Устанак у Босни и Херцеговини 1875-1878

[Kapetan Dusan Radovic]

Moze li neko ukratko da napise neke osnovne stvari koje se odnose na ovaj rat u Bosni i Hercegovini u smislu najvecih bitaka, broja poginulih na obe strane i jos ponesto sto smatrate zanimljivim.

 

[Matt Wolfeys]

http://sr.wikipedia.org/wiki/Невесињска_пушка

Eo, ima dobar članak na srpskoj vikipediji

 

[DareS]

 

[Лекизан]

Vodje ustanka.

 

[KeyserSöze]

Bosansko-hercegovački ustanak, Hercegovački ustanak ili Nevesinjska puška je ustanak podignut u okolini Nevesinja 1875. godine protiv otomanske vlasti i ubrzo se proširio na celu Bosnu i Hercegovinu.

Ustanike su podržale oružjem i dobrovoljcima Crna Gora i Srbija što je dovelo do otpočinjanja Srpsko-turskog rata i nastanka tzv. Velike istočne krize. Posledica ustanka i rata koji su vođeni protiv Otomanske imperije bio je Berlinski kongres 1878.godine na kome su Crna Gora i Srbija dobile nezavisnost i teritorijalna proširenja, dok je Austrougarska na 30 godina okupirala Bosnu i Hercegovinu koja je de jure bila u sastavu Otomanske imperije.

U ustanku su se istakli Luka Vukalović, Mićo Ljubibratić, Maksim Baćović, Lazar Sočica, Pera Tunguz, Pecija Petrović, Golub Babić i Bogdan Zimonjić.


Početak ustanka u Krajni


Na početku je zahvaćen dio oko Prosare i Kozare, a oko Prijedora se formira četa sa oko 400 ustanika kojom komanduje Pero Babić. Oni blokiraju Prijedor a zatim pod vođstvom Marka Bajalice i Marka Đenadije napadaju Bosansku Kostajnicu 19. avgusta. Tu trpe neuspjeh. Turci brzo formiraju čete bašibozuka u Banja Luci, Travniku, Bihaću, Bosanskoj Dubici i Kostajnici, Prijedoru i Starom Majdanu. Sa ovim snagama nastupaju u 3 kolone ka Kozari, a ustanici se povlače pred nadmoćnijim snagama. 25. avgusta se ustanici dijele u manje grupe da izbjegnu uništenje, a komandu preuzima Petar Popović Pecija. Sa njegovom pomoći preko Save je 9-10. septembra prebačena kod Gašnice veća količine pušaka, poslata iz Srbije kao pomoć. Sutradan jače turske snage napadaju ustanike na Prosari i potiskuju ustanike ka Savi, gdje hrabro ginu Kormanoš i Pecija. Ustanak se međutim dalje širi u jugozapadnu Bosnu (bosansku Krajinu) gdje na čelo dolazi Golub Babić. Sa centrom oko Crnih Potoka južno od Grmeča stvorena je slobodna teritorija koju ustanici drže tokom 1875.

Odbori za pomoć su formirani u Srbiji i Crnoj Gori. Glavni odbor za pomaganje ustanka je osnovan u Beogradu avgusta 1875, a zatim se javljaju odbori i drugdje. U Novoj Gradiški je osnovan Glavni odbor bosanskog ustanka za oslobođenje.

Srpska vlada nastoji svojim djelovanjem da obezbijedi pripajanje Bosne Srbiji. Na Jamničkoj skupštini 16-17. decembra 1875. dolazi i do sukoba između pobornika dinastije Obrenović i Karađorđević.
1876 i proglas o ujedinjenju

Proljeće 1876. donosi nastavak akcija ustanika naročito na Kozari, Prosari, Grmeču, Vučjaku i Motajici. Golub Babić je zimi nabavio 200 pušaka ostraguša i barut i olovo za njih. Glavna uprava uz Babića ima i Iliju Bilbiju i Todora Sučevića. Babić ne napada dobro utvrđene i branjene gradove, već vrši uspješne napade na manje turske snage. 30. juna Srbija ulazi u rat protiv Turske što pomaže ustanicima. Ustaničko rukovodstvo 2. jula 1876. izdaje proglas o ujedinjenju Bosne sa kneževinom Srbijom. Golub Babić sa ustanicima 9. jula osvaja Sanicu i Bravsko a 2-7. jula Bosansko Grahovo.
Promjena komande

