Meni ne treba nikakva potvrda klimanja glavom ti sam ovim potvrdjuješ ko si i kakav si a usput ne znam ni kojim krugovima pripadaš ali onaj članak je za Danteov 9 krug.
-
- Popularno:
- 20.oktobar 1944 – Operacija Beograd
- Tajna opstanka Venecije stara 1.600...
- Preminuo general Nebojša Pavković
- Zašto se prećutkuje Dan oslobođenja...
- Dirljiv susret Kraljeva i Novog Pazara:...
- Разведене жене - веза са њима
- Mali: Samo bez panike, predsedniku se...
- 7 erotskih filmova koji su seksipilniji...
- Tramp najavio ukidanje pomoći Kolumbiji...
- Zemlje EU bi danas trebale podržati...
Усташки злочини
- Začetnik teme дрињача
- Datum pokretanja
- stanje
Meni ne treba nikakva potvrda klimanja glavom ti sam ovim potvrdjuješ ko si i kakav si a usput ne znam ni kojim krugovima pripadaš ali onaj članak je za Danteov 9 krug.
Ja koliko se sećam sa tobom nisam ni razmenjivao mišljenje niti imao bilo kakav dijalog i ne znam što si se toliko unervozio sem ako se nisi identifikovao sa nekim nacističkim krugovima.
Major_Uzelac
Početnik
- Poruka
- 36
А неки хрвати данас тврде да је у Јасеновцу убијено од 50 000 - 60 000 људи,тако је мени причао један професор историје који предаје у Осијеку! Мислим стварно је јадно што умањују жртве!
Mladja elektricar
Zainteresovan član
- Poruka
- 116
Verovatno prave cifre postoje kod nemaca,ne treba zaboraviti da su oni sve pedantno zapisivali.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
umanjivanjem zrtava samo ponovo cine zlocin...al valjda treba sakriti, umanjiti sopstvenu sramotu iz proslosti ili sta vec...dokle ide hrvatski apsurd pokazale su tvrdnje Tudjmana da je broj srpskih zrtava od 30 000 - 40 000, a Jasenovac je bio radni logor, pa je neko ironicno na to dodao, Boze me prosti, da su ovi Srbi poginuli od povreda na radu...medjutim i dok su nemacki, jevrejski, cetnicki izvori procenjivali broj zrtava na nekoliko stotina hiljada pa do preko milion, a to je bila procena i same drzavne komisije Jugoslavije i Titovog biografija Dedijera, Hrvati se drze izvora koji se svode na popisane imenom i prezimenom...iako se zna da je arhiva Jasenovca unistavana dva puta i da su Vladimir Žerjavić i Bogoljub Kočović pretpostavljali pogresnu stopu rasta srpskog stanovnistva...
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Мученик Вукашин из Клепаца
О Вукашину, Србину из Херцеговине, мало се зна. Рођен је у херцеговачком селу Клепци крајем прошлог или почетком овог столећа. Почетком Другог светског рата усташе су га ухватиле и са осталим Србима тог краја одвеле у злогласни Јасеновац. После ужасних дана мучења, доведен је пред усташу који је требало да изврши егзекуцију и који је рекао да ће му поштедити живот ако гласно викне: "Живео поглавник Анте Павелић!" Вукашим је мирно одговорио: "Само ти, дјете, ради свој посао." Усташа му је одрезао уво и поновио свој захтев. Вукашин је поновио свој одговор. Потом му је одсекао и друго уво и нос и унаказио лице. После зликовачких речи да ускликне поглавнику, Вукашин је смирено поновио: "Само ти, дјете, ради свој посао!" Избезумљени усташа га је убио и потом полудео.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов српске православне цркве.
Исповедник Доситеј (Васић), митрополит загребачки
Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1887. године. Гимназију и богословију завршио је у родном граду, а Духовну академију са степеном богословља у Кијеву 1904. године Након двогодишњих студија богословских и философских наука на Берлинском универзитету, студирао је у Лајпцигу и експирименталну философију. Монашки постриг и чин јерођакона примио је још као ученик Богословије. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1907, а две године касније (1909) наставио је студије на Сорбони. Крајем 1910. године прешао је у Женеву где је боравио као све до објаве Балканског рата. Свети архијерејски синод изабрао га је маја 1913. године за епископа. Исте године, 25. маја посвећен је за епископа нишког. Почетком Првог светског рат, после низа неприлика, владика Доситеј је интерниран. У своју Епархију вратио се тек 1918. године. После нормализације стања, владика Доситеј је изабран за потпредседника Средишњег архијерејског сабора и у том својству је учествовао у преговорима са Цариградском патријаршијом. Три године провео је на мисионарском раду у Чехословачкој. За првог архијереја новоустројене Загребачке епархије постављен је 1931. године. Његов боравак у Загребу упамћен је по бројним каритативним делима. У овом граду основао је и православни манастир посвећен Светој Петки. Једно време администрирао је Горњокарловачком и Бањалучком епархијом, а помагао је и владици пакрачком Мирону у обављању епархијских послова. За време болести патријарха српског Варнаве, као најстарији члан Светог архијерејског синода водио је послове Српске цркве. После патријархове смрти, до избора новог патријарха 1938, владика Доситеј је администрирао Београдско-карловачком архепископијом.
По избијању Другог светског рата митрополит Доситеј је ухапшен и заточен у затвору загребачке полиције у Петрињској улици. Као тежак болесник премештен је у болницу где је мучен и злостављан од тамошњих часних сестара. Тако измучен, у бесвесном стању, стигао је у Београд, у манастир Ваведење, где га је брижно неговало сестринство овог манастира. Од тешких последица злостављања умро је 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведењу и сахрањен у порти овог манастира.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедање хришћанско-православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исоведник.
Свештеномученик Јоаникије (Липовац),
митрополит црногорско-приморски
Митрополит Јоаникије (световно име Јован), рођен је 16. фебруара 1880. у Столиви у Боки Которској, од оца Шпира и мајке Марије (Дамјановић). Основну школу завршио је у Прчњу, а класичну гимназију са матуром у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду. У Београду је положио и професорски испит из богословских предмета.
Рукоположен је и чин ђакона 8. новембра, а у чин свештеномонаха 10. новембра 1912. од епископа бококоторског и дубровачког Владимира. Од 1912. до 1918. био је капелан у Котору, а потом парох у Ластви. Од 1919. до 1925. године био је суплент Гимназије на Цетињу, затим у нижој женској школи и женској учитељској школи и Цетињској богословији. Од 1925. до 1940. био је професор Прве мушке гимназије у Београду.
Као удов протојереј, изабран је крајем 1939. за викарног епископа будимљанског. Монашки постриг и име Јоаникије примио је у манастируу Раковици од скопског митрополита Јосифа. За епископа је хиротонисан 11. фебруара 1940. у београдској Саборној цркви. Исте године 10. децембра, на ванредном заседању Светог архијерејског сабора, изабран је за митрополита црногорско-приморског.
Митрополит Јоаникије управљао је Црногорско-приморском епископијом у веома тешким временима. Његовим заузимањем Цетињска богословија је радила и опстојала у најтежим ратним временима. Својим свештеницима поручио је 20. јула 1942. године "да се клоне сваке политичке активности и да пазе на свој позив и достојанство". Због хапшења и прогањања свог свештенства покушао је да са седамдесет свештеника изађе из земље. Нажалост, није успео; сви су ухваћен код Зиданог Моста. Свештеници су стрељани, а митрополит Јоаникије је доведен у Аранђеловац где су га комунисти мучки убили. Место где почивају његови земни остаци је до данас остало непознато.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1999. године, митрополит црногорско-приморски проглашен је за свештеномученика а његово име је унето у Именослов српске цркве као свето.
О Вукашину, Србину из Херцеговине, мало се зна. Рођен је у херцеговачком селу Клепци крајем прошлог или почетком овог столећа. Почетком Другог светског рата усташе су га ухватиле и са осталим Србима тог краја одвеле у злогласни Јасеновац. После ужасних дана мучења, доведен је пред усташу који је требало да изврши егзекуцију и који је рекао да ће му поштедити живот ако гласно викне: "Живео поглавник Анте Павелић!" Вукашим је мирно одговорио: "Само ти, дјете, ради свој посао." Усташа му је одрезао уво и поновио свој захтев. Вукашин је поновио свој одговор. Потом му је одсекао и друго уво и нос и унаказио лице. После зликовачких речи да ускликне поглавнику, Вукашин је смирено поновио: "Само ти, дјете, ради свој посао!" Избезумљени усташа га је убио и потом полудео.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов српске православне цркве.
Исповедник Доситеј (Васић), митрополит загребачки
Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1887. године. Гимназију и богословију завршио је у родном граду, а Духовну академију са степеном богословља у Кијеву 1904. године Након двогодишњих студија богословских и философских наука на Берлинском универзитету, студирао је у Лајпцигу и експирименталну философију. Монашки постриг и чин јерођакона примио је још као ученик Богословије. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1907, а две године касније (1909) наставио је студије на Сорбони. Крајем 1910. године прешао је у Женеву где је боравио као све до објаве Балканског рата. Свети архијерејски синод изабрао га је маја 1913. године за епископа. Исте године, 25. маја посвећен је за епископа нишког. Почетком Првог светског рат, после низа неприлика, владика Доситеј је интерниран. У своју Епархију вратио се тек 1918. године. После нормализације стања, владика Доситеј је изабран за потпредседника Средишњег архијерејског сабора и у том својству је учествовао у преговорима са Цариградском патријаршијом. Три године провео је на мисионарском раду у Чехословачкој. За првог архијереја новоустројене Загребачке епархије постављен је 1931. године. Његов боравак у Загребу упамћен је по бројним каритативним делима. У овом граду основао је и православни манастир посвећен Светој Петки. Једно време администрирао је Горњокарловачком и Бањалучком епархијом, а помагао је и владици пакрачком Мирону у обављању епархијских послова. За време болести патријарха српског Варнаве, као најстарији члан Светог архијерејског синода водио је послове Српске цркве. После патријархове смрти, до избора новог патријарха 1938, владика Доситеј је администрирао Београдско-карловачком архепископијом.
По избијању Другог светског рата митрополит Доситеј је ухапшен и заточен у затвору загребачке полиције у Петрињској улици. Као тежак болесник премештен је у болницу где је мучен и злостављан од тамошњих часних сестара. Тако измучен, у бесвесном стању, стигао је у Београд, у манастир Ваведење, где га је брижно неговало сестринство овог манастира. Од тешких последица злостављања умро је 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведењу и сахрањен у порти овог манастира.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедање хришћанско-православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исоведник.
Свештеномученик Јоаникије (Липовац),
митрополит црногорско-приморски
Митрополит Јоаникије (световно име Јован), рођен је 16. фебруара 1880. у Столиви у Боки Которској, од оца Шпира и мајке Марије (Дамјановић). Основну школу завршио је у Прчњу, а класичну гимназију са матуром у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду. У Београду је положио и професорски испит из богословских предмета.
Рукоположен је и чин ђакона 8. новембра, а у чин свештеномонаха 10. новембра 1912. од епископа бококоторског и дубровачког Владимира. Од 1912. до 1918. био је капелан у Котору, а потом парох у Ластви. Од 1919. до 1925. године био је суплент Гимназије на Цетињу, затим у нижој женској школи и женској учитељској школи и Цетињској богословији. Од 1925. до 1940. био је професор Прве мушке гимназије у Београду.
Као удов протојереј, изабран је крајем 1939. за викарног епископа будимљанског. Монашки постриг и име Јоаникије примио је у манастируу Раковици од скопског митрополита Јосифа. За епископа је хиротонисан 11. фебруара 1940. у београдској Саборној цркви. Исте године 10. децембра, на ванредном заседању Светог архијерејског сабора, изабран је за митрополита црногорско-приморског.
Митрополит Јоаникије управљао је Црногорско-приморском епископијом у веома тешким временима. Његовим заузимањем Цетињска богословија је радила и опстојала у најтежим ратним временима. Својим свештеницима поручио је 20. јула 1942. године "да се клоне сваке политичке активности и да пазе на свој позив и достојанство". Због хапшења и прогањања свог свештенства покушао је да са седамдесет свештеника изађе из земље. Нажалост, није успео; сви су ухваћен код Зиданог Моста. Свештеници су стрељани, а митрополит Јоаникије је доведен у Аранђеловац где су га комунисти мучки убили. Место где почивају његови земни остаци је до данас остало непознато.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1999. године, митрополит црногорско-приморски проглашен је за свештеномученика а његово име је унето у Именослов српске цркве као свето.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Свештеномученик Петар (Зимоњић),
митрополит дабробосански
Митрополит Петар. син је војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Рођен је у Грахову, 24. јуна 1866. године. Богословију је учио у Рељеву (1883-1887), а Богословски факултет у Черновицама од 1887. до 1893. године. Монашки постриг примио је 6. септембра 1895. године. У чин ђакона рукоположен је 7. септембра, а у чин презвитера 8. септембра 1895. године. За суплента у Богословском училишту у Рељеву именован је октобра 1893, а годину дана касније постављен је за професора. Конзисторијални саветник у Сарајеву постао је 1901. На овом положају затекао га је избор за епископа захумско-херцеговачког. Хиротонисан је и устоличен у Мостару 9. јуна 1903. године. После упокојења митрополита дабробосанског Евгенија (Летице), постављен је краљевским указом од 7. новембра 1920. за митрополита ове епархије.
По избијању Другог светског рата, саветовано му је да се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: "Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подјелим, и према томе мора се са народом судбина дјелити и остати на своме мјесту." Доследно је бранио православну веру у српско писмо пред немачким Гестапом. Том безочном нападу, посебно забрани употребе ћирилице, одлучну улогу имао је римокатолички свештеник Божидар Брал, иначе усташки повереник за Босну и Херцеговину. Митрополит Петар ухапшен је 12. маја 1941. године и заточен у затвор "Беледија', а 15. маја исте године отпремљен је у загребачки затвор "Керестинац" где је добио број 29781. Ту је обријан и одузета су му сва епископска обележја. После тешких мука одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). По сведочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за пељење цигле. Међутим, није искључена и верзија да је митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, где је мучки пострадао.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, митрополит дабробосански Петар проглашен је за свештеномученика и причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере.
Српска црква га прославља треће недеље у месецу септембру.
Свештеномученик Платон (Јовановић),
епископ бањалучки
Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. По завршетку богословије, рукоположен је у чин ђакона и презвитера и послат 1896. у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља.
По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца, а убрзо за суплента у Београду. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.
За време рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији и помоћу својих веза у иностранству помага све оне који су били унесрећени, а нарочито сирочад и удовице. Управник манастирске штампарије у Сремским Карловцима и уредник "Гласника српске патријаршије" био је од 1932. до 1938. године. Поред својих редовних дужности у Сремским Карловцима, архимандрит Платон је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је 4. октобра исте године у Сремским Карловцима патријарх Варнава. За епископа охридско-битољског изабран је 1938, а годину дана касније премештен је у Бања луку. Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено (10. априла 1941) да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио: "Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за сво вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце. . ."
