Da je ova moja tvrdnja iz naslova tačna može se videti po tome kako sam ja prošao u sukobu sa srpskom mafijom i kako su na sve to reagovale najviše državne institucije Kako bi sve bilo mnogo jasnije u par rečenica se može objasniti kako je taj organizovani kriminal funkcionisao pre i posle ubistva Zorana Djindjića.U ovom slučaju Dušan Spasojević je pozajmljivao novac nekim firmama kako bi te iste firme mogle da otkupljuju soju od poljoprivrednih imanja.Tako otkupljena soja je transportovana u fabriku na preradu.Posle prerade dobijena sojina sačma je skoro sva iz fabrike izlazila direktno na sivo tržište.Samim tim vlasnici te sojine sačme su imali monopol na tržištu,jer im je neko iz vlasti sve to dozvolio.Sve je to godinama tako funkcionisalo dok nije došlo do svadje izmedju zemunskog i surčinskog klana zbog otimanja poslova,a i nije se više znalo šta je čije i ko kome koliko duguje.U toj svadji došlo je do oružanog obračunu gde su ubijeni Zoran Djindjic i Dušan Spasojevic.Posle ubistva Spasojevica njegovi dužnici su preko noći postali bogatiji za taj dug koji više nisu morali da vraćaju. Treba napomenuti da je posle tih ubistava vlasnik najprofitabilnije fabrike u Vojvodini za preradu soje postala Ruzica Djindjic sa surčinskim klanom…
A ovako je to sve izgledalo kada sam ja zbog te iste sojine sačme došao u sukob sa organizovanim kriminalom,neznajući ko sve stoji iza toga.
Kao privatni preduzetnik zbog mesta koje sam tražio na trzištu Srbije ušao sam u sukob sa vlasnicima firmi koji su imali monopol na istom tom tržištu.Taj monopol su ostvarivali utajom poreza i drugim nezakonitim mahinacijama.Sve te mahinacije i utaju poreza sam prijavio ministru finansija i glavnom inspektoru Poreske uprave.
Na žalost do obračuna države sa privrednom mafijom nije došlo,ali se zato ta ista mafija obračunala sa mnom.Kasnije se ispostavilo da su iza tih firmi koje sam prijavio stajali zemunski i surčinski klan.
Posle mog prvog sukoba sa tim kriminalcima u mojoj firmi na moj poziv policija je došla na uvidjaj.Kada se sukob ponovio sutra dan i prerastao u oružanu pretnju iz policije nije smeo više niko da izadje da me odbrani od nasrtaja kriminalaca. Pošto se tada policija po mom ubedjenju svojim postupcima svrstala na stranu kriminalaca obratio sam se Sektoru za unutrašnju kontrolu.Inspektor Sektora unutrašnje kontrole me je odbio uz objašnjenje da sam ja slučaj za tužilaštvo,a ne za policiju.Iz svega toga sam zaključio da o sopstvenoj bezbednosti moram sam da se brinem.Dobro sam znao da bez pomoci policije nisam imao nikakve šanse protiv surčinskog i tada jos aktivnog zemunskog klana.Pošto ni država nije smela da im se suprostavi odlučio sam da zatvorim firmu i povučem se iz svega toga kako bi zaštito sebe i svoju porodicu. Finansijska policija posle zatvaranja moje firme me nije ostavila na miru.U cilju zastršivanja po nečijem naredjenju dve su nedelje vršili finansijsku kontrolu mog poslovanja bez vodjenja službenog zapisnika.Da sam se nalazio u opasnoj situaciji i da sam bio u pravu dovoljno je spomenuti da je ubrzo posle toga ubijen predsednik Vlade Srbije Zoran Djindjić od strane istih tih kriminalaca koji su dolazili kod mene da mi prete.Ta saradnja Djindjića sa privrednom i kriminalnom mafijom, ga je koštala glave.
Specijalnom tužilastvu sam sve to detaljno opisao i pismenim putem prijavio.Odgovor sam dobio iz Okruznog tužilastva u Beogradu od zamenika javnog tužioca Vukašinović Milene da u svemu tome nema ni jednog krivičnog dela i da ja mogu privatnom tužbom tražiti pravdu na sudu.Pa mislim kakva je to država kada ja treba privatnom tužbom da gonim naoružane kriminalce,privrednu mafiju i organizovani kriminal.Evo iz mog primera se lepo vidi kako ljudi na vlasti simuliraju pravnu državu dok paralelno sarađuju sa tajkunima kako bi svi zajedno bili još bogatiji,
U takvu tvrdnju tužioca da nema krivičnog dela nisam mogao da poverujem,jer su mi sami vlasnici tih firmi priznali da krivična dela postoje dok su mi pretili.Zbog svega toga sam odlučio da proverim šta su uradili tadašnji Ministar finansija Božidar Djelic i glavni inspektor Poreske policije po mojoj prijavi.Do tih podataka o njihovom radu i radu finansijske policije nisam mogao da dodjem ni sa rešenjem koje sam dobio od Poverenika za informacije.Jednostavno rečeno Ministarstvo finansija mi nije dozvolilo kontrolu tih dokumenata.
Ni Vlada Srbije mi nije omogućila uvid u ta dokumenta i ako je po zakonu to morala da uradi.Zbog toga sam po savetu Poverenika podneo tužbu Kasacionom sudu protiv Vlade Srbije.Sudija Kasacionog suda Suzana Guduraš je odbacila moju tužbu zato što je navodno nezakonita.Što znači uvid u zapisnik finansijske policije koji je verovatno falsifikovan nije mi dozvolilo Ministarstvo finansija,Vlada Srbije i Kasacioni sud.
