђање до Шапина и Ћуприје он је у
повратку генералу Вартенслебену донео и једно писмо игумана
Исаије у коме је овај извештавао о стању у Османској царевини све
до Битоља.181
Раваница је седиште Кочиног брата Петра, који одатле
господари Ресавом, руководи борбом, прикупља добровољце, храну
и муницију. За освету, Турци 9. априла 1788. године јаким снагама
освајају и пљачкају Раваницу, а келије пале. Из боја у бој, манастир
је страдао. Тако је 26. јуна/7. јула 1788. године у једној борби
погинуо Стојко, што је игумана Викентија бацило у велику жалост.
У лето 1788. године откомандован је из Молдаве у Србију
Марјан Јовановић. Он је дошао у Хомоље где му се придружило 300
Хомољаца а онда је прешао у Ресаву коју такође побуни. Укупно је
скупио око 700 људи и у серији окршаја, током лета 1788. године
нанео Османлијама више пораза на простору од Пожаревца до
Ћуприје. Негде августа 1788. године утврдио се у манастиру
Раваници одакле је слао изазивачка писма Османлијама. На ово се
окупило око 2700 Османлија из Ћуприје, Параћина и Јагодине и
напало га у манастиру Раваници. Марјан је два дела својих снага
задржао у самом “граду” Раванице а са трећим је запосео Бучје, вис
изнад манастира обрастао ситном шумом. Са овако распоређеним
снагама дочекао је Османлије и одбио њихова три јуриша.
Османлије су по Марјановим сазнањима имали око 500 погинулих у
180 Драг. М. Павловић, н. д, 9-12
181 Драг. М. Павловић, н. д, 29. нап. 1 (дат текст писма на немачком).
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
115
борби.182 Након овог Марјановог успеха сазанала је о њему и
аустријска команда која је послала смедеревског попа Иву
Вигњевића да се упозна са њим о чему је поп Ива касније поднео и
извештај. Међутим, Марјан је после борбе код Раванице и нарочито
сукоба код Ресавице одлучио да напусти Ресаву и отада је избегавао
борбу са Османлијама.183
Аустријска влада је желела да пресели што више Срба у своју
Војну границу па је фрајкор, добио упуство да емиграцију помаже
свим средствима. Већ 7. октобра 1788. године184 Михаљевић је је
извештавао своје претпостављене како је Србија депопулисана.
Исаија Стефановић, раванички игуман у својој молби за аустријску
помоћ, писану у емиграцији, тачније у Врднику 28. јула 1789.
године, као своју нарочиту заслугу помиње то што је по захтеву
Михаљевића подигао Србе на оружје и помогао емиграцију (да се
Србија “расели”). Даље у молби обећава да ће када Аустрија заузме
Србију помоћи да се она насели колонистима са стране.185
Михаљевић је све то потврдио и додао да су Исаија и шест калуђера
из Раванице (сви су тренутно живели у Врднику - манастиру
Раваници) честити људи и да ће они засигурно, када Србија буде
припојена Аустрији, помоћи поновно насељавање Србије доводећи
Бугаре.186 Генерал Центнер је помогао овај предлог па је цар Јосиф
II наградио Исаију и сабраћу пензијом докле год траје рат.187
Београдски везир Мустафа паша издаје, 1794. године,
бурунтију да се црква поправи и келије озидају. Карађорђе је,
вероватно 1810. године оправљао Раваницу, како тврде Каниц и
Веселић.188
182 Драг. М. Павловић, н. д, 121-122. У напомени 2. на страни 121-122 дат је
Марјанов писани извештај о овој борби, на немачком језику.
183 Драг. М. Павловић, н. д, 122
184 По новом календару.
185 Драг. М. Павловић, н. д, 158-159 у нап. 2 на страни 159, део из молбе на
немачком.
186 Драг. М. Павловић, н. д, 159
187 Драг. М. Павловић, н. д, 159 - видети нарочито напомену 2.
188 Влад. Петковић, Манастир Раваница, Београд 1922, 19; М Коларић, Грађевине
и грађевинари Србије од 1790 до 1839 године, Београд 1959, 3. Исту годину усваја
и у М Коларић, Класицизам код Срба (1798-1848), V, Београд 1966, 23 али овде
без навођења извора.
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
116
Након слома устанка 1813. године и братство манастира
Раванице је прешло у Аустрију. Интересантно је да је братство
Раванице отишло чак у Сремску Митровицу. На списку пребеглих
из Србије свештеника и калуђера, који је израдио обрштер Обучина
9/21. октобра 1813. године у Сремској Митровици налазимо и име
игумана раваничког Саве Миловановића, са којим се у Митровици
налазио и један монах.189 Из писма Софронија Вујића, игумана
врдничког, од 22. октобра/3. новембра 1813. године сазнајемо да су
у Врднику били смештени споменути игуман манастира Раванице
Сава Миловановић и јеромонах Јоаникије Теодоровић.190 Врднички
игуман Софроније је писмом од 11/23. марта 1814. године известио
да је раванички игуман Сава напрасно умро 8/20. марта 1813. године
управо док се спремао за повратак у Србију.191
Тешко је рећи да ле је и колико Раваница страдала 1813.
године али се у сваком случају релативно брзо наставило са
монашким животом у њој.
Ресавска парохија
Парохија манастира Ресаве је имала 10 села Орашје (35),
Пањевац (12, Срби), Јоховац (15, Срби), Грабовица (16, Срби),
Поповићи (15, Срби), Ђонци (10, Срби), Грабовац (17, Срби),
Свилајинци (28, Срби), Гложани (11, Срби) и Војска (9, Срби).192
Укупно 168 српских домова. По подацима “тефтера митрополитског
таксила” ресавску нурију или парохију су фебруара 1734. године
чинила следећа села Грабовица (15), Поповић (14), Јеовци (18),
Суботица (23), Ђонци (12), Бобово (19), Грабовац (16), Свилајница
(28), Гложани (11), Војска (10), Орашје (36), Срњак (7), Пењевац (5)
и Стењевац (4). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се
189 Д(имитрије). Руварац, Списак пребеглих из Србије свештеника и калуђера,
Српски сион бр. 4 од 28. фебруара 1905. г, 103
190 Д(имитрије). Р(уварац), О преносу св. моћију Стевана првовенчаног краља
српског из Студенице у ман. Фенек и о пребеглим калуђерима и свештеницима из
Србије на ову страну 1813. године, Српски сио бр. 2 од 31. јануара 1905. г, 45
191 Исто, 45
192 Г. Витковић, н. ч, 152 - 153
Poslednja izmena:
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
117
разликују само толико што се наводи да су се 4 породице из
Стењевца расуле и да у том селу више нема никог.193
У односу на списак из 1733. године у тефтерима из 1734. и
1735. године се још јављају Суботица, Бобово, Срњак и Стењевац.
Што се тиче Срњака и Стењевца они су 1733. године сигурно
прибројани неким другим насељима. Тешко је рећи шта је са
Суботицом јер се она јавља као велико село. За нас је много
интересантнија Бобова прво влашко село у Ресави. Пошто се током
1733. године водила жива преписка око поделе ресавске парохије на
два дела велика је вероватноћа да ни Суботица а Бобово сигурно
нису званично ни постојали. Када је ексарх Јован фебруара 1734.
године боравио у Грабовцу где је требало да се сагради парохијска
црква и где је требало да буде центар те друге парохије он овој
будућој парохији одређује Гложане, Свилајнац, Ђонце, и “Бобова
Власи ако се не отселе”.194 Када ће ексарх 1735. године поново доћи
у Грабовац понови ће у потпуности оно што је написао претходне
године осим напомене за Бобово – ако се не остеле.195 Значи, 1735.
године Бобово је већ оформљено село и то прво влашко село у
Ресави.
За манастир ресавски ексарх Максим Радковић је 1733.
године написао да је реч о старој цркви са каменим зидовима и са
пет купола.
У манстиру је пребивао игумен Јоасаф са братијом. Игумен
Јоасаф се замонашио у Ресави. Био је родом из Бачке и рукоположен
је на оба степена од стране вдадике Стефана Љубибратића.
Поп Арсеније, је био од Мораче, пореклом Херцеговац.
Рукоположен на ђаконство владиком Арсенијем херцеговачким, а на
свештенство митропополитом Мојсијом. Поп Виктор, је такође био
родом из Херцеговине, замонашио се у Морачи. Рукоположио га на
ђаконство владика Арсеније Херцеговачки, а на свештенство
Доситеј Ваљевски. Јосиф ђакон је био пореклом од Пореча,
замонашио се у Ресави. Рукоположен на ђаконство вдадиком
Исаијем Антоновићем. Поп Димитрије је био родом од
Херцеговине, презивао се Пешић. Замонашио се у Морачи, а
193 Д. Руварац, н. ч, 129
194 Д. Руварац, н. ч, 112, 121
195 Д. Руварац, н. ч, 121
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
118
рукоположен је владиком Арсенијем Херцеговачким на оба степена.
Мојсеј монах је био пореклом из Будима, постригао се у Ресави.
Духовник му је био Герасим Студенички. Исповедао се и
причешћивао. Није имао својих књига.196
Када су 1739. године отишли Аустријанци, поново се вратила
турска посада у манастир, а диздар (заповедник) манастирске
тврђаве помиње се 1800. године. Посада је остала у манастиру све
до Првог српског устанка, када је манастир ослобођен.
Витовничка парохија
Не чуди да је витаоничка парохија имала релативно доста
влашких домова. Ова парохија је имала 6 села Мелница (10, Власи),
Бистрица (9, Срби), Рахановац (60, Власи), Кула (15, Срби),
Црљенац (16, Срби), Велико село (14, Срби). Од 124 дома 70 су били
влашки а 54 српски.197 Готово сва српска села се помињу 1718.
године али оба влашка села Мелница и Рахановац тј Рановац не.
Дакле чак и у околини манастира Витовнице Власи су дошли после
1718. године. По подацима “тефтера митрополитског таксила”
витаоничку нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила
следећа села Бистрица (10), Мелница (10), Рајановац (75), Црленци
(17), Кула (15) и Велико Село (8). Подаци истог тефтера али за 1735.
годину се доста разликују – у овој парохији су остала само два села
Мелница са 10 и Рајановац са 70 домова. Остала села, осим
Бистрице, су била пребачена у каменовску парохију. Бистрица се у
овом другом тефтеру нигде не јавља.198
У једном немачком спису из 1724. године спомиње се
калуђер “Sogenannte Cilie Igome aus dem Kloster Bitavnicza”.199
(Такозвани Цилие игуман из манастира Битавнице). Митрополит
Мојсије је писмом од 11/22. децембра 1728. године дозволио Данилу
196 Г. Витковић, н. ч, 168
197 Г. Витковић, н. ч, 153 - 154
198 Д. Руварац, н. ч, 127
199 И. Руварац, О кучајинским манастирима по записима II. Витеоница, Старинар
бр. 2/1889, Београд, 1889. г, 33
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
119
“витаоничком” да пусти једног свог младог калуђера да оде игуману
Хиландара.200
Максим Радковић је 1733. године поднео извештај и о
манастиру Витовници тј Витаоници како је он записао. Она наводи
како је реч о древној цркви, саграђеној од камена, покривеној
црепом. Испред цркве је био “шатор” од дрвета.201
Витовница је 1733. године поседовала, за оно време, веома
много књига: “минеја рукописна 10, октојиха 3, псалтира србски
пет; Евангелије окром трапезе рукописна два, летургије србске
четири, и требника московски четири; тријод постан један
рукопис, и лазаревица два, један рукопис, молебник један московски;
саборник србски; библија московска једна, панагијар један,
плачевник рукопис, житије светих отец, рукопис, и Златоуст један
рукопис, други златоуст московски узет у двор за време госп.
митрополита Мојсеја, Ефрем рукопис, Отачник рукопис.”202
Игуман Данило родом из Ресаве, био је рукоположен од
митрополита Мојсеја на оба степена 24. јуна/5. јула 1713. године.