Када су 4. маја 1941. године епископу Платону наредили да напусти Бањалуку, по претњом да ће бити ухапшен ако то не учини, владика је замолио римокатоличког бискупа Јозу Гарића да интервенише код надлежног стожерника да му се омогући боравак још два-три дана како би се спреми за пут. Бискуп му је одговорио да буде миран и спокојан. Међутим, већ наредне ноћи (5. маја 1941), усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Ово гнусно дело извршио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Првобитно је сахрањен на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, епископ бањалучки Платон проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов светих Српске православне цркве.
Свештеномученик Сава (Трлајић),
епископ горњокарловачки
Епископ Сава (световно име Светозар), рођен је 19. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу.
Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода.
Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије.
Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са 2000 Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Платон.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик.
митрополит дабробосански
Митрополит Петар. син је војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Рођен је у Грахову, 24. јуна 1866. године. Богословију је учио у Рељеву (1883-1887), а Богословски факултет у Черновицама од 1887. до 1893. године. Монашки постриг примио је 6. септембра 1895. године. У чин ђакона рукоположен је 7. септембра, а у чин презвитера 8. септембра 1895. године. За суплента у Богословском училишту у Рељеву именован је октобра 1893, а годину дана касније постављен је за професора. Конзисторијални саветник у Сарајеву постао је 1901. На овом положају затекао га је избор за епископа захумско-херцеговачког. Хиротонисан је и устоличен у Мостару 9. јуна 1903. године. После упокојења митрополита дабробосанског Евгенија (Летице), постављен је краљевским указом од 7. новембра 1920. за митрополита ове епархије.
По избијању Другог светског рата, саветовано му је да се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: "Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подјелим, и према томе мора се са народом судбина дјелити и остати на своме мјесту." Доследно је бранио православну веру у српско писмо пред немачким Гестапом. Том безочном нападу, посебно забрани употребе ћирилице, одлучну улогу имао је римокатолички свештеник Божидар Брал, иначе усташки повереник за Босну и Херцеговину. Митрополит Петар ухапшен је 12. маја 1941. године и заточен у затвор "Беледија', а 15. маја исте године отпремљен је у загребачки затвор "Керестинац" где је добио број 29781. Ту је обријан и одузета су му сва епископска обележја. После тешких мука одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). По сведочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за пељење цигле. Међутим, није искључена и верзија да је митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, где је мучки пострадао.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, митрополит дабробосански Петар проглашен је за свештеномученика и причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере.
Српска црква га прославља треће недеље у месецу септембру.
Свештеномученик Платон (Јовановић),
епископ бањалучки
Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. По завршетку богословије, рукоположен је у чин ђакона и презвитера и послат 1896. у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља.
По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца, а убрзо за суплента у Београду. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.
За време рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији и помоћу својих веза у иностранству помага све оне који су били унесрећени, а нарочито сирочад и удовице. Управник манастирске штампарије у Сремским Карловцима и уредник "Гласника српске патријаршије" био је од 1932. до 1938. године. Поред својих редовних дужности у Сремским Карловцима, архимандрит Платон је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је 4. октобра исте године у Сремским Карловцима патријарх Варнава. За епископа охридско-битољског изабран је 1938, а годину дана касније премештен је у Бања луку. Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено (10. априла 1941) да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио: "Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за сво вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце. . ."
Када су 4. маја 1941. године епископу Платону наредили да напусти Бањалуку, по претњом да ће бити ухапшен ако то не учини, владика је замолио римокатоличког бискупа Јозу Гарића да интервенише код надлежног стожерника да му се омогући боравак још два-три дана како би се спреми за пут. Бискуп му је одговорио да буде миран и спокојан. Међутим, већ наредне ноћи (5. маја 1941), усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Ово гнусно дело извршио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Првобитно је сахрањен на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, епископ бањалучки Платон проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов светих Српске православне цркве.
Свештеномученик Сава (Трлајић),
епископ горњокарловачки
Епископ Сава (световно име Светозар), рођен је 19. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу.
Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода.
Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије.
Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са 2000 Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Платон.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Свештеномученик Бранко Добросављевић
Бранко Добросављевић рођен је 4. јануара 1886. године у Скадру код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије за испитом зрелости и богословију у Сремским Карловцима 1908. Рукоположен је за ђакона 15. марта, а за презвитера 22. марта 1909. Службовао је у парохијама у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом југословенске круне петог степена.
На Ђурђевдан 6. маја 1941. године - на дан своје Крсне славе - проту Бранка ухапсиле су усташе које је предводио Иван Шајфор из Вељуна. Тога дана ухапшено је преко 500 Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић Брда, и син проте Бранка Небојша. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну, а сутрадан (7. мај) одведени су и поубијани код Хрватског Благаја у шуми званој "Кестеновац." Усташе су натерале проту Бранка да своме живом сину чита опело. Године 1946, моченичке мошти проте Бранка и осталих страдалних Срба пренесене су у заједничку гробницу у Вељуну.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве прота Бранко Добросављевић проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов Српске цркве као свети.
Свештеномученик Георгије - Ђорђе Богић,
парох нашички
Ђорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум цримен (Загреб 1948, стр. 641-642): Ноћу 17. јуна 1941. године упао је у стан свештеника Богића Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање. Богић се покорио тој наредби и ушао у кола која су чекала пред његовим станом и одмах кренула у правцу поља. Тако је довезен до једног пашњака изван Нашица, код капеле светог Мартина, где је и убијен, пошто је претходно стављен на велике муке. Усташе су га везале за једно дрво и резале му и секле уши, нос, језик и браду са кожом. После овога ископали су му очи, псујући га најпогрднијим изразима. Напокон му је један усташа распорио груди и трбух и извадивши црева замотао их око врата. Тада је тек свештеник Богић потпуно клонуо, те су усташе пресекле конопац којим је био везан за дрво и он је пао на земљу, где су га најзад дотукли из пушака. За мученичко страдање главни кривац је римокатолички свештеник из Нашица Сидоније Шолц. Један од сведока је изјавио: "Он (фра Шолц) је на најзверскији начин дао убити нашег мјесног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га . . ." Тело свештеника Ђорђа остало је на том месту целу ноћ и сутра до поподне. Око 16 часова наређено је Циганима да га одвезу у колонију Брезик и сахране на гробљу.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, протојереј Георгије Ђорђе Богић, парох из Нашица, проглашен је за свештеномученика и унет као свети у Именослов Српске цркве.
Свештеномученик Рафаило (Момчиловић),
игуман манастира Шишатовца
Рафаило (у свету Герогије, Ђорђе) Момчиловић рођен је 23. априла 1875. године од оца Велимира и мајке Персиде, у бачком месту Дероње, где је завршио основну школу. Када је навршио десет година одлази у манастир Ковиљ, а потом у манастир Бођане. Монашки постриг примио је 26. октобра 1896. године у манастиру Манасији од игумана Мирона (Ђорђевића). Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила, 23. новембра 1896. године, за јерођакона. Упоредо са духовним узрастањем, Рафаило је усавршавао и сликарску вештину. Ликовно образовање стицао је у Београду, Москви и Италији. Урадио је иконостасе у црквама у Великој Крсни (1902), манастиру Раковици (1905/6), Пачиру и Горњем Ковиљу (1908-10) и у цркви Ружици у Београду (1925/6). Јеромонах Рафаило урадио је доста појединачних икона, затим портрета црквених личности, а био је и одличан пејзажиста.
Други светски рат архимандрит Рафаило дочекао је у манастиру Шишатовцу као игуман. Усташе су га ухапсиле, заједно са тројицом шишатовачких монаха, 25. августа 1941. и отпремили возом за Славонску Пожегу. Током путовања игуман Рафаило је мучен на разне начине: ударан разним предметима и чупана му је брада. У логору у Славонској Пожеги настављено је страдање свештеномонаха Рафаила. После незапамћених мука издахнуо је 3. септембра 1941. године. До данас није познато где је сахрањен.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар - дан постраданија.
Бранко Добросављевић рођен је 4. јануара 1886. године у Скадру код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије за испитом зрелости и богословију у Сремским Карловцима 1908. Рукоположен је за ђакона 15. марта, а за презвитера 22. марта 1909. Службовао је у парохијама у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом југословенске круне петог степена.
На Ђурђевдан 6. маја 1941. године - на дан своје Крсне славе - проту Бранка ухапсиле су усташе које је предводио Иван Шајфор из Вељуна. Тога дана ухапшено је преко 500 Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић Брда, и син проте Бранка Небојша. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну, а сутрадан (7. мај) одведени су и поубијани код Хрватског Благаја у шуми званој "Кестеновац." Усташе су натерале проту Бранка да своме живом сину чита опело. Године 1946, моченичке мошти проте Бранка и осталих страдалних Срба пренесене су у заједничку гробницу у Вељуну.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве прота Бранко Добросављевић проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов Српске цркве као свети.
Свештеномученик Георгије - Ђорђе Богић,
парох нашички
Ђорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум цримен (Загреб 1948, стр. 641-642): Ноћу 17. јуна 1941. године упао је у стан свештеника Богића Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање. Богић се покорио тој наредби и ушао у кола која су чекала пред његовим станом и одмах кренула у правцу поља. Тако је довезен до једног пашњака изван Нашица, код капеле светог Мартина, где је и убијен, пошто је претходно стављен на велике муке. Усташе су га везале за једно дрво и резале му и секле уши, нос, језик и браду са кожом. После овога ископали су му очи, псујући га најпогрднијим изразима. Напокон му је један усташа распорио груди и трбух и извадивши црева замотао их око врата. Тада је тек свештеник Богић потпуно клонуо, те су усташе пресекле конопац којим је био везан за дрво и он је пао на земљу, где су га најзад дотукли из пушака. За мученичко страдање главни кривац је римокатолички свештеник из Нашица Сидоније Шолц. Један од сведока је изјавио: "Он (фра Шолц) је на најзверскији начин дао убити нашег мјесног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га . . ." Тело свештеника Ђорђа остало је на том месту целу ноћ и сутра до поподне. Око 16 часова наређено је Циганима да га одвезу у колонију Брезик и сахране на гробљу.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, протојереј Георгије Ђорђе Богић, парох из Нашица, проглашен је за свештеномученика и унет као свети у Именослов Српске цркве.
Свештеномученик Рафаило (Момчиловић),
игуман манастира Шишатовца
Рафаило (у свету Герогије, Ђорђе) Момчиловић рођен је 23. априла 1875. године од оца Велимира и мајке Персиде, у бачком месту Дероње, где је завршио основну школу. Када је навршио десет година одлази у манастир Ковиљ, а потом у манастир Бођане. Монашки постриг примио је 26. октобра 1896. године у манастиру Манасији од игумана Мирона (Ђорђевића). Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила, 23. новембра 1896. године, за јерођакона. Упоредо са духовним узрастањем, Рафаило је усавршавао и сликарску вештину. Ликовно образовање стицао је у Београду, Москви и Италији. Урадио је иконостасе у црквама у Великој Крсни (1902), манастиру Раковици (1905/6), Пачиру и Горњем Ковиљу (1908-10) и у цркви Ружици у Београду (1925/6). Јеромонах Рафаило урадио је доста појединачних икона, затим портрета црквених личности, а био је и одличан пејзажиста.
Други светски рат архимандрит Рафаило дочекао је у манастиру Шишатовцу као игуман. Усташе су га ухапсиле, заједно са тројицом шишатовачких монаха, 25. августа 1941. и отпремили возом за Славонску Пожегу. Током путовања игуман Рафаило је мучен на разне начине: ударан разним предметима и чупана му је брада. У логору у Славонској Пожеги настављено је страдање свештеномонаха Рафаила. После незапамћених мука издахнуо је 3. септембра 1941. године. До данас није познато где је сахрањен.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар - дан постраданија.
Владан
Buduća legenda
- Poruka
- 37.700
Колико је Срба убијено, протерано, покатоличено у Хрватској најбоље говоре бројке.
Геноцид над Србима..700 хиљада мученика јасеновачких све је то део следеће приче.
На основу пописа становништва из 1941. године и информације коју је немачки обавештајац, као шеф немачког АБВЕРА у Загребу, од 14. јуна 1941. године, доставио Хитлеровом генералу Хорштенау, у Хрватској је 1941. године живело 3.068.000 Хрвата или 50,78 одсто, а 1991. године у Хрватској је живело 3.736.000 Хрвата или 78,1 одсто, значи 700.000 више.
На другој страни, у Хрватској је 1941. године живело 1.847.000 Срба или 30,50 одсто, да би по попису становништва 1991. године у Хрватској било 581.000 Срба или 12,1 одсто, и кад се томе додају Југословени, како су се изјашњавали углавном Срби, онда је у Хрватској 1991. године живело преко 800.000 Срба или 16,50 одсто, што је било за преко један милион мање Срба у односу на 1941. годину.
Међутим, ако ту успоредбу радимо са пописом становништва у Хрватској из 2001. године, кад је Срба било нешто преко 150.000 или између 3 и 4 одсто, што показује да је резултат по Србе у Хрватској поражавајући, јер их је у односу на 1941. годину мање за 1.500.000.
Структура становништва
Да су претходно изнете оцене потпуно тачне говоре подаци о структури становништва Хрватске из пописа 1971, 1981. и 1991. године.
Резултати пописа становништва 1971. године у Хрватској показују да је тада регистрован 4.426.421 становник, од којих су Хрвати чинили 3.513.647 или 79,38 одсто, Срби 626.789 или 14,15 одсто, Југословени 99.916 или 2,26 одсто, припадници других народа 189.869 или 4,2 одсто становника.
Пописом становништва 1981. године утврђено је да је у Хрватској живело 4.601.000 становника, од којих су Хрвати чинили 3.454.661 или 75,07 одсто, Срби 531.502 или 11,55 одсто, Југословени 404.847 или 8,8 одсто, припадници других народа 216.000 или 4,58 одсто.
На попису становништва из 1991. године национални састав становништва у Хрватској изгледао је овако: Хрвата 3.736.358 или 78,1 одсто, Срба 581.663 или 12,16 одсто, Југословена 224.336 или 4,7 одсто, припадника других народа 241.910 или 5,04 одсто, што значи да је у Хрватској 1991. године било укупно 4.784.264 становника.
Уз презентоване податке о броју и националном саставу становништва у Хрватској 1971, 1981. и 1991. године, износим податак о броју сеоских насеља у Хрватској, у којима су Срби чинили већину.
Званични подаци о демографским променама у Хрватској, показују да је у тој републици 1941. године живело 6.042.000 становника, а 50 година касније, односно 1991. године, 4.784.264 становника или 1.257.736 становника мање. Исти подаци показују да је у том временском интервалу број Хрвата порастао, а да су Срби потпуно уништени.
Геноцид над Србима..700 хиљада мученика јасеновачких све је то део следеће приче.
На основу пописа становништва из 1941. године и информације коју је немачки обавештајац, као шеф немачког АБВЕРА у Загребу, од 14. јуна 1941. године, доставио Хитлеровом генералу Хорштенау, у Хрватској је 1941. године живело 3.068.000 Хрвата или 50,78 одсто, а 1991. године у Хрватској је живело 3.736.000 Хрвата или 78,1 одсто, значи 700.000 више.
На другој страни, у Хрватској је 1941. године живело 1.847.000 Срба или 30,50 одсто, да би по попису становништва 1991. године у Хрватској било 581.000 Срба или 12,1 одсто, и кад се томе додају Југословени, како су се изјашњавали углавном Срби, онда је у Хрватској 1991. године живело преко 800.000 Срба или 16,50 одсто, што је било за преко један милион мање Срба у односу на 1941. годину.
