Vlasi (Romani) - Starosedeoci Balkanskog poluostrva

B

Bingo66

Zainteresovan član
Poruka
132
Гласник Етнографског института САНУ, књ. XLV
Bulletin of the Ethnografical Institute SASA, vol XLV
Београд 1997.

Тибор ЖИВКОВИЋ Оригинални научни рад / Original Scientific Paper
Beograd UDK 316.347(497.11) "5/9"

ЕТНИЧКЕ ПРОМЕНЕ НА ТЕРИТОРИЈИ
ДАНАШЊЕ СРБИЈЕ У ПЕРИОДУ ОД VI ДО X ВЕКА

Тема овог рада јесу етничке промене на територији данашње Србије у време досељавања Словена/Срба на Балканско полуострво.
Покушаћемо да утврдимо у којој мери је ово подручје славизирано у раном средњем веку и, ако јесте, да назначимо којим интензитетом
су поједина подручја била изложена том процесу.

Кључне речи: славизација, Илирик, Словени, Ромеји, Порфирогенит.

На почетку рада морамо разјаснити сваку евентуалну недоумицу у вези с питањем територије која је овим истраживањем обухваћена. Просторна целина овде разматрана подразумева централне области Балканског полуострва, омеђена је на западу реком Дрином, на северу и североистоку Дунавом, на истоку брдовитим пределима Хомоља,
док је на југу обележена државном границом између Југославије и Македоније.
1 Ван подручја испитивања остала је Војводина, због тога што за ту област немамо довољно вести код византијских историчара и што је у историјском периоду овај простор био насељен многим етничким потпуно различитим племенима. Стога ова географска целина заслужује да буде обрађена у посебној расправи. Пре него што нашу пажњу посветимо догађајима из VI века потребно је понешто
рећи и о претходном периоду, када је Балканско полуострво још увек било под влашћу Римског Царства. Са економске тачке посматрано, подручје Илирика било је примамљиво за Римљане. Знатна рудна богатства, пре свега, условила су отварање многих рудника, али и најразноврснијих занатских радионица. У Илирику се налазила
и ковница новца у Сиску, а Сирмијум је у IV веку био центар префектуре. Осим економских услова који су свакако утицали на појачану миграцију становништва из Царства у Илирик, значајан фактор романизације живља била је војска. Будући да се лимес налазио на Дунаву а да су значајне војне снаге боравиле у Singidunumу и Viminaciumу, ислужени ветерани насељавани су у неким областима Илирика. Имена ветерана, са натписа нађених у области Scupiа,
AurelianumAquae и Aureus Monsа (Космај), показују јасно хетерогену структуру становништва. Међу именима лако пре-

1 Највећи део Балканског полуострва током трајања римске а потом и византијске власти у административном погледу потпадао је под Илирик, док је област нашег занимања, данашња Србија, сачињавала његов централни део, обухваћен у највећој мери провинцијама Дарданијом и Мезијом Супериор. Због тога у овој расправи термин "централни Илирик" и "данашња Србија" имају исто значење.

90 Тибор Живковић

​
познајемо припаднике италског, галског, иберског, илирског, грчког, македонског и трачког племена. 2 Предримско становништво: Дарданци, Аутаријати, Мизи, Трибали, Скордисци 3 најпре
су ратовањем са Римљанима проређени а доцније, кад се римска власт учврстила у Илирику, романизовани. Питање степена романизације палеобалканског живља у науци још увек није потпуно разјашњено. Тако З. Вински сматра да је још у време досељавања Словена јужно од Дунава становништво римских провинција на Балкану потицало од илирскокелтског супстрата и да није свуда било хомогено, поготво
не у градовима. 4 Староседелачко становништво је остало већинско, у шта нема никакве сумње, што је и показао А. Јовановић, закључивши да на простору провинције Moesia Superior није било знатније романизације, како на основу ретких гробних налаза (5% од укупног материјала са простора ове провинције) тако и на основу натписа
на којима доминирају имена аутохтоног становништва 5 , али је културни утицај свакако био знатно важнији и доминантнији од етничког. У етничком смислу, романизација је највише захватила простор већих градова, насеља дуж виталних комуникација
и линију која се може пратити лимесом. Стога, рурални предели, а таквих је било много више у Илирику, у етничком смислу били су мало или нимало изложени етничким променама. Антрополошки показатељи који се односе на становништво предримског и римског
доба могу се разврстати у две целине. Једну групу представљају налази из гвозденог, а другу они из римског доба. Прва скупина показује мању хетерогеност, израженију брахикранију, осим налаза са локалитета Крива река, где доминира долихокрани тип. 6 У основи, становништво је у већини брахикрано и често одговара динарском
антрополошком типу. У другој групи знатно је већа хетерогеност популације, што се најбоље огледа на двема некрополама на Viminaciumu, што се и може очекивати
будући да су тамо били стационирани војници из најразличитијих делова Царства. 7 Тако, иако је насељавање романског или романизованог живља у Илирик из разних делова простране римске државе текло континуирано почев од краја I до почетка

2 A. Mócsy, Geselshaft und Romanisation in der Römischen Provinz Moesia Superior, Budapest 1970, 70,
124, 139.
3 Детаљније о распростирању ових племена и њиховој историји видети: F . P a pa zogl u , Srednjobalkanska
plemena u predrimsko doba, Sarajevo 1969; за етногенезу палеобалканских народа видети: M. G a r a ša ni n,
Problems de l'ethnogenèse des peuples paléobalkaniques, I ИлироТрачки
симпозијум Палеобалканска
племена
између Јадранског и Црног мора од енеолита до хеленистичког доба, Сарајево/Београд 1991, 9 32
(у
даљем тексту: Симпозијум...); за Скордиске погледати: Н . Т а си ћ, Б . Ј ов а н ов и ћ, П . П оп ов и ћ, Скордисци
и староседеоци, Београд 1992; о етничком пореклу Дарданаца видети: Ф . П а п а з ог лу, Дарданска ономастика,
Зборник Филозофског факултета VIII/1 (1964) 4975,
за супротно мишљење cf: З . Ми рд и та , Encore
une fois sur le problème d'ethnogenèse des Dardaniens, Симпозијум...101110;
за антрополошка испитивања
видети: Ж . Ми к и ћ, Ü ber Anthropologie der Illyrer auf dem Boden Jugoslawiens, Симпозијум...111117.
4 Z . Vi nsk i , Autohtoni kulturni element u doba naseljavanja Slovena na Balkan, Симпозијум: Predslavenski
etnički elementi na Balkanu u etnogenezi južnih Slovena, 2426.
X 1968, Mostar, Posebna izdanja ANU BiH XII/4,
Sarajevo 1969, 193.
5 А . Ј о в а но в и ћ , Римске некрополе на територији Југославије, Београд 1984, 153154.
6 За антрополошке резултате истраживања предримског становништва видети: Ж . Ми к и ћ, Антрополошки
профил латенске некрополе "Пећине" код Костолца у источној Србији, Посебно издање Антрополошког
друштва Југославије 9/1, Нови Сад 1986.; Ж . Ми к и ћ, Антрополошка структура становништва Србије,
Београд 1988, 16 17
sqq (у даљем тексту Ми ки ћ , Структура); С . Ж и в а н ов и ћ, Остаци људских скелета
из праисторијског налазишта на Хајдучкој воденици, Старинар XXVI (1976) 123130.
7 За антрополошку структуру становништва Србије у римско доба видети: Микић, Структура, 75, 76,79, 81.
 
