Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Зашто Путин брани Косово
Почиње ли Владимир Путин – за разлику од Хрушчова који је то радио у Уједињеним нацијама – да лупа (не)скинутом ципелом из Кремља?
Историчар Милорад Екмечић није једном написао: да је Русија своју улогу велике силе освајала и потврђивала – или губила – на Балкану. Стога је сасвим разумљиво што су многи – и најмањи први наговештај прижељкиване нове “спасоносне биполарности” у свету – одмах осетили “буђење руског медведа” у новом, нешто металнијем тону Владимира Путина поводом “коначног статуса” Косова и Метохије и његових импликација по светске односе и послове. А неки су отишли тако далеко да су, не без извесног радосног узбуђења, сами направили историјску паралелу између (не)очекиване Путинове “грмљавине” да статус наше јужне покрајине мора бити кројен по универзалним принципима међународног права, и чувеног наступа Никите Хрушчова у Уједињеним нацијама, када је нашао за могуће и сврсисходно да у име моћног СССР-а скинутом ципелом лупа по говорници.
Али, шта је руски лидер поводом Косова и Метохије стварно рекао, кога је уистину упозоравао – и на шта?
Све што се догодило у Кремљу 30. јануара. У првим минутима Путиновог саветовања са члановима владе. Почело је од ових уводних речи шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова: “Пред нама је ове недеље и министарски састанак такозване Контакт групе за регулисање косовског конфликта. Почињу преговори који треба да определе коначни статус Косова. Представници Русије у томе ће се руководити нашом познатом принципијелном позицијом да је неопходно наћи решење које ће бити прихватљиво и косовским лидерима и Београду. То је тежак задатак јер косовски албански лидери отворено говоре да их неће задовољити ништа осим независности. А то се разилази са одлукама донетим у Савету безбедности УН и зато је, нема сумње, преко потребно да међународна заједница подстакне заинтересоване стране на проналажење за све прихватљивог преговорног решења.”
лидер постјељцинске Русије подигао је прст пред носом свог министра иностраних послова, али су следеће речи – иако и инструкција њему уочи пута у Брисел – биле много више намењене Вашингтону, Лондону и Берлину:
- Скрећем вам пажњу, Сергеју Викторовичу, да је Косово и за нас изванредно важно питање. Не само из угла поштовања принципа међународног права, него и због практичних интереса постсовјетског простора. Све варијанте решења за Косово које будете разрађивали у Бриселу – молим да ово предочите и својим колегама – морају да имају универзални карактер. За постсовјетски простор је то од посебне важности. Сви конфликти на постсовјетском простору, нажалост, нису још разрешени и ми не можемо пристати да се иде путем на којем ће се једни принципи примењивати на једном месту, а сасвим други – на другом. Потребну универзалност решења о којима ће се разговарати – стално имајте на уму!”
Они уверени да је “буђење руског медведа” почело управо са Путином, Хрушчовљеву “ципелу” нашли су и у његовој завршној кремаљској реплици поводом Косова: “Да, уникалан је (случај Косова, прим Ђ. Б.) да би се заобишли општи принципи међународног права. Такву уникалност последњих година имамо прилику да посматрамо у разним регионима света. А чему стварно води та уникалност – сви ми предобро разумемо.”
На великој годишњој Путиновој председничкој конференцији за штампу, у присуству више од хиљаду руских и страних новинара, одговарао је на питање грузинског новинара Тејмураза Нуцубидзеа: “Када сте нагласили да решење косовског питања мора имати универзални карактер, да ли сте тиме, можда, хтели да упозорите да би Русија, уколико Косову буде дата независност, могла подржати захтеве да на такав начин буду разрешени и замрзнути конфликти на постсовјетском простору, значи – и абхаски и јужноосетински?”
Лако је објашњиво зашто се баш Грузин овако “почешао” после Путиновог фактичког упозорења Западу да се поводом “коначног статуса” Косова и Метохије не игра новог кршења међународног права и опасних преседана. Абхазија и Јужна Осетија су полунезависне државице унутар међународно признатог државног оквира Грузије. Абхазија, на чијој територији се већ годинама налазе руски миротворци, чак функционише као де факто самостална држава и упорно тражи од Москве да је призна. Јасно стављајући до знања: да ништа не би имала против ни да, као минимум, уђе у састав Руске Федерације, пошто се у своје време – бежећи од Турака – приклонила руској империји, а не Грузији.
- Што се тиче Косова, постоји Резолуција 1244 Савета безбедности УН по којој је оно неодвојиви део Српске Федерације (руски председник је управо овако назвао СЦГ – оп. Ђ. Б.). А Русија у свом деловању полази од тога да одлуке Савета безбедности нису нимало декларативног или коњунктурног политичког карактера, већ – да се доносе да би биле поштоване и реализоване. Иначе, говорећи о Косову и потреби за применом универзалних принципа, имао сам у виду да су у Македонији, на пример, на снази решења која су тамошњем албанском становништву омогућила сразмерно, 20-процентно учешће у власти и управљања, поред осталог – и у полицији. Дакле: тамо су Албанци 20 одсто становништва и договорено је да чине петину састава македонске полиције. Али, пошто Руси чине 60 одсто становника Риге, главног града Летоније, зашто онда не би и за њих важио тај исти принцип? Указујем на ово зато што принципи заиста морају да буду универзални јер, у супротном, политика која се спроводи, не може заслуживати поверење.”