“Духовника имејет, правило држит, летургију појет, последни крат
исповедал се духовнику Алексију о Цветоносију. Своје ничто не
имејет особ но опште монастирско.”203 Он је учествовао на
црквено-народном сабору у манастиру Рукумији 1735. а затим исте
године на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима.204
Калуђер Оноврије, родом из Будима, био је рукоположен на
оба степена од владике Никанора Крушедолца, исповедао се,
правило је држао. Последњи пут се исповедао духовнику Алексију
о Цветоносију 1733. године. Ононфрије је имао два ђака (дијака)
Петра Огњановића и Гаврила Рајковића.205
200 Д. Поповић, М. Богдановић, “Дневник преписке коју је водио Мојсије
Петровић за време свог боравка у Бечу 1728 г.”, у: Грађа за историју Београда
1717-1739, Београд, 1958. г, 182
201 Г. Витковић, н. ч, 180
202 Г. Витковић, н. ч, 180-181
203 Г. Витковић, н. ч, 181
204 П. Мирковић, н. д, 35-36
205 Г. Витковић, н. ч, 181
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
120
По народном предању у време Кочине крајине, манастир је
био толико запуштен да је сеоска стока у њему обитавала.206 Управо
у време почетка овог рата јавља се у изворима Милош игуман
витовнички који је почетком марта 1788. године писао аустријским
војним властима обавештавајући их о стању у његовом крају.207
Веселић бележи казивања околних сељака да је манасатир једно
време био у рушевинама, односно они су “памтили када је њихова
стока, марва и говеда, у манастиру обитавала.” Калуђери су почели,
с народом да оправљају манастир тек у Карађорђево време.208
Прву обнову манастира обавио је Илија Добриловић, трговац
из Бистрице, али немамо података о томе кога је обима она била и
на шта се та оправка односила.209 Следећу обнову врше Паун
Матејић из Мелнице, буљубаша Петра Добрњца, а после војвода
млавски, који дозиђује припрату (“обновио манастир и то с
продужењем паперте црквене”), и Стеван Добрњац, брат Петров,
кнез моравски у времену 1815-1821. године, са седиштем у
Пожаревцу, који на старим темељима обнавља конак, са две собе и
кухињом.210
Рукомијска парохија
Парохија манастира Рукомије је, опет, била чисто српска.
Имала је 6 села Брдарци (23), Дрмно (24, Срби), Костолац (39,
Срби), Кленовник (8, Срби), Петка (54) и Дубравица (35).211 По
подацима “тефтера митрополитског таксила” рукомијску нурију или
парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Костолац
(40), Дрмна (30), Бродарци (17), Кленовник (9), Петка (57) и Острово
(31). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се разликују у
толико Костолац има 30 а и Острово 30 домова док су села Дрмно и
Петка пребачена у Пожаревачку парохију.212
206 Р. Милошевић, “Витовница”, у: Српска православна епархија браничевска –
Шематизам 2003, Пожаревац, 2003. г, 227
207 Д. Пантелић, Кочина крајина, Београд, 1930. г, 25 нап. 2.
208 П. Мирковић, н. д, 33
209 Р. Милошевић, н. д, 26-27
210 Р. Милошевић, н. д, 227
211 Г. Витковић, н. ч, 154 155
212 Д. Руварац, н. ч, 132
ПОЖАРЕВАЦ 2010
117
разликују само толико што се наводи да су се 4 породице из
Стењевца расуле и да у том селу више нема никог.193
У односу на списак из 1733. године у тефтерима из 1734. и
1735. године се још јављају Суботица, Бобово, Срњак и Стењевац.
Што се тиче Срњака и Стењевца они су 1733. године сигурно
прибројани неким другим насељима. Тешко је рећи шта је са
Суботицом јер се она јавља као велико село. За нас је много
интересантнија Бобова прво влашко село у Ресави. Пошто се током
1733. године водила жива преписка око поделе ресавске парохије на
два дела велика је вероватноћа да ни Суботица а Бобово сигурно
нису званично ни постојали. Када је ексарх Јован фебруара 1734.
године боравио у Грабовцу где је требало да се сагради парохијска
црква и где је требало да буде центар те друге парохије он овој
будућој парохији одређује Гложане, Свилајнац, Ђонце, и “Бобова
Власи ако се не отселе”.194 Када ће ексарх 1735. године поново доћи
у Грабовац понови ће у потпуности оно што је написао претходне
године осим напомене за Бобово – ако се не остеле.195 Значи, 1735.
године Бобово је већ оформљено село и то прво влашко село у
Ресави.
За манастир ресавски ексарх Максим Радковић је 1733.
године написао да је реч о старој цркви са каменим зидовима и са
пет купола.
У манстиру је пребивао игумен Јоасаф са братијом. Игумен
Јоасаф се замонашио у Ресави. Био је родом из Бачке и рукоположен
је на оба степена од стране вдадике Стефана Љубибратића.
Поп Арсеније, је био од Мораче, пореклом Херцеговац.
Рукоположен на ђаконство владиком Арсенијем херцеговачким, а на
свештенство митропополитом Мојсијом. Поп Виктор, је такође био
родом из Херцеговине, замонашио се у Морачи. Рукоположио га на
ђаконство владика Арсеније Херцеговачки, а на свештенство
Доситеј Ваљевски. Јосиф ђакон је био пореклом од Пореча,
замонашио се у Ресави. Рукоположен на ђаконство вдадиком
Исаијем Антоновићем. Поп Димитрије је био родом од
Херцеговине, презивао се Пешић. Замонашио се у Морачи, а
193 Д. Руварац, н. ч, 129
194 Д. Руварац, н. ч, 112, 121
195 Д. Руварац, н. ч, 121
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
118
рукоположен је владиком Арсенијем Херцеговачким на оба степена.
Мојсеј монах је био пореклом из Будима, постригао се у Ресави.
Духовник му је био Герасим Студенички. Исповедао се и
причешћивао. Није имао својих књига.196
Када су 1739. године отишли Аустријанци, поново се вратила
турска посада у манастир, а диздар (заповедник) манастирске
тврђаве помиње се 1800. године. Посада је остала у манастиру све
до Првог српског устанка, када је манастир ослобођен.
Витовничка парохија
Не чуди да је витаоничка парохија имала релативно доста
влашких домова. Ова парохија је имала 6 села Мелница (10, Власи),
Бистрица (9, Срби), Рахановац (60, Власи), Кула (15, Срби),
Црљенац (16, Срби), Велико село (14, Срби). Од 124 дома 70 су били
влашки а 54 српски.197 Готово сва српска села се помињу 1718.
године али оба влашка села Мелница и Рахановац тј Рановац не.
Дакле чак и у околини манастира Витовнице Власи су дошли после
1718. године. По подацима “тефтера митрополитског таксила”
витаоничку нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила
следећа села Бистрица (10), Мелница (10), Рајановац (75), Црленци
(17), Кула (15) и Велико Село (8). Подаци истог тефтера али за 1735.
годину се доста разликују – у овој парохији су остала само два села
Мелница са 10 и Рајановац са 70 домова. Остала села, осим
Бистрице, су била пребачена у каменовску парохију. Бистрица се у
овом другом тефтеру нигде не јавља.198
У једном немачком спису из 1724. године спомиње се
калуђер “Sogenannte Cilie Igome aus dem Kloster Bitavnicza”.199
(Такозвани Цилие игуман из манастира Битавнице). Митрополит
Мојсије је писмом од 11/22. децембра 1728. године дозволио Данилу
196 Г. Витковић, н. ч, 168
197 Г. Витковић, н. ч, 153 - 154
198 Д. Руварац, н. ч, 127
199 И. Руварац, О кучајинским манастирима по записима II. Витеоница, Старинар
бр. 2/1889, Београд, 1889. г, 33
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
119
“витаоничком” да пусти једног свог младог калуђера да оде игуману
Хиландара.200
Максим Радковић је 1733. године поднео извештај и о
манастиру Витовници тј Витаоници како је он записао. Она наводи
како је реч о древној цркви, саграђеној од камена, покривеној
црепом. Испред цркве је био “шатор” од дрвета.201
Витовница је 1733. године поседовала, за оно време, веома
много књига: “минеја рукописна 10, октојиха 3, псалтира србски
пет; Евангелије окром трапезе рукописна два, летургије србске
четири, и требника московски четири; тријод постан један
рукопис, и лазаревица два, један рукопис, молебник један московски;
саборник србски; библија московска једна, панагијар један,
плачевник рукопис, житије светих отец, рукопис, и Златоуст један
рукопис, други златоуст московски узет у двор за време госп.
митрополита Мојсеја, Ефрем рукопис, Отачник рукопис.”202
Игуман Данило родом из Ресаве, био је рукоположен од
митрополита Мојсеја на оба степена 24. јуна/5. јула 1713. године.
“Духовника имејет, правило држит, летургију појет, последни крат
исповедал се духовнику Алексију о Цветоносију. Своје ничто не
имејет особ но опште монастирско.”203 Он је учествовао на
црквено-народном сабору у манастиру Рукумији 1735. а затим исте
године на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима.204
Калуђер Оноврије, родом из Будима, био је рукоположен на
оба степена од владике Никанора Крушедолца, исповедао се,
правило је држао. Последњи пут се исповедао духовнику Алексију
о Цветоносију 1733. године. Ононфрије је имао два ђака (дијака)
Петра Огњановића и Гаврила Рајковића.205
200 Д. Поповић, М. Богдановић, “Дневник преписке коју је водио Мојсије
Петровић за време свог боравка у Бечу 1728 г.”, у: Грађа за историју Београда
1717-1739, Београд, 1958. г, 182
201 Г. Витковић, н. ч, 180
202 Г. Витковић, н. ч, 180-181
203 Г. Витковић, н. ч, 181
204 П. Мирковић, н. д, 35-36
205 Г. Витковић, н. ч, 181
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
120
По народном предању у време Кочине крајине, манастир је
био толико запуштен да је сеоска стока у њему обитавала.206 Управо
у време почетка овог рата јавља се у изворима Милош игуман
витовнички који је почетком марта 1788. године писао аустријским
војним властима обавештавајући их о стању у његовом крају.207
Веселић бележи казивања околних сељака да је манасатир једно
време био у рушевинама, односно они су “памтили када је њихова
стока, марва и говеда, у манастиру обитавала.” Калуђери су почели,
с народом да оправљају манастир тек у Карађорђево време.208
Прву обнову манастира обавио је Илија Добриловић, трговац
из Бистрице, али немамо података о томе кога је обима она била и
на шта се та оправка односила.209 Следећу обнову врше Паун
Матејић из Мелнице, буљубаша Петра Добрњца, а после војвода
млавски, који дозиђује припрату (“обновио манастир и то с
продужењем паперте црквене”), и Стеван Добрњац, брат Петров,
кнез моравски у времену 1815-1821. године, са седиштем у
Пожаревцу, који на старим темељима обнавља конак, са две собе и
кухињом.210
Рукомијска парохија
Парохија манастира Рукомије је, опет, била чисто српска.
Имала је 6 села Брдарци (23), Дрмно (24, Срби), Костолац (39,
Срби), Кленовник (8, Срби), Петка (54) и Дубравица (35).211 По
подацима “тефтера митрополитског таксила” рукомијску нурију или
парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Костолац
(40), Дрмна (30), Бродарци (17), Кленовник (9), Петка (57) и Острово
(31). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се разликују у
толико Костолац има 30 а и Острово 30 домова док су села Дрмно и
Петка пребачена у Пожаревачку парохију.212
206 Р. Милошевић, “Витовница”, у: Српска православна епархија браничевска –
Шематизам 2003, Пожаревац, 2003. г, 227
207 Д. Пантелић, Кочина крајина, Београд, 1930. г, 25 нап. 2.
208 П. Мирковић, н. д, 33
209 Р. Милошевић, н. д, 26-27
210 Р. Милошевић, н. д, 227
211 Г. Витковић, н. ч, 154 155
212 Д. Руварац, н. ч, 132
Poslednja izmena:
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
121
По подацима ексарха Максима Радковића из 1733. године
црква манастира Рукомије Храм Вазнесеније Христово је била
саграђена од камена, са каменим сводом и покривена црепом.213
Игуман Димитрије је био родом из села Смолинца,
рукоположен је на оба степена од патријарха Калиника Пећског.214
Гаврило монах је био родом из Влашке.215
Поп Гаврило из Ливадице је имао живу попадију па је живео
у Ливадици али је служио у манастиру “и служит литургију и
правило држит”. Био је родом из Влашке. Рукополежен је од
митрополита Мојсеја на оба степени. Од књига својих имао је:
“требник угровлахиски и часловец кијевски, епитраил од свиле
морасте”.216 Поп Гаврило, бивши парох смедеревски, се по смрти
попадије замонашио и добио монашко име Висарион.217
Тешко је рећи шта је било били пресудни у одабирању овог
манастира за место одржавања великог црквенонародног сабора
15/26. јула 1735. године. Тада су овде “представници духовенства и
народа из Србије изабрали игумане Раваничког Георгија и
намесника Манасијског Арсенија да на Сабору у (Сремским)
Карловцима искажу жеље народа из Србије".218 Биоје то велики
догађај. А толико људи из целе Србије није могао да прими, дочека
и угости манастир, без већег угледа и значаја.
