[...]
- Допуштате ли да сједнем? - љубазно је запитао странац, и пријатељи су се некако нехотице размакли; странац је спретно сјео између њих и одмах ступио у разговор.
- Ако нисам криво чуо, ви сте извољели говорити да Исуса није било на свијету? - упитао је странац, окренувши према Берлиозу своје лијево, зелено око.
- Не, ви нисте криво чули - уљудно је одговорио Берлиоз - управо сам то говорио.
- Ах, како занимљиво! - ускликнуо је странац.
»А ког врага он хоће?« - помислио је Бездомни и намрштио се.
- Слажете ли се и ви са својим сабесједником? – упитао је незнанац, окренувши се удесно к Бездомном.
- Сто посто! - потврдио је овај, радо се изражавајући извјештачено и сликовито.
- Дивно! - ускликнуо је непозвани сабесједник и, некако се лоповски осврнувши и пригушивши свој дубоки глас, рекао: - Опростите ми моју наметљивост, али ја сам разумио да ви, без обзира на све остало, чак не вјерујете ни у Бога? - Погледао је тобоже уплашено и додао: - Кунем се, никоме нећу рећи!
- Да, ми не вјерујемо у Бога - подсмјехнувши се странчевом страху, одговорио је Берлиоз - али о томе се може говорити потпуно слободно.
Странац се наслонио на клупу и упитао, чак крештаво од радозналости:
- Ви сте атеисти?!
- Да, ми смо атеисти - смијешећи се одговорио је Берлиоз, а Бездомни је љутито помислио: »Баш се прилијепио, инострани гусак!«
- Ох, каква дивота! - викнуо је чудни странац и вртио главом, гледајући час једног час другог књижевника.
- У нашој земљи атеизам никога не чуди - дипломатски уљудно рекао је Берлиоз. - Већина нашег становништва је свјесна и давно је престала вјеровати бајкама о Богу.
Тада је странац извео такву шалу: устао је и стиснуо зачуђеном уреднику руку, изговарајући при томе ове ријечи:
- Допустите да вам захвалим од свег срца!
- Зашто њему захваљујете? - трепћући очима упитао је Бездомни.
- За врло важну обавијест која је мени као путнику необично занимљива - значајно подигавши кажипрст, објаснио је инострани чудак.
Важна обавијест очито се заиста снажно дојмила путника јер је преплашено погледом прелетио куће као да се боји да на сваком прозору не угледа по једног атеисту.
»Не, он није Енглез« - помислио је Берлиоз, а Бездомни је помислио: »Гдје је он то научио тако говорити руски, баш ме занима!« - и опет се намрштио.
- Али допустите да вас упитам - након немирног размишљања проговорио је иноземни гост - како је с доказима о постојању Божијем, којих, како је познато, има тачно пет?
- Јао! - сажаљиво је одговорио Берлиоз. - Ниједан од тих доказа не вриједи ништа и човјечанство их је већ одавно ставило у архиву. Признајте да је на подручју разума сваки доказ о постојању Бога немогућ.
- Браво! - викнуо је странац. - Браво! Ви сте у потпуности поновили мисао немирног старца Имануела о том питању. Али ето чуда: он је потпуно разорио свих пет доказа, а затим је, као да се руга сам себи, поставио сопствени, шести доказ.
- Кантов доказ - фино се насмијешивши, супротставио се образовани уредник - такође је неувјерљив. И није узалуд Шилер говорио да Кантова размишљања о том питању могу задовољити само робове, а Штраус се једноставно смијао том доказу.
Берлиоз је говорио и истовремено мислио: »Ипак, ко је он? И зашто он тако добро говори руски?«
- Требало би тог Канта ухапсити за такве доказе и затворити на три године, на Соловјецка острва! - потпуно неочекивано бубнуо је Иван Николајевич.
- Иване! - збуњен, шапнуо је Берлиоз.
Али приједлог да се Канта пошаље на Соловјецка острва не само да није пренеразио странца него га је чак одушевио.
- Управо тако, управо тако - повикао је и његово је лијево, зелено око, уперено у Берлиоза, заблистало. – Тамо је њему мјесто! Ја сам му тада, за вријеме доручка, рекао: »Ви сте, професоре, воља ваша, измислили нешто нелогично! Можда је то мудро, али је јако неразумљиво. Вас ће исмијати«.
Берлиоз је избуљио очи. »За вријеме доручка ... Канту? Што он то плете?« - помислио је.