Етничке промене ... ГЛ. ЕИ САНУ XLV (1996) 91

IV века, оно ипак није било тако масовно да би потиснуло антрополошке одлике аутохтоног
становништва, које су, у крајњој линији, остале доминантне и надвладале
стране утицаје. У том смислу посматрана, структура становништва у римско доба
ишла је засигурно у корист домаћег елемента.
Средином V века дошло је до кулминације кризе изазване Сеобом народа. Историјски
извори који би нам могли бити од помоћи за разумевање судбине ромејског
становништва 8 више су него оскудни. Тек на основу неколико шкртих вести можемо
доносити одређене процене и наслућивати шта се заиста догађало.
Године 441. Хуни су у налету заузели Viminacium и Margum. 9 Годину дана доцније
разорен је и Ниш. 10 Шта се десило са становништвом? Кад је реч о Margumу,
имамо
податак код Приска који вели да се падом града "снага варвара повећала". 11 Ту
Прискову вест тумачимо као да је становништво одведено у задунавска станишта Хуна.
На примеру опсаде Sirmiumа
ова претпоставка налази потврду у понашању епископа
града, који је, предосећајући да се град неће моћи одржати, предао вредне црквене
посуде извесном писару Констанцију, да њиме откупи становништво из заробљеништва.
12 Дакле, одлука епископа Sirmiuma
морала је имати подлогу у некаквој
сталној пракси Хуна према становништву освојених градова. Битан је моменат одвођења
у заробљеништво а не масакрирања, као и могућност откупа која је пружала
прилику откупљенима да се врате у свој град или макар своју провинцију.
Велики градови нису били одлика централног Илирика. Viminacium и Singidunum
били су свакако највећи урбани центри, али у њима није могло бити више од 15 000
до 20 000 становника. Следећи по величини био је Naissus, са можда нешто мање житеља,
док су остали градићи били знатно мањи. Стога је исправно рећи да је већинско
становништво Илирика било из сеоских средина а оне, колико знамо, нису могле страдати
у већој мери од хунских коњаника, делимично због тога што их је штитила
сама конфигурација тла а делимично и зато што су се Хуни задовољили контролом
главних саобраћајница и уништењем већих војних центара. Један Присков податак
показује да је бројно сеоско становништво остало у централном Илирику. Наиме,
Атила је 447. или 448. године упутио посланство Теодосију II (408 450)
које је изнело
захтев да Ромеји престану да обрађују земљиште које су Хуни заузели копљем и то
по дужини од Паноније па током Дунава до трачког града Novae а у ширину пет
дана
хода. Тим захтевом и званична граница између Византије и Хуна била би померена
са Дунава до Ниша. Ако Атила помиње ромејске сељаке на територији коју је освојио
шест или седам година раније, то јасно говори да се сеоско становништво задржало
у својим старим стаништима упркос хунској инвазији. Оно је свакако било бројно с
обзиром да је било предмет дипломатског сукоба између Хуна и Византије.
Пошто је непосредна хунска опасност минула, сељаштво отпочиње миграције према
некадашњим урбаним центрима. И, заиста, тако отпочиње процес рурализације

8 Израз "ромејско становништво" односи се на поданике Византије, без обзира на њихову племенску
припадност. Овде нећемо улазити у проблематику термина да ли је исправније рећи: "романско" или "ромејско"
становништво.
9 P r i sci F r a gment a , ed. L . D i ndor f, Historici graeci minores I, Lipsiae 1870, frg. 2, 280,2021;
Византијски
извори за историју народа Југославије, Београд 1955, 10 (у даљем тексту ВИЊ I).
10 Prisci Fragmenta, frg. 1 b, 278, 2223;
ВИНЈ I, 11.
11 Prisci Fragmenta, frg. 2, 281, 6; ВИНЈ I, 11.
12 Prisci Fragmenta, frg. 8., 302,1419;
ВИНЈ I, 10.

92 Тибор Живковић

града, посведочен и у археолошким налазима. 13 Таква несигурна ситуација остала је
највероватније до Атилине смрти (453) и распада хунског племенског савеза, што је
сигурно довело до економског слабљења Илирика и миграције становништва, а није
се битније изменила све до краја V века када су Источни Готи напустили Балканско
полуострво и отишли за Италију.
Током владавине знаменитог византијског цара Јустинијана I (527 565)
у Илирику
су извођени замашни неимарски радови. Како нас Прокопије обавештава, произлази
да је Јустинијан систематски почео да обнавља вароши и утврђења у Илирику
после великог упада Бугара 540. године. Тако он обнавља Singidunum, Viminacium, 14
али и подиже нове, праве метрополе и епископска седишта, као што су Iustiniana Prima
и Iustinianopolis, те обнавља Ulpianu под новим именом Iustiniana Secunda. 15 Овде
помињемо само веће градске центре који су или обновљени или новосаграђени због
тога што нас занима становништво тих градова. Наиме, у историјским изворима ове
епохе није остало забележених вести које би се односиле на велика пресељења становништва
Царства, и. е. из Азије у Европу и обратно а што је пракса на коју наилазимо
у претходним и потоњим историјским периодима. Стога се морамо запитати која
популација је насељавала Јустинијанове градове у Илирику, будући да је старо
градско становништво уништено средином V века. Једина претпоставка која се чини
исправном је да су градови средином VI века били насељени житељима из оближњих
села. То је још једна потврда о разлозима рурализације града. На примеру краткотрајне
опсаде Singidunumа
из 584. године, коју је Бајан, аварски хаган предузео кршећи
две године раније склопљени мир са Византијом, налазимо још једну потврду да је
градско становништво било заправо сеоског порекла. Наиме, напад је затекао већину
становништва ван града пошто су многи грађани радили на њивама јер је било време
вршидбе, како нас обавештава Симоката. 16 Овај фрагмент из Симокатиног дела, чини
се, савим јасно говори да је становништво Singidunumа
до скора живело на селу и да
је још увек задржало старе навике. 17
Градитељска активност Јустинијанова била је, ако пажљиво пребројимо списак
обновљених тврђава и градова у Илирику који нам даје Прокопије, најизраженија у
троуглу Naiss Sardica
Iustiniana
Secunda. Само у Дарданији обновљена је 61 тврђава
а осам нових је саграђено. Тако је један широки појас од Sardike на истоку, преко
Naissa па до града Iustiniana Secunda, у војном погледу заштићен и у популационом
смислу оснажен, чиме је заправо створено језгро ромејског живља на централном
балканском простору, који ће ту, у мањој или већој мери остати и кад се Словени буду
трајно, почетком VII века, настанили на овим просторима.

13 Cf: V. P opovi ć, Desintegration und Ruralisation der Stadt im OstIllyricum
vom 5. bis 7. Jahrhundert n.
Chr., Palast und Hütte, Tagungsbeiträge eines Symposiums der Alexander von HumboldtStiftung,
Bonn Bad
Godesberg
veranstaltet vom 2530.
November 1979 in Berlin, Mainz 1982, 555556.
У Гамзиграду , на пример, након
441. године, живот се наставља у измењеној средини. Куће које се граде сада су од блата и лошег материјала.
Овај период "сеоског" живота града В. Поповић датује, према налазима новца, у доба Лава I (457 474),
а насеље постоји у овом облику све до 569/570. Пример Гамзиграда могао би да послужи као илустрација
за слична или приближна збивања у осталим градовима Илирика страдалим током хунске инвазије.
14 P r ocopi i , Bellum gothicum, De aedificiis (Opera omnia), ed. J. Haury, Leipzig 196264;
De aedif. IV 4,
122,15129,4;
ВИНЈ I, 6667.
15 De aedif. IV 4, 116,6117,10;
ВИНЈ I, 57.
16 Theophylacti Simocattae Historiae, ed. P . Wi r t h, Stvtgardiae 1972, I 3 4,
46 47.
17 За слично мишљење cf: A. H a r vey, Economic expansion in the Byzantine Empire 9001200,
Cambridge
1989, 28 sqq.
 