Међутим, ако ту успоредбу радимо са пописом становништва у Хрватској из 2001. године, кад је Срба било нешто преко 150.000 или између 3 и 4 одсто, што показује да је резултат по Србе у Хрватској поражавајући, јер их је у односу на 1941. годину мање за 1.500.000.
Структура становништва
Да су претходно изнете оцене потпуно тачне говоре подаци о структури становништва Хрватске из пописа 1971, 1981. и 1991. године.
Резултати пописа становништва 1971. године у Хрватској показују да је тада регистрован 4.426.421 становник, од којих су Хрвати чинили 3.513.647 или 79,38 одсто, Срби 626.789 или 14,15 одсто, Југословени 99.916 или 2,26 одсто, припадници других народа 189.869 или 4,2 одсто становника.
Пописом становништва 1981. године утврђено је да је у Хрватској живело 4.601.000 становника, од којих су Хрвати чинили 3.454.661 или 75,07 одсто, Срби 531.502 или 11,55 одсто, Југословени 404.847 или 8,8 одсто, припадници других народа 216.000 или 4,58 одсто.
На попису становништва из 1991. године национални састав становништва у Хрватској изгледао је овако: Хрвата 3.736.358 или 78,1 одсто, Срба 581.663 или 12,16 одсто, Југословена 224.336 или 4,7 одсто, припадника других народа 241.910 или 5,04 одсто, што значи да је у Хрватској 1991. године било укупно 4.784.264 становника.
Уз презентоване податке о броју и националном саставу становништва у Хрватској 1971, 1981. и 1991. године, износим податак о броју сеоских насеља у Хрватској, у којима су Срби чинили већину.
Званични подаци о демографским променама у Хрватској, показују да је у тој републици 1941. године живело 6.042.000 становника, а 50 година касније, односно 1991. године, 4.784.264 становника или 1.257.736 становника мање. Исти подаци показују да је у том временском интервалу број Хрвата порастао, а да су Срби потпуно уништени.
Cartmanland
Poznat
- Poruka
- 8.032
Kad citam sve ovo, i kad se setim Jasenovackih zrtava, kad se setim Oluje, ne mogu da verujem da jos postoji veliki broj Srba jugonostalgicara koji su opet za stvaranje Jugoslavije. Nemam nista protiv Hrvata, ali ne zelim da Srbija i Hrvatska budu u opet nekoj zajednici. Osim u EU.
Hrvatska je u II sv ratu proterala preko 500 000 Srba, pobila i vise od toga, pocetkom 90-tih je u Hrvatskoj zivelo oko 750 000 Srba, danas ih zivi oko 100 000. Preko 600 000 je proterano. Prilikom raspada svake Jugoslavije, nova drzava Hrvatska je uvek gradjena na mrznji prema Srbima, posto nisu mogli da urade nista Srbima u Bg, Hrvatske vlasti su se svetile Srbima u Hrvatskoj.
Ali i dalje postoje Srbi koji su za zajednicku drzavu. Za neku novu Juggoslaviju.
Ja zaista ne razumem taj fenomen!
A mislim i da mnogi Hrvati to ne razumeju.
Hrvatska je u II sv ratu proterala preko 500 000 Srba, pobila i vise od toga, pocetkom 90-tih je u Hrvatskoj zivelo oko 750 000 Srba, danas ih zivi oko 100 000. Preko 600 000 je proterano. Prilikom raspada svake Jugoslavije, nova drzava Hrvatska je uvek gradjena na mrznji prema Srbima, posto nisu mogli da urade nista Srbima u Bg, Hrvatske vlasti su se svetile Srbima u Hrvatskoj.
Ali i dalje postoje Srbi koji su za zajednicku drzavu. Za neku novu Juggoslaviju.
Ja zaista ne razumem taj fenomen!
A mislim i da mnogi Hrvati to ne razumeju.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
samo budala može da bude za zajedničku državu....
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.340
R. Trivunčić u studiji „Jasenovac i jasenovački logori", 1974, kaže da je broj „od 700.000 uništenih ljudi-zatočenika vrlo realan"
"prvi logor smrti u Evropi koji je zaveo genocidni masakr"
U svojim beleškama Urlich von Hassel tvrdi da je Nezavisna država Hrvatska na zverski način progutala „1,8 Milionen Serben". Fikreta Jelić-Butić: „Ustaše i NDH", 1978, str. 166
"prvi logor smrti u Evropi koji je zaveo genocidni masakr"
U svojim beleškama Urlich von Hassel tvrdi da je Nezavisna država Hrvatska na zverski način progutala „1,8 Milionen Serben". Fikreta Jelić-Butić: „Ustaše i NDH", 1978, str. 166
Prof dr Smilja Avramov, svetski stručnjak za međunarodno pravo, koja je ceo svoj radni vek posvetila utemeljenju principa istine i pravde, nedavno je objavila studiju „Genocid u Jugoslaviji 1941-1945“ u kojoj nam otkriva jedan svet u kome smo živeli, a koji nismo poznavali. Delove iz studije Glas će objavljivati u nastavcima Fratar zločinac
U noći 30. maja italijanski vojnici naišli su u Medaku na leševe 80 masakriranih Srba. Komandant VI armijskog korpusa general Renco Dalmaco u svom izveštaju od 3. juna beleži masovna ubistva srpskog stanovništva, nečuven teror i bekstvo Srba i Jevreja u italijansku zonu. Italijanski komandant okruga izvestio je više vojne instance o progonu Srba u Livnu i okolini, o totalnoj nesigurnosti ljudi i njihovih dobara. On naglašava da je situacija pogoršana dolaskom u Livno dr Nikole Blaževića, delegata Glavnog ustaškog stana u Zagrebu. Odmah po njegovom dolasku 8. juna, streljano je u Livnu 12 Srba na čelu sa pravoslavnim sveštenikom, a sledećeg dana „ubijeni su mnogobrojni građani pravoslavne vere“. Izveštaji ove jedinice i tokom sledećih dana puni su podataka o zločinima sa imenima ubijenih Srba u Kninu, Gračacu, Stocu; u Gračacu ubijeno je 15 Srba, a 10. juna dva voda ustaša „obilazeći grad ispljuvali su sve Srbe koje su sreli“. U Gackom, dodaje se u izveštaju, „uhapšeno je 145 pravoslavaca koji su zatim sprovedeni u unutrašnjost Hrvatske“, gde im se gubi svaki trag. Komandant VI korpusa izvestio je Komandu 2. armije o masakru 35 građana 6. juna, koji su najpre ubijeni, a zatim bačeni u jamu rudnika u blizini Drniša, a drugih 30 odvedeno je u nepoznatom pravcu.
Karabinjeri koji su potom izvršili istragu konstatovali su sledeće: zatvorenike je autobusom prevezao šofer Andrija Maričić. Na lokalitetu Velušić-Promina otvorio je vrata i naredio da svi izađu, a zatim uzviknuo: „Pogledajte, ovo je vaše vječno prebivalište.“ LJudi su počeli da beže „ali bez rezultata, jer su vojnici otpočeli gađati iz mitraljeza, a potom su ih bacili u provaliju... Jama u koju su bačeni leševi ima jedan otvor radijusa od 2 metra i dubinu od oko 10 metara, a služila je za vađenje aluminijuma.“ Slede zatim imena ubijenih: Popović Mihailo, sveštenik, Cvetković Jovan, službenik itd, uz potpis komandanta grupe karabinjera kapetana Umberta Bonasisija. Ista vojna jedinica uputila je izveštaj o ubistvu 10 srpskih đaka-studenata na lokalitetu Brezik, a u distriktu Gospić italijanski vojnici pronašli su još 30. maja 20 ubijenih Srba. U šumi pokraj sela Raduk, prema Lovincu, glasi dalje izveštaj, ubijena je grupa Srba iz Knina i Gračaca, a „bajonetima je raznet Srbin Kolumbrija Savo“.
Na lokalitetu Vriban ubijena su 4 Srbina. Izveštaj završava konstatacijom „da se trenutno u Gospiću nalaze 220 zatočenih Srba, 24 komunista i 4 žene“. U jednom drugom izveštaju stoji. „Na stotine je umorenih u Ogulinu, Gospiću i Otočcu, a preostali Srbi pokušavali su da pobegnu u Italiju, ili Srbiju, i traže našu zaštitu...“
Naši vojnici, sa njihovom prirodnom istančanom intuicijom, drže se dostojanstveno u odnosu na ovu delikatnu situaciju.“ Komanda VI korpusa izveštava 18. juna o ogromnim proporcijama u progonu Srba, posebno o zločinima počinjenim u Topuskom i Velikoj Kladuši. Komanda karabinjera, pridodata 2. armiji, obavestila je o ubistvu 30 Srba iz Knina, među kojima je bilo dečaka od 14 godina, a zatim dodaje da je 21. juna grupa Srba prebegla u njihove kasarne i zatražila zaštitu. Istog dana pokupljeni su seljaci sa svojih njiva, a srpskim porodicama u gradu naređeno je da napuste svoje kuće; svi su se našli u sabirnom centru na periferiji grada. Proveli su noć na otvorenom polju, u samrtnom strahu od ustaškog nasilja. Slične scene opisane su i u mestu Radušiću. „Mnogo napora smo uložili, ali nismo uspeli da vlasti privedemo na jednu liniju razuma i logike“, završava svoj izveštaj komandant italijanskih karabinjera 24. juna 1941.
Legija karabinjera obavestila je 25. juna prefekturu u Zadru, da su ustaše podmetnule mine pod gomile ubijenih Srba u Kistanju, kako bi „sklonili leševe Srba ubijenih proteklih dana“. U istom mestu „ubili su 20 srpske dece“. Ustaški poručnik Antun Zlikorić, koji je uzeo učešća u masakru Srba u Mostaru, izjavio je italijanskom komandantu: „Srbi i Jevreji moraju biti svi ubijeni, u Hrvatskoj ne može ostati u životu ni jedan jedini.“ Izveštaji italijanskih okupacionih snaga, upućeni višim vojnim instancama, pisani su sa dubokim saosećanjem sa patnjama Srba i Jevreja. Često su ponavljane reči: „La scena pietosa...“
U noći 30. maja italijanski vojnici naišli su u Medaku na leševe 80 masakriranih Srba. Komandant VI armijskog korpusa general Renco Dalmaco u svom izveštaju od 3. juna beleži masovna ubistva srpskog stanovništva, nečuven teror i bekstvo Srba i Jevreja u italijansku zonu. Italijanski komandant okruga izvestio je više vojne instance o progonu Srba u Livnu i okolini, o totalnoj nesigurnosti ljudi i njihovih dobara. On naglašava da je situacija pogoršana dolaskom u Livno dr Nikole Blaževića, delegata Glavnog ustaškog stana u Zagrebu. Odmah po njegovom dolasku 8. juna, streljano je u Livnu 12 Srba na čelu sa pravoslavnim sveštenikom, a sledećeg dana „ubijeni su mnogobrojni građani pravoslavne vere“. Izveštaji ove jedinice i tokom sledećih dana puni su podataka o zločinima sa imenima ubijenih Srba u Kninu, Gračacu, Stocu; u Gračacu ubijeno je 15 Srba, a 10. juna dva voda ustaša „obilazeći grad ispljuvali su sve Srbe koje su sreli“. U Gackom, dodaje se u izveštaju, „uhapšeno je 145 pravoslavaca koji su zatim sprovedeni u unutrašnjost Hrvatske“, gde im se gubi svaki trag. Komandant VI korpusa izvestio je Komandu 2. armije o masakru 35 građana 6. juna, koji su najpre ubijeni, a zatim bačeni u jamu rudnika u blizini Drniša, a drugih 30 odvedeno je u nepoznatom pravcu.
Karabinjeri koji su potom izvršili istragu konstatovali su sledeće: zatvorenike je autobusom prevezao šofer Andrija Maričić. Na lokalitetu Velušić-Promina otvorio je vrata i naredio da svi izađu, a zatim uzviknuo: „Pogledajte, ovo je vaše vječno prebivalište.“ LJudi su počeli da beže „ali bez rezultata, jer su vojnici otpočeli gađati iz mitraljeza, a potom su ih bacili u provaliju... Jama u koju su bačeni leševi ima jedan otvor radijusa od 2 metra i dubinu od oko 10 metara, a služila je za vađenje aluminijuma.“ Slede zatim imena ubijenih: Popović Mihailo, sveštenik, Cvetković Jovan, službenik itd, uz potpis komandanta grupe karabinjera kapetana Umberta Bonasisija. Ista vojna jedinica uputila je izveštaj o ubistvu 10 srpskih đaka-studenata na lokalitetu Brezik, a u distriktu Gospić italijanski vojnici pronašli su još 30. maja 20 ubijenih Srba. U šumi pokraj sela Raduk, prema Lovincu, glasi dalje izveštaj, ubijena je grupa Srba iz Knina i Gračaca, a „bajonetima je raznet Srbin Kolumbrija Savo“.
Na lokalitetu Vriban ubijena su 4 Srbina. Izveštaj završava konstatacijom „da se trenutno u Gospiću nalaze 220 zatočenih Srba, 24 komunista i 4 žene“. U jednom drugom izveštaju stoji. „Na stotine je umorenih u Ogulinu, Gospiću i Otočcu, a preostali Srbi pokušavali su da pobegnu u Italiju, ili Srbiju, i traže našu zaštitu...“
Naši vojnici, sa njihovom prirodnom istančanom intuicijom, drže se dostojanstveno u odnosu na ovu delikatnu situaciju.“ Komanda VI korpusa izveštava 18. juna o ogromnim proporcijama u progonu Srba, posebno o zločinima počinjenim u Topuskom i Velikoj Kladuši. Komanda karabinjera, pridodata 2. armiji, obavestila je o ubistvu 30 Srba iz Knina, među kojima je bilo dečaka od 14 godina, a zatim dodaje da je 21. juna grupa Srba prebegla u njihove kasarne i zatražila zaštitu. Istog dana pokupljeni su seljaci sa svojih njiva, a srpskim porodicama u gradu naređeno je da napuste svoje kuće; svi su se našli u sabirnom centru na periferiji grada. Proveli su noć na otvorenom polju, u samrtnom strahu od ustaškog nasilja. Slične scene opisane su i u mestu Radušiću. „Mnogo napora smo uložili, ali nismo uspeli da vlasti privedemo na jednu liniju razuma i logike“, završava svoj izveštaj komandant italijanskih karabinjera 24. juna 1941.
Legija karabinjera obavestila je 25. juna prefekturu u Zadru, da su ustaše podmetnule mine pod gomile ubijenih Srba u Kistanju, kako bi „sklonili leševe Srba ubijenih proteklih dana“. U istom mestu „ubili su 20 srpske dece“. Ustaški poručnik Antun Zlikorić, koji je uzeo učešća u masakru Srba u Mostaru, izjavio je italijanskom komandantu: „Srbi i Jevreji moraju biti svi ubijeni, u Hrvatskoj ne može ostati u životu ni jedan jedini.“ Izveštaji italijanskih okupacionih snaga, upućeni višim vojnim instancama, pisani su sa dubokim saosećanjem sa patnjama Srba i Jevreja. Često su ponavljane reči: „La scena pietosa...“
Kada je 16. aprila stigao u Zagreb general Glaise von Horstenau, u grad je ušao i Ante Pavelić. Pavelićev prvi akt bila je naredba da na teritoriji NDH važe ratni zakoni italijanske i nemačke vojne sile i da nemački i italijanski komandanti imaju punu vlast na ovom području.