Tada komandu od Babića preuzima pukovnik Mileta Despotović iz Srbije. On organizira vojsku, pooštrava disciplinu i počinje da planira osvajanje gradova a potom i šireg područja Bosne gdje bi trebalo organizirati srpsku vlast. Po tom planu Odžak je napadnut 23. avgusta i osvojen, ali je postalo jasno da je zauzimanje gradova nerealno pa su manje grupe ustanika ponovo uspostavljene. Zbog neuspjeha Srbije u ratu sa Turskom i primirja 1. novembra, ustanak počinje da slabi. Nesloga među vođama ustanka se produbljuje, slabi disciplina, a ovo koristi Turska.
Bitka kod Sedla i propast ustanka

U proljeće 1877. kreću u napad sa 5000 vojnika, ali sa ograničenim uspjehom. Despotović sa ustanicima u maju prodire u središte Bosne, na šta Turci grupišu snage (20000 vojnika) sa namjerom da unište žarište ustanka kod Tiškovca i Crnih Potoka. Babić predlaže izbjegavanje frontalne borbe, ali Despotović to odbija i sa 3000 ustanika zauzima Sedlo. Tu ih Turci napadaju 4. avgusta i razbijaju, čime je došlo do vojnog sloma ustanka. Despotović prelazi u Austriju gdje je zarobljen i interniran sa grupom ustanika. Babić prelazi na par dana u Liku, a zatim se vraća u Bosnu sa namjerom da obnovi ustanak. Usamljen vojno i politički, ne uspijeva da dobije pomoć ni od Srbije i Rusije. Održava se tada Narodna skupština sa 200 delegata i bira privremenu narodnu bosansku vladu sa 14 članova. U vladu ulaze Golub Babić, Vladimir Jonin, Jovo Bilbija, Jovo Skobla, Vid Milanović i drugi. Vlada je uskoro uglavnom pohapšena, a Austro-Ugarska je okupirala BiH 1878. po sporazumu sila na Berlinskom kongresu.
Uzroci neuspjeha

Glavni uzroci neuspjeha ustanka su bili nejedinstvo rukovodstva, nepovoljna vanjskopolitička situacija i nepravilan oblik borbi protiv nadmoćnijeg neprijatelja. Uspjehe ustanika je uz to iskoristila Austro-Ugarska za svoje ciljeve.

- - - - - - - - - -

Početak ustanka u Hercegovini
Plan predviđa prvo oslobođenje nevesinjskog kraja a zatim širenje na ostale dijelove Hercegovine. U međuvremenu su Turci tražili hajduke Pere Tunguza koji su 5. jula na Cetnjoj poljani na planini Bišini napali karavan. U gonjenju Turci 9. jula ulaze u sukob sa naoružanim seljacima Jovana Gutića na brdu Gradac sjeverno od sela Krekova. Ovaj sukob je postao poznat pod imenom Nevesinjska puška i označio je tako početak opšteg ustanka u čitavoj Hercegovini. Isprva nevesinjski a potom bilećki i stolački kraj su zahvaćeni, a u avgustu gatački kraj i prigranični pojas ka Crnoj Gori. Čete od 50-300 ljudi i odredi od 500-2000 ljudi se skupljaju i napadaju turske granične karaule i begovske kule.

Turci imaju 4 bataljona (tabora) redovne vojske (nizami) sa ukupno 1800 vojnika. Raspoređeni su u Mostaru, Trebinju, Nikšiću, Foči i karaulama na granici. Uz nizame imaju i veći broj bašibozuka (neredovne vojske). Turskim snagama komanduje Selim-paša koji je pod komandom Derviš-paše, turskog komandanta BiH. Po izbijanju ustanka Turci pokušavaju dobiti u vremenu pregovaranjem sa ustanicima dok stignu pojačanja. Ustanici su tražili smanjenje poreza, što Turci odbijaju i borbe se nastavljaju. U avgustu iz Bosne stiže još 4000 nizama iz Bosne, a kasnije i još 4 bataljona nizama morem preko Kleka u Trebinje. Ustanici su u julu iavgustu uništili većinu karaula i opsjeli Trebinje 5. avgusta. Trebinje su Turci deblokirali 30. avgusta. Krajem avgusta počinju borbe i u Bosni, a Srbija i Crna Gora obećavaju pomoć. Ovo dovodi do pojačanja ustanka.

