Извор текста без слика: ЂАКОН НЕНАД М. ЈОВАНОВИЋ, Грбови, заставе и химне у историји Србије, Светигора, Београд-Цетиње, 2010
Настанак државне заставе Србије
Званични почетак српске државне вексилологије у правом смислу речи се може везивати тек за 1835. годину Господњу. Наиме и поред тако дугог српског вексилолошког предања, које се протеже кроз најмање један миленијум, тек Сретењски устав доноси званичну одредбу о застави Србије и то у глави другој, под насловом Боја и грб Сербије, тј. у трећем члану где стоји: Боја народна Србска јест отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита.
Из познатих разлога, овај Устав није потрајао, али остаје чињеница да је наша прва званична застава била тробојка са распоредом боја: црвено-бело-плаво. На средини ове заставе је био аплициран тадашњи грб Кнежевине Србије.
Као што је био случај и са грбом, нови Устав Србије, из 1838. године, не доноси одредбе о застави. Међутим, услед велике упорности кнеза Милоша и реалне потребе за постојањем такве заставе, исте те године је издејствован нарочити султански Ферман, којим је Србији одређена застава.
Ово је, заправо, кључни моменат у дугој повести развоја србске државне заставе, будући да она сада прима поредак боја, који је задржала до дана данашњег. Наиме, у Ферману стоју да ће то бити барјак:
на коме ће горња част црвена, средња плава, а доња беле боје бити.
Постоји неколико верзија објашњења због чега је, заправо, дошло до озакоњења заставе Србије са новим распоредом боја.
Реконструкција заставе Србије из 1838. године
Наиме, извесно је да је и Турцима и Русији, као заштитници Србије у то доба, сметао првобитни распоред боја јер их је одвећ подсећао на француску револуционарну триколору, те је, стога и дошло до напуштања ове варијанте. Извесно је и да је употреба црвено-плаво-беле тробојке у Србији почела и пре обнародовања Ферманом, али се не слажу сви око тога како је до новог поретка боја дошло.
Извесно је, међутим, да тај распоред неодољиво подсећа на распоред у бојама руске заставе, који се образац донекле примио и у заставама Словачке, Словеније и Лужичких Срба. Подсећамо, међутим, да речене боје у српској векслилологији нису биле никакав новитет, јер их је упошљавао још барјак великог жупана Десе Немањића из XIII века. Међутим, морамо да нагласимо да то тада, ипак, није био државни српски барјак и да порекло боја и њиховог поретка у нашој државној застави морамо, ипак, да потражимо у знатно доцнијем периоду.
Једно објашњење за то вели да су, у недостатку званичне заставе Србије (1835-1838), србске трговачке лађе (углавном у власништву Капетан-Мише Анастасијевића) пловиле под руском заставом. Међутим, по тој верзији, када би биле суочене са могућим проблемима од стране турских власти, заставе би биле једноставно преокретане и проблем би био избегнут.
По другој теорији, пак, из Русије није преузет само барјак, већ и саме народне боје Србије. Наиме, по тој теорији, србска тробојка преузета је из Русије, а руска потиче од старог крстоликог стега са руских трговачких бродова.
Код Руса, пак, те три боје су наводно преузете са грба Москве, то јест са хералдичке представе Светог Георгија, који убија аждају. Три боје, које доминирају на грбу су: црвена (позадина), плава (огртач) и бела (коњ).
Неоспорно је, међутим, да су боје српске заставе изведене из боја српског грба и то под владајућим поимањем тадашње угарске хералдике и вексилологије о народним бојама, изведеним из грба. Не заборавимо, да је писац Сретењског устава, Димитрије Давидовић био Србин из прека и да постојање таквог поимања националних боја њему није било страно.
Дакле, српски штит је био црвен, а крст на њему бео, док су према угарској хералдичкој традицији оцила била природна тј. челикасто-угасита, како то неспретно наводи и сам текст Устава.
У стварности, међутим, оцила су често била приказивана као плава, као што је био случај на апокрифном илирском грбу Мрњавчевића или грбу племенитих Продановића од Ужичке Каменице.
Стога, сматрамо мало вероватним теорију према којој су и саме народне боје србске преузете из Русије и то по истом принципу о народним бојама изведеним из грба.
Наравно, сличност између србске и руске заставе није и не може бити производ случајности, али ни теорија о пуком копирању руског обрасца, без утемељења у домаћој хералдици и вексилологији, напросто, не држи воду.
Уосталом, колико је вероватно да би отоманска Порта, једној својој аутономној провинцији својевољно дозволила употребу заставе, која би тако очигледно била застава једне стране силе и то силе са којом је непрестано била на ивици рата, ако не и у отвореном ратном сукобу?
Како било, већ нешто касније исте те године (1838), када је поменутим Ферманом одређена поменута застава, издат је нови Султански ферман, којим је додатно прецизирано да се на средишњем, плавом, пољу заставе има налазити грб Србије, а у горњем, црвеном - четири шестокраке звезде, као символ турске врховне власти, тј. вазалног положаја Србије.
Реконструкција заставе Србије из 1838. године
Интересантно је да ни то није нарочити новитет, будући да је српска застава и раније (1837), са истим положајем боја (упркос томе што њена употреба још није била законски регулисана) већ носила грб на средини, а на црвеном пољу три бела полумесеца врховима на више, баш као што је то било и у турском грбу кнеза Милоша.
Реконструкција заставе Кнежевине Србије коришћене 1837. године
Сада се, уместо полумесеца, јавља нешто дискретнији символ врховног турског сизеренства, што сведочи о истоветном процесу постепеног ослобађања од турских символа у српској вексилологији, какав смо већ видели у српској хералдици.
У прилог овоме говори и чињеница да је још 1836. године Господње кориштена застава са првобитним распоредом боја (црвено-бело-плаво), али са једним већим полумесецом и две мање шестокраке звезде у црвеном пољу.
Реконструкција заставе Кнежевине Србије коришћене 1836. године
Такође, 1838. се јавља застава са новим распоредом боја (црвено-плаво-бело), али са једним полумесецом и једном звездом на црвеном делу.
Реконструкција заставе Кнежевине Србије коришћене 1838. године
Дакле, стандардизација тох елемената у застави није била доследна и стриктно поштована, чак, ни када је коначно утврђен коначни распоред боја у застави, као што то није био случај ни пре тога.
Како било, у овом периоду па надаље, наставља се живи развој српске државне вексилологије и то посебно у војне сврхе. Српска тробојка, стога, по потреби добија различите грбове (у скалду са династичким променама), иконе или добија и губи поменуте ознаке номиналне турске власти.
Врло је битно истаћи да истоветан распоред боја и однос ширине сва три поља истовремено користи и други тадашњи српски територијални ентитет, који је био у саставу дунавске царевине, тј. Српска Војводина. Исто важи и за Црну Гору, као другу независну српску државу, која је баштинила истоветну заставу сведочећи тиме суштинску нераздвојност од Србије и Војводине, као и од свих осталих српских области и крајева. (...)
Kao kad objasnjava dete od 6 godina ...malo infantilno, a i vizuelno stvarno bezveze ispadaju takve po pravilu...