Nadbiskup Stepinac nije časio ni časa već je otišao u Banske dvore, gde je Ante Pavelić otvorio svoju kancelariju, i izrazio svoju punu podršku ustaškoj državi, što je objavljeno u tadašnjoj ustaškoj i katoličkoj štampi.U četvrtom tomu Stepinčevog dnevnika na stranama 205, 206, i 207. pod datumom od 27. april 1941. govori se šta se zbilo tokom te posete. Jedna od ključnih tvrdnji je da se Pavelić obavezao Stepincu da će istrebiti starokatolike kao i srpsku pravoslavnu crkvu. „Prvih dana nakon povratka poglavnika imao je nadbiskup prvi sastanak s njime u nekadanjim Banskim dvorima“... „Nadbiskup mu je zaželio Božji blagoslov u radu“.
„Poglavnik je, kada je nadbiskup svršio, odgovorio da želi u svemu ići naruku Katoličkoj crkvi. I nadalje da neće biti tolerantan prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi jer to za njega nije crkva nego politička organizacija. Iz svega je nadbiskup dobio dojam, da je poglavnik iskreni katolik i da će crkva imati slobodu u svojem djelovanju, iako se nadbiskup ne podaje iluziji da bi sve moglo ići bez poteškoća“.
O sastanku nadbiskupa s Pavelićem, pod datumom, 27. aprila 1941, u dnevniku stoji i ovo:
„Iz Beograda je stigao u Zagreb auditor nuncijature za put u Rim. Navratio je nadbiskupu na prolazu i tom prilikom mu je nadbiskup razložio situaciju i zamolio da ode do svetog oca, te mu usmeno sve razloži, kad je poštanski saobraćaj nemoguć. Nadbiskup je preporučio najtoplije, da do uspostave, odnosno priznanja de fakto Države Hrvatske sa strane Svete stolice, dođe što prije“...
„Nakon razgovora sa auditorom nuncijature otišao je nadbiskup do poglavnika i saopćio mu, da je poduzeo korake da dođe do prvog kontakta između Svete stolice i Nezavisne Države Hrvatske. Poglavnik je pozorno slušao.“ (Beleška je pisana rukom ceremonijara Cvetana.)
Odgovor od pape Pija DžII stigao je posle dve nedelje. U četvrtom tomu Stepinčevog dnevnika na strani 216 zapisano je:
„Iz Rima se vratio auditor nuncijature u Beogradu i svratio se k nadbiskupu da mu referira o razgovoru sa svetim ocem. Rekao je da je sveti otac pažljivo slušao, a onda rekao auditoru, neka kaže nadbiskupu da pošalje pismeni referat u Rim što prije. Tom zgodom rekao je sveti otac, da bi inicijativa za uspostavu diplomatskih odnosa morala doći sa strane vlade, a Sveta stolica nije do sada ništa primila.“
Sveti oče!
Kad je dakle blaga providnost Božja dala, da preuzmem kormilo svojega naroda i svoje domovine, čvrsto sam odlučio i žarko želim, da hrvatski narod, vjeran svojoj davnoj prošlosti, ostane vjeran i u budućnosti Svetom apostolu Petru i njegovim nasljednicima, a naša domovina, prožeta evanđeoskim zakonom, postane Kristovo kraljevstvo. U tom zaista velikom djelu živo molim pomoć Tvoje svetosti. A takovom pomoću smatram ponajprije to, da Tvoja svetost vrhovnim svojim apostolskim ugledom prizna našu državu, zatim da se udostoji što prije mi poslati svojega zamjenika, koji će mi pomagati Tvojim očinskim savjetima, te napokon da meni i narodu mojem udjeli apostolski blagoslov. Klečeći do nogu Tvoje svetosti ljubim posvećenu desnu kao najposlušniji sin svetosti Tvoje...“
Dana 18. u maju 1941. godine nakon ceremonije predavanja „hrvatske krune“ savojskom princu vojvodi od Spoleta koji je pristao da se nazove Tomislavom II, papa je primio i Pavelića istoga dana. Audijencija je bila dvostruka: jedna specijalno za Pavelića, a druga za Pavelića i čitavu njegovu svitu ministara, generala, dostojanstvenika, koja ga je pratili u Rim. U Pavelićevoj sviti je bio i jedan biskup iz Zagreba, Franjo Salis.
Nadbiskup Stepinac nije časio ni časa već je otišao u Banske dvore, gde je Ante Pavelić otvorio svoju kancelariju, i izrazio svoju punu podršku ustaškoj državi, što je objavljeno u tadašnjoj ustaškoj i katoličkoj štampi.U četvrtom tomu Stepinčevog dnevnika na stranama 205, 206, i 207. pod datumom od 27. april 1941. govori se šta se zbilo tokom te posete. Jedna od ključnih tvrdnji je da se Pavelić obavezao Stepincu da će istrebiti starokatolike kao i srpsku pravoslavnu crkvu. „Prvih dana nakon povratka poglavnika imao je nadbiskup prvi sastanak s njime u nekadanjim Banskim dvorima“... „Nadbiskup mu je zaželio Božji blagoslov u radu“.
„Poglavnik je, kada je nadbiskup svršio, odgovorio da želi u svemu ići naruku Katoličkoj crkvi. I nadalje da neće biti tolerantan prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi jer to za njega nije crkva nego politička organizacija. Iz svega je nadbiskup dobio dojam, da je poglavnik iskreni katolik i da će crkva imati slobodu u svojem djelovanju, iako se nadbiskup ne podaje iluziji da bi sve moglo ići bez poteškoća“.
O sastanku nadbiskupa s Pavelićem, pod datumom, 27. aprila 1941, u dnevniku stoji i ovo:
„Iz Beograda je stigao u Zagreb auditor nuncijature za put u Rim. Navratio je nadbiskupu na prolazu i tom prilikom mu je nadbiskup razložio situaciju i zamolio da ode do svetog oca, te mu usmeno sve razloži, kad je poštanski saobraćaj nemoguć. Nadbiskup je preporučio najtoplije, da do uspostave, odnosno priznanja de fakto Države Hrvatske sa strane Svete stolice, dođe što prije“...
„Nakon razgovora sa auditorom nuncijature otišao je nadbiskup do poglavnika i saopćio mu, da je poduzeo korake da dođe do prvog kontakta između Svete stolice i Nezavisne Države Hrvatske. Poglavnik je pozorno slušao.“ (Beleška je pisana rukom ceremonijara Cvetana.)
Odgovor od pape Pija DžII stigao je posle dve nedelje. U četvrtom tomu Stepinčevog dnevnika na strani 216 zapisano je:
„Iz Rima se vratio auditor nuncijature u Beogradu i svratio se k nadbiskupu da mu referira o razgovoru sa svetim ocem. Rekao je da je sveti otac pažljivo slušao, a onda rekao auditoru, neka kaže nadbiskupu da pošalje pismeni referat u Rim što prije. Tom zgodom rekao je sveti otac, da bi inicijativa za uspostavu diplomatskih odnosa morala doći sa strane vlade, a Sveta stolica nije do sada ništa primila.“
Sveti oče!
Kad je dakle blaga providnost Božja dala, da preuzmem kormilo svojega naroda i svoje domovine, čvrsto sam odlučio i žarko želim, da hrvatski narod, vjeran svojoj davnoj prošlosti, ostane vjeran i u budućnosti Svetom apostolu Petru i njegovim nasljednicima, a naša domovina, prožeta evanđeoskim zakonom, postane Kristovo kraljevstvo. U tom zaista velikom djelu živo molim pomoć Tvoje svetosti. A takovom pomoću smatram ponajprije to, da Tvoja svetost vrhovnim svojim apostolskim ugledom prizna našu državu, zatim da se udostoji što prije mi poslati svojega zamjenika, koji će mi pomagati Tvojim očinskim savjetima, te napokon da meni i narodu mojem udjeli apostolski blagoslov. Klečeći do nogu Tvoje svetosti ljubim posvećenu desnu kao najposlušniji sin svetosti Tvoje...“
Dana 18. u maju 1941. godine nakon ceremonije predavanja „hrvatske krune“ savojskom princu vojvodi od Spoleta koji je pristao da se nazove Tomislavom II, papa je primio i Pavelića istoga dana. Audijencija je bila dvostruka: jedna specijalno za Pavelića, a druga za Pavelića i čitavu njegovu svitu ministara, generala, dostojanstvenika, koja ga je pratili u Rim. U Pavelićevoj sviti je bio i jedan biskup iz Zagreba, Franjo Salis.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
dokumentarni film o zločinačkoj ustaškoj tvorevini pod nazivom Bog i hrvati, posvecen svim žrtvama ustaškog genocida 1941-45.
https://video.google.com/videoplay?docid=7382152105195322675
https://video.google.com/videoplay?docid=7382152105195322675
Da spomenemo ovde, ako je to od značaja, da je u toj staroj pravoslavnoj crkvi u Glini, leta Gospodnjeg 1846., po prvi put izvedena "Lijepa naša domovino" Antuna Mihanovića, koju je te godine "uglazbio" Srbin iz Gline Josif Runjanin a otpevao je srpski pravoslavni hor iz Gline. No, vremena i običaji su se zatim promenuli/.
Pokolj nevinih Srba iz Banije i Korduna u staroj glinskoj crkvi izvršen je na način koji najkarakterističnije svedoči o čudovišnosti jedne paklene mašine smrti koja se zvala "Nezavisna Država Hrvatska". Stravični pokolj Srba u Glinskoj crkvi izvršen je prvih dana avgusta 1941. Prethodno su mirni i bezazleni Srpski seljaci iz okolnih sela sreza Vrginmost najnečovečnije i najbezočnije, upravo pakleno i demonski izigrani i prevareni. Sa njima, njihovim savestima i dušama ustaše su se hteli užasno poigrati smišljenom propagandom u "prekrštavanju pravoslavaca na katoličku vjeru". Pozvali su ih da 2. avgusta 41. /na pravoslavnog Svetog Iliju/ dođu na skup u Vrginmost, gde će, tobože, nad njima izvršiti rimokatolički župnici "prekrst", pa će posle "slobodno živjeti... ravnopravni sa Hrvatima". U razgovorima po selima, po svedočenju očevidaca, nije među Srbima postignut nikakav dogovor, ni saglasnost na prekrštavanje. Ljudi su jednostavno došli u Vrginmost da vide šta će biti, a nisu ni mogli ne doći, jer su mnogi direktnim hvatanjem i nasilnim odvođenjem dovedeni u Glinu.
U Vrginmostu je bilo sakupljeno preko 2.000 Srba, sve muškaraca od 16 do 60 godina. Odatle su ih počeli trpati u zatvorene kamione i odvoziti u Glinu. Druge grupe Srba iz okolnih sela doveli su u Topusko, pa onda kamionima i vozom odvezli u Glinu.
Po svedočenju naroda, a i po kasnijem priznanju nekih ustaša, Glina je skoro od samog početka zavođenja strahovlade N. D. Hrvatske postala mesto likvidiranja na stotine i stotine Srba iz Banije i Korduna. Po nekim svedočenjima, već u noći između 12. i 13. maja 41. godine bio je pokolj 300 Srba u Glini, u okolini, možda i u samoj Glinskoj crkvi, jer "ona je već od dolaska ustaša na vlast služila kao zatvor i klanica ljudi", kako je zabeležio jedan od svedoka. Glavni zločin u Glinskoj crkvi, kao što rekosmo, izvršen je početkom avgusta, počevši od praznika Svetog Ilije /"Krvavi Sveti Ilija"/.
O tom zločinu u Glinskoj crkvi postoji i lično svedočenje jednog preživelog Srbina, a i kasnija priznanja na sudu nekih od ustaša. Tako, u svome saslušanju pred Državnom komisijom za utvrđivanje zločina /Saopštenje br. 33/, Dragan Bakić je rekao:
"Na 1. i 2. avgusta 1941. godine, proglasio je po selima općine Čemernica općinski načelnik Živčić Josip, da svi Srbi muškarci, u starosti od 16 do 60 godina, moraju na 3. avgust 1941. godine neizostavno doći u Vrgin Most, gde će ih dočekati
rimokatolički župnik i prevesti ih u rimokatoličku veru. Tada niko više neće smeti dirati u pokrštene Srbe i oni će biti ravnopravni sa Hrvatima. U naredbi je ujedno stajalo da svi Srbi, koji taj dan ne dođu u Vrgin Most na pokrštenje, biti će kod kuće ubijeni. I u drugim općinama sreza Vrgin Most objavljena je istodobno ista naredba. Na 3. avgusta 1941. godine oko 1.500 Srba iz općine Čemerno otišlo je u Vrgin Most. Isti dan došlo je u Vrgin Most i iz drugih općina oko 700 Srba, tako da ih je skupa došlo tada u Vrgin Most oko 2.200. Kada su se Srbi tako skupili i čekali na pokrštavanje, najednom su ih opkolili naoružane ustaše. Ustaše su bili u velikom broju, i naoružani vojničkim puškama i mitraljezima terali Srbe u sokolanu. Srbi su tada slutili da im se sprema pokolj, pa ih je oko 400 uspelo pobeći, a oko 1.800 je saterano u sokolanu. Tu su ih držali pod stražom celu noć, a sutradan je došlo u Vrgin Most 25 teretnih kamiona, u koje su strpali ove Srbe, odvezli ih u Glinu i odveli u pravoslavnu crkvu". O istome svedoči i Antun Gregurić u svojoj izjavi: "Vidio sam kako su kamionima vodili Srbe u crkvu /u Glini/, a još prije pokolja odvozili su iz crkve kamionima žive ljude, te su ih ubijali u Glinskom Novom Selu"
Pokolj nevinih Srba iz Banije i Korduna u staroj glinskoj crkvi izvršen je na način koji najkarakterističnije svedoči o čudovišnosti jedne paklene mašine smrti koja se zvala "Nezavisna Država Hrvatska". Stravični pokolj Srba u Glinskoj crkvi izvršen je prvih dana avgusta 1941. Prethodno su mirni i bezazleni Srpski seljaci iz okolnih sela sreza Vrginmost najnečovečnije i najbezočnije, upravo pakleno i demonski izigrani i prevareni. Sa njima, njihovim savestima i dušama ustaše su se hteli užasno poigrati smišljenom propagandom u "prekrštavanju pravoslavaca na katoličku vjeru". Pozvali su ih da 2. avgusta 41. /na pravoslavnog Svetog Iliju/ dođu na skup u Vrginmost, gde će, tobože, nad njima izvršiti rimokatolički župnici "prekrst", pa će posle "slobodno živjeti... ravnopravni sa Hrvatima". U razgovorima po selima, po svedočenju očevidaca, nije među Srbima postignut nikakav dogovor, ni saglasnost na prekrštavanje. Ljudi su jednostavno došli u Vrginmost da vide šta će biti, a nisu ni mogli ne doći, jer su mnogi direktnim hvatanjem i nasilnim odvođenjem dovedeni u Glinu.
U Vrginmostu je bilo sakupljeno preko 2.000 Srba, sve muškaraca od 16 do 60 godina. Odatle su ih počeli trpati u zatvorene kamione i odvoziti u Glinu. Druge grupe Srba iz okolnih sela doveli su u Topusko, pa onda kamionima i vozom odvezli u Glinu.