Петнаестак година после тог догађаја, тачније 1748. године,
како наводи Павле Васић, у манастиру Рукумији зографи из јужних
крајева сликали су иконе.219
За Рукумију су везана браћа Шљивић Живко и Јован, родом
из Брежана, а касније настањени у Брадарцу. Били су познати у
борбама Првог српског устанка као изузетно храбри, па су и у
песмама опевани. Живко је постао војвода у кнежини рамској, а
млађи Јован је бранио Пореч после погибије Хајдук Вељка и пада
Неготина, те у тим борбама био смртно рањен. Војвода Живко
213 Г. Витковић, н. ч, 177
214 Г. Витковић, н. ч, 177-178
215 Г. Витковић, н. ч, 178
216 Г. Витковић, н. ч, 178
217 Р. Милошевић, н. д, 273-274
218 М. Поповић, Историјска улога српске цркве у чувању народности и стварању
државе, Београд, 1933. г.
219 П. Васић, Живко Павловић и његово доба, Пожаревац 1968.
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
122
сахранио је брата у манастирској цркви “код средњег стуба с десне
стране”. Живков син пожаревачки прота Петар Шљивић саградио је
о свом трошку цркву Светог Николе у Пожаревцу 1890. године, јер
Саборна црква, подигнута 1819. године, није била довољна за
вишеструко повећан број становника. После слома Првог српског
устанка, изгледа да су Турци спалили и разорили Рукумију.220
Књаз Милош је 1825. г. финансирао обнову манастира
Рукомије, близу Млаве, “измежду лепи и увеселителни шумарица” у
пожаревачком округу. После обнове Рукомија више није била
манастир већ мирска црква.221
Пожаревачке парохије
И пожаревачка парохија је, по свему судећи, била готово
чисто српска. Имала је 7 насељених места Пожаревац (226), Црнићи
(29, Срби), Царина (40, Срби), Ћириковац (33), Бобушинац (11,
Срби), Драговци (16, Срби) и Дубравица (35).222 Укупно 390 домова.
По подацима “тефтера митрополитског таксила” пожаревачку
нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа места
Пожаревац (233), Кириковац (33), Дубравица (33), Драговци (14),
Царина (37), Црнићи (27), Трњани (20) и Бобушинци (16). Подаци
истог тефтера али за 1735. годину се разликују у толико што
Пожаревац има 230 дома и што је из рукомијске парохије пребачено
село Дрмно.223
Пожаревачка горња црква је за оно време имала доста књига:
“Евангелије рукопис болгарски; саборник србски. Божидар(ов);
обштак минеј молдовски; псалтир кијевски нов; тријод московски
посни, нов; пентикостар московски нов; иролога четири нова,
садржавајут месец 12; апостол нов московски, октојиха два србска
расипата, псалтир Божидар(ов) са синаксаром.”224 Затим, “октојих
220 Р. Милошевић, н. д, 274
221 Д. Кашић, Рад кнеза Милоша на подизању и обнови цркава и манастира,
Гласник Српске Православне Цркве бр. 10, Београд, 1960, 270; Др Радосав
Марковић, Задужбине кнеза Милоша, Просветни гласник б. 3-5 (март-април-мај),
1942. г., 125. Иначе, др Р. Марковић тврди да је Рукомија обновљена 1826. године.
222 Г. Витковић, н. ч, 159
223 Д. Руварац, н. ч, 133
224 Г. Витковић, н. ч, 183
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
123
првогласник рукопис, петогласник штампа србска, саборник србски,
апостол кијевски, тријод српски рукопис, пентикостар руски, 2
минеја рукопис, који садржајут месец 4; поученије Јоана
Златоустаго, рукопис, и предсловије светаго Јоана Златоустаго,
слово првоје, и катавасијар србски.”225
У Пожаревцу су боравила четири свештеника и два ђакона.
Јереј Лазар Јовановић је био рођен око 1700. године у Суботици у
Бачкој где се и школовао. Био је рукоположен на ђаконство од
митрополита Викентија Поповића, а на свештенство од митрополита
Мојсија Петровића 1721. године и од тада је био парох
пожаревачки.226
Јереј Јосиф Савић је рођен око 1705. године у Београду227 а ту
се и школовао. Био је рукоположен за ђакона од владике Максима, а
на свештенство од митрополита Мојсеја 1728. године и од тада је
служио у Пожаревцу.228
Јереј Јован Томић је рођен око 1707. године у Карловцима
где се и школовао. Једно време се бавио и трговином. Рукоположен
је у оба степена 28. маја 1729. године (митрополит Мојсеј Петровић)
и одмах је добио за парохију Пожаревац.229
Јереј Стефан Аранитовић је рођен око 1714. године у
Банату.230 Учио је књигу код мештера Павла и ексарха Софронија и
Максима. био је рукоположен на ђаконство од владике Исајије
Антонијевића, и на свештенство од владике Максима Несторовића
1. маја 1732. године у Београду и одмах је постављен на службу у
Пожаревац. Ексарх Максим је предлагао да се премести на парохију
у Пореч.231 “Правило држит, летургију појет, исповедал се
духовиику отцу архимандриту Василију Пекскому последни крат о
Васкресенију лета 1733.”232 О књига је имао: “молитвослов
московски, десетословије двоје језиков влашки србски, и требник
225 Г. Витковић, н. ч, 185
226 Г. Витковић, н. ч, 183
227 Г. Витковић, н. ч, По једном другом податку родом је из Видина. Исто, 183
228 Г. Витковић, н. ч, 183
229 Г. Витковић, н. ч, 184
230 На другом месту се каже у Влашкој. Г. Витковић, н. ч, 184
231 Г. Витковић, н. ч, 155 – 158, 183 - 184
232 Г. Витковић, н. ч, 184
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
124
кијевски.” Поред тога је имао дрвени светогорски крст, петрахил од
свиле црвене. Од деце је имао ћеркицу од две године.233
Напоменимо да су у Пожаревцу 1734. године служила три
свештеника Јосиф, Јован и Стефан а 1735. године само два Лазар и
Стефан,234 и два ђакона. Василије је рођен 1710. године у Кули у
Банату а Стефан 1713. године у Дрвну235 код Пожаревца.236
Са осталим народом током рата 1788-91. године емигрирали
су из Србије у Аустрију и пожаревачки прота Антоније
Димитријевић који се са својом породицом населио у Белој Цркви и
пожаревачки свештеник Јевтимије Поповић који је остао да живи у
Вршцу.237 Владика темишаварски Јован Јовановић Шакабента,
поднео је, 21. јануара 1792. године, извештај Илирској канцеларији,
о способностима и заслугама свештеника који су остали у Аустрији.
Пожаревачки прота Антоније по сопственом признању није био
способан за свештеника у Банату. Прота није зано ни да чита ни да
пише а знао је турски и помало грчки језик, наравно поред српског.
За разлику од њега свештеник Јевтимије Поповић је био способан за
свештеника у Банату. Поред српског знао је и турски језик.238
Туман
Значајан духовни центар 1733. године био је и манастир
Туман премда није имао своју парохију. Још у другој половини XVI
века настао је у манастиру Туману тзв. Тумански апокрифни
зборник, који се данас налази у архиву Југословенске академије
знаности и уметности у Загребу.239
У пролеће 1689. године стигао је у Туман гроф Ђорђе
Бранковић. Стигао је из Букурешта да би се на овом простору
повезао са виђенијим Србима и организовао устанак против Турака.
Управо у то време патријарх Арсеније Чарнојевић се налазио у
233 Г. Витковић, н. ч, 184
234 Д. Руварац, н. ч, 132
235 Данашње Дрмно код Пожаревца.
236 Г. Витковић, н. ч, 159 - 161
237 Драг. М. Павловић, н. д, 215
238 Драг. М. Павловић, н. д, 216 напомена 1.
239 Р Милошевић, “Туман”, у: Српска православна епархија браничевска –
Шематизам 2003, Пожаревац, 2003. г, 292
ПОЖАРЕВАЦ 2010
121
По подацима ексарха Максима Радковића из 1733. године
црква манастира Рукомије Храм Вазнесеније Христово је била
саграђена од камена, са каменим сводом и покривена црепом.213
Игуман Димитрије је био родом из села Смолинца,
рукоположен је на оба степена од патријарха Калиника Пећског.214
Гаврило монах је био родом из Влашке.215
Поп Гаврило из Ливадице је имао живу попадију па је живео
у Ливадици али је служио у манастиру “и служит литургију и
правило држит”. Био је родом из Влашке. Рукополежен је од
митрополита Мојсеја на оба степени. Од књига својих имао је:
“требник угровлахиски и часловец кијевски, епитраил од свиле
морасте”.216 Поп Гаврило, бивши парох смедеревски, се по смрти
попадије замонашио и добио монашко име Висарион.217
Тешко је рећи шта је било били пресудни у одабирању овог
манастира за место одржавања великог црквенонародног сабора
15/26. јула 1735. године. Тада су овде “представници духовенства и
народа из Србије изабрали игумане Раваничког Георгија и
намесника Манасијског Арсенија да на Сабору у (Сремским)
Карловцима искажу жеље народа из Србије".218 Биоје то велики
догађај. А толико људи из целе Србије није могао да прими, дочека
и угости манастир, без већег угледа и значаја.
Петнаестак година после тог догађаја, тачније 1748. године,
како наводи Павле Васић, у манастиру Рукумији зографи из јужних
крајева сликали су иконе.219
За Рукумију су везана браћа Шљивић Живко и Јован, родом
из Брежана, а касније настањени у Брадарцу. Били су познати у
борбама Првог српског устанка као изузетно храбри, па су и у
песмама опевани. Живко је постао војвода у кнежини рамској, а
млађи Јован је бранио Пореч после погибије Хајдук Вељка и пада
Неготина, те у тим борбама био смртно рањен. Војвода Живко
213 Г. Витковић, н. ч, 177
214 Г. Витковић, н. ч, 177-178
215 Г. Витковић, н. ч, 178
216 Г. Витковић, н. ч, 178
217 Р. Милошевић, н. д, 273-274
218 М. Поповић, Историјска улога српске цркве у чувању народности и стварању
државе, Београд, 1933. г.
219 П. Васић, Живко Павловић и његово доба, Пожаревац 1968.
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
122
сахранио је брата у манастирској цркви “код средњег стуба с десне
стране”. Живков син пожаревачки прота Петар Шљивић саградио је
о свом трошку цркву Светог Николе у Пожаревцу 1890. године, јер
Саборна црква, подигнута 1819. године, није била довољна за
вишеструко повећан број становника. После слома Првог српског
устанка, изгледа да су Турци спалили и разорили Рукумију.220
Књаз Милош је 1825. г. финансирао обнову манастира
Рукомије, близу Млаве, “измежду лепи и увеселителни шумарица” у
пожаревачком округу. После обнове Рукомија више није била
манастир већ мирска црква.221
Пожаревачке парохије
И пожаревачка парохија је, по свему судећи, била готово
чисто српска. Имала је 7 насељених места Пожаревац (226), Црнићи
(29, Срби), Царина (40, Срби), Ћириковац (33), Бобушинац (11,
Срби), Драговци (16, Срби) и Дубравица (35).222 Укупно 390 домова.
По подацима “тефтера митрополитског таксила” пожаревачку
нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа места
Пожаревац (233), Кириковац (33), Дубравица (33), Драговци (14),
Царина (37), Црнићи (27), Трњани (20) и Бобушинци (16). Подаци
истог тефтера али за 1735. годину се разликују у толико што
Пожаревац има 230 дома и што је из рукомијске парохије пребачено
село Дрмно.223
Пожаревачка горња црква је за оно време имала доста књига:
“Евангелије рукопис болгарски; саборник србски. Божидар(ов);
обштак минеј молдовски; псалтир кијевски нов; тријод московски
посни, нов; пентикостар московски нов; иролога четири нова,
садржавајут месец 12; апостол нов московски, октојиха два србска
расипата, псалтир Божидар(ов) са синаксаром.”224 Затим, “октојих
220 Р. Милошевић, н. д, 274
221 Д. Кашић, Рад кнеза Милоша на подизању и обнови цркава и манастира,
Гласник Српске Православне Цркве бр. 10, Београд, 1960, 270; Др Радосав
Марковић, Задужбине кнеза Милоша, Просветни гласник б. 3-5 (март-април-мај),
1942. г., 125. Иначе, др Р. Марковић тврди да је Рукомија обновљена 1826. године.
222 Г. Витковић, н. ч, 159
223 Д. Руварац, н. ч, 133
224 Г. Витковић, н. ч, 183
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
123
првогласник рукопис, петогласник штампа србска, саборник србски,
апостол кијевски, тријод српски рукопис, пентикостар руски, 2
минеја рукопис, који садржајут месец 4; поученије Јоана
Златоустаго, рукопис, и предсловије светаго Јоана Златоустаго,
слово првоје, и катавасијар србски.”225
У Пожаревцу су боравила четири свештеника и два ђакона.