Етничке промене ... ГЛ. ЕИ САНУ XLV (1996) 93

Будући да у овом раду нећемо разматрати појединачне словенске и аварске упаде
јужно од Дунава, који су потресали и територију која је објект нашег истраживања,
ограничићемо се искључиво на податке који се односе на судбину ромејског живља
током варварских насртаја. 18 Тако Прокопије каже да је приликом сваког од варварских
упада у Илирик било до 200 000 побијених и заробљених Ромеја. 19 Тај број је
свакако претеран из више разлога. Прво, Прокопије говори о територији која се простире
од Паноније до Хеладе у правцу север југ,
од Цариграда до Јонског мора у
правцу исток запад,
односно о простору чија површина износи око 400 000 км 2 . Друго,
након узастопних словенских упада 548, 550 и 551. године долазили су периоди
мира од по неколико година, и. е. 551 559,
560 578,
када је могло долазити до повратка
дела заробљеника и до природног обнављања становништва. Треће, према
Прокопију знамо да Словени нису дуго држали заробљенике већ су им после извесног
времена пружали могућност слободног избора да с њима остану или се врате кућама.
Због тога је Прокопијев податак само на први поглед фантастичан, али кад га овако
осмотримо, увиђамо да су стварни популацијски губици били знатно мањи, можда
20 000 до 30 000 људи. У сваком случају, за слабо насељен простор какав је био илирички,
и бројка коју смо претпоставили је превелика. Стога, долазимо до закључка да
је од средине VI века Илирик трпео велику депопулацију. Један податак који налазимо
у Miracula s. Demetrii I такође може бити драгоцен за праћење миграција староседелачког
становништва на истеку VI века. Реч је о једнодневној словенској опсади Солуна
из 584. године, када су црквена лица и други грађани који су остали да спрече
ширење пожара у цркви св. Димитрија, "својим навиклим ушима распознавали чак и
неке знаке варварског дозивања". 20 Ова кратка белешка, у науци већ одавно примећена,
интерпретирана је, чини се, погрешно, тако да је произлазило да су Словени и пре
овог напада угрожавали Солун. 21 Међутим, да би неко научио да распознаје узвике
варвара приликом опсаде града, морао је већ такву опсаду преживети и то не једном,
већ вероватно више пута. Пошто заиста не постоје чак ни показатељи који би упућивали
на закључак о некаквој ранијој словенској опсади Солуна, остаје једино да разумемо
то познавање словенског језика црквених лица тако што у њима препознамо избеглице
из Илирика. Ако тако протумачимо овај фрагмент из Miracula, можемо посредно
доћи до претпоставке да је распад црквене администрације у Илирику отпочео
већ 70их
година VI века, што је за последицу морало имати и појачано исељавање
становништва.
Слику депопулације Илирика употпуњава и анонимни писац Miracula s. Demetrii
II, који вели (око 618. године) да Солун, иако окружен словенским насељима, и даље
прима избеглице из Подунавља, Дакије, Дарданије. 22 Дакле, у другој деценији VII века
одвија се двострука сеоба: с једне стране Словени насељавају испражњену територију,
док, с друге стране староседелачко становништво одлази јужније, у правцу Солуна
и вероватно Тракије. Нешто доцнији податак из Miracula II доноси вест, додуше

18 За хронологију словенских упада видети: Б . Г ра ф ен а уер, Nekaj vprašanj iz dobe naseljevanja južnih
Slovanov, Zgodovinski časopis 4 (1950) 23 126.
19 Hist. Arc. 18, 115,1 2.
20 Le plus anciens recueils des miracles de saint Demetrius III,
ed. P . L emer l e, Paris 1979, Miracula, I 12,
c. 112, 128,2 "... ka¿ tina tºv barbarikºv kraygºv shmeÅa diè tºv ­qèdov ¢koºv ­peg¿nwskon." cf:
ВИНЈ I, 176.
21 Тако у ВИНЈ I, 176, нап. 6.
22 Miracula II, 2, c. 197, 185, 20 22;
ВИНЈ I, 176.

94 Тибор Живковић

кратку, али необично важну за датовање пропасти Naissa. Писац вели да су они (избеглице)
из Naissa и Sardike, пошто су већ искусили варварско опседање града, говорили
да ће један погодак камена (варварских опсадних справа) развалити бедем. 23 Податак
се односи на опсаду Солуна из 616/618. године, па, сходно овоме, будући да је
бегунцима из Naissa у свежем памћењу пропаст њиховог града, долазимо до закључка
да је овај важни град у Илирику страдао неколико година раније.
Смутна времена у која је Царство запало током владавине центуриона Фоке (602 610)
и финансијски упропашћена држава какву је затекао Ираклије (610 641)
по преузимању
власти, као и велики персијски поход 615. године, довели су до слабљења
отпорне снаге Византије и на Балканском полуострву. Примат у одбрани царских провинција
дат је источном бојишту, па су самим тим Словени имали отворен пут јужно
од Дунава. Тако можемо поуздано рећи да је слом византијске власти између Солуна,
Сардике и Сингидунума уследио око 615/617. а да је око 584/5. године дошло до првог
озбиљнијег исељавања градског становништва из централног и северног Илирика.
Према томе, први талас словенских насељеника био је између 614. и 622. године, у
време када је Персија била у офанзиви и Византија није била у могућности да ваљано
заштити своје европске поседе. Тек победом код Ниниве 627. године Византија је дуготрајни
рат са Персијом решила у своју корист, а када је 628. године царска војска
ушла у напуштену персијску престоницу Дастагерду, Ираклије је рат тријумфално
привео крају. Међутим, балканске провинције биле су изгубљене и Словени су се већ
учврстили на широком потезу од Влашке до Тракије и од средњег Дунава до Пелопонеза.
Други талас словенске колонизације уследио је доласком Срба. Будући да је наша
тема ограничена на питање етничких промена на централном балканском простору,
овде ћемо изоставити сувишну расправу о времену доласка Срба и задовољити се
оквирним датовањем у период 629 634.
године. 24 Константин VII Порфирогенит
(944 959)
цар и плодан писац, оставио је драгоцено сведочанство о времену доласка
Срба и о територији коју су они населили. 25 Уједно, De Administrando imperio, одакле
и црпимо податке за најранију историју Срба, јесте и једини извор за прошлост Срба
од VII до X века. Иако у историјској науци постоје размимоилажења о питању вредности
тог списа као историјског извора, приклањамо се оној групи истраживача која
дело сматра поузданим сведочанством доба о коме говори. 26
Када су Срби дефинитивно одлучили да се задрже на територији јужно од Дунава,
добили су од Ираклија, како Порфирогенит наводи, земљу коју су већ Авари опустошили
а Ромеји потпуно напустили и склонили се у Далмацију и око Драча. 27 Међу пу

23 Miracula II, 2, c. 200, 186, 4 5;
ВИНЈ I, 196.
24 За детаљан след догађаја који су пратили насељавање Срба, као и хронолошке одреднице овог значајног
догађаја в. К . Ј и реч ек , Историја Срба I, Београд 1952, 67; Историја српског народа I, ed. С . Ћи рк ов
и ћ, Београд 1981, 141 sqq; Б . Ф ерј а н ч и ћ, Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво, ЗРВИ 35
(1996) 117 150.
25 De Administrando Imperio, ed. R . J . H . J enk i nsG
y. Mor a vcsi k , London 1962 (у даљем тексту DAI);
cf: Византијски извори за историју народа Југославије II, приредио Б . Ф ерј а н ч и ћ, Београд 1959 (у
даљем тексту ВИНЈ II).
26 Бројни истраживачи су доказивали неоспорну аутентичност вести које доноси Константин Порфирогенит
у De Administrando Imperio, овде упућујемо на: Б . Ф ерј а н ч и ћ, Далмација у спису De Administrando
Imperio врела
и путеви сазнања, ЗРВИ 29/30 (1991) 20 sqq. где је побројана сва релевантна литература pro
et contra вредности Порфирогенитовог дела.
27 DAI, с. 29, 124,67; ВИНЈ II, 49.
 