Po svedočenju naroda, a i po kasnijem priznanju nekih ustaša, Glina je skoro od samog početka zavođenja strahovlade N. D. Hrvatske postala mesto likvidiranja na stotine i stotine Srba iz Banije i Korduna. Po nekim svedočenjima, već u noći između 12. i 13. maja 41. godine bio je pokolj 300 Srba u Glini, u okolini, možda i u samoj Glinskoj crkvi, jer "ona je već od dolaska ustaša na vlast služila kao zatvor i klanica ljudi", kako je zabeležio jedan od svedoka. Glavni zločin u Glinskoj crkvi, kao što rekosmo, izvršen je početkom avgusta, počevši od praznika Svetog Ilije /"Krvavi Sveti Ilija"/.
O tom zločinu u Glinskoj crkvi postoji i lično svedočenje jednog preživelog Srbina, a i kasnija priznanja na sudu nekih od ustaša. Tako, u svome saslušanju pred Državnom komisijom za utvrđivanje zločina /Saopštenje br. 33/, Dragan Bakić je rekao:
"Na 1. i 2. avgusta 1941. godine, proglasio je po selima općine Čemernica općinski načelnik Živčić Josip, da svi Srbi muškarci, u starosti od 16 do 60 godina, moraju na 3. avgust 1941. godine neizostavno doći u Vrgin Most, gde će ih dočekati
rimokatolički župnik i prevesti ih u rimokatoličku veru. Tada niko više neće smeti dirati u pokrštene Srbe i oni će biti ravnopravni sa Hrvatima. U naredbi je ujedno stajalo da svi Srbi, koji taj dan ne dođu u Vrgin Most na pokrštenje, biti će kod kuće ubijeni. I u drugim općinama sreza Vrgin Most objavljena je istodobno ista naredba. Na 3. avgusta 1941. godine oko 1.500 Srba iz općine Čemerno otišlo je u Vrgin Most. Isti dan došlo je u Vrgin Most i iz drugih općina oko 700 Srba, tako da ih je skupa došlo tada u Vrgin Most oko 2.200. Kada su se Srbi tako skupili i čekali na pokrštavanje, najednom su ih opkolili naoružane ustaše. Ustaše su bili u velikom broju, i naoružani vojničkim puškama i mitraljezima terali Srbe u sokolanu. Srbi su tada slutili da im se sprema pokolj, pa ih je oko 400 uspelo pobeći, a oko 1.800 je saterano u sokolanu. Tu su ih držali pod stražom celu noć, a sutradan je došlo u Vrgin Most 25 teretnih kamiona, u koje su strpali ove Srbe, odvezli ih u Glinu i odveli u pravoslavnu crkvu". O istome svedoči i Antun Gregurić u svojoj izjavi: "Vidio sam kako su kamionima vodili Srbe u crkvu /u Glini/, a još prije pokolja odvozili su iz crkve kamionima žive ljude, te su ih ubijali u Glinskom Novom Selu"
Najpotresnije je svakako lično svedočanstvo jednog stradalnika Srbina, tada u crkvi poluzaklanog, no ipak na čudan način preživelog Ljubana Jednaka, iz sela Gornjeg Selišta kod Gline /iz čijeg sela i familije zaklano je tada u crkvi na desetine ljudi/. Njegovo svedočanstvo o "tada nastalom sveopštem klanju" u Glinskoj crkvi
Veoma je karakterističan i opis zločina u Glinskoj crkvu sadržan u priznanju jednoga od ustaških učesnika u tome klanju nevinih Srba, Himlije Berberovića iz Bosanskog Novog.Po njemu, klanje nevinih žrtava u Glinskom pravoslavnom hramu vršeno je noću, od deset uveče do dva po ponoći, i bilo je 7-8 puta, to jest nekoliko dana. Klani su najpre samo muškarci, a kasnije su dovođene na klanje i žene i deca.
U ovom pokolju pravoslavnih hrišćana u hramu Božjem, zlodelu kojem nije ravno ni Dioklecijanovo ubijanje hrišćana u Nikomidijskom hramu /početkom 4. veka/, jedna od prvih žrtava bio je i paroh Glinski, Bogdan Opačić, koji je i život i dušu svoju položio sa vernicima i za vernike svoje, koji se ipak nisu odrekli vere svoje pravoslavne i krsta sa tri prsta. Treba spomenuti ovde i svetli primer glinskog župnika Franca Žužeka, Slovenca po narodnosti, koji je tih kobnih dana 41. nastojao da spasava, koliko može, pravoslavne Srbe od sigurne smrti.
Veoma je karakterističan i opis zločina u Glinskoj crkvu sadržan u priznanju jednoga od ustaških učesnika u tome klanju nevinih Srba, Himlije Berberovića iz Bosanskog Novog.Po njemu, klanje nevinih žrtava u Glinskom pravoslavnom hramu vršeno je noću, od deset uveče do dva po ponoći, i bilo je 7-8 puta, to jest nekoliko dana. Klani su najpre samo muškarci, a kasnije su dovođene na klanje i žene i deca.
U ovom pokolju pravoslavnih hrišćana u hramu Božjem, zlodelu kojem nije ravno ni Dioklecijanovo ubijanje hrišćana u Nikomidijskom hramu /početkom 4. veka/, jedna od prvih žrtava bio je i paroh Glinski, Bogdan Opačić, koji je i život i dušu svoju položio sa vernicima i za vernike svoje, koji se ipak nisu odrekli vere svoje pravoslavne i krsta sa tri prsta. Treba spomenuti ovde i svetli primer glinskog župnika Franca Žužeka, Slovenca po narodnosti, koji je tih kobnih dana 41. nastojao da spasava, koliko može, pravoslavne Srbe od sigurne smrti.
Jezivo svjedočanstvo Ljubana Jednaka o Glini
Iznosimo ovdje iskaz seljaka Ljubana Jednaka iz Selišta (Banija) Ljuban je jedina preživjela žrtva strašnog pokolja u Glinskoj srpskoj crkvi. Kao što je poznato, pokolj, koji su ustaše izvršili u crkvi u Glini mjeseca augusta god. 1941., bio je jedan od prvih ovakvih pokolja u Hrvatskoj. Iza toga slijedilo je masovno ubijanje Srba u Baniji, Kordunu, Slavoniji, Lici.
Evo strašnog svjedočanstva i optužbe Ljubana Jednaka. On je o svojim doživljajima one jezovite noći pričao jednostavnim riječima, bez uzbuđivanja. Njegove jednostavne riječi bile su prodorne, strašne Govorio je tiho i sabrano, ali njegovi su prsti nervozno lupkali po stolu:
- "Evo, kako je to bilo - započe Ljuban; - 29. avgusta 1941. sjedio sam kod kuće, u Selištu. Ljudi su u selu i okolici bili zaplašeni, jer su kolali glasovi, da ustaše ubijaju sve Srbe iznad 16 godina. Bili smo svi na oprezu. Svakog su dana dolazile nove vijesti o namjerama ustaša. Govorilo se, da su sad ovdje, sad tamo nekoga ubili. Ali ništa se pouzdano nije znalo, i ljudi nisu vjerovali da su glasine istinite.
29. avgusta nahrupili su iznenada ustaše u selo. Nastala je kuknjava i plač. Iz svih su kuća izvlačili muškarce. Uspio sam se provući i pobjegao sam u Balinac. Tek što sam se malko smirio u jednoj kući, kad dođe jedna baba: "Bježite, evo ustaša"!
Opet sam pobjegao, ovaj put u Gređane. Tamo su mi rekli, da su me ustaše već tražili. Iz ovog su sela već bili odvedeni svi muškarci iznad 16 godina. Bilo je među njima i staraca od 80 godina. Strah i užas zavladao je selom. Niko nije znao, šta će biti s odvedenima. Majke i žene su naricale i proklinjale.
Sakrio sam se bio za neko vrijeme i razmišljao, šta da radim. Odlučih da potražim sigurnije sklonište i izvučem se na cestu.
U zao čas!
Iznosimo ovdje iskaz seljaka Ljubana Jednaka iz Selišta (Banija) Ljuban je jedina preživjela žrtva strašnog pokolja u Glinskoj srpskoj crkvi. Kao što je poznato, pokolj, koji su ustaše izvršili u crkvi u Glini mjeseca augusta god. 1941., bio je jedan od prvih ovakvih pokolja u Hrvatskoj. Iza toga slijedilo je masovno ubijanje Srba u Baniji, Kordunu, Slavoniji, Lici.
Evo strašnog svjedočanstva i optužbe Ljubana Jednaka. On je o svojim doživljajima one jezovite noći pričao jednostavnim riječima, bez uzbuđivanja. Njegove jednostavne riječi bile su prodorne, strašne Govorio je tiho i sabrano, ali njegovi su prsti nervozno lupkali po stolu:
- "Evo, kako je to bilo - započe Ljuban; - 29. avgusta 1941. sjedio sam kod kuće, u Selištu. Ljudi su u selu i okolici bili zaplašeni, jer su kolali glasovi, da ustaše ubijaju sve Srbe iznad 16 godina. Bili smo svi na oprezu. Svakog su dana dolazile nove vijesti o namjerama ustaša. Govorilo se, da su sad ovdje, sad tamo nekoga ubili. Ali ništa se pouzdano nije znalo, i ljudi nisu vjerovali da su glasine istinite.
29. avgusta nahrupili su iznenada ustaše u selo. Nastala je kuknjava i plač. Iz svih su kuća izvlačili muškarce. Uspio sam se provući i pobjegao sam u Balinac. Tek što sam se malko smirio u jednoj kući, kad dođe jedna baba: "Bježite, evo ustaša"!
Opet sam pobjegao, ovaj put u Gređane. Tamo su mi rekli, da su me ustaše već tražili. Iz ovog su sela već bili odvedeni svi muškarci iznad 16 godina. Bilo je među njima i staraca od 80 godina. Strah i užas zavladao je selom. Niko nije znao, šta će biti s odvedenima. Majke i žene su naricale i proklinjale.
Sakrio sam se bio za neko vrijeme i razmišljao, šta da radim. Odlučih da potražim sigurnije sklonište i izvučem se na cestu.
U zao čas!
Na križanju naletim na ustašu. On me zgrabi i odvede u kola. Bilo je tu više uhapšenih. Svi su bili zaplašeni i jedan drugog pitali, šta namjeravaju s njima ustaše učiniti. O, kako sam bio lud, što sam se dao od jednog ustaše hapsiti! Trebao sam na nj navaliti i pobjeći, pa bi me možda mimoišle patnje, koje sam doživio.
Doveli su nas u Topusko. Putem su nam psovali srpsku majku, rugali nam se i govorili nam, uz namigivanje, da nam spremaju lijepu svečanost. Slutili smo zlo.
Pitali su nas, da li hoćemo da nas smjeste u crkvu ili u općinu. Padali su razni odgovori. I mene su pitali. Vidio sam, da je besmisleno birati, pa sam odgovorio, da mi je svejedno.
Dali su me u općinu. Bježati se nije moglo. Bili smo okruženi razbojnicima, koji su bili do zubiju naoružani. Režali su na nas kao bijesni psi. Ljudi su drhturili i znojili se, neki mladi još dijete, plakao je. Gledao sam kroz prozor i promatrao pred kućom kako se ustaše cerekaju. Neke sam od njih poznavao. Bili su tu Franjo Butorac i Stevo Mulac. Nisam vjerovao, da nas ovi ljudi misle ubiti. Ta mi smo se poznavali i nikad se nismo svađali!
Dugo smo sjedili u općini, premještali se s noge na nogu, šaputali i dovijali se, što će se dogoditi. Osjetio sam glad, ali hrane nije bilo.
Oko tri sata po podne zabruji pred općinom kamion. Provirih kroz prozor: kamion je bio krcat Srbima iz Starog Sela, Katinovca i iz Perne. Poznavao sam mnoge, bilo je među njima mladića i staraca. Njihove su oči zaplašeno lutale.
Kad je kamion stao, izdere se ustaša Tusić, da pregledaju uhapšene, nemaju li oružja. Počelo je skidanje s kamiona, jednog po jednog. Udarci kundakom padali su po leđima i glavama uhapšenih. Zapomaganje i vika:
- Nemojte, braćo! Spasite, kumim vas Bogom!...
Psovke i udarci.
Nahrupiše tada razbojnici i k nama u sobu i redom stadoše Tući kundacima, nogama, šakama. Po leđima jednoga starca lupao je jedan ustaša kao po panju, odzvanjalo je muklo, i čuli su se uzdasi jadnog čovjeka.
Srušio se, ali se opet pridigao. Ustaša ga tresnuo o vrata i starcu je s čela prokapala krv na njegovi bijelu košulju. Jedan dječarac vrištao je i zazivao majku. Udarci su letjeli sa svih strana. Nastala je gužva, digla se prašina, ljudi su se sklanjali iza stolova i ormara, krv je prskala na pod. Prostačke kletve i zvjerski smijeh ustaša pomješali su se sa vikom i zapomaganjem bespomoćnih žrtava.
- Majku vam srpsku, pišat ćete danas krv - urlali su podivljali ustaše.
Doveli su nas u Topusko. Putem su nam psovali srpsku majku, rugali nam se i govorili nam, uz namigivanje, da nam spremaju lijepu svečanost. Slutili smo zlo.
Pitali su nas, da li hoćemo da nas smjeste u crkvu ili u općinu. Padali su razni odgovori. I mene su pitali. Vidio sam, da je besmisleno birati, pa sam odgovorio, da mi je svejedno.
Dali su me u općinu. Bježati se nije moglo. Bili smo okruženi razbojnicima, koji su bili do zubiju naoružani. Režali su na nas kao bijesni psi. Ljudi su drhturili i znojili se, neki mladi još dijete, plakao je. Gledao sam kroz prozor i promatrao pred kućom kako se ustaše cerekaju. Neke sam od njih poznavao. Bili su tu Franjo Butorac i Stevo Mulac. Nisam vjerovao, da nas ovi ljudi misle ubiti. Ta mi smo se poznavali i nikad se nismo svađali!
Dugo smo sjedili u općini, premještali se s noge na nogu, šaputali i dovijali se, što će se dogoditi. Osjetio sam glad, ali hrane nije bilo.
Oko tri sata po podne zabruji pred općinom kamion. Provirih kroz prozor: kamion je bio krcat Srbima iz Starog Sela, Katinovca i iz Perne. Poznavao sam mnoge, bilo je među njima mladića i staraca. Njihove su oči zaplašeno lutale.
Kad je kamion stao, izdere se ustaša Tusić, da pregledaju uhapšene, nemaju li oružja. Počelo je skidanje s kamiona, jednog po jednog. Udarci kundakom padali su po leđima i glavama uhapšenih. Zapomaganje i vika:
- Nemojte, braćo! Spasite, kumim vas Bogom!...
Psovke i udarci.
Nahrupiše tada razbojnici i k nama u sobu i redom stadoše Tući kundacima, nogama, šakama. Po leđima jednoga starca lupao je jedan ustaša kao po panju, odzvanjalo je muklo, i čuli su se uzdasi jadnog čovjeka.