Ovaj tekst sam u celosti sa pratećom dokumentacijom poslao tužilaštvu,ministru policije i ministru pravde.Od pomenutih jedino su mi se obratili iz policije.Bio sam pozvan na informativni razgovor.Na tom razgovoru je bilo reči samo o mojoj ličnoj bezbednosi i ništa više od toga.
Sada mogu da konstatujem kako postoji jedan centar moći koji pustoši Srrbiju tako što može da manipuliše državnim institucijama u šta sam se lično uverio,a ako zatreba taj isti centar koristi i usluge naoružanih kriminalaca koje sam imao čast i da lično upoznam.
Eto od mene koliko je Srbija pravna ,a koliko kriminalizovana i korumpirana država.
A ovako je to sve izgledalo kada sam ja zbog te iste sojine sačme došao u sukob sa organizovanim kriminalom,neznajući ko sve stoji iza toga.
Kao privatni preduzetnik zbog mesta koje sam tražio na trzištu Srbije ušao sam u sukob sa vlasnicima firmi koji su imali monopol na istom tom tržištu.Taj monopol su ostvarivali utajom poreza i drugim nezakonitim mahinacijama.Sve te mahinacije i utaju poreza sam prijavio ministru finansija i glavnom inspektoru Poreske uprave.
Na žalost do obračuna države sa privrednom mafijom nije došlo,ali se zato ta ista mafija obračunala sa mnom.Kasnije se ispostavilo da su iza tih firmi koje sam prijavio stajali zemunski i surčinski klan.
Posle mog prvog sukoba sa tim kriminalcima u mojoj firmi na moj poziv policija je došla na uvidjaj.Kada se sukob ponovio sutra dan i prerastao u oružanu pretnju iz policije nije smeo više niko da izadje da me odbrani od nasrtaja kriminalaca. Pošto se tada policija po mom ubedjenju svojim postupcima svrstala na stranu kriminalaca obratio sam se Sektoru za unutrašnju kontrolu.Inspektor Sektora unutrašnje kontrole me je odbio uz objašnjenje da sam ja slučaj za tužilaštvo,a ne za policiju.Iz svega toga sam zaključio da o sopstvenoj bezbednosti moram sam da se brinem.Dobro sam znao da bez pomoci policije nisam imao nikakve šanse protiv surčinskog i tada jos aktivnog zemunskog klana.Pošto ni država nije smela da im se suprostavi odlučio sam da zatvorim firmu i povučem se iz svega toga kako bi zaštito sebe i svoju porodicu. Finansijska policija posle zatvaranja moje firme me nije ostavila na miru.U cilju zastršivanja po nečijem naredjenju dve su nedelje vršili finansijsku kontrolu mog poslovanja bez vodjenja službenog zapisnika.Da sam se nalazio u opasnoj situaciji i da sam bio u pravu dovoljno je spomenuti da je ubrzo posle toga ubijen predsednik Vlade Srbije Zoran Djindjić od strane istih tih kriminalaca koji su dolazili kod mene da mi prete.Ta saradnja Djindjića sa privrednom i kriminalnom mafijom, ga je koštala glave.
Specijalnom tužilastvu sam sve to detaljno opisao i pismenim putem prijavio.Odgovor sam dobio iz Okruznog tužilastva u Beogradu od zamenika javnog tužioca Vukašinović Milene da u svemu tome nema ni jednog krivičnog dela i da ja mogu privatnom tužbom tražiti pravdu na sudu.Pa mislim kakva je to država kada ja treba privatnom tužbom da gonim naoružane kriminalce,privrednu mafiju i organizovani kriminal.Evo iz mog primera se lepo vidi kako ljudi na vlasti simuliraju pravnu državu dok paralelno sarađuju sa tajkunima kako bi svi zajedno bili još bogatiji,
U takvu tvrdnju tužioca da nema krivičnog dela nisam mogao da poverujem,jer su mi sami vlasnici tih firmi priznali da krivična dela postoje dok su mi pretili.Zbog svega toga sam odlučio da proverim šta su uradili tadašnji Ministar finansija Božidar Djelic i glavni inspektor Poreske policije po mojoj prijavi.Do tih podataka o njihovom radu i radu finansijske policije nisam mogao da dodjem ni sa rešenjem koje sam dobio od Poverenika za informacije.Jednostavno rečeno Ministarstvo finansija mi nije dozvolilo kontrolu tih dokumenata.
Ni Vlada Srbije mi nije omogućila uvid u ta dokumenta i ako je po zakonu to morala da uradi.Zbog toga sam po savetu Poverenika podneo tužbu Kasacionom sudu protiv Vlade Srbije.Sudija Kasacionog suda Suzana Guduraš je odbacila moju tužbu zato što je navodno nezakonita.Što znači uvid u zapisnik finansijske policije koji je verovatno falsifikovan nije mi dozvolilo Ministarstvo finansija,Vlada Srbije i Kasacioni sud.
Ovaj tekst sam u celosti sa pratećom dokumentacijom poslao tužilaštvu,ministru policije i ministru pravde.Od pomenutih jedino su mi se obratili iz policije.Bio sam pozvan na informativni razgovor.Na tom razgovoru je bilo reči samo o mojoj ličnoj bezbednosi i ništa više od toga.
Sada mogu da konstatujem kako postoji jedan centar moći koji pustoši Srrbiju tako što može da manipuliše državnim institucijama u šta sam se lično uverio,a ako zatreba taj isti centar koristi i usluge naoružanih kriminalaca koje sam imao čast i da lično upoznam.
Eto od mene koliko je Srbija pravna ,a koliko kriminalizovana i korumpirana država.
