VERA...ŠTA JE TO...

[jerohinac]

неко је рекао да је пријатељство најбоља имовина у животу



има неких ствари које не могу да прихватим иначе је глобално добро.

Isto mislim i o jednom i o drugom.

 

[jerohinac]

dobra misao

I ja mislim da je dobra i moćna...

 

[Сале]

i u tome ti je velicina da napadas zene jel

ja te ne diram zasto bi ti mene dirao

окани ме се ако ти је невиност мила

 

[jerohinac]

окани ме се ако ти је невиност мила

Sale, nem0 tako. Moraš imati u vidu činjenicu da nam je besmrtna bila hrišćanka u crkvenom smislu dok nije skapirala da to nije....to...A u tom vremenu nije imala obavezu da bude nevina do udaje...

 

[jerohinac]

Jednostavna pričica glasi ovako nekako...

Jednom je neki lovac namjestio zamke za životinje. Već sljedećeg dana u jednoj od zamki pronađe malog vrapca. Kad ga je htio ubiti, vrabac nekim čudom progovori:
“Ej, lovče. Do sada si jeo samo ovce i još uvijek nisi sit, a ja težim koliko i tri dukata. Ako me pustiš udijeliću ti tri savjeta. Prvi još dok sam u tvojoj ruci, drugi kad budem na krovu one kuće tamo, a treći savjet ćeš dobiti sa onog stabla pored kuće.”
“Slažem se”, reče lovac i vrabac mu dade prvi savjet:
“Ako je nešto nemoguće, ne vjeruj nikom ko tvrdi suprotno.”
Lovac pusti vrapca, ovaj odleti na krov kuće i izrekne drugi savjet:
“Ne nerviraj se zbog stvari koje su prošle. Živi za ovaj trenutak.”
Onda vrabac nastavi: “Progutao sam biser težak deset dukata. Da si ga pronašao čak bi i tvoja unučad bila bogata.”
Lovac se rastuži i bi mu žao što je pustio vrapca. Onda vrabac nastavi:
“Zar ti nisam rekao da se ne nerviraš zbog prošlih stvari, pogotovo zbog nečega što je nemoguće. Stvarno si glup. Kako ću ja progutati tako težak biser kad sam težim tri dukata?”
Lovac pomalo opet dođe k sebi i upita vrapca za treći savjet.
Vrabac će na to:
“Prva dva nisi koristio, što će ti onda treći?”
…te odleti kud ga krila nose.

Šta li je simbolično kazano u smislu naravoučenija...

 

[jerohinac]

A za laku noć jedno zanimljivo kazivanje...

" Svi ćemo jednom ostariti, smiriti se i saznati šta je... bitno"​

N.Renevald​

 

[stnco]

Interesantno je da i ja mislim da je prijateljstvo izmedju ateiste i vernika vise zastupljeno, samo moje misljenje nemam nikakve statisticke podatke, nego prijateljstvo izmedju vernika rezlicitih vera pa cak i u okviru jedne vere ali dva razlicita pristupa (onih sto jedni druge nazivaju sektama)...

Udari jednu recku za tvoju statistiku. Ja kao ateista imam prijateljicu (naglašavam samo prijateljicu) koja je veliki vernik. Nikada ne diskutujemo o njenoj veri niti o mom ateizmu.

 

[stnco]

A sad :

Da li ateista moze voleti Boga ?

Ateista ne može voleti nekoga čije postojanje poriče.
No, verovatno postoje vernici koji su bili ateisti i na njih se može odnositi ono "sve se može kada se hoće", iako je veoma diskutabilno da li vernik postaje onaj koji to hoće da bude, ili je to nametnula sredina i porodica, ili je, kao kod ristoba, neki triger kvrcnulo u glavi (ovo je on izjavio pre xy godina).

 

[stnco]

Ovo mi nesto nije jasno ?

Prijatelj, ... , o njegovim postupcima se ne razmislja, ... , on se voli.

Da bi neko postao prijatelj on mora da stekne odredjeno postovanje ... , ljubav je ...

Da li si ovde u pravu? Zamisli da tvoj prijatelj naprevi neko krivično delo. Čisto sumnjam da sticanjem prijatelja možeš sa sigurnošću da tvrdiš da će njegovi postupci da budu uvek ispravni, i da o njima ne moraš da razmišljaš.