Srušio se, ali se opet pridigao. Ustaša ga tresnuo o vrata i starcu je s čela prokapala krv na njegovi bijelu košulju. Jedan dječarac vrištao je i zazivao majku. Udarci su letjeli sa svih strana. Nastala je gužva, digla se prašina, ljudi su se sklanjali iza stolova i ormara, krv je prskala na pod. Prostačke kletve i zvjerski smijeh ustaša pomješali su se sa vikom i zapomaganjem bespomoćnih žrtava.
- Majku vam srpsku, pišat ćete danas krv - urlali su podivljali ustaše.
Razbojnici su tučenima prevrtali džepove i otimali im novac. Ljudi su sami vadili i davali pare, samo da ih ne tuku. Među ustašama porodila se svađa zbog plijena. Kod pretrage jednog čovjeka pronašli su 3000 dinara i počeli se za te pare tući…
Onda su nas izveli pred kuću. Vratio se prazan kamion. Gledao sam naokolo, neću li naći koje poznato lice, koje bi me moglo spasiti. Opazih mog starog znanca Đuru Vukinovca. Razgovarao je s jednim ustašom. Približih mu se i zamolih ga tihim glasom da se zauzme za mene, da me spasi. Gledao me je u nedoumici, ali odmah strese glavom:
- Spasio bih te, Ljubane, kad bih mogao. Ali vidiš i sam, da ne mogu i ne smijem…
I okrenu se. Pala je komanda.
Oko kamiona ustaše. Tjeraju nas kundacima i cijevima od pušaka u kamion. Nesretnici su se poslušno i bez otimanja penjali. Mnogima je bilo teško, jer su bili isprebijani.
Kad je kamion pošao, zaletio se na mene Đuro, kojega sam maločas molio, da me spase. To me je strašno iznenadilo. Ali prije nego što sam uspio da bilo šta zapitam, tresne me Đuro pesnicom po glavi. U licu se bio promijenio, oči izbečio kao da se pomahnitao. Mašio se rukom za moj šešir i otme mi ga. To je bilo sve, trebao mu je moj šešir! Zaprepastio sam se, kako se čovjek u času prometnuo u zvijer. Nisam to shvaćao, bili smo stari i dobri znanci i nikad nismo međusobno imali nikakve prepirke. Odakle najednom ta mržnja?
Nisu nas daleko vozili kamionom. Na željezničkoj stanici u Topuskom iskrcali su nas. Tu je već bilo nešto Srba iz okolnih sela. Gurali su ih u vagone. I nas su tjerali u već prenatrpane vagone. Našao sam se stisnut u jednom teretnom vagonu među 150 ljudi. Gazili smo jedan drugome po nogama.
Bilo je nesnosno vruće, i jedva smo disali. Što dalje, sve smo teže izdržavali stisku i nestašicu zraka. Širio se strašan smrad. Stariji su ljudi stenjali, neki su pali nakon dva sata u nesvijest, dječaci su zapomagali i plakali. Sve nas je morila strahovita žeđ.
Vagoni su stajali na pruzi i čekali odnekuda lokomotivu. Vrijeme je prolazilo, činilo mi se, da sve traje vječnost. Privukao sam se prozorčiću i ugledao pred vagonom Stanka Žužića iz Gređana, koji je držao stražu. Zovnem ga po imenu i zamolim ga, da nam malko otvori vrata, da se ne ugušimo.
- Marš, svinjo! - bio je njegov odgovor.
- Stanko, ako Boga znaš, vode mi dodaj - molio sam dalje.
- Marš!
Spuštala se noć. Ljudi nisu više mogli izdržati i počeli su mokriti pod sebe. Zagušljivost je postala još teža. Ljudi su željeli, da vagoni krenu bilo kuda, samo da krenu. Ali lokomotiva nije dolazila.
Onda su nas izveli pred kuću. Vratio se prazan kamion. Gledao sam naokolo, neću li naći koje poznato lice, koje bi me moglo spasiti. Opazih mog starog znanca Đuru Vukinovca. Razgovarao je s jednim ustašom. Približih mu se i zamolih ga tihim glasom da se zauzme za mene, da me spasi. Gledao me je u nedoumici, ali odmah strese glavom:
- Spasio bih te, Ljubane, kad bih mogao. Ali vidiš i sam, da ne mogu i ne smijem…
I okrenu se. Pala je komanda.
Oko kamiona ustaše. Tjeraju nas kundacima i cijevima od pušaka u kamion. Nesretnici su se poslušno i bez otimanja penjali. Mnogima je bilo teško, jer su bili isprebijani.
Kad je kamion pošao, zaletio se na mene Đuro, kojega sam maločas molio, da me spase. To me je strašno iznenadilo. Ali prije nego što sam uspio da bilo šta zapitam, tresne me Đuro pesnicom po glavi. U licu se bio promijenio, oči izbečio kao da se pomahnitao. Mašio se rukom za moj šešir i otme mi ga. To je bilo sve, trebao mu je moj šešir! Zaprepastio sam se, kako se čovjek u času prometnuo u zvijer. Nisam to shvaćao, bili smo stari i dobri znanci i nikad nismo međusobno imali nikakve prepirke. Odakle najednom ta mržnja?
Nisu nas daleko vozili kamionom. Na željezničkoj stanici u Topuskom iskrcali su nas. Tu je već bilo nešto Srba iz okolnih sela. Gurali su ih u vagone. I nas su tjerali u već prenatrpane vagone. Našao sam se stisnut u jednom teretnom vagonu među 150 ljudi. Gazili smo jedan drugome po nogama.
Bilo je nesnosno vruće, i jedva smo disali. Što dalje, sve smo teže izdržavali stisku i nestašicu zraka. Širio se strašan smrad. Stariji su ljudi stenjali, neki su pali nakon dva sata u nesvijest, dječaci su zapomagali i plakali. Sve nas je morila strahovita žeđ.
Vagoni su stajali na pruzi i čekali odnekuda lokomotivu. Vrijeme je prolazilo, činilo mi se, da sve traje vječnost. Privukao sam se prozorčiću i ugledao pred vagonom Stanka Žužića iz Gređana, koji je držao stražu. Zovnem ga po imenu i zamolim ga, da nam malko otvori vrata, da se ne ugušimo.
- Marš, svinjo! - bio je njegov odgovor.
- Stanko, ako Boga znaš, vode mi dodaj - molio sam dalje.
- Marš!
Spuštala se noć. Ljudi nisu više mogli izdržati i počeli su mokriti pod sebe. Zagušljivost je postala još teža. Ljudi su željeli, da vagoni krenu bilo kuda, samo da krenu. Ali lokomotiva nije dolazila.
Prošla de čitava noć. U zoru su počele pripreme za odlazak.
- Prikopčaj ovaj vagon - čuli smo komandu izvana - ovi idu na prisilni rad...
Nade su porasle kod svih nas. Na prisilni rad, pa dobro! Vozi, kamo te volja, samo nas ne tuci i ne ubijaj! Svi su živnuli i počeli zaboravljati na svode muke i patnje. Neka bude i prisilni rad, neće ni to trajati vječno. Naći će se pravde i za nas u svijetu.
U tom raspoloženju dovezao nas vlak do Gline.
Vrata se s bukom otvoriše. Svježi je zrak prostrujao u vagon. Po dvojica smo skakali iz vagona i postavljali se u red. Dočekao nas je novi red ustaša. Gledali su nas krvavo.
Odovedoše nas pred Glinsku crkvu.
Tu nas je dočekao glinski ustaški koljač Nikica Vidaković:
- Došli ste, majku vam vlašku! De, uvedi ih, da se pomole svom srpskom bogu. Bit će im za dušu . Trkni po ključeve, da sve mrcine zatvorimo u crkvu ...
Uvedoše nas u crkvu. Bilo nas je oko 160. Zaključaše crkvu i postaviše stražu. Tu je bilo dosta prostora i moglo se disati. Bili smo sami i tiho smo razgovarali. Neki su od nas vrtjeli glavom i govorili, da će nas pobiti. Većina se nadala, da ćemo na prisilan rad. Bili smo žedni i gladni. Polijegali smo.
Škljocnu brava na vratima. Ulaze neki Paja Kreštalica i Milić:
- Diži se!
Izvršili su popis svih zatvorenika. Treba, kažu, taj popis, da bi se mogli rasporediti za prisilni rad u Lici.
Nade su ponovno rasle.
Oko podne dolazi neki ustaški natporučnik i pita nas, ima li koga, tko je prekršten. Javila su se dvojica, i njih je natporučnik poveo sa sobom.
- Biće, da ovi ne moraju na prisilni rad - tješili su se neki...
Poslije podne opet uđoše neki ustaše.
- Tko je Pero Miljević? Pero se javio.
- Deder, golube, priđi bliže. Šta ti znaš o četnicima? Govori sve šta znaš...
- Znam, da ima popis četnika kod bilježnika - govorio je ustrašeni Pero.
- A jesi li ti četnik?
- Nisam...
- Prikopčaj ovaj vagon - čuli smo komandu izvana - ovi idu na prisilni rad...
Nade su porasle kod svih nas. Na prisilni rad, pa dobro! Vozi, kamo te volja, samo nas ne tuci i ne ubijaj! Svi su živnuli i počeli zaboravljati na svode muke i patnje. Neka bude i prisilni rad, neće ni to trajati vječno. Naći će se pravde i za nas u svijetu.
U tom raspoloženju dovezao nas vlak do Gline.
Vrata se s bukom otvoriše. Svježi je zrak prostrujao u vagon. Po dvojica smo skakali iz vagona i postavljali se u red. Dočekao nas je novi red ustaša. Gledali su nas krvavo.
Odovedoše nas pred Glinsku crkvu.
Tu nas je dočekao glinski ustaški koljač Nikica Vidaković:
- Došli ste, majku vam vlašku! De, uvedi ih, da se pomole svom srpskom bogu. Bit će im za dušu . Trkni po ključeve, da sve mrcine zatvorimo u crkvu ...
Uvedoše nas u crkvu. Bilo nas je oko 160. Zaključaše crkvu i postaviše stražu. Tu je bilo dosta prostora i moglo se disati. Bili smo sami i tiho smo razgovarali. Neki su od nas vrtjeli glavom i govorili, da će nas pobiti. Većina se nadala, da ćemo na prisilan rad. Bili smo žedni i gladni. Polijegali smo.
Škljocnu brava na vratima. Ulaze neki Paja Kreštalica i Milić:
- Diži se!
Izvršili su popis svih zatvorenika. Treba, kažu, taj popis, da bi se mogli rasporediti za prisilni rad u Lici.
Nade su ponovno rasle.
Oko podne dolazi neki ustaški natporučnik i pita nas, ima li koga, tko je prekršten. Javila su se dvojica, i njih je natporučnik poveo sa sobom.
- Biće, da ovi ne moraju na prisilni rad - tješili su se neki...
Poslije podne opet uđoše neki ustaše.
- Tko je Pero Miljević? Pero se javio.
- Deder, golube, priđi bliže. Šta ti znaš o četnicima? Govori sve šta znaš...
- Znam, da ima popis četnika kod bilježnika - govorio je ustrašeni Pero.
- A jesi li ti četnik?
- Nisam...
Nisi, boga ti tvoga! Nisi četnik, je li, ***** vlaška! A tko je godine 1935. pucao na Malinca, ha? Majku ti tvoju...
I zaleti se ustaša na Miljevića. Iz zvonika su donijeli debeli konopac i položili Peru na zemlju. Tukli su ga dugo, dok lije sav pocrnio. Najprije je vikao, kasnije je samo stenjao.
I opet odoše.
Pred noć su došli neki ustaše:
- Tko ima novaca, neka dade, kupit će im se hrana.
Ljudi su davali i skupilo se oko šest hiljada dinara. Svi su bili gladni i jedva su dočekali ustašku ponudu.
Ali niko se nije vratio sa hranom.
U suton stao je pred crkvom kamion. Došao je tiho i, tek kad su se vrata otvorila, začulo se zujanje motora.
Protrnuli smo. Zašto nas u noći hoće odvesti? Ali, prije nego što smo se snašli, nahrupiše ustaše u crkvu. Zveckalo je oružje u polutami, odjekivale su ustaške cokule crkvom.
- Palite svijeće!
Ljudi su užurbano počeli paliti svijeće. Oko nekih svijeća dugo su se prestrašeni ljudi bavili. Nisu htjele gorjeti. Nisam praznovjeran, ali sam dobro vidio, da velike svijeće nisu htjele da gore. "To je neki znak", šaptali su starci drhtavim usnama.
Svjetlo drhtavih svijeća osvijetlilo je crkvu i ljude. Sjene su se kretale po zidovima. Razbojnici su obilazili i krvnički gledali grupe svojih žrtava. A žrtvama su srca tukla, te se činilo, da se u tišini mogu nadaleko čuti.
- Vjerujete li u našeg poglavnika? - zaurla jedan ustaša.
- Vjerujemo - čulo se nekoliko glasova.
- Vičite: "Živio poglavnik!" Neki su vikali.
- Jače, majku vam srpsku! Jače ...
Odjednom zapuca karabin preko naših glava.
- Lezi - viče jedan krvnik.
Složismo se svi, ko jedan, na crkveni pod.
Diži se!... Lezi, diži se... lezi ... Nespretni su se ljudi dizali i opet padali... Tako nekoliko puta, dok nije jedan razbojnik riknuo na ustaše:
- Šta se igrate, boga vam vašeg!... Skidaj sa sebe sve - okrenuo se prema nama- odijela, cipele, sve!
Užurbano su na crkveni pod padali kaputi, hlače. Ljudi su sjeli i počeli skidati cipele. Niko nije pitao, zašto treba skidati. Svi su radili brzo kao u nekoj groznici, sve u strahu, da će biti zlo ako ne požure. Čuli su se samo uzdisaji i ubrzano disanje. Srce je tuklo užurbano.
Dok smo se svlačili, razbojnici su haračili i razbijali po crkvi. Kundacima su lupali po oltaru, ikone su pokidane padale na zemlju. Nekoliko kandila i drugih stvari bacali su banditi na nas pjeneći se od bijesa i psujući u sav glas.
Prisilili su nas da ležimo. Bili smo samo u košulji i gaćama. Kao pomamni počeli su po nama gaziti, tući nas kundacima i puščanim cijevima, udarati nas cokulama, gdje stigoše. Nastala je zaglušna kuknjava, plač i zapomaganje.
- Gdje je Pero Miljević? - pita neki ustaša.
Pero se javlja slabim glasom. Bio je već teško isprebijan i molio je, da ga ne tuku. Opet su ga ispitivali o četni cima.
U ruci ustaše bljesnuo je nož u osvjetljenju crkvene svijeće. Zastao nam je dah.
Polako se ustaša primakao Peri i, što bi trenuo, zabio mu nož u vrat. Pero pade bez riječi. Krv je šiknula, i čulo se još samo krkljanje čovjeka, koji je umirao. Vidjelo se, da je ustaša vješt svom krvavom zanatu.
Pitali su i nas ostale, znamo li šta o četnicima. Javio se neki Stojan Bajić, da će nešto reći o četnicima. Vjerovao je, jadan, da će spasiti glavu.
- Sve kaži, bit ćeš pušten kući - hrabre ga razbojnici.
- Sve ću reći, samo me pustite ...
Stojan je nešto pričao, ali nije ni dospio svoju priču dovršiti. Zaklali su i njega.
Nastalo je sada sveopšte klanje. "Kolji, kolji...!" vikao je jedan razbojnik...