Етничке промене ... ГЛ. ЕИ САНУ XLV (1996) 95

стим областима где су Срби насељени помиње се и Србија, односно централни део
бившег Илирика. У том случају, ондашња Србија је у тренутку досељавања Словена
била пуста земља. 28 Већи градови, осим Singidunumа,
који је у ово време пре био погранична
тврђава него град, били су напуштени и Срби су од староседелачког становништва
могли затећи само местимичне енклаве у пустим, планинским пределима.
Управо спори процес примања хришћанства код Срба показатељ је одсуства староседелачког
становништва које би, да га је било у већем броју у централном Илирику,
зрачило латентне хришћанске утицаје, као што је то случај са Далмацијом, где су ти
утицаји веома приметни. 29 Много поузданији показатељ да Срби/Словени нису затекли
староседелачко становништво на простору који им је доделио за становање Ираклије,
налазимо у топонимима. Наиме, термини као Градина, Градиште, Градац, што
је приметила Ј. Калић, не показују континуитет становања, већ, напротив, изгубљено
касноантичко име ових места указује да Словени ту нису затекли староседеоце а да су
они сами живели у подножју или околини тих насеља. 30 Према истраживањима Градине
на Пазаришту, може се рећи да прве словенске куће у брдским утврђењима рашке
области вероватно потичу из IX и X века. 31 Будући да је од времена доласка Срба/
Словена у централни Илирик протекло безмало три столећа, а античко име заборављено,
јасно је да се ромејски живаљ није затекао у овој области у доба словенске
колонизације. Због тога Словени за све комплексне грађевине сазидане од трајног материјала
једноставно користе термине град, градац, градина и сл.
Међутим, ако непознавање античког имена одређеног града код Словена несумњиво
указује на одсуство Ромеја, онда античко име града примљено у словенски језик
говори о контакту између староседелаца и придошлица. Такав пример налазимо на
ободима српске територије. Стара Arsa постала је словенска Раса, доцније Рас, метатезом
ликвида. 32 Сличан пример имамо и код античког Naissа,
где је словенски облик
Ниш последица контакта имеђу Словена и Ромеја. 33 Другим речима, и у околини
Ниша Словени су затекли ромејски живаљ. Топоними у југоисточној Србији: Миџор,
Мерџелат, Бучум и сл. указују на некадашње бројно присуство несловенског живља
на тим просторима, али је хронолошко одређивање појмова готово немогуће одредити

28 Реч је о простору у сливу Пиве, Таре, Ибра и горњег тока Западне Мораве и Дрине. Закључили смо да
је ова територија у тренутку доласка Срба била потпуно напуштена али је на њеним ободима заостао знатан
ромејски елемент који ће у доцнијем периоду и XI XV
веку отпочети да се враћа на овај, тада већ славизиран
простор.
29 Ј . К а ли ћ, Словени и византијско урбано наслеђе, Социјална структура српских градских насеља
(XIIXVIII
век), Смедерево Београд
1992, 21 34,
23 (у даљем тексту: К а ли ћ, Наслеђе). Веома разложно и
убедљиво закључио је Љ . Ма к си м ов и ћ, Покрштавање Срба и Хрвата, ЗРВИ 35 (1996) 172, да је процес
христијанизације отпочео доста рано, "али је текао испрекидано, са дугим затишјима која су вероватно познавала
и регресију ка старим, паганским култовима".
30 Ibid. 28.
31 М. П оп ов и ћ, Рас касноантичко
и средњовековно утврђење II, Новопазарски зборник 1 (1986)
227; исти, Подграђе града Раса, Саопштења Републичког завода за заштиту споменика културе 19 (1987)
159.
32 К а ли ћ, Наслеђе, 24; DAI, с. 32, 154,53 наводи словенски облик Раса као tºv #Rèshv.
33 Раније се било усталило мишљење да је облик Ниш доспео у словенски језик путем албанског што је у
новије време доведено у сумњу. Тако, А. Л ом а , Језичка прошлост југоисточне Србије у светлу топономастике,
Зборник реферата са научног скупа Говори призренскотимочке
области и суседних дијалеката (Нишка
Бања, 1720.
6. 1992), Ниш 1992, 107136,
показао је веома убедљиво да словенски рефлекс уопште не
мора бити протоалбански (109).

96 Тибор Живковић

с обзиром на то да се први пут јављају тек у турско доба (XV XVI
век). 34 Од ушћа
Тимока, преко источних подножја планина, дуж српскобугарске
границе до Осогова,
па даље до Овчег поља и јужно од Тетова, наилазимо на један сноп изоглоса који би
морао бити стар бар хиљаду година. 35 Та језичка раселина између западнојужнословенске
(српске) и источнојужнословенске (Бугари, Македонски Словени) групе, може
се схватити да се дуж осе Тимок Тетово
задржало бројно несловенско становништво
које је узроковало настанак ове језичке "раселине" између две словенске групе. У
оквиру те несловенске зоне ушли би источни делови рашке области и Ниш. 36
Није случајно што су се антички називи градова задржали у српском језику управо
на ободима првобитне српске територије. Примери могу бити: Ulpiana Липљан,
Naiss
Ниш,
Arsa Раса.
Ако имамо на уму поменуту Јустинијанову градњу у VI веку,
можемо доћи до одређених закључака. Истакли смо већ претпоставку да је интензитет
градитељских радова у Илирику био највећи управо на потезу Naiss Sardika
Iustiniana
Secunda, па би сходно томе, и ромејско становништво у тим областима било
знатно бројније од оног у Мезији, односно ужој Србији, са много већим изгледима да
опстане све до трајног насељавања Словена, и доцније, Срба. У том смислу, дуж осе
Тимок Осогов
Шара,
средином VII века ромејски елеменат је још увек постојао,
док је у Порфирогенитовој Србији, Травунији, Захумљу, Конавлима и Босни, он готово
потпуно ишчезао што
и сам Порфирогенит каже. 37
Пребивајући на ободима Склавинија, 38 у суседству Срба и осталих словенских племена
39 староседеоци су живели потиснути по неприступачнијим пределима. Тамо су,
како су им то већ природни услови дозвољавали, економски егзистирали бавећи се
сточарством и највероватније, потпуно запостављајући земљорадњу. За ту претпоставку
налазимо потврду и у пољопривредној терминологији. У румунски и албански језик,
на пример, баш као и у мађарски, ушли су ови термини из словенског, 40 што је такође
показатељ да су староседеоци након векова проведених у изолованим инсулама почели
да се спуштају у долине и ту, помешавши се са Словенима/Србима, преузели
њихов начин живота, заједно са терминологијом привредне гране којом су се ови бавили,
а то је свакако била земљорадња.
Имена античких река на територији Србије такође могу бити од значаја за праћење
етничких промена. Danuvius Дунав,
Pincus Пек,
Timacus Тимок,
Drinus Дрина,
Margus Морава.
Такође су пресловенског порекла Пива, Ибар, Лаб, Млава. 41 Међутим,
пример имена река не можемо изједначити с наведеним примером имена антич

34 Ibid. 110. Cf: П . И в и ћ, Српски народ и његов језик, Београд 1971, 29 (у даљем тексту: И в и ћ, Језик).
35 Ibid. 18.
36 А. Л ом а, Неки славистички аспекти српске етногенезе, Зборник Матице српске за славистику 43
(1993) 111 указује
да је прелаз шћ>шт осим усрпском и бугарском језику забележен и у румунском, што може
бити у вези са некадашњом постојбином Румуна у простору између Срба и Бугара.
37 DAI, с. 32, 152,2155.
38 Склавинија је грчки термин који обележава територију насељену Словенима, политички организовану
и насталу на просторима који су некада потпадали под власт Византије.
39 На територији данашње Србије знамо да ја постојало свега неколико словенских племена, осим, наравно
Срба. То су Тимочани, настањени највероватније у доњем току Тимока, и Гудушчани под чијим именом
се крију вероватно Моравци. Имена ових племена нису сачувана у византијским изворима већ искључиво
оним са Запада. Einhardi Annales, MGH, SS I, ed. G . P er t z, 205, 1725
и Vita Hludowici imperatoris, MGH, SS,
II, ed. G . P er t z, 623,43624,10.
40 И в и ћ, Језик, 10.
41 Историја I, 131.
 