 

[sigma man]

Da li si ovde u pravu? Zamisli da tvoj prijatelj naprevi neko krivično delo. Čisto sumnjam da sticanjem prijatelja možeš sa sigurnošću da tvrdiš da će njegovi postupci da budu uvek ispravni, i da o njima ne moraš da razmišljaš.

Te "moje" reci koje si boldovao su u stvari prepricavanje tudjeg misljenja sa kojim se u osnovi ne slazem.

 

[sigma man]

Ateista ne može voleti nekoga čije postojanje poriče.
No, verovatno postoje vernici koji su bili ateisti i na njih se može odnositi ono "sve se može kada se hoće", iako je veoma diskutabilno da li vernik postaje onaj koji to hoće da bude, ili je to nametnula sredina i porodica, ili je, kao kod ristoba, neki triger kvrcnulo u glavi (ovo je on izjavio pre xy godina).

Kako neki tvrde Bog je ljubav a i ateista bi voleo zakone koji bi proistekli iz ljubavi i koji bi odredjivali svet kao celinu, pa bi voleci takve zakone indirektno voleo i njihovog tvorca, nezavisno od toga da li veruje da je tako nastao svet ...

Sta ljudi veruju? Da li je ovaj svet zasnovan na ljubavi kao osnovnom,i vodecem principu. Da li pored ljubavi postoje i drugi principi koji odredjuju svet od kojih su neki i direktno suprotstavljeni ljubavi ?

 

[jerohinac]

Udari jednu recku za tvoju statistiku. Ja kao ateista imam prijateljicu (naglašavam samo prijateljicu) koja je veliki vernik. Nikada ne diskutujemo o njenoj veri niti o mom ateizmu.

Može jedna recka i sa moje strane.

 

[jerohinac]

Kako neki tvrde Bog je ljubav a i ateista bi voleo zakone koji bi proistekli iz ljubavi i koji bi odredjivali svet kao celinu, pa bi voleci takve zakone indirektno voleo i njihovog tvorca, nezavisno od toga da li veruje da je tako nastao svet ...

Da se razumemo. Kada su u pitanju oni zakoni koje donose ljudi u zakonom uredjenoj držažvi, apsurdno je sve te zakone podvoditi u ljubav kao uporište istih. A kada je u pitanju božiji zakon, nikako mi nije jasno da se sama ljubav definiše kao nužnost po zakonu. Malo mi je apsurdno da se ljubav naredjuje nekim zapovestima...

Prihvatajući ljubav kao ljubav ja recimo to ne činim zbog toga što je to tako naredio onaj okrutni starozavetni bog, pa sledstveno tome nikako ne mogu pa ni indirektno voleti tvorca tog zakona.

Sta ljudi veruju? Da li je ovaj svet zasnovan na ljubavi kao osnovnom,i vodecem principu. Da li pored ljubavi postoje i drugi principi koji odredjuju svet od kojih su neki i direktno suprotstavljeni ljubavi ?

U principima koji rukovode svet, teško da ima ono što podrazumevanmo pod onim ljubav.

 

[gost 271475]

A za laku noć jedno zanimljivo kazivanje...

" Svi ćemo jednom ostariti, smiriti se i saznati šta je... bitno"​

N.Renevald​

A do tada?
Ispada da do duboke starosti ne shvatamo suštinu ili svrhu života?
A to i nije potpuno tačno... možda se kasnije samo iskristališu "krupne stvari"... Poenta je valjda u sitnicama, ne u onim stvarima koje "nemirom" činimo, možda nas to odvlači od suštine, ali to ne znači da smo nesvesni svrhe postojanja.

 

[gost 271475]

Udari jednu recku za tvoju statistiku. Ja kao ateista imam prijateljicu (naglašavam samo prijateljicu) koja je veliki vernik. Nikada ne diskutujemo o njenoj veri niti o mom ateizmu.