To se ne može opisati - zastao je na čas Ljuban prešavši rukom preko čela. - Kao da sada gledam, kako ljudi kleče i zaklinju ustaše, da ih poštede. Ali... jedan duboki udarac nožem u vrat i jedan zakretaj nalijevo... i svršeno. Žrtva se još pokušava pridići, ali udarac kundakom u glavu dovršava krvničko djelo. Neki se otimaju, dižu ruke na obranu, drugi čekaju na udarac kao ovce. Jednome je udarac nožem, mjesto u vrat, sletio u lice, drugome u ruku, neko je potrčao, a ustaša nagnuo za njim i zahvatio ga nožem pred zidom... Prskao je mozak, krv je klokotala po kamenitom crkvenom podu i polako, u širokom mlazu, tekla prema crkvenim vratima.
I zaleti se ustaša na Miljevića. Iz zvonika su donijeli debeli konopac i položili Peru na zemlju. Tukli su ga dugo, dok lije sav pocrnio. Najprije je vikao, kasnije je samo stenjao.
I opet odoše.
Pred noć su došli neki ustaše:
- Tko ima novaca, neka dade, kupit će im se hrana.
Ljudi su davali i skupilo se oko šest hiljada dinara. Svi su bili gladni i jedva su dočekali ustašku ponudu.
Ali niko se nije vratio sa hranom.
U suton stao je pred crkvom kamion. Došao je tiho i, tek kad su se vrata otvorila, začulo se zujanje motora.
Protrnuli smo. Zašto nas u noći hoće odvesti? Ali, prije nego što smo se snašli, nahrupiše ustaše u crkvu. Zveckalo je oružje u polutami, odjekivale su ustaške cokule crkvom.
- Palite svijeće!
Ljudi su užurbano počeli paliti svijeće. Oko nekih svijeća dugo su se prestrašeni ljudi bavili. Nisu htjele gorjeti. Nisam praznovjeran, ali sam dobro vidio, da velike svijeće nisu htjele da gore. "To je neki znak", šaptali su starci drhtavim usnama.
Svjetlo drhtavih svijeća osvijetlilo je crkvu i ljude. Sjene su se kretale po zidovima. Razbojnici su obilazili i krvnički gledali grupe svojih žrtava. A žrtvama su srca tukla, te se činilo, da se u tišini mogu nadaleko čuti.
- Vjerujete li u našeg poglavnika? - zaurla jedan ustaša.
- Vjerujemo - čulo se nekoliko glasova.
- Vičite: "Živio poglavnik!" Neki su vikali.
- Jače, majku vam srpsku! Jače ...
Odjednom zapuca karabin preko naših glava.
- Lezi - viče jedan krvnik.
Složismo se svi, ko jedan, na crkveni pod.
Diži se!... Lezi, diži se... lezi ... Nespretni su se ljudi dizali i opet padali... Tako nekoliko puta, dok nije jedan razbojnik riknuo na ustaše:
- Šta se igrate, boga vam vašeg!... Skidaj sa sebe sve - okrenuo se prema nama- odijela, cipele, sve!
Užurbano su na crkveni pod padali kaputi, hlače. Ljudi su sjeli i počeli skidati cipele. Niko nije pitao, zašto treba skidati. Svi su radili brzo kao u nekoj groznici, sve u strahu, da će biti zlo ako ne požure. Čuli su se samo uzdisaji i ubrzano disanje. Srce je tuklo užurbano.
Dok smo se svlačili, razbojnici su haračili i razbijali po crkvi. Kundacima su lupali po oltaru, ikone su pokidane padale na zemlju. Nekoliko kandila i drugih stvari bacali su banditi na nas pjeneći se od bijesa i psujući u sav glas.
Prisilili su nas da ležimo. Bili smo samo u košulji i gaćama. Kao pomamni počeli su po nama gaziti, tući nas kundacima i puščanim cijevima, udarati nas cokulama, gdje stigoše. Nastala je zaglušna kuknjava, plač i zapomaganje.
- Gdje je Pero Miljević? - pita neki ustaša.
Pero se javlja slabim glasom. Bio je već teško isprebijan i molio je, da ga ne tuku. Opet su ga ispitivali o četni cima.
U ruci ustaše bljesnuo je nož u osvjetljenju crkvene svijeće. Zastao nam je dah.
Polako se ustaša primakao Peri i, što bi trenuo, zabio mu nož u vrat. Pero pade bez riječi. Krv je šiknula, i čulo se još samo krkljanje čovjeka, koji je umirao. Vidjelo se, da je ustaša vješt svom krvavom zanatu.
Pitali su i nas ostale, znamo li šta o četnicima. Javio se neki Stojan Bajić, da će nešto reći o četnicima. Vjerovao je, jadan, da će spasiti glavu.
- Sve kaži, bit ćeš pušten kući - hrabre ga razbojnici.
- Sve ću reći, samo me pustite ...
Stojan je nešto pričao, ali nije ni dospio svoju priču dovršiti. Zaklali su i njega.
Nastalo je sada sveopšte klanje. "Kolji, kolji...!" vikao je jedan razbojnik...
To se ne može opisati - zastao je na čas Ljuban prešavši rukom preko čela. - Kao da sada gledam, kako ljudi kleče i zaklinju ustaše, da ih poštede. Ali... jedan duboki udarac nožem u vrat i jedan zakretaj nalijevo... i svršeno. Žrtva se još pokušava pridići, ali udarac kundakom u glavu dovršava krvničko djelo. Neki se otimaju, dižu ruke na obranu, drugi čekaju na udarac kao ovce. Jednome je udarac nožem, mjesto u vrat, sletio u lice, drugome u ruku, neko je potrčao, a ustaša nagnuo za njim i zahvatio ga nožem pred zidom... Prskao je mozak, krv je klokotala po kamenitom crkvenom podu i polako, u širokom mlazu, tekla prema crkvenim vratima.
Iz početka zaglušna vika pomalo je jenjavala. Ali ubijanje bespomoćnih ljudi trajalo je čitavu vječnost. Čuli su se jauci onih, koji su ležali u krvi. Nisu još svi bili mrtvi.
Gledao sam prizor šćućuren uza zid. U kutu iza crkvenog ormarića bila je tama. Zavukoh se iza ormarića, čekajući da ustaše svrše svoj posao.
Sve je više tišina ovladavala crkvom. Žrtve su ležale porazbacane po čitavoj prostoriji. Poneki je još trzao nogom ili rukom, odnekuda se još čulo stenjanje. Ustaše su se odmarali, brisali krvave noževe i kundake. Neki su izašli pred crkvu.
Jednog momenta, kad se sve smirilo, i kad su se razbojnici skupili pred vratima, skočih nečujno iz svoga skloništa i bacih se među poklane, u mlaku još tople krvi. Za mnom je skočio još jedan, koji se bio također sakrio. Ispružili smo se kao mrtvi među mrtvima. Ali ovaj drugi, koji je slijedio moj primjer, zlo je svršio: Ušao je ustaša, opazio je da se miče i prišao mu. Gurnuo ga nogom:
- Diži se! Čovjek se digao.
- Deder glavu na stol!
Zgrabio ga za kosu i pritisnuo mu glavu na stol. Tada je nožem zarezao u vrat i naredio jadnom čovjeku da pjeva. Krv je šiktala iz vrata, a iz grla žrtve čulo se krkljanje.
Drugi razbojnik zamahne strahovito kundakom: glava je bila razmrskana, a nemoćno tijelo klonu.
Trojica su se sakrila u oltar. Kasnije su se popeli na zvonik. Poslije sam saznao, da su tamo bili dva dana i dvije noći i da se nikakvim obećanjima nisu dali sklonuti da siđu. Nakon dva dana skinuo ih je hicima iz puške ustaša Stevo Mulac.
Ležim ja tako u lokvi krvi među pobijenim Srbima i čekam daljnju sudbinu.
Ustaše razgovaraju o svršenom poslu. Hvale se i cerekaju. Iznenada jedan mladić, koji je kraj mene ležao, diže krvavu glavu i zastenje.
- Nije gotovo, majku vam vašu! Uz psovku priskoči mu ustaša i ubije ga. I sada se lupeži dosjetiše, da bi još neko među nama mogao biti živ, i počeše redom tući kundacima po žrtvama i zabadati noževe. Dobio sam nekoliko udaraca kundakom, ali se nisam ni pomakao. Jedan od koljača udarao nožem redom. Približavao se prema meni. Zarinuo je nož u tijelo pokraj mene, a zatim kleknuo meni na leća i udario u tijelo slijedećeg... Mene je preskočio ... Čitavo vrijeme nije me napuštalo uvjerenje, da ću biti spašen.
Onda su počeli leševe izvlačiti iz crkve i bacati ih na kamion. Dohvatiše i mene. Vukli su me za noge po kamenitom podu. Na stubištu mi je glava udarila o kamen, no i to sam podnosio bez znaka života.
Baciše me na kamion, koji je već bio skoro pun leševa. Ležao sam na leđima. I dalje su ustaše slagali svoje žrtve. Bila je već kasna noć. Vrebao sam priliku, da se izvučem, ali ona se nije ukazala. Kako sam ležao nauznak, doživio sam tada još strašniju stvar: na mene položiše leš ubijenog čovjeka, a prerezani grkljan pokrije mi usta...
Ljuban zastade. Pogledao me je i smeteno se nasmiješio:
Nisam vjerovao, da čovjek može u tako kratkom roku preživjeti takve strahote. No meni se usjekla tada u mozak misao, uvjerenje, da neću poginuti. Možda me je ta sigurnost i spasila...
Evo, kako je bilo dalje:
Nismo se daleko vozili. Uskoro sam osjetio, da kamion ide po neravnom tlu. Čuo sam komandu:
- Vozi bliže jami!
Tu su čekali krvnici, koji su i ovdje, nad jamom, obavljali svoj posao. Velika jama bila je već do polovice puna leševa. Bacali su nas s kamiona u jamu. U samoj jami slagali su ustaše leševe kao cjepanice.
Uhvatiše me za ruke i noge i zaljuljavši me nekoliko puta baciše me u jamu. Pao sam na mekano, na leševe. Vukli su me još malo po jami i složili me na određeno mesto. Imao sam sreću, našao sam se opet pri vrhu.
Čitavu sam jednu vječnost tu ležao. I dalje su stizali kamioni, i to sa živim ljudima. Tu, nad jamom, tukli su ih sjekirama i čekićima po glavi i bacali ih u jamu. Nije tu bilo mnogo vike i zapomaganja. U noćnoj tišini čuli su se najviše udarci sjekirom, koji prigušeni jauk i - ustaške psovke. Iskrvavljena tijela muklo su padala u jamu.
Doveli su jednu mladu ženu. Mislim, da je to bila učiteljica iz Bovića. Nju su tu, kraj jame silovali i zatim je ubili iz karabina ...
Kasno u noći bio je krvavi posao završen. Neki su krvnici još skakali u jamu i hodajući po leševima tražili prstenje i druge vrednije stvari. Jednome je zapela za oko moja ja majica. Počeo me natezati i prevrtati, da mi je skine. Soptao je, mučio se i konačno je skinuo. Nije primijetio, da sam živ.
Postalo mi je još hladnije i drhtao sam. Plašio sam se, da ustaše ne zapaze drhtanje.
Nad jamom su ustaše gledale svoje žrtve. Neka žrtva još se micala. Zapraštali su karabini i revolveri po jami. Tada sam bio ranjen u nogu...
I konačno sve se smirilo. Krvnici su se okupili podaleko od jame oko fenjera razgovarajući o svojim podvizima. Skoro potpuna tama ovladala je jamom i okolicom. Počeo sam se pripremati na bijeg.
Ispitujući pogledom okolinu i pridigavši se malko, odjednom zapazih da se među leševima diže jedna prikaza. Dopuzala je do mene.
Jesi li živ? - pitao je šapatom čovjek. Šutio sam i nisam ni ovoj preživjeloj žrtvi htio priznati da sam živ. Ali čovjek me je gurkao i šaptao mi, da treba bježati.
Sporazumjeli smo se i dogovorili.
Ustaše su bili zabavljeni svojim pričama i bili su podalje. Okolina jame bila je u tami.
Izvukli smo se nečujno jedan za drugim prema jednoj živici. Pekla me je rana na nozi, ali mogao sam hodati. Udaljavali smo se sve više od svjetla fenjera. Glasovi koljača sve su se više gubili u tami... Rastao sam se od mog sapatnika i krenuli smo svaki na svoju stranu.
Nisam znao, gdje se nalazim, i lutao sam naokolo nasumice, u želji da što dalje odem od jame. No kako sam se zaprepastio, kad sam se, nakon lutanja od preko jednog sata, opet našao u blizini jame! Kao pomaman okrenuo sam natrag glavom bez obzira. U ušima su mi odzvanjali pijani glasovi ustaških koljača.
Dolutao sam napokon do Majskih Poljana. Sakrio sam se tu kod ujaka Pavla Lončara, gdje sam živio šest mjeseci...
Ja sam jedini ostao živ iz one jame. Mog druga, koji se zajedno sa mnom izvukao iz jame, ustaše su vrlo brzo uhvatili i ubili ..."
Gledao sam prizor šćućuren uza zid. U kutu iza crkvenog ormarića bila je tama. Zavukoh se iza ormarića, čekajući da ustaše svrše svoj posao.
Sve je više tišina ovladavala crkvom. Žrtve su ležale porazbacane po čitavoj prostoriji. Poneki je još trzao nogom ili rukom, odnekuda se još čulo stenjanje. Ustaše su se odmarali, brisali krvave noževe i kundake. Neki su izašli pred crkvu.
Jednog momenta, kad se sve smirilo, i kad su se razbojnici skupili pred vratima, skočih nečujno iz svoga skloništa i bacih se među poklane, u mlaku još tople krvi. Za mnom je skočio još jedan, koji se bio također sakrio. Ispružili smo se kao mrtvi među mrtvima. Ali ovaj drugi, koji je slijedio moj primjer, zlo je svršio: Ušao je ustaša, opazio je da se miče i prišao mu. Gurnuo ga nogom:
- Diži se! Čovjek se digao.
- Deder glavu na stol!
Zgrabio ga za kosu i pritisnuo mu glavu na stol. Tada je nožem zarezao u vrat i naredio jadnom čovjeku da pjeva. Krv je šiktala iz vrata, a iz grla žrtve čulo se krkljanje.
Drugi razbojnik zamahne strahovito kundakom: glava je bila razmrskana, a nemoćno tijelo klonu.
Trojica su se sakrila u oltar. Kasnije su se popeli na zvonik. Poslije sam saznao, da su tamo bili dva dana i dvije noći i da se nikakvim obećanjima nisu dali sklonuti da siđu. Nakon dva dana skinuo ih je hicima iz puške ustaša Stevo Mulac.
Ležim ja tako u lokvi krvi među pobijenim Srbima i čekam daljnju sudbinu.
Ustaše razgovaraju o svršenom poslu. Hvale se i cerekaju. Iznenada jedan mladić, koji je kraj mene ležao, diže krvavu glavu i zastenje.