Knez Nikola šalje Petra Vukotića i pristiže i veći broj crnogorskih dobrovoljaca pod komandom Peka Pavlovića. Srpska vlada se ne usuđuje da javno pomaže ustanak pod vanjskim pritiskom, ali šalje Miću Ljubibratića.
Pad Nevesinja

Prvi značajan uspjeh je došao 29. avgusta pri napadu na Nevesinje. Grad brani 370 nizama, odred bašibozuka i u Odžacima još 300 konjanika. Napad izvodi 700 Crnogoraca i 2700 ustanika poslije zauzimanja utvrde Korita od strane ustanika. Za jedan dan borbi zauzet je čitav grad osim utvrđenog dijela, i zaplijenjena velika količina namirnica i oružja. Ovaj uspjeh je pomogao pregovorima sa Portom, a u južnoslavenskim gradovima se organizira pomoć ustanicima. Beograd, Novi Sad, Zagreb, Trst, Dubrovnik i Cetinje dobijaju komitete za pomoć ustanicima. Zalaganjem Đuzepe Garibaldija i drugih se osnivaju komiteti i u Rimu, Veneciji, Londonu, Beču i drugdje.
Sukob kod Prapratnice i blokada gradova

Pri kraju avgusta Turci su uspjeli da prikupe 15000 ljudi i 48 topova. Ustanici broje oko 10000 sa znatno slabijom opremom. Ustanici zbog ovoga uglavnom primaju borbu sa Turcima iz zasjeda ili udarima iz pozadine. Septembar donosi blokadu Turaka u Nikšiću, Nevesinju, Gacku, Bileći i Goranskom. Krajem septembra Turcima dolazi još 4 bataljona nizama. Na to odredi Peka Pavlovića i Miće Ljubibratića bivaju prebačeni na put Klek-Stolac i kod Prapratnice 30 septembra napadaju 2 bataljona nizama. Uspijevaju da im nanesu teške gubitke i zaplijene nekoliko stotina pušaka a potom se povlače. U oktobru je 49 karaula osvojeno od ustanika u prostoru Gacka, Golije i Banjana. Sa blokadom klanca Duge ustanici onemogućavaju Turcima komunikaciju Gacko-Nikšić.

- - - - - - - - - -

Poraz Turaka kod Muratovice


S time Turci dovlače nova pojačanja, a stiže u oktobru i novi komandant Reuf-paša. Turci vrše pokušaj deblokade Goranskog i 10-11. novembra trpe težak poraz kod Muratovice, od 3500 ustanika.

Reuf-paša ulazi 24. novembra u Goransko sa 4500 vojnika. Dana 22. decembra sa 8000 vojnika iz Gacka ulazi u Nikšić. Na Krscu su ustanici prikupili jake snage, ali zbog nesloge vođa samo manje snage Lazara Sočice i Bogdana Zimonjića (5000 ustanika) napadaju Turke i bivaju odbijeni. Reuf-pađa je snabdio garnizon i potom se vratio u Gacko. Zimu 1875-1876. obje strane koriste za odmor i popunu snaga. Komandant svih ustanika postaje Petar Vukotić.
Turska pojačanja i diplomatske intervencije

- - - - - - - - - -

Turci u januaru 1876. zamjenjuju Reuf-pašu sa Muhtar-pašom koji sad ima 30000 vojnika pod komandom, ali samo polovina je spremna za borbe. Ostali su bolesni ili ranjeni u ranijim borbama. Odred Peka Pavlovića sa 1500 boraca je kod Gluhe Smokve 18-20. januara napao pet bataljona nizama i odred bašibozuka i porazio ih. Muhtar-paša je na to u tajnosti skupio 16 bataljona u Trebinju, noću ih prebacio na Popovo polje i sa svih strana 29-30. januara napao odred Peka Pavlovića. Čitav dan su trajale borbe i odred je tek noću uspio da se izvuće u Zupce preko Trebišnjice. Srpski gubici su bili preko 100 ranjenih i mrtvih.