Јереј Лазар Јовановић је био рођен око 1700. године у Суботици у
Бачкој где се и школовао. Био је рукоположен на ђаконство од
митрополита Викентија Поповића, а на свештенство од митрополита
Мојсија Петровића 1721. године и од тада је био парох
пожаревачки.226
Јереј Јосиф Савић је рођен око 1705. године у Београду227 а ту
се и школовао. Био је рукоположен за ђакона од владике Максима, а
на свештенство од митрополита Мојсеја 1728. године и од тада је
служио у Пожаревцу.228
Јереј Јован Томић је рођен око 1707. године у Карловцима
где се и школовао. Једно време се бавио и трговином. Рукоположен
је у оба степена 28. маја 1729. године (митрополит Мојсеј Петровић)
и одмах је добио за парохију Пожаревац.229
Јереј Стефан Аранитовић је рођен око 1714. године у
Банату.230 Учио је књигу код мештера Павла и ексарха Софронија и
Максима. био је рукоположен на ђаконство од владике Исајије
Антонијевића, и на свештенство од владике Максима Несторовића
1. маја 1732. године у Београду и одмах је постављен на службу у
Пожаревац. Ексарх Максим је предлагао да се премести на парохију
у Пореч.231 “Правило држит, летургију појет, исповедал се
духовиику отцу архимандриту Василију Пекскому последни крат о
Васкресенију лета 1733.”232 О књига је имао: “молитвослов
московски, десетословије двоје језиков влашки србски, и требник
225 Г. Витковић, н. ч, 185
226 Г. Витковић, н. ч, 183
227 Г. Витковић, н. ч, По једном другом податку родом је из Видина. Исто, 183
228 Г. Витковић, н. ч, 183
229 Г. Витковић, н. ч, 184
230 На другом месту се каже у Влашкој. Г. Витковић, н. ч, 184
231 Г. Витковић, н. ч, 155 – 158, 183 - 184
232 Г. Витковић, н. ч, 184
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
124
кијевски.” Поред тога је имао дрвени светогорски крст, петрахил од
свиле црвене. Од деце је имао ћеркицу од две године.233
Напоменимо да су у Пожаревцу 1734. године служила три
свештеника Јосиф, Јован и Стефан а 1735. године само два Лазар и
Стефан,234 и два ђакона. Василије је рођен 1710. године у Кули у
Банату а Стефан 1713. године у Дрвну235 код Пожаревца.236
Са осталим народом током рата 1788-91. године емигрирали
су из Србије у Аустрију и пожаревачки прота Антоније
Димитријевић који се са својом породицом населио у Белој Цркви и
пожаревачки свештеник Јевтимије Поповић који је остао да живи у
Вршцу.237 Владика темишаварски Јован Јовановић Шакабента,
поднео је, 21. јануара 1792. године, извештај Илирској канцеларији,
о способностима и заслугама свештеника који су остали у Аустрији.
Пожаревачки прота Антоније по сопственом признању није био
способан за свештеника у Банату. Прота није зано ни да чита ни да
пише а знао је турски и помало грчки језик, наравно поред српског.
За разлику од њега свештеник Јевтимије Поповић је био способан за
свештеника у Банату. Поред српског знао је и турски језик.238
Туман
Значајан духовни центар 1733. године био је и манастир
Туман премда није имао своју парохију. Још у другој половини XVI
века настао је у манастиру Туману тзв. Тумански апокрифни
зборник, који се данас налази у архиву Југословенске академије
знаности и уметности у Загребу.239
У пролеће 1689. године стигао је у Туман гроф Ђорђе
Бранковић. Стигао је из Букурешта да би се на овом простору
повезао са виђенијим Србима и организовао устанак против Турака.
Управо у то време патријарх Арсеније Чарнојевић се налазио у
233 Г. Витковић, н. ч, 184
234 Д. Руварац, н. ч, 132
235 Данашње Дрмно код Пожаревца.
236 Г. Витковић, н. ч, 159 - 161
237 Драг. М. Павловић, н. д, 215
238 Драг. М. Павловић, н. д, 216 напомена 1.
239 Р Милошевић, “Туман”, у: Српска православна епархија браничевска –
Шематизам 2003, Пожаревац, 2003. г, 292
Poslednja izmena:
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
125
Пожаревцу, па због тога Ј. Томић сматра да су се њих двојица срели
у Туману и договарали о устанку.240
По подацима Максима Радковића, из 1733. године, црква
манастира Тумана Храм светог Архистратига била је стара, сазидана
од камена, са сводом од камена и покривена циглом.241
Калуђер Исаија је био родом из Херцеговине, рукополежен
на оба степена од владике Арсенија Херцеговачког. Духовника је
имао, последњи пут се исповедо духовнику Алексију лета 1733.
године. “Летургију појет”. Од својих књига имао је: “требник
угровлахиски епитраил од мусула црвена, и законик рукопис србски,
светогорац калугер писал.”242 Исаија је био учесник црквено-
народног сабора у Сремским Карловцима 1735. године.243
Премда Вујић и за Туман тврди да је у рату 1788. године
попаљен ми за то немамо директне потврде. Околно становништво
је успело да добије одобрење од турских власти да оправи Туман,
што је учињено 1797. године. Тада је дозидана и припрата. Иза тог
подухвата стајао је нахијски кнез Богдан Копљанић, из печког села
Душманића.244
За време Првог српског устанка, заправо 1807. године црква
је “живописана најпростијом воденом бојом и то врло просто и
сасвим неуредно, са грчким написима код светитеља.”245Током
1825. године обновљен је манастир Тумана.246 Заслуга за то припада
Павлу Богдановићу, кнезу Пожаревачке нахије. Он је, са осталим
приложницима, обновио 1826. године и келије манастирске, како
сведочи натпис на њима.247 Игуман манастира је, у то време, био
Онуфрије Поповић, хиландарски монах и човек изузетних
способности.
240 Јован Н. Томић, Десет година из историје српског народа (1683-1693),
Београд, 1902. г.
241 Г. Витковић, н. ч, 179
242 Г. Витковић, н. ч, 179
243 Р. Милошевић, н. д, 292
244 П. Мирковић, н. д, 156
245 Ј. Веселић, Опис манастира по Србији, Београд, 1867; П. Мирковић, н. д, 156
246 Љуба Стојановић, Стари српски записи и натписи II, Београд, 1903. г, бр. 4045;
Миодраг Коларић, Грађевине и грађевинари Србије од 1790 до 1839 године,
Београд, 1959. г, 12
247 Р. Милошевић, н. д, 292
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
126
Мајданпечка парохија
Премда Мајданпек данас не припада Браничевској епархији у
то време, 1734. године потпадао је под Ексархом пожаревачким. По
подацима “тефтера митрополитског таксила” звиждску нурију или
парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Мајданпек
(20 домова), Руда Глава (41) и Црњашница (16). Подаци истог
тефтера али за 1735. годину се разликују само толико што
Мајданпек има 14 а Руда глава 60 домова.248
У Мајданпеку је 1734. године постојала црква Светог
Архистратига Михаила, сазидана вероватно око 1725. године. Храм
је био сазидан од камена, прилично велики али наизак. Још није био
освећен али је по дозволи архиепископа и митрополита Мојсеја
Петровића у њој служена литургија на велике празнике па и понекад
недељом. Опис цркве излази из теме нашег рада па ћемо овде
споменути само књиге које су постојале у цркви а биле су то
јевањђеље српско, литургија српска, минеј општи московски, октоих
српски – петогласник, псалтир мали московски и рукописни
молитвослов српски. Ексарх је приликом визитације јануара 1734.
године за епитропа поставио Стојана Поповића а за црквеног сина
Јована Николића.249
При мајданпечкој цркви је служио свештеник Шарбан Влах,
родом из села Ореза, син попа Данчуле из села Ремешта у епархији
владике Инокентија Рибничког. Споменути владика га је и
рукоположио и дао му синђелију. Шарбан је био рођен око 1704.
године а рукоположен око 1728. године. Учио је књигу у манастиру
Рјезу током 8 година. Уопште није знао српски језик али је добро
читао на влашком а и литургију је знао добро да обавља па га је
ексрах оставио да служи Власима рударима. Од породице је имао
два сина (од 5 и једне године) и попадију.250
Интересантно је да је унутар порте мајданпечке цркве
постојала и мала црквена ћелија у којој је боравио калуђер Јоаникије
248 Д. Руварац, н. ч, 127
249 Д. Руварац, н. ч, 102
250 Д. Руварац, н. ч, 102 - 103
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
127
Зогравац као и штала у којој се налазио калуђеров коњ.251 Парохију
1734. године опслуживао калуђер Јоаникије а 1735. године поново
поп Шарбан.252
Насeљевање Влаха у другој половини XVIII века
На жалост готово да и нема писаних извора који би нам
помогли да расветлимо етничко стање у источној Србији у другој
половини XVIII века. Ми ћемо само укратко покушати да на
примеру једног ограниченог простора који обухвата део Млаве,
Доње Ресаве и део пожаревачке Мораве осветлимо ово померање
становништва.
По поптписивању Пожаревачког мира 1718. године Влаха у
Браничеву је било само у Хомољу и Звижду. Чак и у околини
Витовнице их није било. Тек после 1718. године долазе Власи из
Баната и насељавају се на простору Рам - Велико Градиште -
Пожаревац - Рам (приближно). У исто време Власи из Хомоља се
шире у правцу манастира Витовнице.
Осим у Ждрелу нема их ни 1733. године у Млави а нема их
ни у околини Ћуприје и Параћина што значи да их почетком XVIII
века нема много ни у Црној Реци Једини свештеник из Црне Реке
који се помиње је поп маријански Радосав Богосављевић рођен у
Видину а пре 1717. године на служби у Црној Реци. Очигледно да
није Влах.
Тек по аустријском губитку Крајине појављује се у
османским тефтерима 1741. године велики број расутих Влаха у
Крајини253 и то су управо они који се шире или у Црну Реку или
директно у Хомоље, Звижд и даље у Браничево. Они чине главнину
Влаха у Браничеву. Каније долазе и други крајем XVIII века али ови
расути око 1740. године су главни фактор у насељавању Браничева.
Захваљујући подацима које је почетком XX века прикупио Љ.
Јовановић за Млаву можемо добити доста тачну слику насељевања
251 Д. Руварац, н. ч, 102
252 Д. Руварац, н. ч, 127
253 Р. Тричковић, Попис харача Крајине и Кључа за 1153. годину по Хиџри,
Мешовита грађа II, Београд 1973, 193 – 242; Р. Тричковић, Катастарски попис
Крајине и Кључа из 1741. године, Мешовита грађа II, Београд 1973, 243 - 324
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
128
Влаха у тој микро регији (Златово, Бусур, Везичево, Ћовдин,
Шетоње, Буровац, Табановац, Орешковица, Вошановац, Лопушник,
Забрђе, Панково, Велики Поповац, Рашанац, Дубочка, Трновче,
Каменово, Кнежица, Лесковац, Велико Лаоле, Мало Лаоле, Ждрело,
Бистрица, Стамница, Витовница, Мелница, Рановац, Кладурово,
Црљенац, Аљидово, Кобиље, Манастирица, Старчево и Добрње).
Интересантно је да се подаци које он забележио о Ждрелу углавном
подударају са подацима из пописа из 1733, 1734. и 1735. године.
Прве породице су се населиле у Ждрелу око 1720. године и то
Шорбоњи из Ракитова у Банату, Матадејићи и Маркоњи из Баната.
Касније су се насељивали и Власи из Крајине као и опет из Баната.
Интересантно је да су се током друге половине XVIII века
насељавале и српске породице из Шумадије, Рашке и Косова и да су
се све до почетка XX века стопиле са Власима потпуно прихватајући
влашки језик као матерњи и влашку ношњу.254 Укупно је на
поменутом простору од око 650 породица Љ. Јовановић за 577 успео
да утврди порекло одакле су дошли. Од споменуте 577 породице око
420 су влашке тј око 73 %.