- Nije gotovo, majku vam vašu! Uz psovku priskoči mu ustaša i ubije ga. I sada se lupeži dosjetiše, da bi još neko među nama mogao biti živ, i počeše redom tući kundacima po žrtvama i zabadati noževe. Dobio sam nekoliko udaraca kundakom, ali se nisam ni pomakao. Jedan od koljača udarao nožem redom. Približavao se prema meni. Zarinuo je nož u tijelo pokraj mene, a zatim kleknuo meni na leća i udario u tijelo slijedećeg... Mene je preskočio ... Čitavo vrijeme nije me napuštalo uvjerenje, da ću biti spašen.
Onda su počeli leševe izvlačiti iz crkve i bacati ih na kamion. Dohvatiše i mene. Vukli su me za noge po kamenitom podu. Na stubištu mi je glava udarila o kamen, no i to sam podnosio bez znaka života.
Baciše me na kamion, koji je već bio skoro pun leševa. Ležao sam na leđima. I dalje su ustaše slagali svoje žrtve. Bila je već kasna noć. Vrebao sam priliku, da se izvučem, ali ona se nije ukazala. Kako sam ležao nauznak, doživio sam tada još strašniju stvar: na mene položiše leš ubijenog čovjeka, a prerezani grkljan pokrije mi usta...
Ljuban zastade. Pogledao me je i smeteno se nasmiješio:
Nisam vjerovao, da čovjek može u tako kratkom roku preživjeti takve strahote. No meni se usjekla tada u mozak misao, uvjerenje, da neću poginuti. Možda me je ta sigurnost i spasila...
Evo, kako je bilo dalje:
Nismo se daleko vozili. Uskoro sam osjetio, da kamion ide po neravnom tlu. Čuo sam komandu:
- Vozi bliže jami!
Tu su čekali krvnici, koji su i ovdje, nad jamom, obavljali svoj posao. Velika jama bila je već do polovice puna leševa. Bacali su nas s kamiona u jamu. U samoj jami slagali su ustaše leševe kao cjepanice.
Uhvatiše me za ruke i noge i zaljuljavši me nekoliko puta baciše me u jamu. Pao sam na mekano, na leševe. Vukli su me još malo po jami i složili me na određeno mesto. Imao sam sreću, našao sam se opet pri vrhu.
Čitavu sam jednu vječnost tu ležao. I dalje su stizali kamioni, i to sa živim ljudima. Tu, nad jamom, tukli su ih sjekirama i čekićima po glavi i bacali ih u jamu. Nije tu bilo mnogo vike i zapomaganja. U noćnoj tišini čuli su se najviše udarci sjekirom, koji prigušeni jauk i - ustaške psovke. Iskrvavljena tijela muklo su padala u jamu.
Doveli su jednu mladu ženu. Mislim, da je to bila učiteljica iz Bovića. Nju su tu, kraj jame silovali i zatim je ubili iz karabina ...
Kasno u noći bio je krvavi posao završen. Neki su krvnici još skakali u jamu i hodajući po leševima tražili prstenje i druge vrednije stvari. Jednome je zapela za oko moja ja majica. Počeo me natezati i prevrtati, da mi je skine. Soptao je, mučio se i konačno je skinuo. Nije primijetio, da sam živ.
Postalo mi je još hladnije i drhtao sam. Plašio sam se, da ustaše ne zapaze drhtanje.
Nad jamom su ustaše gledale svoje žrtve. Neka žrtva još se micala. Zapraštali su karabini i revolveri po jami. Tada sam bio ranjen u nogu...
I konačno sve se smirilo. Krvnici su se okupili podaleko od jame oko fenjera razgovarajući o svojim podvizima. Skoro potpuna tama ovladala je jamom i okolicom. Počeo sam se pripremati na bijeg.
Ispitujući pogledom okolinu i pridigavši se malko, odjednom zapazih da se među leševima diže jedna prikaza. Dopuzala je do mene.
Jesi li živ? - pitao je šapatom čovjek. Šutio sam i nisam ni ovoj preživjeloj žrtvi htio priznati da sam živ. Ali čovjek me je gurkao i šaptao mi, da treba bježati.
Sporazumjeli smo se i dogovorili.
Ustaše su bili zabavljeni svojim pričama i bili su podalje. Okolina jame bila je u tami.
Izvukli smo se nečujno jedan za drugim prema jednoj živici. Pekla me je rana na nozi, ali mogao sam hodati. Udaljavali smo se sve više od svjetla fenjera. Glasovi koljača sve su se više gubili u tami... Rastao sam se od mog sapatnika i krenuli smo svaki na svoju stranu.
Nisam znao, gdje se nalazim, i lutao sam naokolo nasumice, u želji da što dalje odem od jame. No kako sam se zaprepastio, kad sam se, nakon lutanja od preko jednog sata, opet našao u blizini jame! Kao pomaman okrenuo sam natrag glavom bez obzira. U ušima su mi odzvanjali pijani glasovi ustaških koljača.
Dolutao sam napokon do Majskih Poljana. Sakrio sam se tu kod ujaka Pavla Lončara, gdje sam živio šest mjeseci...
Ja sam jedini ostao živ iz one jame. Mog druga, koji se zajedno sa mnom izvukao iz jame, ustaše su vrlo brzo uhvatili i ubili ..."
Priznanje Hilmije Berberovića
Drugo svedočanstvo, to jest priznanje, potiče od jednog ustaškog učesnika u klanju u Glinskoj crkvi, Hilmije Berberovića, iz Bosanskog Novog. Posle pokolja u Glini on je došao u Beograd (gde je do rata radio, pa kao poznavalac prilika upućen je bio da tajno ubije nekog nemačkog vojnika i time izazove streljanje novih 100 Srba!) U Beogradu je uhapšen i pred policijom je o pokolju u Glinskoj crkvi priznao ovo:
"Početkom mjeseca juna 1941. dobila je moja satnija nalog da ide u Glinu. Po dolasku u Glinu, prvo smo pretresli grad, pa smo zatim išli po selima. Ovo pretresanje trajalo je oko 15 dana. Kad je pretresanje završeno, došli su ustaše iz Zagreba i Petrinje, pa smo tada dobili nalog da po selima sakupimo sve pravoslavne muškarce od 20 do 45 godina starosti. U prvo vrijeme vršili smo hapšenje muškaraca. Njih smo sakupljali po selima i dovodili ih u Glinu, gđe smo ih stavljali u sudski zatvor. Tu su ostajali u zatvoru po nekoliko dana dok se zatvori ne napune, a tada su ubijani. Ubijanje je vršeno na više načina. Neke su zatvarali u pravoslavnu crkvu u Glini. U crkvu je moglo stati oko 1.000 ljudi. Tada je komandir satnije određivao 15 ljudi koji imaju da vrše klanje. Prije nego što pođu na ovaj posao, davano im je alkoholno piće, i to nekima rum a nekima rakija, pa kad se napiju, onda su ih sa noževima puštali unutra. Za vrijeme klanja je pred crkvom postavljena straža, a ovo je činjeno radi toga što su se neki pravoslavci penjali u zvonaru, pa su zatim skakali sa nje. Ja sam bio određen da vršim klanje u tri maha. Svakom prilikom su išli i neki oficiri, Dobrić Josip i Mihajlo Cvetković, a pored njih je bilo i ustaških oficira. Po ulasku u crkvu, oficiri su stajali kod vratiju i posmatrali naš rad, a mi smo vršili klanje. Ubijanje je vršeno na taj način što smo neke udarali pravo u srce, neke klali preko vrata, a neke udarali gđe stignemo. Ako neki Srbin ne bi bio od prvog udarca smrtno pogođen, toga su ustaše priklali nožem. Za vreme klanja nije gorjela svjetlost u crkvi, već su bili određeni specijalni vojnici koji su u rukama držali baterijske električne lampe i time nam osvetljavali prostor. U više mahova desilo se da je neki Srbin naletio na nas pesnicom ili pak da je nekoga udario nogom, ali je taj bio odmah iskasapljen. Za vrijeme ovoga klanja bila je u crkvi velika galama. Prisutni Srbi vikali su: "Živio kralj Petar", "Živjela Jugoslavija", "Živjela kraljica Marija", "Živjela Srbija", "Dole ustaši", "Dole Pavelić" itd. Klanje je počinjalo u 22 sata uveče, a trajalo je do 2 sata (po ponoći). Za sve vrijeme dok je poslednji Srbin bio živ ove su manifestacije trajale. Ovako klanje u crkvi desilo se sedam do osam puta, a ja sam učestvovao tri puta. Za vrijeme klanja svi smo bili toliko uprljani krvlju, da se uniforma nije mogla očistiti, već smo je zamjenjivali u magacinu, a kasnije se prala. Crkva je poslije svakog klanja prana. Kad se klanje završavalo, dolazili su kamioni i nosili lješeve. Obično su ih bacali u rijeku Glinu, a neke i zakopavali. Neke su pravoslavce izvodili na obalu rijeke Gline, gđe su ih strijeljali iz mitraljeza. Ovo strijeljanje vršeno je odjednom na 300 do 400 ljudi. Oni su svi postavljani pored obale u dvije vrste, pa su povezani konopcima jedar za drugoga i tako gađani iz mitraljeza koji su bili postavljani u neposrednoj blizini. Lješine ovih lica, koja su streljana pored obale, bacane su u rijeku Glinu. Neke grupe Srba izvođene su iz zatvora i streljane u blizini mjesta Gline pored šume, pa su poslije zakopani na mjestu gde su streljani. Prikupljanje Srba vršeno je na taj način što je u određeno selo išlo oko 70 ustaša i 30 nas vojnika, a svi smo bili pod komandom ustaških oficira. Selo je uvijek bilo opkoljeno, pa je unutra ulazila određena grupa koja sakuplja Srbe. Kad bude cijelo selo sakupljeno, onda smo ih stražarno sprovodili u sudski zatvor. U prvo vrijeme dovodili smo samo muškarce, a docnije i ženska lica od 15 do 50 godina starosti. Prilikom ovog dovođenja vidio sam da su ustaše, neki moji drugovi i vojnici silovali žene i djevojke, pa su ih zatim odvodili u Glinu. Vidio sam da su neki ustaše kao i vojnici dolazili u logor, odakle su odvodili žene koje su htjeli, pa su nad njima vršili obljubu negđe na periferiji grada, pa su ih ponovo vraćali u zatvor. Od strane oficira ovo nije bilo zabranjeno, jer su i sami oficiri ovo činili".
Drugo svedočanstvo, to jest priznanje, potiče od jednog ustaškog učesnika u klanju u Glinskoj crkvi, Hilmije Berberovića, iz Bosanskog Novog. Posle pokolja u Glini on je došao u Beograd (gde je do rata radio, pa kao poznavalac prilika upućen je bio da tajno ubije nekog nemačkog vojnika i time izazove streljanje novih 100 Srba!) U Beogradu je uhapšen i pred policijom je o pokolju u Glinskoj crkvi priznao ovo:
"Početkom mjeseca juna 1941. dobila je moja satnija nalog da ide u Glinu. Po dolasku u Glinu, prvo smo pretresli grad, pa smo zatim išli po selima. Ovo pretresanje trajalo je oko 15 dana. Kad je pretresanje završeno, došli su ustaše iz Zagreba i Petrinje, pa smo tada dobili nalog da po selima sakupimo sve pravoslavne muškarce od 20 do 45 godina starosti. U prvo vrijeme vršili smo hapšenje muškaraca. Njih smo sakupljali po selima i dovodili ih u Glinu, gđe smo ih stavljali u sudski zatvor. Tu su ostajali u zatvoru po nekoliko dana dok se zatvori ne napune, a tada su ubijani. Ubijanje je vršeno na više načina. Neke su zatvarali u pravoslavnu crkvu u Glini. U crkvu je moglo stati oko 1.000 ljudi. Tada je komandir satnije određivao 15 ljudi koji imaju da vrše klanje. Prije nego što pođu na ovaj posao, davano im je alkoholno piće, i to nekima rum a nekima rakija, pa kad se napiju, onda su ih sa noževima puštali unutra. Za vrijeme klanja je pred crkvom postavljena straža, a ovo je činjeno radi toga što su se neki pravoslavci penjali u zvonaru, pa su zatim skakali sa nje. Ja sam bio određen da vršim klanje u tri maha. Svakom prilikom su išli i neki oficiri, Dobrić Josip i Mihajlo Cvetković, a pored njih je bilo i ustaških oficira. Po ulasku u crkvu, oficiri su stajali kod vratiju i posmatrali naš rad, a mi smo vršili klanje. Ubijanje je vršeno na taj način što smo neke udarali pravo u srce, neke klali preko vrata, a neke udarali gđe stignemo. Ako neki Srbin ne bi bio od prvog udarca smrtno pogođen, toga su ustaše priklali nožem. Za vreme klanja nije gorjela svjetlost u crkvi, već su bili određeni specijalni vojnici koji su u rukama držali baterijske električne lampe i time nam osvetljavali prostor. U više mahova desilo se da je neki Srbin naletio na nas pesnicom ili pak da je nekoga udario nogom, ali je taj bio odmah iskasapljen. Za vrijeme ovoga klanja bila je u crkvi velika galama. Prisutni Srbi vikali su: "Živio kralj Petar", "Živjela Jugoslavija", "Živjela kraljica Marija", "Živjela Srbija", "Dole ustaši", "Dole Pavelić" itd. Klanje je počinjalo u 22 sata uveče, a trajalo je do 2 sata (po ponoći). Za sve vrijeme dok je poslednji Srbin bio živ ove su manifestacije trajale. Ovako klanje u crkvi desilo se sedam do osam puta, a ja sam učestvovao tri puta. Za vrijeme klanja svi smo bili toliko uprljani krvlju, da se uniforma nije mogla očistiti, već smo je zamjenjivali u magacinu, a kasnije se prala. Crkva je poslije svakog klanja prana. Kad se klanje završavalo, dolazili su kamioni i nosili lješeve. Obično su ih bacali u rijeku Glinu, a neke i zakopavali. Neke su pravoslavce izvodili na obalu rijeke Gline, gđe su ih strijeljali iz mitraljeza. Ovo strijeljanje vršeno je odjednom na 300 do 400 ljudi. Oni su svi postavljani pored obale u dvije vrste, pa su povezani konopcima jedar za drugoga i tako gađani iz mitraljeza koji su bili postavljani u neposrednoj blizini. Lješine ovih lica, koja su streljana pored obale, bacane su u rijeku Glinu. Neke grupe Srba izvođene su iz zatvora i streljane u blizini mjesta Gline pored šume, pa su poslije zakopani na mjestu gde su streljani. Prikupljanje Srba vršeno je na taj način što je u određeno selo išlo oko 70 ustaša i 30 nas vojnika, a svi smo bili pod komandom ustaških oficira. Selo je uvijek bilo opkoljeno, pa je unutra ulazila određena grupa koja sakuplja Srbe. Kad bude cijelo selo sakupljeno, onda smo ih stražarno sprovodili u sudski zatvor. U prvo vrijeme dovodili smo samo muškarce, a docnije i ženska lica od 15 do 50 godina starosti. Prilikom ovog dovođenja vidio sam da su ustaše, neki moji drugovi i vojnici silovali žene i djevojke, pa su ih zatim odvodili u Glinu. Vidio sam da su neki ustaše kao i vojnici dolazili u logor, odakle su odvodili žene koje su htjeli, pa su nad njima vršili obljubu negđe na periferiji grada, pa su ih ponovo vraćali u zatvor. Od strane oficira ovo nije bilo zabranjeno, jer su i sami oficiri ovo činili".
- stanje
