Evo napokon da se javim sa mojom pricom iz porodilista. Nisam stigla da procitam sta se desava na forumu, moracu ovih dana da nadoknadim,
Napokon, rodilo se moj andjeo 18.8 u 8.45, operacija je protekla dobro i ja sam odmah nakon budjenja iz anestezije smestena u sobu sa 3 zene i 3 bebe. Bebe su non stop plakale, u sobi je bilo nepodnosljivo vruce, a ja tek probudjena iz anestezije nisam znala gde se nalazim. Ni dan danas nije mi jasno zasto se tek operisane zene smestaju u sobe sa bebama, a ne u posebne sobe gde je mir i tisina i gde bi se mogle natenane oporaviti. Bebu sam videla istog dana i redovno su je donosili par puta dnevno na druzenje.Pri tom mi niko nije napomenuo da bih trebala stavljati bebu na dojku, iako jos mleka nisam imala, radi podsticanja lucenja istog i vezbanja bebe da sisa. Treceg dana nakon porodjaja, ujutru su mi doneli bebu i ostavili je kod mene. Pokazali su mi kako da je presvucem i rekli da moram da je dojim. Ja tada jos nisam imala mleka, svega par kapi kolostruma koje sam teskom mukom pokusavala da izmlazam iz grudi. Sestre su samo govorile da moramo masirati dojke da ne dobijemo mastitis, a niko nam ni jednog trenutka nije pokazao kako. Beba je bila gladna i non stop je plakala. Kada sam ih zamolila da je dohrane uz objasnjenje da jos nemam mleka usledio je odgovor-Pedijatar je zabranio da se bebe dohranjuju, sve majke moraju da doje! To je za mene bio sok, plakala sam zajedno sa mojom bebom ceo dan. Da se nije pojavio moj doktor i naredio sestrama da nahrane bebu, mislim da bih poludela. Padalo mi je na pamet da mi muz prosvercuje flasicu sa mlekom u bolnicu. Samo nisam mogla da gledam svoje dete kako trpi gladno, a tolike godine sam se borila da ga dobijem.To je za mene bila teska trauma, koju nikada necu zaboraviti.
Sestre su bile vise nego uzasne, mada moram da priznam da je bilo par njih koje su bile divne i koje su htele da nahrane moju bebu. Govorile su kako se ne brinemo dovoljno dobro za bebe, a sve zene u sobi bile su porodjene carskim rezom i izmucene od operacije. Hranu su nam delili iz plasticnih kanti, sto je izgledalo uzasno, a mogu da zamislim koliko je bila bakterioloski ispravna!
Toalet smo delili sa zenama iz susedne sobe. Bio je uzasan, takodje, kante za smece praznile su se neredovno, bile su pune ulozaka, ma katastrofa. Na wc solji nije bilo daske, pa smo morali sedati direkt na wc skoljku, sto je naravno podrazumevalo prethodnu dezinfekciju i ciscenje iste. Koliko smo bile sposobne za takve rituale posle operacije, na zalost nikoga nije zanimalo. Ja sam se salila kako cu Somborskoj bolnici donirati daske za wc solje, posto su ocigledno deficitarne.
Jos moram da napomenem da kad god sam otisla u sestrinsku sobu da zamolim za pomoc oko dojenja ili da nesto pitam, gledale su me sa podsmehom i uvek je soba bila puna sestara koje nesto jedu i gledaju tv, uz odgovor da ce doci malo kasnije. Mali broj njih je hteo da zaista pomogne i izadje u susret, mozda dve ili tri sestre u celom porodilistu.
Srecom, zadrzala sam se svega 5 dana u bolnici. Poslednjeg dana sam samo molila Boga da me ne zadrze jos dan duze, jer bih poludela definitivno. Kad sam izlazila samo jedna misao mi je bila u glavi- Da ih moje oci vise nikada ne vide. I ne daj Boze nikome. Od najlepseg trenutka u zivotu napravili su mi horor film.
Sada smo kuci, dobro smo i uzivamo. Kad pogledam svog medenjaka jos ne mogu da verujem da je moj i da je konacno tu! Sada mi postupak vto izgleda tako dalek, kao da je neka druga zena prolazila kroz sve to umesto mene. Kao da se sve sto je bilo lose izbrisalo i napokon imam svoju bebu, koju u sali zovem buba!
Zelim vam svima da u srecu sto pre osetite!
Dunja 