Највише Влашких породица је дошло из Крајине и Црне Реке
око 233 па затим из прека тј из Баната око 60. Из Влашке је дошла
само 21 породица а из Бугарске 6. Значи да је са стране дошло 320
породице или 76%. За 5 влашких породица се само зна да су из
Србије а 95 су дошле из других крајева са простора данашње
Браничевске епархије (Пожаревачка Морава 23, Ресава 32 Хомоље и
Звижд 36, Стиг и остала Млава 4). Све влашке продице осим оних
првих три у Ждрелу се насељавају у Млави, по забележеном
предању, после 1740. године.255 У ствари оне долазе у Млаву по
повратку Турака и поновног успостављања њихове власти. Пошто
немамо архивску грађу морамо да се ослонимо на предања које је
забележио Јовановић и по њему први велики талас влашких
насељеника у Млави је дошао око 1750. године а касније се то
одвија у непрекидном току све до негде краја XVIII века или можда
254 Љ. Јованонивић, “Млава”, Насеља српских земаља – Расправе и грађа књ. II –
Српски етнографски зборник књ. V, Београд 1903, 384 - 385
255 Љ. Јованонивић, “Млава”, Насеља српских земаља – Расправе и грађа књ. II –
Српски етнографски зборник књ. V, Београд 1903, 247 - 459
ПОЖАРЕВАЦ 2010
125
Пожаревцу, па због тога Ј. Томић сматра да су се њих двојица срели
у Туману и договарали о устанку.240
По подацима Максима Радковића, из 1733. године, црква
манастира Тумана Храм светог Архистратига била је стара, сазидана
од камена, са сводом од камена и покривена циглом.241
Калуђер Исаија је био родом из Херцеговине, рукополежен
на оба степена од владике Арсенија Херцеговачког. Духовника је
имао, последњи пут се исповедо духовнику Алексију лета 1733.
године. “Летургију појет”. Од својих књига имао је: “требник
угровлахиски епитраил од мусула црвена, и законик рукопис србски,
светогорац калугер писал.”242 Исаија је био учесник црквено-
народног сабора у Сремским Карловцима 1735. године.243
Премда Вујић и за Туман тврди да је у рату 1788. године
попаљен ми за то немамо директне потврде. Околно становништво
је успело да добије одобрење од турских власти да оправи Туман,
што је учињено 1797. године. Тада је дозидана и припрата. Иза тог
подухвата стајао је нахијски кнез Богдан Копљанић, из печког села
Душманића.244
За време Првог српског устанка, заправо 1807. године црква
је “живописана најпростијом воденом бојом и то врло просто и
сасвим неуредно, са грчким написима код светитеља.”245Током
1825. године обновљен је манастир Тумана.246 Заслуга за то припада
Павлу Богдановићу, кнезу Пожаревачке нахије. Он је, са осталим
приложницима, обновио 1826. године и келије манастирске, како
сведочи натпис на њима.247 Игуман манастира је, у то време, био
Онуфрије Поповић, хиландарски монах и човек изузетних
способности.
240 Јован Н. Томић, Десет година из историје српског народа (1683-1693),
Београд, 1902. г.
241 Г. Витковић, н. ч, 179
242 Г. Витковић, н. ч, 179
243 Р. Милошевић, н. д, 292
244 П. Мирковић, н. д, 156
245 Ј. Веселић, Опис манастира по Србији, Београд, 1867; П. Мирковић, н. д, 156
246 Љуба Стојановић, Стари српски записи и натписи II, Београд, 1903. г, бр. 4045;
Миодраг Коларић, Грађевине и грађевинари Србије од 1790 до 1839 године,
Београд, 1959. г, 12
247 Р. Милошевић, н. д, 292
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
126
Мајданпечка парохија
Премда Мајданпек данас не припада Браничевској епархији у
то време, 1734. године потпадао је под Ексархом пожаревачким. По
подацима “тефтера митрополитског таксила” звиждску нурију или
парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Мајданпек
(20 домова), Руда Глава (41) и Црњашница (16). Подаци истог
тефтера али за 1735. годину се разликују само толико што
Мајданпек има 14 а Руда глава 60 домова.248
У Мајданпеку је 1734. године постојала црква Светог
Архистратига Михаила, сазидана вероватно око 1725. године. Храм
је био сазидан од камена, прилично велики али наизак. Још није био
освећен али је по дозволи архиепископа и митрополита Мојсеја
Петровића у њој служена литургија на велике празнике па и понекад
недељом. Опис цркве излази из теме нашег рада па ћемо овде
споменути само књиге које су постојале у цркви а биле су то
јевањђеље српско, литургија српска, минеј општи московски, октоих
српски – петогласник, псалтир мали московски и рукописни
молитвослов српски. Ексарх је приликом визитације јануара 1734.
године за епитропа поставио Стојана Поповића а за црквеног сина
Јована Николића.249
При мајданпечкој цркви је служио свештеник Шарбан Влах,
родом из села Ореза, син попа Данчуле из села Ремешта у епархији
владике Инокентија Рибничког. Споменути владика га је и
рукоположио и дао му синђелију. Шарбан је био рођен око 1704.
године а рукоположен око 1728. године. Учио је књигу у манастиру
Рјезу током 8 година. Уопште није знао српски језик али је добро
читао на влашком а и литургију је знао добро да обавља па га је
ексрах оставио да служи Власима рударима. Од породице је имао
два сина (од 5 и једне године) и попадију.250
Интересантно је да је унутар порте мајданпечке цркве
постојала и мала црквена ћелија у којој је боравио калуђер Јоаникије
248 Д. Руварац, н. ч, 127
249 Д. Руварац, н. ч, 102
250 Д. Руварац, н. ч, 102 - 103
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
127
Зогравац као и штала у којој се налазио калуђеров коњ.251 Парохију
1734. године опслуживао калуђер Јоаникије а 1735. године поново
поп Шарбан.252
Насeљевање Влаха у другој половини XVIII века
На жалост готово да и нема писаних извора који би нам
помогли да расветлимо етничко стање у источној Србији у другој
половини XVIII века. Ми ћемо само укратко покушати да на
примеру једног ограниченог простора који обухвата део Млаве,
Доње Ресаве и део пожаревачке Мораве осветлимо ово померање
становништва.
По поптписивању Пожаревачког мира 1718. године Влаха у
Браничеву је било само у Хомољу и Звижду. Чак и у околини
Витовнице их није било. Тек после 1718. године долазе Власи из
Баната и насељавају се на простору Рам - Велико Градиште -
Пожаревац - Рам (приближно). У исто време Власи из Хомоља се
шире у правцу манастира Витовнице.
Осим у Ждрелу нема их ни 1733. године у Млави а нема их
ни у околини Ћуприје и Параћина што значи да их почетком XVIII
века нема много ни у Црној Реци Једини свештеник из Црне Реке
који се помиње је поп маријански Радосав Богосављевић рођен у
Видину а пре 1717. године на служби у Црној Реци. Очигледно да
није Влах.
Тек по аустријском губитку Крајине појављује се у
османским тефтерима 1741. године велики број расутих Влаха у
Крајини253 и то су управо они који се шире или у Црну Реку или
директно у Хомоље, Звижд и даље у Браничево. Они чине главнину
Влаха у Браничеву. Каније долазе и други крајем XVIII века али ови
расути око 1740. године су главни фактор у насељавању Браничева.
Захваљујући подацима које је почетком XX века прикупио Љ.
Јовановић за Млаву можемо добити доста тачну слику насељевања
251 Д. Руварац, н. ч, 102
252 Д. Руварац, н. ч, 127
253 Р. Тричковић, Попис харача Крајине и Кључа за 1153. годину по Хиџри,
Мешовита грађа II, Београд 1973, 193 – 242; Р. Тричковић, Катастарски попис
Крајине и Кључа из 1741. године, Мешовита грађа II, Београд 1973, 243 - 324
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
128
Влаха у тој микро регији (Златово, Бусур, Везичево, Ћовдин,
Шетоње, Буровац, Табановац, Орешковица, Вошановац, Лопушник,
Забрђе, Панково, Велики Поповац, Рашанац, Дубочка, Трновче,
Каменово, Кнежица, Лесковац, Велико Лаоле, Мало Лаоле, Ждрело,
Бистрица, Стамница, Витовница, Мелница, Рановац, Кладурово,
Црљенац, Аљидово, Кобиље, Манастирица, Старчево и Добрње).
Интересантно је да се подаци које он забележио о Ждрелу углавном
подударају са подацима из пописа из 1733, 1734. и 1735. године.
Прве породице су се населиле у Ждрелу око 1720. године и то
Шорбоњи из Ракитова у Банату, Матадејићи и Маркоњи из Баната.
Касније су се насељивали и Власи из Крајине као и опет из Баната.
Интересантно је да су се током друге половине XVIII века
насељавале и српске породице из Шумадије, Рашке и Косова и да су
се све до почетка XX века стопиле са Власима потпуно прихватајући
влашки језик као матерњи и влашку ношњу.254 Укупно је на
поменутом простору од око 650 породица Љ. Јовановић за 577 успео
да утврди порекло одакле су дошли. Од споменуте 577 породице око
420 су влашке тј око 73 %.
Највише Влашких породица је дошло из Крајине и Црне Реке
око 233 па затим из прека тј из Баната око 60. Из Влашке је дошла
само 21 породица а из Бугарске 6. Значи да је са стране дошло 320
породице или 76%. За 5 влашких породица се само зна да су из
Србије а 95 су дошле из других крајева са простора данашње
Браничевске епархије (Пожаревачка Морава 23, Ресава 32 Хомоље и
Звижд 36, Стиг и остала Млава 4). Све влашке продице осим оних
првих три у Ждрелу се насељавају у Млави, по забележеном
предању, после 1740. године.255 У ствари оне долазе у Млаву по
повратку Турака и поновног успостављања њихове власти. Пошто
немамо архивску грађу морамо да се ослонимо на предања које је
забележио Јовановић и по њему први велики талас влашких
насељеника у Млави је дошао око 1750. године а касније се то
одвија у непрекидном току све до негде краја XVIII века или можда
254 Љ. Јованонивић, “Млава”, Насеља српских земаља – Расправе и грађа књ. II –
Српски етнографски зборник књ. V, Београд 1903, 384 - 385
255 Љ. Јованонивић, “Млава”, Насеља српских земаља – Расправе и грађа књ. II –
Српски етнографски зборник књ. V, Београд 1903, 247 - 459
Poslednja izmena:
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
129
почетка Првог српског устанка. После тога имамо само појединачне
случајеве досељавања Влаха.
На крају кажимо пар речи и о настанку највећег влашког села
Породина. Аустријски генералштабни мајор Турати, задужен за
извиђање османске државе, послао је марта 1783. године четири
уходе на простор који се углавном поклапа са територијом данашње
Србије. За њима је убрзо послао још двојицу. На основу извештаја
или казивања ових ухода саставио је Турати опис путева у Србији и
то поглавито у њеној источној половини. Он се састоји из 4 свеске
које је Турати слао у Беч како би коју завршио – последња је
послата 20. августа 1783. године. У трећој свесци се поред других
путева спомиње пут који је водио од брода на Морави (између
Смедерева и Пожаревца) до Ћуприје. Пут је полазио од Бурјана256
(20 хришћанских кућа), па водио преко Лучице (50 хришћанских
кућа), Ореовице (око 10 хришћанских кућа), Прова257 (20
хришћанских кућа), Ракинца (30 хришћанских кућа), Ливадице (око
25 хришћански кућа) и Глоговца (60 хришћанских кућа) до
Свилајнца (око 40 хришћанских кућа).258 Интересантно је да су на
простору данашње браничевске епархије једино Пожаревац,
Смедерево и Параћин били осетно већи од Глоговца тј данашњег
Кушиљева. Пожаревац је имао 300 турских и 400 до 500
хришћанских кућа. Смедерево је имало 95 турских и 40
хришћанских кућа. Параћин је имао 160 турских и око 40
хришћанских кућа). Ћуприја је имала 60 турских и 10 до 15
хришћанских кућа, а Коларе 40 турских и 25 хришћанских кућа и
Лаоле (70 хришћанских кућа), док су села Липе и Јасеново били
исте величине (по 60 хришћанских кућа). Сва остала насеља су била
256 Село Бурјан се налазило 4 километара западно од Пожаревца, на средокраћи
између аговца и Љубичева. Село је касније пресељено у Пожаревац. Мих. Ј.
Миладиновић, Пожаревачка Морава - Насеља и порекло становништва књ. 25,
Београд 1928, 29 и 169; Д. Пантелић, Ухођење Србије пред Кочину крајину, Глас
СКА CLIII, Београд 1933, 129
257 У оригиналу пише Пуроњо. Данашњи Алексановац. Д. Пантелић, Ухођење
Србије пред Кочину крајину, Глас СКА CLIII, Београд 1933, 129
258 Д. Пантелић, Ухођење Србије пред Кочину крајину, Глас СКА CLIII, Београд
1933, 129
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
130
мања. Крњево је на пример имало 50 хришћанских кућа а Хасан
пашина Паланка 40 турских и 15 хришћанских.259
Вратимо се за час споменутом путу. Видимо да се не
спомињу ни Жабаре ни Породин премда је прво насеље готово
сигурно постојало 1783. године док за Породин то не можемо са
сигурношћу рећи. Додуше, на једном другом путу који је водио од
Пожаревца преко Поповца, долином Млаве спомиње се село
Porodewatz (са 20 хришћанских кућа) које би могло да буде
Породин.260 Ово село се налазило негде између Поповца и
Грабовца261. Поставља се питање где је ишао стварно овај пут. Да је
из Поповца ишао на Брзоходе, па преко Четереже и Жабара на
Породин сигурно би била споменута ова села која су скоро сва
сигурно постојала.262 Пут је вероватније ишао од Поповца на
данашњу Орешковицу али где даље за сада је тешко рећи.
