Lexa:
A žao mi je što je većina tako krivo protumačila ovu ideju večnog života. Kao neko ko "ne veruje preterano u sve te priče o Bogu" uhvatila sam se za epruvetu (i dalje verujem da je moguće, ali to nije bitno), mnogi pominju "neki drugi nivo postojanja", kraj života i početak novog...
Imam teoriju da su sve te priče samo uteha. I to sam htela da naglasim. Neko je pokrenuo na filozofiji priču o tabu temama, danas je tabu SVE ONO ŠTO MI NISMO U STANJU DA PRIZNAMO SAMI SEBI. I sve zgražava pomisao na prestanak sopstvenog postojanja. Ovde, zamislite, odgovaramo u stilu "ljudi su gamad, svi treba da nestanemo", ja sam banalizovala ono što većina ljudi nije sigurna da želi, a ne sme da prizna da je u nedoumici...
Po čemu se razlikuje moja priča od ove o raju? Po nezamislivosti? Recite mi, zašto je DUŠA nešto što je zamislivo (prihvatljivo), a telo, koje je krajnje opipljivo i STVARNO, kao nešto "unapređeno" da duže ili, čak, večno traje - nije?
KAKO ZAMIŠLJATE SOPSTVENO NEPOSTOJANJE?
I ako mi neko kaže da ga pomisao na to ne užasava, taj nije ni pomislio. Barem ne dovoljno.
Kraj postojanja podjednako je užasan kao i beskraj istog.
A šta nam, onda, ostaje?
Tržišnoj privredi sledi tržišni način razmišljanja o potrebama i ispunjenju tih potreba....
Dok je ranije poklon recimo bočica skupocenog i prijatnog parfema shvatan kao nešto što će imati svoj rok trajanja i stoga će se upotrebljavati tako da ima i funkcionalnu ulogu (miris u nekim proporcionalno čestim prilikama) ali i simboličku ulogu (poklon od nekoga).U tržišnoj logici postoji samo trpaj , kokaj , pa kad se potroši onda kupi novi. To se prenosi i na shvatanje prema ljudima i na shvatanje prema životu. Zato tolika žalost i osećaj nemoći kad kod života to baš i ne funkcioniše tako jednostavno...
Razmišljanje o trajnosti:
Život kao bočica parfema , otvaraćemo našu dušu ne previše često jer kao i parfem, izvetri i kasnije bočica poprimi najači miris okoline....
Otvaraćemo bočicu onda kada mislimo da će miris iz bočice stvoriti najlepšu atmosferu ili onda kada su u okolini najlepši mirisi , možda i u traganju i želji da se ti spoljni lepi mirisi malo rastvore i u parfemu u bočici i stvore novi kvalitet, novi miris, miris i sećanja ali i uživanja ...
Šta se dešava kad se parfem istroši , kad naše telo i život dogori....
Ništa. Nešto što se rodilo , nešto što je živelo i proživelo , osećalo i radilo, pogrešilo ili ostavilo za sobom, to nešto je imalo svoj trenutak , svojih 5 minuta u životu galaksija i zvezda, planeta i atoma.
Dali je to zastrašujuće? Jeste , ako u poklonu tražite mane . Ali , ako želite da uživate u poklonu, potrebno je samo malo truda, tek da malo otvorite bočicu , da dozvolite drugima da vas po mirisu nadju, pa bili oni prijatelji, saradnici, komšije, ljubavi, deca. Da njihovi mirisi daju kvalitetni dodatak vašem...
Možeš slobodno da ideš, što se mene tiče.