- - - - - - - - - -

 

[KeyserSöze]

Oruzije iz ustanka ...muzej Republike Srpske Banjaluka

- - - - - - - - - -

Проглас поглавара и војвода васколиких босанских устаника уједињења Босне са Србијом

Проглас народа Босанског

Кад смо разумели за берлински састанак трију сила савезница а знајући да се искупише судбе наше ради, ми представници усталога народа за ослобођење погажене и потлачене Босне, опуномоћисмо нашега пријатеља господина Божидаревића Веселицког, те је подне нашу изјаву канцеларима трију царева, у којој изложисмо умерене захтеве наше, да би за време престала крв и био крај узајамном тлачењу и пустошењу; ми тражисмо примирје не што клонусмо борећи се и од турског мача страхујући; тражисмо га цигло из очајања, гледајући обескућени народ и његове патње над патњама. Закуцасмо на вратима, да нам се подаре четири олакшице из моћнијих руку владалаца, који у својим областима бране и животињу бити и требити оваквим мукама и страхотама, као што их ми од векова подносимо; тражисмо, да се што пре ставе измеђунас и дивљих Турака, еда би народ што скорије главу подигао и сигуран животом и имањем заорао плугом унесрећну земљу, да исхрани измождену чељад и да га зима опет не затече гола на гариштима и по збеговима;тражисмо примирја, јер се надасмо да ће усталачко заузимање много моћних царева приклонити султана и владу његову, да нам тешки живот олакша, и да ће та тако силна и велика царства моћи пожурити порту, да те своје обавезе и испуни.
Али се ето преварисмо у мислима у надама нашим. Докле силе наваљиваху, да краја буде нашимневољама, а опет порта да се обезбеди ова црна, нама до Бога пропиштала земља, дотле сами Турци показаше целом свету и јасно и грозно са чега се диже Херцеговина, Босна и Бугарска. Каква ужасна и грозна дела починише они сад, не бојећи се Бога, ни суда светскога, не стидећи се сила посредница и не марећи што у областима царства горе устанци са њихових и онако већ превршених злочинства.
Извршише зверску сечу над невином нашом браћом у Приједору, посекоше безмоћне старце, жене идецу нашу, који се од силе разузданичке скрише у лузима и по гудурама.
Учинише другуги покољ витлејемски, на земљи европској, исекоше пуну школу невине мушке и женске дечице у Клисури.
Искасапише посланике немачког и француског сред многољуднога и заштићенога Солуна, на очигледи војске и власти, са знањем и наредбом самога валије.
Та дигоше руку и ван самога Султана и на онај га свет отправише, и то учинише учене хоџе, софте, муфтије, исповедници онога корана, на ком су силу своју засновали, и по којем и нама хришћанима суде иправду деле.
И после оваквих ужасних и зверских призора, можемо ли опет ићи у куће самовољним, развратними безаконим Турцима, која би хришћанска и образована држава хтела и смела остављати нас под дивљом и необузданом владом валија и других покварених чиновника турских, које Стамбол купи по далеком Анадолу и овамо их шаље, да нас злостављају сваком глобом и потвором, који не задрхташе дижући руке на Султана и везире његове, како ли ће они моћи бити поуздано јемство за рајине олакшице, које потражисмо за мир ипоредак у далекој забаченој Босни.
Узалудних нада и обмана беше изобила. Ми захваљујемо племенитом заузимању великих царева за нашу горку судбину. Али пред оваквим поквареним фанатицима не положисмо оружја, док је међу нама једне пушке, једне сабље, једне главе на раменима. Не може нам се пребацити да нисмо молили и чекали, да смо пренаглили; ми викасмо и ваписмо толико пута из нашега сужањства, и свет беше глух; ми устајасмо да бранимо главе наше нејачи, а крштени душегупци и пријатељи турски називаху нас бунтовницима; ми молисмо моћне цареве, те се заузеше за ојађени живот наш, али и њихов моћан глас оста непослушан, мада све беше притврђено самим Султаном и високом портом његовом; ми молисмо помоћ брзу, одсудну, а нас ето сред сече и пламена теше мирољубљем и олакшицама из руке мучилачке, тражисмо милосрђа правде ради и човечанства, а ево нам је још и дан данас једини наш савезник Господ Бог.
У име тога нашег великог савезника Вога, ми васколике вође устаничких чета босанских, данас једини законити представници српске земље Босне, после толиког чекања и без наде на икакву помоћ решавамо: да од данас за навек кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи с браћом нашом Србима делити судбину, па ма каква она била, проглашавамо: да се домовина наша Босна присајужава кнежевини Србији, законитом и правом прејамнику државе старих наших краљева и царева и проглашавамо нашим наследним господаром књаза српског Милана М. Обреновића IV.