Moja sestra je veeeeliki vernik, posti sredom i petkom (), čita isključivo duhovnu literaturu (), ispoveda se i prićešćuje "redovno" (), ide u crkvu, opet redovno ()... poštuje velike postove, praznike ()... ako je ovo merilo, veliki je vernik.
Na stranu što je sklona da kritikuje tuđe postupke, nedostatak morala i ispravnosti. Ni ja ne volim sa njom da "diskutujem" o tome, ali ona prosto insistira, bez da sam i pitala za mišljenje. Uglavnom izbegavam ovakve razgovore, jer se svode na moralisanje, osim toga, smatram da se nema šta reći na temu ličnog rel. opredeljenja... ebo te, živi kako najbolje znaš, ali pusti i druge da žive. To je ono što mi smeta, taj nedostatak tolerancije, koji po pravilu ne može da shvati neko ko u tuđem oku vidi trn, a u svom mu ni balvan ne smeta.
Jesam rekla da je volim?

 

[jerohinac]

A do tada?
Ispada da do duboke starosti ne shvatamo suštinu ili svrhu života?
A to i nije potpuno tačno... možda se kasnije samo iskristališu "krupne stvari"... Poenta je valjda u sitnicama, ne u onim stvarima koje "nemirom" činimo, možda nas to odvlači od suštine, ali to ne znači da smo nesvesni svrhe postojanja.

Da ne bih onako uopšteno nešta pogrešio kazaću ovako. U nekim svojim mladalačkim godinama, nošen bujicom života i prepuštajući se istoj, nisam ni pomišljao da razmišljam o nečem tipa, šta je dobro, šta je smisao i tome slično. Do nekih godina života se naprosto živi, kasnije se malo razmisli o potrebi nekog potomstva ali bez bilo kakvog umovanja o smislu života. To je valjda i podsvesni odbrandbeni mehanizam koji čoveku ne dopušta da traži smisao u životu i samog života već da ga oživotvoruje. Onaj ko u mladalačkim godinama počne tražiti smisao života, obično ga nikada ne nadje a život mu proleluja u tom nekom traženju. Možda nije tako. Tako mislim. O ovakvim stvarima pišem onako spontano bez nekog posebnog razmišljanja.

Malo dete po logici stvari nema pojma o nekom smislu života niti može imati potrebu da o tome razmišlja. U nekim pubertetskim godinama teško da iko traži smisao života. U nekom adolescentnom periodu biva veoma mogućim da nas ponese bujica života. Teško da će neko tada posmatrati tu životnu bujicu stojeći na njenoj obali i razmišljati.
Pre će biti da će se prepustiti toj bujici.

U suštini, čovek u nekim godinama kada se malo smiri od života počinje da se preispituje a što prouzrokuje da se pita... ima li nekog smisla u životu.

A da završim sa ovim kazivanjem...

"Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo, trebalo je živjeti."
I.Andrić

 

[jerohinac]

Moja sestra je veeeeliki vernik, posti sredom i petkom (), čita isključivo duhovnu literaturu (), ispoveda se i prićešćuje "redovno" (), ide u crkvu, opet redovno ()... poštuje velike postove, praznike ()... ako je ovo merilo, veliki je vernik.
Na stranu što je sklona da kritikuje tuđe postupke, nedostatak morala i ispravnosti. Ni ja ne volim sa njom da "diskutujem" o tome, ali ona prosto insistira, bez da sam i pitala za mišljenje. Uglavnom izbegavam ovakve razgovore, jer se svode na moralisanje, osim toga, smatram da se nema šta reći na temu ličnog rel. opredeljenja... ebo te, živi kako najbolje znaš, ali pusti i druge da žive. To je ono što mi smeta, taj nedostatak tolerancije, koji po pravilu ne može da shvati neko ko u tuđem oku vidi trn, a u svom mu ni balvan ne smeta.
Jesam rekla da je volim?

To je u onom fazonu da kao po nekom pravilu svaki hrišćanski vernik nedopušta nikakvu mogučnost da su vernici i oni koji veruju u neko mnoštvo bogova ali ako im osporiš onog njhovog jednog jedinog...onda je već frka do neba. A tolerancija u verskom smislu...šta to beše...

 

[jerohinac]

Ova pričica zvuči zanimljivo...


Upitaše jednom nekog mudrog starca:'' Na šta treba
da se oslanjamo u životu: na osećanja ili razum?''
On reče:'' Postoje osjećanja u razumu, ali i razum
u osjećanjima.''
Opet ga upitaše: ''A šta je onda bolje: osjećanja u
razumu ili razum u osjećanjima?
Starac na to upita njih: KOJE KRILO PTICE JE BOLJE, DESNO ILI LEVO?

ali može biti i veoma, veoma diskutabilna...čini mi se...

