A sto da nije praznik veselja? Pa svaki je svetac i za radost, nije samo za suze i tugu.
Ne znam zasto samo srpske zamlate misle da je to samo njihov praznik. Najlepsa katedrala u slovesnkom svetu je katedrala u Pragu i vidi cuda
posvecena je ovom svecu, U Austriji ima i crkvi, ali i gradica koji se zovu Vdovdan.
Nismo mi Srbi autori tog sveca koga nekako prisvajamo.
Ти си трагично необразована жена...... и када би бар ћутала и трудила се да нешто сазнаш па да ти човек опрости.... али ти нон-стоп нешто баљезгаш:
Видовдан или празник сећања на косовску погибију обележен је црвеним словом у календару СПЦ, а за назив празника везује се Свети Вид који је, према "Прологу" владике Николаја Велимировића, пореклом са Сицилије.
Овај светитељ хришћанство је задужио подвизма у време цара Диоклецијана, великог прогонитеља хришћана.
Исти датум у календару СПЦ помиње се и као празник старозаветног пророка Амоса - славе српског кнеза Лазара који је погинуо на тај дан, а у навечерје празника се са својим велможама причестио у цркви Самодрежи на Косову.
Према "Прологу", СПЦ истог дана слави и свог патријарха Јефрема, кога је Сабор изабрао 1375. године и који је "1382. венчао кнеза Лазара за цара".
Као што хришћани у страдању и васкрсавању Исуса Христоса виде наду за боља времена, тако је и ова битка носила наду за неко будуће ослобођење целе нације.
За име кнеза Лазара Хребљановића, косовске јунаке и битку везане су многобројне легенде, па и косовски циклус српске епске поезије који је сачувао од заборава велики део српске историје пре и после пада Србије под власт Отоманске империје, у којима се Косово, уз православље и светосавље, слави као непресушни извор српске духовности.
Према предању цркве, уочи боја на Косову кнезу Лазару се јавио анђео Господњи, а његове речи забележио је народни песник:
"Којем ћеш се приволети царству дал' земаљском или небескоме?" (и када неки људи кажу ДА СУ СРБИ НЕБЕСКИ НАРОД - МИСЛИ СЕ НА ОВУ ОДЛУКУ
СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА)
Народни песник бележи истовремено и речи човекољубивог и христољубивог Лазара који позива српске витезове да се "као Христови ратници" супротставе најезди "Алахових ратника": "Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека".
Надирућој турској војсци предвођеној султаном Муратом, на подручју река Ситнице и Лаба супроставила се много мања српска војска предвођена кнезом Лазаром Хребељановићем.
Дуге припреме и на српској и на турској страни говориле су јасно да се ради о великој борби. То се видело већ и по том што су на бојно поље кренула и оба владара лично - кнез Лазар и султан Мурат са два сина Бајазитом и Јакупом.
Подударности косовског и хришћанског мита су очигледне: кнез Лазар између царства земаљског и небесог бира ово друго, кнежева вечера уочи боја јесте као последња (тајна) Христова вечера, Вук Бранковић произведен је у Јуду, Милош Обилић, који је убио Мурата, произведен је у Светог Петра који брани Христа у Гестименском врту, а Косовка девојка је новозаветна жена мироносница.
Након битке тело кнеза Лазара је сахрањено у његову задужбину, манастир Раваницу, да би у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем било пренето у фрушкогорски манастир Врдник.
Лазарева жена кнегиња Милица, после мужевљеве погибије се монаши и узима име Јефимија, а по предању, заједно са женама погинулих српских војника, основала је манастир Љубостињу.
Свети кнез Лазар, задужио је православну цркву борећи се за хришћанство и градећи цркве и манастире. Његове задужбине су манастири Горњак и Раваница, која је посвећена Светом Вазнесењу Господњем, где данас почивају његове свете мошти, враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.
На српским православним иконама Свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсеченом главом у левој, као симбол мученичке смрти.
Сећајући се једне од највећих погибија српске војске и српских велможа на челу са кнезом Лазаром Хребељановићем, 1389. године, српски народ слави моралну победу косовских јунака, које је СПЦ сврстала у ред великомученика који су се као последње хришћанско упориште супротставили најезди ислама и надмоћне Отоманске империје.
На месту битке на Газиместану као ендемска врста постоји црвени косовски божур, а по народном веровању у поноћ, уочи Видовдана, реке постану црвене и потеку узводно.
Видовдан није празник радости, не игра се и не пева, а људи се присећају палих ратника и обилазе њихове гробове. Обичај земљорадника је да тог дана процењују каква ће бити летина.
Верује се да ће најбоље родити страна са које се прво појаве облаци. Ако нема облака, верује се да година неће бити родна. У неким деловима Србије сељаци се труде да пољске радове заврше пре Видовдана.
**************************
Свети Вид (
лат. Vitus) је један од најзначајнијих ранохришћанских светитеља. Рођен је на
Сицилији, а погубљен у
Риму 303. године у време прогона хришћана под царевима
Диоклецијаном и
Максимијаном.
Римокатоличка црква га прославља
15. јуна.
Култ Светог Вида
Плес Светог Вида
Култ Св. Вида почиње да се шири у
6. веку из италијанске покрајине Луканије (данашња
Базиликата), одакле се шири по целој
Италији,
Сицилији и
Сардинији, а одатле и у осталим земљама и народима под јурисдикцијом
Римске патријаршије, укључујући и
Германе и
Западне и
Јужне Словене. О његовој популарности сведоче многобројни храмови који носе његово име и имена под којима је познат у различитим народима: Витус (Vitus) на латинском, Гвидо и Вито (Guido, Vito) на италијанском, Ги (Guy) на француском, Вајт у германским језицима (Weit, Veit), Вит код Западних Словена (Vith, Vit, Wit) и Вид код Јужних Словена. Током
средњег века било је око 1.300 цркви и манастира где се поштовао Св. Вид као заштитник, а чак 150 је тврдило да поседује део његових моштију. Помиње се и у
византијским изворима, што сведочи да је његов култ био познат и у областима под
Цариградском патријаршијом.