Живио нам наш народ Српски!
Живео господар наш књаз Милан М. Обреновића IV.!
Живела наша државна влада у нашој престоници Београду!

У Босни 20. јуна 1876.

Војводе и поглавари васколиких босанских устаника: Војвода Голуб Бабић, поп Ђоко Каран, поп Илија Билбија, Симо Чавка, Шпиро Скакић, Стојан Митровић, Триво Амелица, Мића Тркуља, Павао Бабић, Лука Поповић, Перо Ковачевић, Петар Зелковић, Стојан Вашелић, Васиљ Марић, Јово Вукобрад, Марко Баић,поп Давид Грубор, Вид Милановић, Ђоко Деспотовић, Вучен Миљуш, Јован Кнежевић, Вид Ђурић, поп Јован Пећанац, Петар Ерцег, Никола Ђаковић, Милан Ковачевић, Тодор Новаковић, Илија Шевић, Никола Медић, Никола Ћулибрк, Сава Ђуричић, Јово Шарац, Јово Мркић, Перо Дошановић, Лука Умићевић, Стеван Бањац, Марко Богдановић, Остоја Вејиновић, Ристо Дукић, Шпиро Вулин, Никола Штрбац, Јово Каран, Веиновић, Перо Гачић, Симо Давидовић, Тејо Ерцег, Тривун Бундало, Јово Мајкић, Шпиро Сладојевић, Стојан Дамјановић, Обрад Каран, Бојан Вујатовић, Станко Кременац, Лазо Дробац, Јован Грбић, Симо Умичевић, Миладин Станић, Сава Адамовић, поп Стеван Поповић, Марко Ђенадија, Давид Ступар, Пане Николић,Остоја Ољача, Перо Бабић, Лука Брдар, Раде Поповић, Марко Бајалица, Деспот Деспотовић, Нине Карлица, Миле Брлић, Димитрије Пљакић, поп Трифун Станишљевић, Пане Видовић, Јово Митраковић, Ђорђе Јовановић, Ристо Јејић, Гавро Дејановић, Нико Галоња, Ј. Шмитран.

 

[KeyserSöze]

Српски војвода Голуб Бабић, рођен је у селу Трубару код Дрвара 7. септембра 1824. године од оца Илије и мајке Василије. Одраставши, најприје се борио против турског зулума као хајдучки харамбаша у југозападној Босни и Тромеђи.
У револуционарној 1848. години, за време Мађарске револуције, учествовао је у одреду српских добровољаца под командом Стевана Петровића Книћанина у борбама по Војводини. Вратио се у Босну и 1858. године, учествује у Дољанској буни (1857—1858), гдје му гине старији брат Божо.

Све до 1863. године живи у Славонији, у Пакрацу, гдје се већи дио породице Бабић преселио као и мноштво народа из Босанске Крајине након неуспјеха Дољанске буне.
У зиму 1863. године долази са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког Јосипа Јураја Штросмајера, гдје живе неколико мјесеци под његовом заштитом, а потом се пресељава у Србију, због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на католичанство, на шта му је Голуб одговорио: „Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње. А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели слободно као и бегови“. Од 1864. па све до 1875. године живи са породицом у Србији, у селу Стублине код Обреновца, гдје их је смјестио прота лознички Игњатије Васић, пошто је у Србију прешао код Лознице.

Августа 1875. се враћа у Босну са своја три брата: Миланџом, Павлом и Петром, и диже народ на устанак у Црним Потоцима, између Дрвара и Босанског Грахова кад је и изабран за вођу устаника на простору југозападне Босне.
Већ до 15. септембра 1875. године имао је чету од 25 људи, а до краја мјесеца одред од око 150 људи. Устаничка војска је сваким даном бивала бројчано јача и боље наоружана. Илија Гутеша му је из Беча послао 315 пушака „острагуша“ и 6 центи барута, које му је у Србију донио Симо Бањац. Да би објединио руковођење борбама на сектору којим је руководио, формирао је главну управу устанка: главно управитељство јужнобосанског устанка, као централно руководеће тијело. Врло брзо је стекао повјерење, ауторитет и углед међу устаницима, а на борбеном плану постигао је значајне војничке успјехе.
Био је велики присталица и поборник герилског ратовања. Ослобођена је територија од Лике до Бјелаја (са Унцем, данашњи Дрвар) и од Динаре до Ливна и Гламоча.