Да се Глоговац као село формирао релативно касно говори и
сведочење извесног Миленка Постолова из Кушиљева које је он дао
приликом сињорења Кушиљева 1823. године. Наиме, Миленко је
под заклетвом изјавио да је око 40 година пре тога (тј око 1783.
године) већ извршено сињорење Кушиљева. С обзиром да он у
изјави спомиње кнеза Петра то сињорење је могло да буде само
после Кочине крајине али то не мења битно ствари. Миленко наводи
како су сињорењу присуствовали муселими ћупријске и
пожаревачке нахије, бумбашир београдског везира и кнез Петар.
Присуство свих ових личности при сињорењу говори да је од
претходног сињорења села прошло доста времена и да се међе
сеоског атара не знају са сигурношћу. У ствари, највероватније да
Османлије у својим дефтерима нису ни имали село Глоговац већ
Кушиљево па је сада требало одредити међе новог села. Нарочито је
била спорна међа између Глоговца и села Изревна које крајем XVIII
259 Исто, 127-130
260 Исто, Глас СКА CLIII, Београд 1933, 129
261 Пут је излазио у долину Ресаве код Грабовца па је одатле ишао за Свилајнац.
262 У Кочиној чети је 1788. године било доста добровољаца из Брзохода, Четереже
и Прхова али не и из Жабара. И поред несигурног читања имена села можемо
рећи да је изгледа само један добровољац из Жабара али ни то није сигурно о ком
је Жабару реч. Д. Пантелић, Кочина крајина, Београд 1930, 142-162
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
131
века већ није постојало а налазило се по Миленковом сведочењу код
села Бобова.
У време Кочине крајине 1788. године у Кочиној чети је био
веома велики број добровоqаца из Глоговца. Сигурно је један део
њих (можда и већи) из Глоговца код Јагодине. Поготово што има
много добровољаца из Прхова, Четереже, Брзохода, Свилајнца,
Гложана, Грабовца и других оближњих насеља – осим Породина и
можда Жабара.263
Све напред речено нам говори да Породин у време Кочине
крајине још није постојао на месту где је данас, већ као Porodewatz
негде између Поповца и Грабовца. Настао је у периоду између
Кочине крајине и Првог српског устанка.
Уместо епилога
У попису 1900. године становништво је пописивано по
језику. Српским и румунским је говорило 32556 људи (904 у
варошима и 31652 на селу) од чега је било 21531 мушкарац и 11025
жена. Само румунским је говорило 89873 човека (3568 у вароши
86305 на селу) од чега 40047 мушкараца и 49826 жена.264 У Србији
је 1900. године у варошима живело 351015 људи, од чега 33326
странаца и 317686 Срба. На селу је живело 2,141.867 људи од чега
161002 странаца и 1,980.865 Срба. Укупно је у Србији живело
2,492.882 становника од чега 194.331 странаца и 2,298.551 Србин.
Ако претпоставимо да су сви они који говоре српски и румунски
или само румунски Власи добићемо да је у Србији у то време
263 Д. Пантелић, Кочина крајина, Београд 1930, 142-162
264 Табела 38. Становништво по језику – Population par langue, у: Статистички
годишњак Краљевине Србије за 1900. год. књ. 5, Београд 1904, 64. Подаци су
добијени по попису становништва и домаће стоке од 31 децембра 1900. године.
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
132
живело 122.429 Влаха. Од укупног броја не Срба у Србији Власи су
чинили 63%.265
Влашког становништва је било више само у Крајинском,
Пожаревачком, Моравском и Тимочком округу.
Преглед по окрузима266
Окрузи
Број становника туђе
народности
Проценат становника туђе
народности
по
варошима
по
селима
у
опште
по
варошима
по
селима
у
опште
Крајински 2723 45278 48001 21,00 52,90 48,70
Моравски 1270 10778 12048 4,63 7,52 7,04
Пожаревачки 2947 44692 47639 8,87 22,65 20,65
Тимочки 679 25907 26586 4,55 21,56 19,68
265 Статистички годишњак Краљевине Србије за 1900. год. књ. 5, Београд 1904,
64-65
266 Табела 38. Становништво по језику – Population par langue б. Преглед по
окрузима – Tableau par départements, у: Статистички годишњак Краљевине
Србије за 1900. год. књ. 5, Београд 1904, 65.
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
133
SUMMARY
The ethnic composition of population in XVIII century on space of today
Braničevo eparchy
On the basis of the Austrian census books from 1733, 1734 and
1735, as well as on the data collected by Lj. Jovanović at the beginning
of the 20th century, it is possible to reconstruct the precise picture of the
Wallach immigration in the area of Mlava. The first families settled in
Ždrelo around 1720, coming from Banat. It is interesting to notice that
the Serbian families from Šumadija, Raška and Kosovo also populated
this area during the second half of the 18th century; by the beginning of
the 20th century they had been completely assimilated by the Wallach
population, accepting the Wallach customs and language. According to
the tradition noted by Lj. Jovanović, the first wave of the Wallach
immigrants to Mlava came around 1750, and later on this area had been
constantly populated until the end of the 18th century or until the
beginning of the First Serbian Uprising. After that, we have only sporadic
cases of Wallach immigrations into this region.
ПОЖАРЕВАЦ 2010
129
почетка Првог српског устанка. После тога имамо само појединачне
случајеве досељавања Влаха.
На крају кажимо пар речи и о настанку највећег влашког села
Породина. Аустријски генералштабни мајор Турати, задужен за
извиђање османске државе, послао је марта 1783. године четири
уходе на простор који се углавном поклапа са територијом данашње
Србије. За њима је убрзо послао још двојицу. На основу извештаја
или казивања ових ухода саставио је Турати опис путева у Србији и
то поглавито у њеној источној половини. Он се састоји из 4 свеске
које је Турати слао у Беч како би коју завршио – последња је
послата 20. августа 1783. године. У трећој свесци се поред других
путева спомиње пут који је водио од брода на Морави (између
Смедерева и Пожаревца) до Ћуприје. Пут је полазио од Бурјана256
(20 хришћанских кућа), па водио преко Лучице (50 хришћанских
кућа), Ореовице (око 10 хришћанских кућа), Прова257 (20
хришћанских кућа), Ракинца (30 хришћанских кућа), Ливадице (око
25 хришћански кућа) и Глоговца (60 хришћанских кућа) до
Свилајнца (око 40 хришћанских кућа).258 Интересантно је да су на
простору данашње браничевске епархије једино Пожаревац,
Смедерево и Параћин били осетно већи од Глоговца тј данашњег
Кушиљева. Пожаревац је имао 300 турских и 400 до 500
хришћанских кућа. Смедерево је имало 95 турских и 40
хришћанских кућа. Параћин је имао 160 турских и око 40
хришћанских кућа). Ћуприја је имала 60 турских и 10 до 15
хришћанских кућа, а Коларе 40 турских и 25 хришћанских кућа и
Лаоле (70 хришћанских кућа), док су села Липе и Јасеново били
исте величине (по 60 хришћанских кућа). Сва остала насеља су била
256 Село Бурјан се налазило 4 километара западно од Пожаревца, на средокраћи
између аговца и Љубичева. Село је касније пресељено у Пожаревац. Мих. Ј.
Миладиновић, Пожаревачка Морава - Насеља и порекло становништва књ. 25,
Београд 1928, 29 и 169; Д. Пантелић, Ухођење Србије пред Кочину крајину, Глас
СКА CLIII, Београд 1933, 129
257 У оригиналу пише Пуроњо. Данашњи Алексановац. Д. Пантелић, Ухођење
Србије пред Кочину крајину, Глас СКА CLIII, Београд 1933, 129
258 Д. Пантелић, Ухођење Србије пред Кочину крајину, Глас СКА CLIII, Београд
1933, 129
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
130
мања. Крњево је на пример имало 50 хришћанских кућа а Хасан
пашина Паланка 40 турских и 15 хришћанских.259
Вратимо се за час споменутом путу. Видимо да се не
спомињу ни Жабаре ни Породин премда је прво насеље готово
сигурно постојало 1783. године док за Породин то не можемо са
сигурношћу рећи. Додуше, на једном другом путу који је водио од
Пожаревца преко Поповца, долином Млаве спомиње се село
Porodewatz (са 20 хришћанских кућа) које би могло да буде
Породин.260 Ово село се налазило негде између Поповца и
Грабовца261. Поставља се питање где је ишао стварно овај пут. Да је
из Поповца ишао на Брзоходе, па преко Четереже и Жабара на
Породин сигурно би била споменута ова села која су скоро сва
сигурно постојала.262 Пут је вероватније ишао од Поповца на
данашњу Орешковицу али где даље за сада је тешко рећи.
Да се Глоговац као село формирао релативно касно говори и
сведочење извесног Миленка Постолова из Кушиљева које је он дао
приликом сињорења Кушиљева 1823. године. Наиме, Миленко је
под заклетвом изјавио да је око 40 година пре тога (тј око 1783.
године) већ извршено сињорење Кушиљева. С обзиром да он у
изјави спомиње кнеза Петра то сињорење је могло да буде само
после Кочине крајине али то не мења битно ствари. Миленко наводи
како су сињорењу присуствовали муселими ћупријске и
пожаревачке нахије, бумбашир београдског везира и кнез Петар.
Присуство свих ових личности при сињорењу говори да је од
претходног сињорења села прошло доста времена и да се међе
сеоског атара не знају са сигурношћу. У ствари, највероватније да
Османлије у својим дефтерима нису ни имали село Глоговац већ
Кушиљево па је сада требало одредити међе новог села. Нарочито је
била спорна међа између Глоговца и села Изревна које крајем XVIII
259 Исто, 127-130
260 Исто, Глас СКА CLIII, Београд 1933, 129
261 Пут је излазио у долину Ресаве код Грабовца па је одатле ишао за Свилајнац.
262 У Кочиној чети је 1788. године било доста добровољаца из Брзохода, Четереже
и Прхова али не и из Жабара. И поред несигурног читања имена села можемо
рећи да је изгледа само један добровољац из Жабара али ни то није сигурно о ком
је Жабару реч. Д. Пантелић, Кочина крајина, Београд 1930, 142-162
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
131
века већ није постојало а налазило се по Миленковом сведочењу код
села Бобова.
У време Кочине крајине 1788. године у Кочиној чети је био
веома велики број добровоqаца из Глоговца. Сигурно је један део
њих (можда и већи) из Глоговца код Јагодине. Поготово што има
много добровољаца из Прхова, Четереже, Брзохода, Свилајнца,
Гложана, Грабовца и других оближњих насеља – осим Породина и
можда Жабара.263
Све напред речено нам говори да Породин у време Кочине
крајине још није постојао на месту где је данас, већ као Porodewatz
негде између Поповца и Грабовца. Настао је у периоду између
Кочине крајине и Првог српског устанка.
Уместо епилога
У попису 1900. године становништво је пописивано по
језику. Српским и румунским је говорило 32556 људи (904 у
варошима и 31652 на селу) од чега је било 21531 мушкарац и 11025
жена. Само румунским је говорило 89873 човека (3568 у вароши
86305 на селу) од чега 40047 мушкараца и 49826 жена.264 У Србији
је 1900. године у варошима живело 351015 људи, од чега 33326
странаца и 317686 Срба. На селу је живело 2,141.867 људи од чега
161002 странаца и 1,980.865 Срба. Укупно је у Србији живело
2,492.882 становника од чега 194.331 странаца и 2,298.551 Србин.
Ако претпоставимо да су сви они који говоре српски и румунски
или само румунски Власи добићемо да је у Србији у то време
263 Д. Пантелић, Кочина крајина, Београд 1930, 142-162
264 Табела 38. Становништво по језику – Population par langue, у: Статистички
годишњак Краљевине Србије за 1900. год. књ. 5, Београд 1904, 64. Подаци су
добијени по попису становништва и домаће стоке од 31 децембра 1900. године.
Небојша Ђокић, Оливера Думић
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије...