Етничке промене ... ГЛ. ЕИ САНУ XLV (1996) 97

ких градова. Разлог за тај неједнаки третман наизглед сличних примера налази се у
чињеници да су имена река често садржавала заједнички индоевропски корен распрострањен
широм Европе. На пример, Margus (Морава) има исти корен као и пољска
река Mroga или келтска Morga. 42 Стога ћемо се задовољити констатацијом да су бар
на некима од тих река, ако не на свима, Словени затекли староседеоце од којих су дознали
име река и у исквареном словенском изговору сачували сведочанство о контакту
који је некада постојао.
Свеукупна етничка слика становништва Србије у периоду од VI до X века, изгледа,
на основу свега изреченог, веома шаролика. Подручје у сливу Западне Мораве,
Ибра, Пиве, Таре, као и горњег и средњег тока Дрине, било је, изгледа, веома рано
славизирано, готово без заосталог ромејског становништва. С друге стране, у данашњој
источној и југоисточној Србији, укључујући делове Косова и Метохије, у истом
периоду, задржало се староседелачко становништво концентрисано по планинским
пределима, које се временом или одсељавало или спуштало у долине настањене Словенима.
Подручје северне Србије, све до Саве и Дунава, укључујући и доњи ток Дрине,
остало је извесно време најпре под аварском, а потом под бугарском влашћу. У
етничком смислу посматрано, двовековна политичка бугарска доминација на овом
подручју (с. 810 1015)
готово да није, у антрополошком смислу, оставила било каквог
трага, што говори или о бројности словенског елемента, или сведочи да су Бугари
већ од почетка IX века били потпуно славизирани.
Историјска и филолошка сведочанства о етничким променама на простору данашње
Србије покушаћемо да допунимо антрополошком сликом. Налази који се могу
приписати Словенима, датирани у период од VII до X века, изузетно су оскудни да
бисмо могли извести закључке ширег значаја. Укопни гробови, тако ретки, истовремено
сведоче о процесу христијанизације међу словенским живљем у Србији, што је
истовремено и сведочанство о успореном продирању хришћанства у овим крајевима.
За период раног средњег века располажемо са свега неколико локалитета. Ако изузмемо
Врбас у Војводини, територију ван наше сфере истраживања, остају нам свега
два налазишта скелетног материјала приписаног Словенима Ђонај
код Призрена и
Песак, седам километара од Корбова на обали Дунава.
На Ђонају је током ископавања 1978. године истражена некропола која је садржавала
21 индивидуу и датована у период IXX
века. Антрополошка мерења обавио је
Ж. Микић. 43 Упркос слабе очуваности скелетног материјала, тако да није добијен довољан
број антрополошких мера за биостатистичке анализе, уочена је једна важна
особеност нису
констатоване лобање са планокципиталијом на
основу чега је Ж.
Микић закључио да аутохтони динарски тип није заступљен у садржају ове серије. На
основу доминантног типа мезокраних и долихокраних лобања, исти аутор је ове налазе
везао за новопридошли словенски етнос. 44 Из тих неколико података, колико год
они били оскудни, ипак долазимо до одређених важних сазнања о процесу славизације
у периоду од VII до X века. Прво, јасно је да је словенски живаљ насељавао подручје
Косова и Метохије надомак јужних граница првобитне српске државе, што је,

42 Византијски извори за историју народа Југославије III, ed. Г . О строг орск и Ф
. Б а ри ши ћ, Београд
1966, 353 нап. 544.
43 Ž . Mi k i ć, Medieval necropolis Đonaj near Prizren and its anthropological relation to the corresponding
neighbouring series, Godišnji zbornik Medicinskog fakulteta 29/2 (1983).
44 Ми к и ћ, Структура, 100.

98 Тибор Живковић

према историјским изворима, свакако одавно уочено, али је овде по први пут антрополошки
доказано. Друго, одсуство аутохтоног динарског супстрата и уједначен тип
лобање недвосмислено указују на строгу подељеност између староседелачког и словенског
становништва.
Локалитет Песак Корбово
садржао је 22 индивидуе, које је антрополошки обрадила
С. Радосављевић. 45 На истој некрополи су раније нађени скелетни остаци 53 индивидуе,
али они нису антрополошки обрађени. 46 Општа карактеристика обрађених
лобања показује у највећем броју случајева долихокранију (50%), док су брахикранија,
хипербрахикранија и мезокранија заступљене у једнаком проценту, по 16,66%. Код
две лобање констатована је тенденција према планокципиталији, што је први стадијум
процеса брахикранизације, која обележава доцнији период. 47 На основу примарних
мера дугих костију закључено је да је популација са "Песка" била високог раста, 48
што се уклапа у општи опис Словена који су дали позноантички писци. Локалитети
Песак Корбово
и Ђонај указују, на основу доминације броја долихокраних лобања,
да је словенска популација до X века живела одвојено од староседелаца. За разлику
од Ђонаја где је ова подела трајала и у XI веку, на локалитету "ПесакКорбово"
увиђамо
да је до мешања дошло већ почетком XI или, можда, крајем X века, што се и одразило
на убрзани темпо брахикранизације ондашње популације. Будући да се локалитет
Песак Корбово
поклапа с поменутом језичком раселином између источнојужнословенске
и западнојужнословенске језичке групе, може се претпоставити да је
тампон зону чинио управо ромејски живаљ који је истеком X века отпочео миграције
према долинама насељеним Словенима или северно од Дунава, творећи језгро будућег
румунског народа.
Најзначајнија словенска/српска некропола у нашој земљи Винча
не може бити
узета у разматрање с обзиром на то да ископавања најстаријег дела некрополе још
увек нису довршена. На основу налаза из доцнијег периода и антрополошке обраде
коју је урадио Ж. Микић, претходно излагање само можемо допунити запажањем да
је брахикрана група доминантна и да су постојале чврсте брачне границе између староседелачког
становништва и новоприспелих Словена. 49 Ако се ослонимо на ту опсервацију
можемо, још додати да је популација средњовековне Винче по свом основном
супстрату несловенска, а на основу археолошког материјала да
је припадала
словенској културној сфери. Другим речима, становништво је у XIII/XIV веку било у
културном смислу "славизирано", док је у антрополошком имало одлике пресловенског
живља.

* * *

45 Налази са овог локалитета датовани су у период IX XI/
XII века, према: N . R a doj či ć, Les fouilles su
site "Pesak" a Korbovo en 1981, Ђердапске свеске III, Београд 1986, 133136.
Детаљније о резултатима антрополошких
истраживања видети: S . R a dosa vl j evi ćKr
u ni ć, Etude anthropologique des ossements trouvés
sur le site "Pesak", Ђердапске свеске III, Београд 1986, 143 146
(у даљем тексту: Р а д оса в љ ев и ћ, Песак).
46 М. Ј а н к ов и ћ, Две средњовековне некрополе у источној Србији, Старинар XXIVXXV
(1975) 227,
нап. 3.
47 Р а д оса в љ ев и ћ, Песак, 145.
48 Ibid. 145, таб. V. Мушкарци су у просеку били високи 1699.5 мм, а жене 1554.7 мм.
49 Ж . Ми к и ћ, Први резултати мултиваријабилне статистичке обраде средњовековне некрополе у
Винчи (Бели брег), Годишњак града Београда XXXII (1985) 82.
 
Етничке промене ... ГЛ. ЕИ САНУ XLV (1996) 99

Збирно посматрани резултати истраживања историјских извора, филолошких и
антрополошких проучавања, указују да су Словени у југозападним деловима Србије
затекли готово потпуно празан простор, док су се на северу и истоку земље задржале
знатне групе староседелаца. Области које су староседеоци насељавали у време од доласка
Словена до X века можемо одредити тек у грубим потезима. Мање енклаве Ромеја
постојале су око Сингидунума, Винче, Ниша, Раса, Призрена, док је широки појас
од горњег тока Тимока, преко Овчег поља
и Тетова чинио велику етничку баријеру
између Срба и Бугара, односно БугароСловена.
50
Период од VII до X века јесте доба које се може подвести под прву фазу славизације
која, као што смо видели, није испрва обухватила читаву територију Србије. Конкретно,
историјски извори су показали да је трајно насељавање Словена везано за VII
век, а да је, према антрополошким резултатима, процес мешања отпочео доцније, највероватније
крајем XI века да би доцније текао убрзаним током. Ширење Словена из
првобитних Склавинија као организационих облика првих примитивних држава трајало
је неколико столећа, опет условљено како макрорегионалним тако и микрорегионалним
факторима, да бисмо после једног миленијума данас имали једну антрополошку
структуру у којој је доминантан динарски антрополошки тип 51 аутохтоног порекла,
уз језик који свакако припада словенској групацији.