Заједно са својим седамдесет једним четовођом потписао је 2. јула 1876. године Проглас за уједињење Босне са Србијом. Кад је 4. августа 1877. године доживио војнички пораз код Седла, а устанак био угушен, прешао је у Лику и одатле све до марта 1878. организовао мање герилске нападе на Турке у Босни и Тромеђи. Исте године изабран је, на устаничкој Скупштини одржаној у Тишковцу, за делегата на Берлинском конгресу (1878) заједно са Васом Видовићем, али не одлази у Берлин због настојања Кнежевине Србије да се ничим не замјери Аустроугарској монархији.
Улазак аустријске војске и окупацију Босне и Херцеговине прихватио је помирљивим односом и држањем те се предаје трупама у Србу.

Једно вријеме био је у служби нове власти у Бихаћу, прихватајући то као привремено и тренутно боље рјешење од турске власти.

Веома престижно одело, које је Голуб Бабић носио у устанку 1875. године (види фотографију), исти је добио због својих изузетних ратничких заслуга, а носио га је пре њега војвода/сердар Милован Павасовић (у устанку 1715. године), да би следећи српски јунак, који је због борбености и храбрости, добио част да носи ово старо одело од Српске православне цркве „Светог Петра“ (у Доњем Тишковцу) био четнички војвода Бранко-Бране И. Богуновић (1911-1945).

На Никољдан, 19. децембра 1910. године, војвода Голуб Бабић је умро у Сарајеву, у 87-ој години.
Непознати аутор некролога написао је: „Од ране своје младости с оружјем у руци борио се за своју потиштену браћу. Није било оружаног покрета у коме он није судјеловао...“

 

[Лекизан]

Српски војвода Голуб Бабић.

 

[KeyserSöze]

 

[KeyserSöze]

- - - - - - - - - -

 

[Дундурије]

 

[Дундурије]