- Али - наставио је странац којег није смела Берлиозова запањеност и окренуо се к пјеснику - њега се не може послати на Соловјецка острва зато што он већ више од стотину година пребива на мјестима која су знатно удаљенија него Соловјецка острва, а извући га оданле ни на који начин није могуће, увјеравам вас!
- Баш ми је жао! - одазвао се напржица-пјесник.
- И мени је жао! - сложио се незнанац, бљештећи оком, и наставио: - Али ето, које ме питање узнемирава: ако Бога нема, онда се питам, ко управља људским животом и уопште читавим распоредом на свијету?
- Сам човјек управља - пожурио се да љутило одговори Бездомни на ово, треба признати, не баш једноставно питање.
- Опростите - благо се одазвао странац - да би се управљало, нужно је, било како било, ипак имати тачан план за неки, макар какав, пристојни рок. Допустите да вас упитам, како може управљати човјек, ако је не само лишен могућности да састави било какав план чак за смијешно кратки рок, но рецимо, од хиљаду година, него не може гарантовати ни за свој сопствени сутрашњи дан? И, заиста - незнанац се окренуо Берлиозу - замислите да ви на примјер почнете управљати, располагати и с другима и са собом, уопште, како да кажем, то вам се свиди и одједном имате ... кхе ... кхе ... рак на плућима... - Странац се слатко подсмјехнуо
као да му је мисао о раку на плућима причинила задовољство - да, рак, - жмиркајући као мачак, поновио је звучну ријеч - и ваше је управљање завршено! Ничија судбина осим ваше сопствене више вас не занима. Рођаци вам почињу лагати, ви, предосјећајући зло, јурите ученим љекарима, затим шарлатанима, а можда и врачарама. Како прво и друго, тако и треће - потпуно је бесмислено, схватате и сами. И све то завршава трагично: онај који је још недавно сматрао да нечим управља, одједном лежи непомично у дрвеном сандуку, а његови ближњи, схвативши да од мртваца нема више никакве користи, спаљују га у пећи. А догађа се још и горе: човјек је одлучио да отпутује у Кисловодск - странац је намигнуо Берлиозу - чини се, ситница, али он то не може учинити јер се из непознатог разлога изненада поклизне и падне под трамвај! Па зар ћете рећи да је он сам собом тако управљао? Зар није правилније мислити да је њиме управљао неко сасвим други? - Сада се странац насмијао чудним смијехом.
Берлиоз је с великом пажњом слушао неугодну причу о раку и трамвају и почеле су га мучити неке неугодне мисли. »Није он странац! Није странац! - мислио је - он је чудан субјект... али, допустите, ко је он?«
[...]
»Морам му одговорити« - одлучио је Берлиоз - да, тако, човјек је смртан, нико то не оспорава. Али ствар је у томе да...
Ипак, није му успјело изустити те ријечи, јер је проговорио странац:
- Да, човјек је смртан, али то би било тек пола невоље. Зло је у томе да је он понекад непредвидљиво смртан, ето у чему је трик! И уопште, он не може рећи чак ни шта ће радити вечерас.
»Какво је то апсурдно третирање питања...« - помислио је Берлиоз и одвратио:
- Али, то је већ претјеривање. Моја данашња вече мени је више или мање тачно позната. Разумије се само по себи, ако ми на Броној улици падне на главу цигла...
- Цигла без разлога - значајно га је прекинуо незнанац - никоме и никада не пада на главу. У вашем случају, увјеравам вас, она вам нимало не пријети. Ви ћете умријети другачијом смрћу.
[...]
- А-а! Ви сте историчар? - с великим олакшањем и поштовањем упитао је Берлиоз.
- Ја сам историчар - потврдио је учењак и додао без везе: - Вечерас ће се догодити занимљива историја на Патријаршијским рибницима!
И опет су се до крајности зачудили и уредник и пјесник, а професор је позвао обојицу да му се приближе, и кад су се они к њему примакли, прошапутао:
- Знајте да је Исус постојао.
- Видите ли, професоре - с усиљеним смијешком одазвао се Берлиоз - ми поштујемо ваше велико знање, али смо у том питању на другом стајалишту.
- Нису потребна никаква стајалишта! - одговорио је чудни професор - он је једноставно постојао, и то је све.
- Али потребан је некакав доказ... - почео је Берлиоз.
- Никакви докази нису потребни - одговорио је професор и проговорио тихо, његовог је страног нагласка нестало:
- Све је једноставно: у бијелом плашту...
[...]