Tibor ŽIVKOVIĆ
ETHNIC CHANGES ON THE PRESENT TERRITORY OF SERBIA IN
THE PERIOD VI X
CENTURY

Ilirik suffered from strong depopulation from the middle of the sixth century, because of frequent Slav braking in,
and with appearance of the Avars and their devastating in the last decades of the sixth century, this process became
faster. Vanishing of big urban centres Singidunum, Naiss and Viminacium, and some smaller urban unities, the
inhabitants of Ilirik, remained in this area despite Barbarian attacks, and they stayed mostly in rural environment
situated mostly in mountains and areas hard to reach.
In the first decades of the seventh century the Slav tribes from Panonia and Vlaška started to inhabit permanently
the southern area of the Danube, belonging politically to Byzantium. The migration of the Slavs was developing in two
phases which chronologically happened almost at the same time. The first one was between 614622
and the second
one was between 629634,
when the Serbs inhabited the area. In ethnic context the territory of present Serbia in the
period between VIIX
century was roughly divided into two separate units. During the first phase of inhabiting the area
of present Serbia was most certainly inhabited by the Slavs by the Velika Morava and the lower flow of the Timok,
whereas the basic mass of inhabitants continued towards South in the direction of Macedonia, northern Greece,
reaching through continental Greece to Peloponnese. The second phase, being observed as a whole, represents the
migration of the Serbs, and the territory of the South eastern
Serbia was taken by the Slavs, i.e. the area which was
named Raška in the Middle Ages. During the period between VII X
century, the territory of Raška, remained
completely ethnically Slavic, what was confirmed both by historical sources (Porfirogenit) and owing to

50 Бугари нису словенског порекла већ су славизирани, највероватније од друге половине IX века. Термин
БугароСловени
односи се на Словене под бугарском политичком влашћу али их етнички раздваја од правих
Бугара турског порекла.
51 О овом проблему видети детаљније у одговарајућим чланцима у гласницима Антрополошког друштва,
130
(19641994).

100 Тибор Живковић

archaeological, anthropological and philological research. But, around the Raška frontier, i.e. on the East and West of
this area, a great number of Romean inhabitants. In the South, the ethnic boundary between the Slavs and local
inhabitants went northward Prizren, and reaching up North went to the frontier of antique Arsa. Further on eastward
and northeastward,
it continued towards Niš and northern flow of the Timok. A great enclave of the Romeans existed
in the area between Prizren and southeastward
Skoplje. So present Serbia was ethnically divided, roughly, into areas
on the West and on the East of Velika Morava. The area on the West of Velika Morava became Slavic very early,
owing to the fact that the Slavs almost did not find any local inhabitants. On the East of velika Morava autohtonic
element remained very large and its complexity was held until the beginning of the eleventh century. But, the Romeans
started migrations from the eleventh century from mountain areas toward the valleys where the Serbs / Slavs lived, the
process of population enclosing started. The final outcome of this migration of local inhabitants appeared to be present
population of Serbia, which is anthropologically studied autohtone whereas culturally it is Slavic.
 
Interesantan rad. U svakom slučaju potvrđuje ono što je već očigledno iz genetičkih analiza. Prostor dominacije E1b i J2 grupe se poklapa sa prostorom koji autor pominje kao prostor gdje se sačuvalo starosjedilačko stanovništvo. Prostor dominacije I2a1b1 grupe jasno pokazuje zone naseljavanja slovenskog elementa. Autor govori o liniji Tetovo-Timok kao o pravcu gdje je ostalo po arheološkim analazima najviše starosjedioca,tj. o liniji koja razdvaja zonu zapadne slovenske populacije na Dinaridima od istočne u makedonskim Sklavinijama i današnjoj zapadnoj Bugarskoj. Upravo na toj liniji je E1b najprisutniji na Balkanu. Ta linija se preko istočne Srbije nastavljala na romansku zonu Rumunije, a na jugu se završava sa Albancima (koji su mješavina E1b i J2b haplogrupe). E1b bi se mogla u tom smislu definisati kao vlaška haplogrupa, R1b kao romanska, a J2b kao albanska. Poznate su veze rumunskog i albanskog, a upravo na toj lingvističkoj analizi je utvrđeno da su Albanci mnogo više vezani za istočne balkanske prostore nego za zapadne.

Van te zone na zapadu i istoku ostaje jasna dominacija slovenskih haplogrupa R1a1 i I2a1b1 Dinaric, ponajprije I2a1b1 Dinaric.
 
investigator:
Interesantan rad. U svakom slučaju potvrđuje ono što je već očigledno iz genetičkih analiza. Prostor dominacije E1b i J2 grupe se poklapa sa prostorom koji autor pominje kao prostor gdje se sačuvalo starosjedilačko stanovništvo. Prostor dominacije I2a1b1 grupe jasno pokazuje zone naseljavanja slovenskog elementa. Autor govori o liniji Tetovo-Timok kao o pravcu gdje je ostalo po arheološkim analazima najviše starosjedioca,tj. o liniji koja razdvaja zonu zapadne slovenske populacije na Dinaridima od istočne u makedonskim Sklavinijama i današnjoj zapadnoj Bugarskoj. Upravo na toj liniji je E1b najprisutniji na Balkanu. Ta linija se preko istočne Srbije nastavljala na romansku zonu Rumunije, a na jugu se završava sa Albancima (koji su mješavina E1b i J2b haplogrupe). E1b bi se mogla u tom smislu definisati kao vlaška haplogrupa, R1b kao romanska, a J2b kao albanska. Poznate su veze rumunskog i albanskog, a upravo na toj lingvističkoj analizi je utvrđeno da su Albanci mnogo više vezani za istočne balkanske prostore nego za zapadne.

Van te zone na zapadu i istoku ostaje jasna dominacija slovenskih haplogrupa R1a1 i I2a1b1 Dinaric, ponajprije I2a1b1 Dinaric.
Kliknite za proširenje...

Zaboravljeni Grci u ingenioznog investigaciji????
 
investigator:
Uglavnom je riječ o prostoru sjeverno od Jirečekove linije, gdje se u antičko doba govorio latinski, a ne grčki, zato ih nisam pominjao. A što se Grka tiče valjda je jasno da su oni u svom jezgru uglavnom J2a haplogrupa.
Kliknite za proširenje...
Severno od Jirečekove linije grčki natpisi se nalaze do Francuske.
Osim toga, na Genetici j su izneti dokazi oveoma kasnijem dolasku velikog dela onih haplgrupa koje ovde predstavljaš autohtonima, ako se autohtonost u Evropi uopšte može priznati afičkoj haplogrupi za koju se zna na koji način je dovožena.
 
Poslednja izmena:
Sandanski:
Даклe сви су Власи и Овчари?
Kliknite za proširenje...

books


books


books


http://books.google.com/books?id=UD...ce=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false
 
investigator:
Interesantan rad. U svakom slučaju potvrđuje ono što je već očigledno iz genetičkih analiza. Prostor dominacije E1b i J2 grupe se poklapa sa prostorom koji autor pominje kao prostor gdje se sačuvalo starosjedilačko stanovništvo. Prostor dominacije I2a1b1 grupe jasno pokazuje zone naseljavanja slovenskog elementa. Autor govori o liniji Tetovo-Timok kao o pravcu gdje je ostalo po arheološkim analazima najviše starosjedioca,tj. o liniji koja razdvaja zonu zapadne slovenske populacije na Dinaridima od istočne u makedonskim Sklavinijama i današnjoj zapadnoj Bugarskoj. Upravo na toj liniji je E1b najprisutniji na Balkanu. Ta linija se preko istočne Srbije nastavljala na romansku zonu Rumunije, a na jugu se završava sa Albancima (koji su mješavina E1b i J2b haplogrupe). E1b bi se mogla u tom smislu definisati kao vlaška haplogrupa, R1b kao romanska, a J2b kao albanska. Poznate su veze rumunskog i albanskog, a upravo na toj lingvističkoj analizi je utvrđeno da su Albanci mnogo više vezani za istočne balkanske prostore nego za zapadne.

Van te zone na zapadu i istoku ostaje jasna dominacija slovenskih haplogrupa R1a1 i I2a1b1 Dinaric, ponajprije I2a1b1 Dinaric.
Kliknite za proširenje...

Ja bas i ne mogu ovako prema nekim fizickim karakteristikama da ocenim R1b i R1a, pogotovo sto je R1b dosta zastupljen u zapadnoj Evropi .
Sigurno postoji razlika izmedju bugarskog i nemackog R1b
 
Z. Pavlović, Analiza imena reka u slivovima Srbije u kojima je vidan rumunski uticaj, Onomatološki prilozi XI (1990), 73-86.