Почиње ли Владимир Путин – за разлику од Хрушчова који је то радио у Уједињеним нацијама – да лупа (не)скинутом ципелом из Кремља?
Историчар Милорад Екмечић није једном написао: да је Русија своју улогу велике силе освајала и потврђивала – или губила – на Балкану. Стога је сасвим разумљиво што су многи – и најмањи први наговештај прижељкиване нове “спасоносне биполарности” у свету – одмах осетили “буђење руског медведа” у новом, нешто металнијем тону Владимира Путина поводом “коначног статуса” Косова и Метохије и његових импликација по светске односе и послове. А неки су отишли тако далеко да су, не без извесног радосног узбуђења, сами направили историјску паралелу између (не)очекиване Путинове “грмљавине” да статус наше јужне покрајине мора бити кројен по универзалним принципима међународног права, и чувеног наступа Никите Хрушчова у Уједињеним нацијама, када је нашао за могуће и сврсисходно да у име моћног СССР-а скинутом ципелом лупа по говорници.
Али, шта је руски лидер поводом Косова и Метохије стварно рекао, кога је уистину упозоравао – и на шта?
Све што се догодило у Кремљу 30. јануара. У првим минутима Путиновог саветовања са члановима владе. Почело је од ових уводних речи шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова: “Пред нама је ове недеље и министарски састанак такозване Контакт групе за регулисање косовског конфликта. Почињу преговори који треба да определе коначни статус Косова. Представници Русије у томе ће се руководити нашом познатом принципијелном позицијом да је неопходно наћи решење које ће бити прихватљиво и косовским лидерима и Београду. То је тежак задатак јер косовски албански лидери отворено говоре да их неће задовољити ништа осим независности. А то се разилази са одлукама донетим у Савету безбедности УН и зато је, нема сумње, преко потребно да међународна заједница подстакне заинтересоване стране на проналажење за све прихватљивог преговорног решења.”
лидер постјељцинске Русије подигао је прст пред носом свог министра иностраних послова, али су следеће речи – иако и инструкција њему уочи пута у Брисел – биле много више намењене Вашингтону, Лондону и Берлину:
- Скрећем вам пажњу, Сергеју Викторовичу, да је Косово и за нас изванредно важно питање. Не само из угла поштовања принципа међународног права, него и због практичних интереса постсовјетског простора. Све варијанте решења за Косово које будете разрађивали у Бриселу – молим да ово предочите и својим колегама – морају да имају универзални карактер. За постсовјетски простор је то од посебне важности. Сви конфликти на постсовјетском простору, нажалост, нису још разрешени и ми не можемо пристати да се иде путем на којем ће се једни принципи примењивати на једном месту, а сасвим други – на другом. Потребну универзалност решења о којима ће се разговарати – стално имајте на уму!”
Они уверени да је “буђење руског медведа” почело управо са Путином, Хрушчовљеву “ципелу” нашли су и у његовој завршној кремаљској реплици поводом Косова: “Да, уникалан је (случај Косова, прим Ђ. Б.) да би се заобишли општи принципи међународног права. Такву уникалност последњих година имамо прилику да посматрамо у разним регионима света. А чему стварно води та уникалност – сви ми предобро разумемо.”
На великој годишњој Путиновој председничкој конференцији за штампу, у присуству више од хиљаду руских и страних новинара, одговарао је на питање грузинског новинара Тејмураза Нуцубидзеа: “Када сте нагласили да решење косовског питања мора имати универзални карактер, да ли сте тиме, можда, хтели да упозорите да би Русија, уколико Косову буде дата независност, могла подржати захтеве да на такав начин буду разрешени и замрзнути конфликти на постсовјетском простору, значи – и абхаски и јужноосетински?”
Лако је објашњиво зашто се баш Грузин овако “почешао” после Путиновог фактичког упозорења Западу да се поводом “коначног статуса” Косова и Метохије не игра новог кршења међународног права и опасних преседана. Абхазија и Јужна Осетија су полунезависне државице унутар међународно признатог државног оквира Грузије. Абхазија, на чијој територији се већ годинама налазе руски миротворци, чак функционише као де факто самостална држава и упорно тражи од Москве да је призна. Јасно стављајући до знања: да ништа не би имала против ни да, као минимум, уђе у састав Руске Федерације, пошто се у своје време – бежећи од Турака – приклонила руској империји, а не Грузији.
- Што се тиче Косова, постоји Резолуција 1244 Савета безбедности УН по којој је оно неодвојиви део Српске Федерације (руски председник је управо овако назвао СЦГ – оп. Ђ. Б.). А Русија у свом деловању полази од тога да одлуке Савета безбедности нису нимало декларативног или коњунктурног политичког карактера, већ – да се доносе да би биле поштоване и реализоване. Иначе, говорећи о Косову и потреби за применом универзалних принципа, имао сам у виду да су у Македонији, на пример, на снази решења која су тамошњем албанском становништву омогућила сразмерно, 20-процентно учешће у власти и управљања, поред осталог – и у полицији. Дакле: тамо су Албанци 20 одсто становништва и договорено је да чине петину састава македонске полиције. Али, пошто Руси чине 60 одсто становника Риге, главног града Летоније, зашто онда не би и за њих важио тај исти принцип? Указујем на ово зато што принципи заиста морају да буду универзални јер, у супротном, политика која се спроводи, не може заслуживати поверење.”
само напред.. !