 

[gost 271475]

Da ne bih onako uopšteno nešta pogrešio kazaću ovako. U nekim svojim mladalačkim godinama, nošen bujicom života i prepuštajući se istoj, nisam ni pomišljao da razmišljam o nečem tipa, šta je dobro, šta je smisao i tome slično. Do nekih godina života se naprosto živi, kasnije se malo razmisli o potrebi nekog potomstva ali bez bilo kakvog umovanja o smislu života. To je valjda i podsvesni odbrandbeni mehanizam koji čoveku ne dopušta da traži smisao u životu i samog života već da ga oživotvoruje. Onaj ko u mladalačkim godinama počne tražiti smisao života, obično ga nikada ne nadje a život mu proleluja u tom nekom traženju. Možda nije tako. Tako mislim. O ovakvim stvarima pišem onako spontano bez nekog posebnog razmišljanja.

Malo dete po logici stvari nema pojma o nekom smislu života niti može imati potrebu da o tome razmišlja. U nekim pubertetskim godinama teško da iko traži smisao života. U nekom adolescentnom periodu biva veoma mogućim da nas ponese bujica života. Teško da će neko tada posmatrati tu životnu bujicu stojeći na njenoj obali i razmišljati.
Pre će biti da će se prepustiti toj bujici.

U suštini, čovek u nekim godinama kada se malo smiri od života počinje da se preispituje a što prouzrokuje da se pita... ima li nekog smisla u životu.

A da završim sa ovim kazivanjem...

"Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo, trebalo je živjeti."
I.Andrić

E, vidiš ja ponekad razmišljam o tome, možda baš zbog uticaja bujice, tada čak intenzivnije... I ne smisao života, kao krajnjeg rezultata, već onaj svakodnevni. U miru ne funkcionišem nikako. Zato mislim da je zbirno izvođenje pogrešno, bavimo se nebitnim stvarima i propuštamo da živimo ono bitno, rasplineš se na milion strana tražeći srž. O ovakvim stvarima i ne treba razmišljati, zato mi onaj gorenavedeni citat zvuči pomalo proračunato.
I ne verujem u suštinu koju čine krupne stvari, deca jesu na neki način cilj kome većina teži, ali teško da se ostvarenost na tom polju i kroz to polje može nazvati proživljavanjem suštine. Ipak mislim da je to nešto individualno, lično.

Mene ovo "prepustiti" asocira na predati... a posmatrati sa strane na propustiti. Mislim da se ipak treba boriti protiv bujice.
E, to preispitivanje je prokletstvo koje ide uz neko zrelije doba, načisto pogrešno i bespotrebno osvrtanje, uz koje u paketu ide i kajanje, osećaj krivice i ostala manipulativno negativna osećanja, koja koče dalji napredak. Doneseš zaključak, staviš tačku, ne ponoviš grešku iteraš dalje... A taj koji se zapita da li život uopšte ima smisla, treba da se ubije, da se ne muči da živi.

Plašiš se sve dok ne zakoračiš u ono što taj strah izaziva, a to su uglavnom predrasude utemeljene na nedovoljnom poznavanju materije. Čim kreneš, nema više straha. To sam davno skontala, i smatram da sem u extremnim slučajevima čovek treba da radi upravo stvari od kojih najviše zazire. Ako ništa drugo, bar da upozna sebe i svoje mogućnosti, granice... ako i pogreši, neće se plašiti da krene drugi put zbog mogućeg straha od neuspeha, već će znati da li treba, ili ne treba da dela. I to je najveći problem sa strahovima, uglabnom su proizvod neznanja, negativnih emocija... mnogo je dobar osećaj kada uradiš nešto što pomalo odskače od uobičajenih merila prihvatljivog zdravom razumu... rezultat je manje bitan. Što ne znači da treba praviti gluposti, ali eto, plašiti se nečega što nisi probao je u najmanju ruku glupo.
Bolje se kajati za počinjeno, nego za propušteno.

 

[gost 304860]

mnogo je dobar osećaj kada uradiš nešto što pomalo odskače od uobičajenih merila prihvatljivog zdravom razumu... rezultat je manje bitan. Što ne znači da treba praviti gluposti, ali eto, plašiti se nečega što nisi probao je u najmanju ruku glupo.

ja jednom izigravo zigola i spavo sa jednom babom od 80 za punu saku jevrema... mmmm kad se setim kako je hroptala dok je bila u grchu

vera... da bi znao sta je vera moras biti roditelj.