132
живело 122.429 Влаха. Од укупног броја не Срба у Србији Власи су
чинили 63%.265
Влашког становништва је било више само у Крајинском,
Пожаревачком, Моравском и Тимочком округу.
Преглед по окрузима266
Окрузи
Број становника туђе
народности
Проценат становника туђе
народности
по
варошима
по
селима
у
опште
по
варошима
по
селима
у
опште
Крајински 2723 45278 48001 21,00 52,90 48,70
Моравски 1270 10778 12048 4,63 7,52 7,04
Пожаревачки 2947 44692 47639 8,87 22,65 20,65
Тимочки 679 25907 26586 4,55 21,56 19,68
265 Статистички годишњак Краљевине Србије за 1900. год. књ. 5, Београд 1904,
64-65
266 Табела 38. Становништво по језику – Population par langue б. Преглед по
окрузима – Tableau par départements, у: Статистички годишњак Краљевине
Србије за 1900. год. књ. 5, Београд 1904, 65.
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК 7
ПОЖАРЕВАЦ 2010
133
SUMMARY
The ethnic composition of population in XVIII century on space of today
Braničevo eparchy
On the basis of the Austrian census books from 1733, 1734 and
1735, as well as on the data collected by Lj. Jovanović at the beginning
of the 20th century, it is possible to reconstruct the precise picture of the
Wallach immigration in the area of Mlava. The first families settled in
Ždrelo around 1720, coming from Banat. It is interesting to notice that
the Serbian families from Šumadija, Raška and Kosovo also populated
this area during the second half of the 18th century; by the beginning of
the 20th century they had been completely assimilated by the Wallach
population, accepting the Wallach customs and language. According to
the tradition noted by Lj. Jovanović, the first wave of the Wallach
immigrants to Mlava came around 1750, and later on this area had been
constantly populated until the end of the 18th century or until the
beginning of the First Serbian Uprising. After that, we have only sporadic
cases of Wallach immigrations into this region.
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.334
To nije bio moj odgovor, već ovo:
Svi tvoji nastupi na ovom forumu politički su motivisani:
Bingo66
Povodom usvajanja vlaskog pisma a u odnosu na prethodni stav Vlaha da je njihovo pismo rumunsko i da treba da uce rumunski jezik, postavlja se pitanje sta su zapravo Vlasi u s.i. Srbiji????
Odgovor je - Vlasi u Srbiji nisu velikorumunski nacionalisti.
... a ni falsifikatori tuđih postova na forumu.
O istorijskim izvorima i dokazima postoji odlicna bibliografija stranih istorijskih izvora o Rumunima.
Virgil CÂNDEA, Mărturii româneşti peste hotare : creaţii
româneşti şi izvoare despre români în colecţii din străinătate
Vol. 1 : Albania – Etiopia. – 2010. 523 p. ; 24 cm. ISBN 978-973-8369-72-6
http://www.bibliotecametropolitana.ro/Uploads//3_2011/100131.pdf
Vol. 2. : Finlanda - Grecia. - 2011. - ISBN 978-973-8369-90-0
008(=135.1)(100)
http://www.bibliotecametropolitana.ro/Uploads//11_2011/151941.pdf
Vol. 3. : India - Olanda. - 2011. - ISBN 978-973-8369-93-1
008(=135.1)(100)
http://www.bibliotecametropolitana.ro/Uploads//11_2011/152257.pdf
Virgil CÂNDEA, Rumunska svedocanstva iz inostranstva:
vol. 1 Albanija - Etiopija
vol. 2 Finska - Grcka
vol. 3 Indija - Holandija
Poslednja izmena:
Vlaška zagonetka
2011-10-31 11:15:21.0 Ognjen Daković
Vlasi, Aromuni, Arumuni, Armani, Kucovlasi, Karavlasi, Cincari... Najpre, poneko bi mogao pomisliti kako nabrajam različite narode, ali samo su posredi sinonimi za jedan isti narod. Narod za koji je pustopoljana Balkana odabrana i Bogom dana. Narod koji od pamtiveka postoji, ali je rasut pa se u mnogim zemljama u dovoljnoj meri ne broji. Tаčаn broj Vlаhа se, inаče ne može sаznаti putem uobičаjenih popisа. Vlаsi su u Srbiji vremenom postаli flotаntnа mаsа dvojnog identitetа, kojа se nа popisimа nаjčešće izаjšnjаvа zа Srbe, stаvljаjući tаko u prvi plаn geo - političku pripаdnost, odnosno držаvljаnstvo, u odnosu nа etničko poreklo i nаcionаlnost. Često je istrаživаč nа terenu u prilici dа čuje prostodušno, аli logično objаšnjenje: "Pišem se dа sаm Srbin, jer živim u Srbiji, а Rumun nisаm jer ne živim u Rumuniji". Zvаnično nа poslednjem popisu iz 2002. godine, Vlаhа je u Srbiji bilo 40.054, аli onih kojimа je mаternji jezik vlаški - а to je onаj jezik kojim se govori do polаskа u školu - bilo je 54.726. Nаjveći broj Vlаhа bio je nа popisu iz 1895. godine (159.510), kаdа su činili 7,66% srpskog stаnovništvа.
Nauka kaže da artefakti o njihovom postojanju na prostoru Balkana datiraju od neolita.Budući da su tradicionalno pastirski i nomadski narod (a koji to narod nije? ), putanja ih je od Balkana i Karpata dovela čak i do Poljske. Poreklo Vlaha kao i jezički srodnih Rumuna ostaje zagonetka. Izvesni smatraju da su oba naroda potomci starih Rimljana na Balkanu, dok drugi tvrde kako potiču od romanizovanih kolonista, a najverovatnije od latinizovanih starosedelaca. Rumunska kultura, bila je pod uticajem slovenskog etničkog arhipelaga dok se kod Vlaha koji potiču sa prostora južno od Dunava očitava uticaj Grčke i Vizantije.Antropololozi ih zovu Makedo-Romuni a oni sami koriste ime Aromuni. Lingvisti se slažu da su vlaški i rumunski verzije istog jezika zasnovanog na latinskom. A još jedna varijacija vlaškog-dalmatinski (Morlaci) izumro je 1898. godine, dok istro-rumunski, govori nekoliko hiljada žitelja u Hrvatskoj. Toponimi kao što je planina Durmitor u Crnoj Gori, svedoče o kontinuiranom prisustvu stanovnika koji govore latinski u regionu Dunava i u svim planinskim oblastima dinarskog sistema. Ime "Vlah" izvedeno je iz gotskog i originalno je značilo "stranac", a kasnije "onaj koji se izražava na latinskom". Anglosaksonska plemena koristila su naziv "Velš" za romanizovano stanovništvo na području koje je kasnije nazvano Vels, dok su Rimljani u južnoj Belgiji dobili naziv Valoni. Mađari i danas iItaliju zovu Olasag ili zemlja Olaha(Vlaha). Najraniji istorijski uspeh kod Vlaha dogodio se uspostavom dinastije Asen (1185-1258) koja je sintetizovala vlaško-bugarsko carstvo.
Vlaški/cincarski grad i centar kulture, Moskopolje u jugoistočnoj Albaniji je bio svetla tačka Balkana u tamnici otomanskog komonvelta. Uzvišeno smešten na 1200 metara nadmorske visine, promišljeno nedostupan jer je bio zlata i znanja vredan. Krajem sedamnaestog veka je počeo naglo da narasta da bi do sredine osamnaestog veka dostigao i 80.000 stanovnika dok je Atina brojala svega 15.000 duša. Grad su osnovali gorštaci koji postadoše vremenom trgovci i slično Dubrovčanima krstarili tada uveliko "turskim" Balkanom i bili privredni karavan i poveznica. Godišnje su znali prevaljivati i po nekoliko stotina kilometara i taj polunomadski način života, koji više odgovara lastama nego ljudima, činio ih je posebnima i sposobnima za velike istorijske uloge. Vlasi/Cincari su živeli u plemenima a poneka bogatija, imala su i po nekoliko desetina hiljada ovaca. Proizvodili su nadaleko čuveni sir a budući da ga je valjalo prodati, preduzimljiviji među njima, uzeli su stvar u svoje ruke i počeli da se bave trgovinom...čuveni kiridžije. Moskopolje se ponosilo sa svoje 72 crkve, akademijom, štamparijom, naprednom infrastrukturom. Tada su objavljeni i prvi vlaški rečnici, gramatike i bukvari. Od prvobitnog sela koje podigoše pastiri i pečalbari, nastao je stožer verskog i kulturnog života Vlaha/Cincara i nakon Stambola i Soluna slovio je za najveći i najnapredniji grad. Popločane ulice, glinene vodovodne cevi dovodile su vodu sa planinskih izvora u varoš, česme na raskršćima, šadrvani u avlijama kuća sazidanih od klesanog kamena. Grad je imao mnogobrojne tržnice i dućane i čak i svoju policiju, i prirodno da je kako se opisuje i stanovništvo bilo bogato i otmeno.
Međutim Peloponez se digao na ustanak 1769. godine protiv agarjanske aždaje turskih šenlučara i bašibozuka. A Vlasi/Cincari,drevni empatičari, velikodušno privrženi svim narodima koji nakon njih dođoše na Balkan (izuzev potonjim Albancima i gostujućim Turcima) pritekoše u pomoć Grcima. Osmanlije su nažalost u krvi ugušili ustanak i uz pomoć albanskih zulumćara svojim hordama omogućili bezvlašće u kojem su poharali, popalili, opljačkali bogate kuće, magaze, javne građevine, riznice i odneli sve što se odneti može.Predanje veli da se oko 40.000 Vlaha Moskopoljaca rasulo na sve četiri stane sveta, a pretežno su se izlili po gradovima u kojima su prethodno imali trgovačke veze i ispostave;širom Makedonije, Srbije (Beograd), Bosne i Hercegovine pa sve do Vojvodine (Novi Sad, Pančevo, Vršac, Subotica) i dublje u Ugarsku, Austriju, Poljsku. Najednom, istorija južne Albanije je izgubila na značaju, putovanja postadoše opasna, trgovina izgubi živost, nestade osećaja nedodirljivost i bezbednosti grada. Grad nije više napredovao i u svoju se senku pretvarao. Devetnaest godina kasnije po istoj je dramaturgiji grad napadnut i opustošen, ovoga puta sa mnogo manjim plenom. Trideset godina kasnije 1821. godine, Ali-paša Janjinski, oblasni gospodar od sultana odmetnut sa svojim arnautskim četama zadaje Moskopolju konačni udarac, ovog puta koban i zlokoban. Crkve, radnje i kuće su poharane, spaljene, mnogo čeljadi pobijeno a mnogo žena u roblje odvedeno. Svo preostalo stanovništvo je Ali-paša prognao a egzodus ih je mahom u Istočnu Srbiju odneo. Iseljenici su poneli šta su mogli od svog bogatstva, srebro, ikone, knjige. Rasuti po gradovima, obrazovani, marljivi i poslovično štedljivi, u velikom broju slučajeva sa zavidnim bogatstvom, izbegli Vlasi/Cincari, brzo i lako su se uklapali u nove sredine. Jedan od najznačajnijih faktora u formiranju srpske čaršije, bili su baš Cincari i to pre svih Moskopoljci sa svojim urbanim mentalitetom, vezama po regionu, vrednoći- u ogromnoj meri su doprineli stvaranju intelektualne, političke i ekonomske elite. Tako uspešni i integrisani u u nove sredine, polako se u njih i utopiše. U svesti Vlaha/Cincara i onih čijim venama teče imalo te krvi, Moskopolje je postalo mit, izgubljena prestonica slična Jerusalimu, a to je danas razrušeno i travom obraslo selo koje ne broji više od 50 seljana, varvarski izbrisana sredina civilizovana.
Sve sam ove opsežnosti naveo da bih stereotip o isključivo rustikalnim i pastirskim Vlasima donekle urušio. Pan i Satir jednako je pastir, a ta kombinacija je esencija zdravog bazičnog i naturalnog života koji je u dosluhu sa živom i neživom prirodom, mitovima, magijom, duhovnošću i životnom plodnošću. Vekovima se tu bajke ispredaju kao vuna, pletu se narodne igre oko gajdi i cimbalovih struna, vetar dok šiba gorje, priče se prenose oko toplih furuna. Trans izaziva šumskog boga Silvana da se frulom oglasi od Transilvanije dok ga tercom prati srodno mitološko božanstvo Pan iz Panonije.Narod je to izobiljnog i bogatoga duha, raznovrsnog muzičkoga sluha.