Navedena su imena reka u slivu Južne Morave, Zapadne Morave, Velike Morave, Mlave, Peka, Belog (= Svrljiškog) Timoka Crnog (= Krivovirskog) Timoka ili Crne Reke, Timoka, Porečke reke i Kolubare.


Sliv Južne Morave

Balinovačka reka
Baltijevačka reka
Barbarušinska reka
Barbatovačka reka
Barbeška reka
potok Barusa
potok Basara (= Basarski dol)
Batulovački potok
Binačka reka
Binovska reka
Binč (= Binačka) Morava
Binčanska reka
reka Blendija (= Blendijska)
Bukurovačka reka
Bunuševački potok
potok Burada
Vlaška reka (x 2)
reka Vlasina
Vlaška padina
Vlaški potok
reka Vrmdža (= Vrmdžanska)
Dudulajska reka
Jabulovski potok
Kopiljačka reka
Korbevačka reka
Korbulska reka
Kordinska reka
Kormanska reka
potok Kornet
potok Kukulovce
reka Kuculjčica
Labukovačka reka
Marganska reka
Musuljska reka
reka Surdulica (= Surdulska)
Tumbanska reka
Džepska reka



Sliv Zapadne Morave

Basara Velika
Binićski potok
Braduljska (= Braduljička) reka
Burdeljski potok
Burin potok
Vrnčanska reka (X 2)
potok Kukul
Mala Basara
Kamidžorski potok
Murgulska reka
Negrišorski potok
reka Plana (X 2)
potok Surduk
reka Surdulica
reka Funštica
reka Džepnica


Sliv Kolubare

Bačevačka reka
potok Surduk


Sliv reke Mlave

Reka Busur
potok Valja Mika
reka Valja Mori
reka Valja Strž
potok Jerk
reka Ogašu Rusim


Sliv Peka

Reka Albina
potok Boniš
potok Valja Grabova
potok Valja Lomnit
reka Valja Mare (X 2)
potok Valja Mastak
potok Valja Miku
potok Valja Peščera
reka Valja Prvuli
potok Valja Saka
reka Valja Srbaska
potok Vražitore (= Vračarski)
reka Dumetri
reka Lupiaska
potok Ogašu Bunar
potok Ogašu Marku
Srbačka reka
potok Falještane
potok Frenkulas
potok Džona


Sliv Belog Timoka

Aldina reka
Burdimska reka
potok Vlaški Dol
Mezin potok
Paješka reka
Pandiralski Timok
Prlitska reka
potok Satuluj


Z. Pavlović, Nešto o rumunskim elementima u imenima reka sa terena Srbije, Zbornik referata i materijala V jugoslovenske onomastičke konferencije ANUBIH, Posebna izdanja, knj. LXX, Odeljenje društvenih nauka, knj. 13, Sarajevo, 1985, 109.


"...na prostoru Timok – Osogovo – Šara, odnosno u jugoistočnoj i severoistočnoj Srbiji, nalaze se neslovenska imena među kojima dominiraju
potamonimi koji u svom sklopu imaju romanske, preciznije rumunske elemente. Sasvim je izvesno da su Srbi po svom dolasku na ovu teritoriju i kroz srednji vek živeli u simbiozi sa vlaško-romanskim stočarskim slojem stanovništva“
 
Vlasi (Romani) ????- Starosedeoci Balkanskog poluostrva

Jel se ovde misli na Rimljane, osnivace Roma city ????, pod ovim nazivom Romani..
Oni svakako ne mogu biti starosedoci Ilirskog odn.Balkanskog poluostrva. Dosli su sa drugog kontinenta na Apeninsko poluostrvo.
Niti su bili ovcari, svinjari i stocari.

Okrugli hram prethriscanskog slovenskog boga Volosa , kome je glavni atribut zivorinja vol, srusen je u Ukrajini, Kijevu, 998.godine, kad je ruski knez poslusao suprugu grkinju i nametnuo kijevskim rusima novu veru.
Savremena rekonstrukcija Volosovog monumentalnog kipa u Kijevu>
lj_veles01.gif

http://www.svevlad.org.rs/slike_files/likovna/ljubivoj.html
 
Poslednja izmena:
@Srebrena

Takodje i alb. Remer od lat. Romanus oznacava Cobanina, posto su etnicki Vlasi ili istocni Romani bili primorani zbog seobe Slovena i drugih naroda da se preusmere na stocarstvo. Tako je romanofono stanovnistvo Balkana postalo u isto vreme i stocarsko stanovnistvo.

Od Rimljana do stocara, takodje i od Vlaha prvobitno oznacavalo je Romane ili Rimljane, stiglo se do stocara.
 
Poslednja izmena:
Bingo66:
Z. Pavlović, Analiza imena reka u slivovima Srbije u kojima je vidan rumunski uticaj, Onomatološki prilozi XI (1990), 73-86.

Navedena su imena reka u slivu Južne Morave, Zapadne Morave, Velike Morave, Mlave, Peka, Belog (= Svrljiškog) Timoka Crnog (= Krivovirskog) Timoka ili Crne Reke, Timoka, Porečke reke i Kolubare.


Sliv Južne Morave

Balinovačka reka
Baltijevačka reka
Barbarušinska reka
Barbatovačka reka
Barbeška reka
potok Barusa
potok Basara (= Basarski dol)
Batulovački potok
Binačka reka
Binovska reka
Binč (= Binačka) Morava
Binčanska reka
reka Blendija (= Blendijska)
Bukurovačka reka
Bunuševački potok
potok Burada
Vlaška reka (x 2)
reka Vlasina
Vlaška padina
Vlaški potok
reka Vrmdža (= Vrmdžanska)
Dudulajska reka
Jabulovski potok
Kopiljačka reka
Korbevačka reka
Korbulska reka
Kordinska reka
Kormanska reka
potok Kornet
potok Kukulovce
reka Kuculjčica
Labukovačka reka
Marganska reka
Musuljska reka
reka Surdulica (= Surdulska)
Tumbanska reka
Džepska reka



Sliv Zapadne Morave

Basara Velika
Binićski potok
Braduljska (= Braduljička) reka
Burdeljski potok
Burin potok
Vrnčanska reka (X 2)
potok Kukul
Mala Basara
Kamidžorski potok
Murgulska reka
Negrišorski potok
reka Plana (X 2)
potok Surduk
reka Surdulica
reka Funštica
reka Džepnica


Sliv Kolubare

Bačevačka reka
potok Surduk


Sliv reke Mlave

Reka Busur
potok Valja Mika
reka Valja Mori
reka Valja Strž
potok Jerk
reka Ogašu Rusim


Sliv Peka

Reka Albina
potok Boniš
potok Valja Grabova
potok Valja Lomnit
reka Valja Mare (X 2)
potok Valja Mastak
potok Valja Miku
potok Valja Peščera
reka Valja Prvuli
potok Valja Saka
reka Valja Srbaska
potok Vražitore (= Vračarski)
reka Dumetri
reka Lupiaska
potok Ogašu Bunar
potok Ogašu Marku
Srbačka reka
potok Falještane
potok Frenkulas
potok Džona


Sliv Belog Timoka

Aldina reka
Burdimska reka
potok Vlaški Dol
Mezin potok
Paješka reka
Pandiralski Timok
Prlitska reka
potok Satuluj


Z. Pavlović, Nešto o rumunskim elementima u imenima reka sa terena Srbije, Zbornik referata i materijala V jugoslovenske onomastičke konferencije ANUBIH, Posebna izdanja, knj. LXX, Odeljenje društvenih nauka, knj. 13, Sarajevo, 1985, 109.


"...na prostoru Timok – Osogovo – Šara, odnosno u jugoistočnoj i severoistočnoj Srbiji, nalaze se neslovenska imena među kojima dominiraju
potamonimi koji u svom sklopu imaju romanske, preciznije rumunske elemente. Sasvim je izvesno da su Srbi po svom dolasku na ovu teritoriju i kroz srednji vek živeli u simbiozi sa vlaško-romanskim stočarskim slojem stanovništva“
Kliknite za proširenje...
Zaedničke reči Rumunjski - Albanski.