 

[CrniĐavo]

Bolje se kajati za počinjeno, nego za propušteno.

I kada se kaješ za propušteno, u suštini, kaješ se što si učinio da ne učiniš.

 

[sigma man]

Da se razumemo. Kada su u pitanju oni zakoni koje donose ljudi u zakonom uredjenoj držažvi, apsurdno je sve te zakone podvoditi u ljubav kao uporište istih. A kada je u pitanju božiji zakon, nikako mi nije jasno da se sama ljubav definiše kao nužnost po zakonu. Malo mi je apsurdno da se ljubav naredjuje nekim zapovestima...

Prihvatajući ljubav kao ljubav ja recimo to ne činim zbog toga što je to tako naredio onaj okrutni starozavetni bog, pa sledstveno tome nikako ne mogu pa ni indirektno voleti tvorca tog zakona.

Sta ljudi veruju? Da li je ovaj svet zasnovan na ljubavi kao osnovnom,i vodecem principu. Da li pored ljubavi postoje i drugi principi koji odredjuju svet od kojih su neki i direktno suprotstavljeni ljubavi ?

U principima koji rukovode svet, teško da ima ono što podrazumevanmo pod onim ljubav.

Zasto imam osecaj da komentare dajes onako kako tekst ide , tj ne procitas ceo tekst pa da onda krenes da komentarises ? Ovo je generalno moj osecaj, dakle ne samo vezano za ovaj tekst.

Ljudske zakone nisam komentarisao nego one koje neki zovu prirodni a drugi Bozji zakoni.

Kako se manifestuje Boziji zakon ljubavi bi bila prica za sebe i posebno kad bi to hteli da posmatramo u okviru ljudskog drustva.

Dakle ne voli po zapovedi, nego princip ljubavi, koji se pretace u pojedinacne zakone...

Bog kako je opisan u Bibliji je ...



"U principima koji rukovode svet, teško da ima ono što podrazumevanmo pod onim ljubav."

Dok se ne dokaze, ja zelim da verujem u to da postoji princip ljubavi medju ostalim principima, a to kako je on definisan ko zna kad ce biti poznato.

 

[Сале]

Moja sestra je veeeeliki vernik, posti sredom i petkom (), čita isključivo duhovnu literaturu (), ispoveda se i prićešćuje "redovno" (), ide u crkvu, opet redovno ()... poštuje velike postove, praznike ()... ako je ovo merilo, veliki je vernik.
Na stranu što je sklona da kritikuje tuđe postupke, nedostatak morala i ispravnosti. Ni ja ne volim sa njom da "diskutujem" o tome, ali ona prosto insistira, bez da sam i pitala za mišljenje. Uglavnom izbegavam ovakve razgovore, jer se svode na moralisanje, osim toga, smatram da se nema šta reći na temu ličnog rel. opredeljenja... ebo te, živi kako najbolje znaš, ali pusti i druge da žive. To je ono što mi smeta, taj nedostatak tolerancije, koji po pravilu ne može da shvati neko ko u tuđem oku vidi trn, a u svom mu ni balvan ne smeta.
Jesam rekla da je volim?

по твојој сестри ја бих био неверник

 

[CrniĐavo]

по твојој сестри ја бих био неверник

Onaj koji nije vernik, po svakom verniku je nevernik.

 

[Beznadezno emotivna...]

Tako nam je kako nam je... Da ne verujem da ce mi sutra biti bolje stvarno ne znam sta bih... U covekovoj je prirodi da veruje samo u ono sto vidi pitanje ja da li je to ispravno i da li ima neceg nevidljivog, neopipljivog? Ima! To je moje misljenje... Znate ono, vera, ljubav, nada... Sta je coveg bez toga... Kad ste u nekoj situaciji potpuno nemocni ostaje samo da se pomolite i verujete da ce vam po vasoj veri i biti... Ako bude dobro reci cete - hvala bogu, ako ne - ko zna zasto je to dobro, ili cudni su putevi Boziji... Jedino sto sto mozete dobiti ako cinite suprotno od ovoga jeste cir na zalucu, eventualno dijabetis... Nadam se da sam pomogla...