ИЗ УСТАНКА У БОСНИ 1875. ГОДИНЕ

Невесињска пушка нашла је одјека у Крајини и Кнежпољу. Кнежпољци одувек су познати бунтовници и борци за слободу. Још за Маошке буне 1834 године народ је крваво страдао између Бање Луке и Градишке. Устаници су у масама убијани. У Бањој Луци, тако су старији људи причали, међу обешеним било је самих 70 глава »Петара«, — којима је било име Петар. Упркос свих тих страдања, народ је увек у крви тражио своју слободу. На глас буне у Крајини похиташе виђенији људи, који су били у избеглиштву или у заточењу, и долетеше у крваво коло своје отаџбине. Међу првима ђе дошао Хајдук Петар Пеција Петровић. Он се родио 1826 године у селу Бушевићима у Босанској Крајини. У детињству се одметнуо у хајдуке, јер су му Турци убили неког рођака. Немилосрдно се светио душманима, те је за кратко време постао страх и трепет Турцима. Године 1858 одликовао се као неустрашив борац за слободу. Када је устанак угушен пребегне у Аустрију, те га тамошње власти предадоше Турцима. У тешким ланцима Турци су га повлачили, широм своје царевине, по свима својим тамницама. Сретним случајем избави се сужањства код манастира Бање и утекне у Србију. На глас буне у Крајини похита својој браћи у помоћ. Пецијина десна рука и храбар јунак био је Остоја Јањетовић, назван Корманош. Био је на лађи Јоце Михајловића корманош, и одатле је добио тај надимак. Војвода Голуб Бабић родио се у Трубару близу Тишковца 7 септембра 1824 године. У млађим годинама трговао је. Године 1848. када је буна букнула у Угарској борио се уз Стевана Книћанина и одликовао се у више бојева. Године 1851 борио се уз Крајишнике противу османлијске владе, где је изагашо на глас као добар јунак. Тако исто 1858 године учествовао је у устанку. Када је устанак угушен, још се крио по планинама и тукао. Јака зима стегла, притешњен са свију страна, утекао је преко Книна у Србију. У Србији је живео у Стублима близу Обреновца, где га је затекао устанак у Крајини, те похита својој браћи, да се бори за слободу. На глас устанка долетели су у Крајину поп Ђорђо и Стеван Каран. Толико о главним вођама. Цело устаничко подручје можемо поделити на четири отсека. Око планине Козаре и Просаре организирали су чете Спасоје Бабић из Бање Луке и Васо Видовић из Босанске Градишке, који је неуморно и пожртвовано радио на снабдевању чета муницијом и храном. На овоме терену били су истакнутије вође Хајдук Пеција, Остоја Корманош, Гавро Бјеловук, па онда Марко и Јанко Бајалица. На Брезовачи су најпре организирали чете војвода Симо Давидовић, поп Каран, Симо Умићевић и Васо Пелагић. Давидовић је био храбар и истакнут ратник. Њега је аустријска патрола мучки убила 21 августа 1877 године код Брезоваче. У Грмеч планини око Рисовнице организирали су устанак Јово и Нинко Гак, који су се одликовали у сукобима и борбама са Турцима. На тромеђи Босне, Лике и Далмације устанак је ухватио највише маха, а биле су најхрабрије и најопробаније војводе: Голуб Бабић, Перо Крецо, Вид Милановић, Триво Амелица и Триво Бундало. Логор им је био у добро заклоњеним, утврђеним и неприступачним са босанске стране — Црним Потоцима. Турци су на све стране затварали, мучили и убијали виђеније људе, мислећи да ће на тај начин застрашити народ и устанак узметку угушити. Народ је листом у гору бежао, а планине се пуниле осветницима. Остоја Корманош са Милетом Дамјановићем и Глишом Тривићем крстарили су по Козари и Пастиреву, када је устанак ухватио јаког корена. Пресретали су зулумћаре народне и убијали их. За кратко време планула је сва околина Градишке. Нејач, жене и старци бежали су преко Уне и Саве у Аустрију, а народ се сабирао у чете и дизао на устанак. Радосне вести из Херцеговине народ су још више осоколиле. За кратко време Марко Бајалица, Симо Бера, Милан Родић, Деспот Деспотовић и Остоја Ољача сакупе још неколиво другова, закуну се да ће се борити против Турака, или сви изгинути, па шта Бог да и срећа јуначка. У селу Дворишту опколе турску караулу, и у њој 30 војника, отвори се крвава борба и приморају Турке после дужег пушкарања да се предаду, те их пусте живе и здраве у Приједор. Око Славине, између Дубице и Костајнице, устанак је ухватио јаког маха, а чете су организирали Марко Бајалица и Марко Ђенадина. Они су увидели, да би Турци из Костајнице могли народу много учинити штете и квара. Одлуче, да напану на Костајницу. Приближе се граду и пану у заседу. Други дан Турци изаћу из Костајнице, усташе их жестоко дочекају, побију их и натерају да се у нереду врате у Костајницу. Турци се почну јаче спремати, да оперу срамоту и позову крадом Новлјане у помоћ. Усташе су се овоме надали. Прикупе се, дочекају Новљане и оне из Костајнице код села Слабине и после дуге и жестоке борбе натерају их у бег. Гонили су их ка Костајници све до самог града. Усташе охрабре ове две