Alb - eng - ro

Zana - fairy - zana

trup - body - trup

Buze - lips - buze

kal - horse - cal

karroca - carts - carotza

puth - kiss - pup

gati - ready - gata

gropa - hole - groapa

ljepur - rabbit - iepure

ar - gold - aur

Choban - shepherd - Cioban

Shpata - sword - spada

Kapica - crowd - capitza

qen - dog - caine

vere - summer - vară

Qershi - cherry - cireaşă

kembe - leg - gambă

argjend - silver - argint

Cekan - hammer - ciocan

fund - end - fund

Jetoj - live - vieţui

val - wave - val

cap - goat - capră, ţap ( ţ (ro) = c (al) )

kesule - hat - kachula

pushke - gun - puşcă

trishtuar - sad - trist

breshka - turtle - broască ţestoasă

gjarper - snake - şarpe

Pellumb - pigeon - porumbel

temel - basis - temei

Shtepi/votra - house - vatră

tavan - ceiling - tavan

shterp - steril - sterp

urej - to hate - urî

nevoj - need - nevoie

qafa - neck - ceafă

di - know - şti

mish - meat - masă

vershim - flood - revărsare

kaproll - deer - căprioară

balena - whale - balenă

flutur - butterfly - fluture

peshq - fish - peşte

goja - mouth - gură

plage - wound - plagă

prua - creek - pârâu

qel - bald - chel

rota - wheel - roată

vete - approach - veni

e lash - let - lăsa

zot - god - zeu

kaleroi - ride - călătorie

nip - nephew - nepot

nate - night - noapte

shtrengo - squeeze - strânge

dite - day - viaţă

lufte - war - luptă

abur avull
alak a-lak-er
Agal ngadal
Amurg a-murg
a-zuga zhuga
baliga balga
balta balta
bara bar
barza bardha
basca bashk
balan bala
brad bredh
briu brez
broasca breshka
buk byk
bukura bukur
bunget bunk
burta barku
buza buza
bufnita buf
bulz bulz
kaciula kasula
kapusa kepusha apo kërpusha
kaputa kapuca pra këpuca
karaban karabishte
katun katund
koc kok
kodru kodra
kopac kopaç
kursa kurtha
das dash
deh deh
don don
droaie droje
farima therima
gard gardh
gata gati
galbeaza gelbaza
gjimpe gjemb
gjionte gjuante
gjiuj gjysh
grapa grep
gresie gërresë
groapa gropa
grumaz grumaz
grunz grundë
gudura gudulis
gusa gusha
maces mace
magar gomar
mieru mjer
mire mire
mistret mistrec
miska mika
mot moti
mos mosh
mugure mu-gure
murg murg
napirca neperca

pastra paster

pinza pinca
rata rasa, rosa
rinza renza
skapara shkarpa
skrum shkrum
skula shkula
spin shpin
sterp shterp
stina stina
strunga
sumbull sumbull
tap cjap
vapaie vapa
vatra vatra
vatui vata e vete
zara zara
zar zar
zgarda zagar
zgiria zhgara-vis
zgura zgjyra

...Jos jedno1-000 reci fale , a sve sta si naveo gore je vise od pola gluposti .
 
Bingo,
koliko ja tebe razumem, pre Rimljana niko nije gajio stoku, samo su kopali razh i ovas i mesali kashe

Po tebi, oni sto cuvaju volove i ostalu stoku, sto volove uprezhu u plug da bi izorali taj ovas i slicno, sto slave vologlavog Volosa, ne zove su vlasi nego Remeri????-

Kako su to uspeli Rimljani i ostali Romeji da ceo Balkan+siru okolinu (eto te kijevske Ruse sto su pravili kip Bogu Volova..pa onda moravsko ceshke Vlae) da ubede, kojim specijalnom ratom, da odjedanput prestanu da kusaju kashe i da predju na mrsno????Bio je duuuugi post svih proto/Slovena, Slovena i shire...dok pod uticajem tamnoputih rimljana nisu shvatili i savladali nizhi kurs stocarstva.
Rezon ti je, rizikovacu da zvucim kao muskarac, aus pula.

Arberi,
Zaedničke reči Rumunjski - Albanski.
Kliknite za proširenje...
budi ljubazan i objektivan, navedi kad je zvanicno stvoren albanski jezik, kad zvanicno rumunski????
Ovaj tvoj spisak samo pokazuje uticaj vlaskog jezika na gegha dijalekt albanskog, kad jepur postane ljepur
I ne varaj sa ubacivanjem srpskih reci pa bi spisak ispao duzi *((
Da ne priticam o novolatinskim izrazima

trup - body - trup
Buze - lips - buze
gati - ready - gata..
gropa - hole - groapa ...
Choban - shepherd - Cioban
Kapica - crowd - capitza
val - wave - val
pushke - gun - puşcă
temel - basis - temei mislis temelj
Shtepi/votra - house - vatră
tavan - ceiling - tavan
mish - meat - masă
goja - mouth - gură
qel - bald - chel...celav. sa celom
vete - approach - veni.. ovo su slovenci zadrzali
basca bashk
karaban karabishte
...
vatra vatra
zara zara
zar zar


Zaboravio si(alb.) Perenditi da ubacis, od vlaskog Gospoda boga Peruna nastalo.
I
 
Poslednja izmena:
Srebrena:
Bingo,
koliko ja tebe razumem, pre Rimljana niko nije gajio stoku, samo su kopali razh i ovas i mesali kashe

Po tebi, oni sto cuvaju volove i ostalu stoku, sto volove uprezhu u plug da bi izorali taj ovas i slicno, sto slave vologlavog Volosa, ne zove su vlasi nego Remeri????-

Kako su to uspeli Rimljani i ostali Romeji da ceo Balkan+siru okolinu (eto te kijevske Ruse sto su pravili kip Bogu Volova..pa onda moravsko ceshke Vlae) da ubede, kojim specijalnom ratom, da odjedanput prestanu da kusaju kashe i da predju na mrsno????Bio je duuuugi post svih proto/Slovena, Slovena i shire...dok pod uticajem tamnoputih rimljana nisu shvatili i savladali nizhi kurs stocarstva.
Rezon ti je, rizikovacu da zvucim kao muskarac, aus pula.

Arberi,

budi ljubazan i objektivan, navedi kad je zvanicno stvoren albanski jezik, kad zvanicno rumunski????
Kliknite za proširenje...
Od XII-XIII ima pismo na albanskom jeziku !
 
Arberi:
Od XII-XIII ima pismo na albanskom jeziku !
Kliknite za proširenje...

Znam. Zove se cirilica.

Povodom Teodora iz Skadra, sto ga je Musa objavio svetu
Poznato je da je Musa Ahmetia finansirao Bedžet Pacoli (referencijama Skendera Blakaj). Kad su ponovo "fotokopirali" delo "Illyricum Sacrum" gotovo su zamrsili stvarne autore sa izdavačima, znači nije se shvatalo da li su autori poznati jezuiti Riceputi, Farlati i Coleti, ili Musa Ahmeti i Skender Blakaj (!?)".

Xhibi nastavlja: "Sa medija izlazi da se ovi ljudi sami opredeljuju za ovakve stvari u grupacije. U ovom slučaju sam radoznao da znam da li svi ovi naučnici, ili "mladi albanolozi" - kako ih je krstio Resuli (Burović Kaplan,- KB), poriču postojanje ovog dokumenta, da li su imali mogućnosti da ga vide i studiraju original i gde baziraju svoje suprotstavljanje njegove verodostojnosti, jer se ovaj manuskript našao ne u štali Ahmetove krave, već u jednoj od najstarijih arhiva i najosiguranijih sveta, u Vatikanu…"
Kliknite za proširenje...
http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=print&sid=2210

Kad rece da je zvanicno nacinjen albanski, kad zvanicno rumunski???
 
Poslednja izmena:
Cicimici ili micicicici ,ali bila je 1908.godina.

Severni deo govori i pise latinicom otada.
Geg, Gheg, Guegue, Shopni.
Dialects: Mandrica, Scutari, Elbasan-Tirana.

Juzni deo govori i pise cirilicom.
: Arnaut, Shkip, Shqip, Shqiperë, Skchip, Tosk, Zhgabe.
Dialects: Arbanasi (Zadar), Camerija, Korca. Not intelligible with Arbëreshë [aae] of Italy. The basis of official Standard Albanian since 1952.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top