I kad se vratimo na početak teksta u kojem se nabrajaju imena mnoga naroda istoga, možemo to shvatiti kao staru težnju da se napravi konfuzija i da je i to jedna od asimilatorskih misija nacionalnih država na čijem području žive Vlasi/Cincari, bezrazložno od svog identiteta razdvajani. Istorija je pokazala da su odgonetnuli zagonetku etničke i kulturne dualnosti i ravnopravno gradili od temelja ovu našu zemlju sa velikom merom hrabrosti, kreativnosti i zahvalnosti na kojima se i pozavideti i ugledati možemo. Poklonili su nam ugledne i velike ljude, izrazite predstavnike književnosti, slikarstva, arhitekture, muzike a i glasovite hajduke. Naš narod sve ove velikane poznaje, ali mahom ne zna i ne prepoznaje da su pojedini među njima pripadnici vlaške/cincarske narodnosti. Napokon, iznajmili su svoju dušu, te ne zaboravimo Alkibijada Nušu (Branislav Nušić), Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Steriju Popovića, Lazara Pačua, Nikolu Pašića, Kapetana Mišu Anasasijevića, Rigu od Fere, Braću Manaki, Stevana Mokranjca, Vaska Popu, Tošeta Proesko, Maju Odžaklijevsku, Koču Popovića, Stevana Sinđelića, Hajduk Veljka...
Lista je preduga, ali ne kazati ko su oni, zapravo je namerna amnezija od koje pati Srbija, a to je svojevrsna etnocentrična kulturna tuga. A kada su Vuka Karadžića upitali: "Ko su Vlasi i gde žive?" tad odgovori:" Vlasi su svi i svuda." Dakle, svud su po našoj zemlji Vlasi, a možda si i ti a ni ne znaš da si.
http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/52/Ognjen+Daković/40900/Vlaška+zagonetka.html
Poslednja izmena:
Starosjedilacko Vlasko stanovnistvo na teritoriji Srednjovijekovne Srpske i Bugarske drzave je odavno pretopljeno
Danasnji Vlasi u Homolju i Negotinu nisu potomci tih starosjedioca, nego Austrijski Kolonisti koje je Austrijska uprava naselila na to podrucije iz Karan-Sebeskog kraja tokom prve polovine 18 vijeka, koji se zovu Ungurjani i Muncani, a Carani koji zive u Negotinskoj Krajini su Rumuni koji su se iselili iz Oltenije tokom 19 vijeka, prvenstveno zbog ekonomskih razloga
A inace svaki treci Srbin, bas ko i svaki treci Svedjanin, je potomak prvobitnih Paleolitskih Evropljana koji su stali na Balkansko tlo prije 20,000 godina, mnogo, mnogo prije Indo Evropljana, tako da svake price o ovim i onim starosediocima je besmislena.
Danasnji Vlasi u Homolju i Negotinu nisu potomci tih starosjedioca, nego Austrijski Kolonisti koje je Austrijska uprava naselila na to podrucije iz Karan-Sebeskog kraja tokom prve polovine 18 vijeka, koji se zovu Ungurjani i Muncani, a Carani koji zive u Negotinskoj Krajini su Rumuni koji su se iselili iz Oltenije tokom 19 vijeka, prvenstveno zbog ekonomskih razloga
A inace svaki treci Srbin, bas ko i svaki treci Svedjanin, je potomak prvobitnih Paleolitskih Evropljana koji su stali na Balkansko tlo prije 20,000 godina, mnogo, mnogo prije Indo Evropljana, tako da svake price o ovim i onim starosediocima je besmislena.
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.334
Ćao Oleana! 
О Хајдук Вељку
Без намере да вређам Влахе,а из разлога што живим у крају где је рођен Хајдук Вељко,желим само да кажем да он не припада овој етничкој групи.Вељко је рођен у српском селу Леновцу,недалеко од Зајечара,у коме не живе Власи.Вељко је син Петра Сирињара,који је своја бројна стада напасао на месту које се и дан данас зове Сирине ливаде.Вељкови далеки потомци разасути су у Зајечару,Књажевцу,Сокобањи и другим околним местима и још увек их зову Сирињари,или Сирињарци,али нико од њих не говори влашки.
pošalji odgovor Oleana, Ingolstadt [neregistrovani] (31. 10. 2011, 19:23:54)
Homolje
Napokon da neko ko ima priliku progovori o ovoj vaznoj temi. Sve dobro i pohvale Ognjenu Dakovicu i hrabrost da objasni i da brani pravo jednog naroda sto odumire.
pošalji odgovor
Natalija Karamata [neregistrovani] (31. 10. 2011, 19:37:46)
...
Apsolutno podržavam poštovanog gospodina dakovića zbog toga što se uglavnom samo V.e.z. bavi ovom temom (vlaska etnička zajednica) a često i tu bude razlike i sukobljenosti
pošalji odgovor
Viorela E. [neregistrovani] (31. 10. 2011, 20:03:14)
Mozda je kasno?
Tekst je odlicno pisan a ni humora mu ne fali na vise mesta.....mislim da je proces asimilacie vec odneo svoje ali i doza neujedinjenosti u sagledavanju interesa pa je onda normalno da tako prođemo, Steta je sto elita i inteligencija nije ranije nimalo htela a mozda ni smela 0ucesca da uzme po ovom pitanju.
Hvala na tekstu izuzetnom!!!
pošalji odgovor
Lune [neregistrovani] (01. 11. 2011, 09:06:27)
hm,hmm.. a, koja *elita*
ako smes da mi kazes...? sve je to sitna boranija...
http://media.giantbomb.com/uploads/2/22161/1299658-vlad_tepes_super.jpg
pošalji odgovor
reforma srca [neregistrovani] (03. 11. 2011, 18:35:48)
Ima tu nešto
Ilarion Ruvarac je bio naš prvi istoriografski kritičar,koji je rekao da istoriju "ulepšavamo" mitovima i skaskama,umesto da je otkrivamo istinom,ma kakva ona bila.Zato svaka čast Dakoviću što nas podseća na reči Vuka Karadzića,da su Vlasi sve i svuda!Moramo istraziti gde i koliko su se Slavenoserbi izmešali sa starosedeocima Balkana,koji su imali zbirno ime "vlah",iako su bili iz različitih plemena i nisu bili srodni.Moji Šumadinci nisu svesni koliko je vlaške krvi u našim venama,jer su naši preci naseljavali ovu oblast,baš iz onih krajeva koji su do kraja 15.veka bili etnički vlaški,a kasnije staležno vlaški,to jest pastirski.Zbog čega bismo se stideli ako kažemo da smo to što smo i zar nije pravo pitanje -kako da budemo bolji ?
pošalji odgovor
Goran [neregistrovani] (29. 12. 2011, 23:00:31)
Vlasi
Dragi prijatelju, sasvim slučajno sam pre 15 godina počeo da se bavim istraživanjem Vlaha. Što se Hajduk Veljka tiče,njegov otac se prezivao Vlahović.Bežeći od Turaka njegovi se iz stare Zete doselili kod rođaka,braće u današnju Bugarsku koje su zvali Sirenjari zbog proizvodnje i trgovine sira.Svi Sirenjari kao i Vlahovići,pa i sam Veljko je Vlaškog (Cincarskog) porekla koji vode poreklo iz Moskopolja.Otac Hajduk Veljka,Petar se kasnije seli u selo Lenovac gde se po predanju starih rodio Veljko,dok neki kažu da se rodio u Bugarskoj kod rođaka.Kada biste malo više čitali literaturu i bavili se poreklom vaših korena uvideli bi pravu istinu.To što niko od njegovih ne govori Vlaški nije ni čudo jer recimo ja sam Vlaškog porekla.Moja majka ima dve sestre koje se sa porodicama izjašnjavaju kao Srbi i ne govore Vlaški jezik,kao ni moja braća koja poriču Vlaško poreklo,dok se ja sa mojom porodicom ponosim svojim poreklom i korenima.Pričam Vlaški i preneću svoje nasleđe na svog sina koji je još uvek mali. Pozdrav i živeli !
pošalji odgovor
... šteta što glas na izborima ne možeš ovoliko da kloniraš.
Vlaška zagonetka
2011-10-31 11:15:21.0 Ognjen Daković
О Хајдук Вељку
Без намере да вређам Влахе,а из разлога што живим у крају где је рођен Хајдук Вељко,желим само да кажем да он не припада овој етничкој групи.Вељко је рођен у српском селу Леновцу,недалеко од Зајечара,у коме не живе Власи.Вељко је син Петра Сирињара,који је своја бројна стада напасао на месту које се и дан данас зове Сирине ливаде.Вељкови далеки потомци разасути су у Зајечару,Књажевцу,Сокобањи и другим околним местима и још увек их зову Сирињари,или Сирињарци,али нико од њих не говори влашки.
pošalji odgovor Oleana, Ingolstadt [neregistrovani] (31. 10. 2011, 19:23:54)
Homolje
Napokon da neko ko ima priliku progovori o ovoj vaznoj temi. Sve dobro i pohvale Ognjenu Dakovicu i hrabrost da objasni i da brani pravo jednog naroda sto odumire.
pošalji odgovor
Natalija Karamata [neregistrovani] (31. 10. 2011, 19:37:46)
...
Apsolutno podržavam poštovanog gospodina dakovića zbog toga što se uglavnom samo V.e.z. bavi ovom temom (vlaska etnička zajednica) a često i tu bude razlike i sukobljenosti
pošalji odgovor
Viorela E. [neregistrovani] (31. 10. 2011, 20:03:14)
Mozda je kasno?
Tekst je odlicno pisan a ni humora mu ne fali na vise mesta.....mislim da je proces asimilacie vec odneo svoje ali i doza neujedinjenosti u sagledavanju interesa pa je onda normalno da tako prođemo, Steta je sto elita i inteligencija nije ranije nimalo htela a mozda ni smela 0ucesca da uzme po ovom pitanju.
Hvala na tekstu izuzetnom!!!
pošalji odgovor
Lune [neregistrovani] (01. 11. 2011, 09:06:27)
hm,hmm.. a, koja *elita*
ako smes da mi kazes...? sve je to sitna boranija...
http://media.giantbomb.com/uploads/2/22161/1299658-vlad_tepes_super.jpg
pošalji odgovor
reforma srca [neregistrovani] (03. 11. 2011, 18:35:48)
Ima tu nešto
Ilarion Ruvarac je bio naš prvi istoriografski kritičar,koji je rekao da istoriju "ulepšavamo" mitovima i skaskama,umesto da je otkrivamo istinom,ma kakva ona bila.Zato svaka čast Dakoviću što nas podseća na reči Vuka Karadzića,da su Vlasi sve i svuda!Moramo istraziti gde i koliko su se Slavenoserbi izmešali sa starosedeocima Balkana,koji su imali zbirno ime "vlah",iako su bili iz različitih plemena i nisu bili srodni.Moji Šumadinci nisu svesni koliko je vlaške krvi u našim venama,jer su naši preci naseljavali ovu oblast,baš iz onih krajeva koji su do kraja 15.veka bili etnički vlaški,a kasnije staležno vlaški,to jest pastirski.Zbog čega bismo se stideli ako kažemo da smo to što smo i zar nije pravo pitanje -kako da budemo bolji ?
pošalji odgovor
Goran [neregistrovani] (29. 12. 2011, 23:00:31)
Vlasi
Dragi prijatelju, sasvim slučajno sam pre 15 godina počeo da se bavim istraživanjem Vlaha. Što se Hajduk Veljka tiče,njegov otac se prezivao Vlahović.Bežeći od Turaka njegovi se iz stare Zete doselili kod rođaka,braće u današnju Bugarsku koje su zvali Sirenjari zbog proizvodnje i trgovine sira.Svi Sirenjari kao i Vlahovići,pa i sam Veljko je Vlaškog (Cincarskog) porekla koji vode poreklo iz Moskopolja.Otac Hajduk Veljka,Petar se kasnije seli u selo Lenovac gde se po predanju starih rodio Veljko,dok neki kažu da se rodio u Bugarskoj kod rođaka.Kada biste malo više čitali literaturu i bavili se poreklom vaših korena uvideli bi pravu istinu.To što niko od njegovih ne govori Vlaški nije ni čudo jer recimo ja sam Vlaškog porekla.Moja majka ima dve sestre koje se sa porodicama izjašnjavaju kao Srbi i ne govore Vlaški jezik,kao ni moja braća koja poriču Vlaško poreklo,dok se ja sa mojom porodicom ponosim svojim poreklom i korenima.Pričam Vlaški i preneću svoje nasleđe na svog sina koji je još uvek mali. Pozdrav i živeli !
pošalji odgovor
... šteta što glas na izborima ne možeš ovoliko da kloniraš.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.334
Facebook VLASI U SRBIJI kOLIKO NAS IMA?
Paja Jovanović se u grobu prevrće...
