O pesmi "Konj"
.
Konj je istovremeno simbol svega što je čovek pokorio, što je čovek porobio kako bi on sam živeo lagodnije i lepše, ali kao i u drugim Popinim pesmama, može se tumačiti i kao prikaz dva čoveka. Gazde i sluge, vlasnika i roba ili jednostavno nekoga koja je uspeo da nametne svoju volju i svoje potrebe drugima, ne obazirući se na činjenicu da tako zapravo pokorava drugo biće i uzima mu slobodu i duh
.
U prvom delu pesme, Popa nas podseća na borbenost ovog bića, na njegov slobodarski duh i želju da se, bez okova, kreće svetom. Pokazuje nam da postoje oni koji su spremni da se bore za svoje ideale i svoje želje, ali nam isto tako govori da, čak i ako nam se čini da je pravda da oni pobede, to se ne desi uvek.
Ova životinja je simbol potlačenog života u kome nema mesta slobodi. On se nalazi u bezizlaznoj situaciji koja kod njega budi najdublja i najtužnija osećanja jer je svestan da više neće moći da okusi slobodu, da je osuđen da, kao Sizif, stalno ponavlja isti posao. Jer je primoran da trči neskrajnim drumovima i da sa sobom nosi sav teret svoje sudbine i zemlje.
Pesma nas upozorava na značaj slobode i koliko je kvalitet naših života drugačiji kada možemo slobodno da odlučujemo o našoj sudbini.
Već na samom početku pesme, Popa nam oslikava konja u punom kasu. Njegovih osam nogu su zapravo slikoviti prikaz stalnog kretanja, kasa, trke na koje je konj primoran, a koji u posmatračevom oku se oslikava kao da konj ima 8 nogu.
„Obično
Osam nogu ima“
Konj mora da se tako kreće jer ga na to tera čovek. Koji mu se „između vilica“ nastanio, koji ga je pokorio i pobedio i sada ga koristi kao njegovog slugu. Pokušao je konj da se bori za svoju slobodu, da ne dozvoli da mu stave okove, da pobegne od čoveka i njegove neprirodne želje da bude jedini vladalac u prirodi, od njegove opsesije da pokori sva živa bića kako bi mogao da ih koristi za njegove potrebe, ali nije uspeo. Čovek ga je nadjačao i pobedio, stvarajući svet gde nigde ne postoji mesto za slobodnog konja.
Prilikom te borbe, konj se raskrvario, borio se do poslednjeg atoma snage, čime nam pesnik dočarava s jedne strane jačinu čovekove želje da pokori ovo biće, a sa druge, volju duha i želju konja da ne bude pokoren.
„Između vilica
Čovek mu se nastanio
Sa svoje četiri strane sveta
Tada je gubicu raskrvavio“
Nekada davno, pre nego što je postao samo još jedna karika u čovekovom svetu i u svetu podređenom čoveku, konj je bio slobodan. I postojao je momenat kada je silno želeo da povrati svoju slobodu. Njegov borbeni duh ga nije napustio nakon što je zarobljen. Sanjao je o svojoj slobodi.
„Hteo je
Da pregrize tu stabljiku kukuruza“
Međutim, sve je to davno bilo. Malo po malo, konj se mirio sa svojom sudbinom i sa time da više neće biti slobodan. Mirio se da činjenicom da ne može više slobodno da juri poljima, da šeta svetom, da uživa u prirodi.
Na kraju, njegova volja je slomljena. On više nema nade da će ponovo biti slobodan. Zapada u neizmernu tugu, u tečko melanholično stanje, svestan da je osuđen da do kraja života slući čoveku i svim njegovim prohtevima. U njegovim lepim očima više nema sjaja, više nema borbenosti i bunta, on sada sa ugašenim pogledom samo sluša naređenja i postupa po njima. Svestan da njegovom ropstvu nikad neće doći kraj, jer ni putevi kojima je primoran da ide nemaju kraj, on se vuće, hoda, trči, kako mu naredi gazda. A sa sobom uvek nosi teret sveta i teret svoje sudbine.
„Davno je to bilo
U očima lepim
Tuga mu se zatvorila
u krug
Jer drum kraja nema
A celu zemlju treba
Za sobom vući“
Popa je uspeo da u krajnje „minimalističkom“, sažetom stilu koji je karakterističan za njega prenese čitav niz osećanja, da skrene pažnju da neke pojave u društvu i da nas podstakne da razmišljamo o nama i našem okruženju.