победе. Поче им народ јатомице прилазити, а и устанак се ширити. Нејач је стално бежала преко Уне и Саве у Аустрију. Чете су се снажиле, окупљале и борбе даље водиле са мање или више успеха. Највише се чета сакупило на Мравом Пољу подно планине Пастирева. Ту дође до жешће борбе, устаници се повуку у Пастирево, а Турци их не смедоше прогонити. Устанак се прошири и преко Козаре планине, где је био Хајдук Пеција Петровић. Пеција се сукоби са Турцима на Гасници, разбије их жестоко, и терао их је до саме Градишке, те се врати на своје старо место недалеко Саве. Турци поново навале. Опколе Пецију и Корманоша са свију страна, отвори се жесток и крвав бој. Видећи Пеција и Корманош да ће сви похватани бити или погинути, њих 40 поскачу у лађе, те преплове на другу страну Саве. На сред воде погибе Остоја Корманош и неки Црногорац. Пеција се превезе здрав на другу страну Саве, и чим је крочио на обалу, погоди га једно зрно и паде на земљу мртав. Та се битка догодила 28 августа 1875 године. После пораза Пецијина прваци босански озбилјно се лате посла, да добро организују што више чета уздуж Уне и Саве. Састави се одбор у Старој Градишки. Видније личности су биле Васо Видовић, Јово и Симо Билбија и Спасоје Бабић. Они су примали добровољне прилоге из свих наших крајева. Убрзо одбору пође за руком да састави једну чету на Брезовачи, неколико сати хода од села Јамнице. Са врхова планине видела се сва Босна. На Брезовачи начињени су опкопи и шанчеви, те се могло врло лако бранити од јачих нападаја. Устанак је врло много у првом почетку помагао загребачки одбор, коме је био претседник Др Шиме Мазура, а потпретседник Илија Гутеша, познати родољуб, окретан и агилан. Гутеша је много радио, давао, жртвовао, помагао и све је то својом скромношћу заташкавао. У јесен 1875 године дође усташама у помоћ Кнез Петар Карађорћевић. Он је најпре дошао Илији Гутеши и престави му се као мајор Петровић. Рекао је да је добро спремљен за војничку службу и жели поћи чети брезовачкој. Гутеша га одмах упути усташама, те преко Костајнице и Јамнице дође у Брезовачу. За кратко време састави кнез Петар чету до 200 људи. Касније број усташа све је више и више растао и досегао до 1500 људи. Први окршај ова чета имала је у селу Бојни 8 септембра 1875 годане. У томе окршају било је усташа до 500. Главна сила војводина била је у планини Шашави. Са неколико мањих одреда продре војвода, удари на турске карауле и пређе на босанско землјиште. Истом други дан ступе главне снаге војводине у акцију. Турци су дознали из новина за кретање ових чета, прикупе 2600 аскера, 100 коњаника и два топа. Отвори се жестова битка и усташе пред јачом навалом и опасносри да им Турци не ударе у леђа иза Бешировића Крајине морадоше се повући. Поп Каран, Јово Медић и Спасоје Вајагић спрече да у овој борби, умало није био заробљен војвода Петар Мркоњић. У овоме окршају било је мртвих усташа 17 и више рањених, а Турака преко 40 мртвих. Војвода је намеравао да освоји Бужим и Крупу, те одатле да хвата везе са четама војводе Голуба Бабића у Црним Потоцима са онима из Кнежпоља. Са доласком Кнеза Петра на Ђорковачу настале су велике смутње, тако да се морала назвати народна скупштина. Она је одржана у селу Јамници на Божић 1875 године у српској школи. На скупштини је било 85 босанских првака. Скупштину је отворио Илија Гутеша. Говорили су највише Васо Видовић, Илија Гутеша и Симо Билбија. На скупштину је дошао и Кнез Петар Карађорђевић са неколико својих другова. После дужег дебатирања скупштина је заклјучила, да се рат води и преко зиме, да се Порти не верује да ће предложене реформе извести, »и да се Карађорђевић у року од осам дана са својим присталицама има удаљити од босанских граница, пошто његова присутност смета даљим ратним операцијама.« Кнез Петар је нагласио у скупштини, да је као Србин и војник дошао да помогне својој браћи да се ослободи турског господства и никако ради другог. Напусти скупштину, те се још неко време задржавао код своје чете и водио успешне борбе. После кратког времена остави Босну. »Карађорђевића чета била је мала бројем, и није имала никакове помоћи са стране, те се много злопатила, али је својом одважношћу, коју је показала у неколиким окршајима с Турцима, почела ипак добивати одважности. Зато су се неки Босанци љутили, што је у Јамници при избору главног војводе Карађорђевићу као Србину и одликованом војнику у француско-немачком рату претпостављен један Хубмајер«, тако вели о скупштини у Јамници и о Петру Карађорђевићу Владимир Красић. И децембра 1875 године удари Кнез Петар са својим четама на неколико турских лађа пуне оружја, муниције и хране за турску посаду у Новом. Ове лађе пратила је једна јака турска чета. Развије се жесток бој у ади Пивњак између Замлаче и Двора. Турцима стиже помоћ неколико чета редифе из Новог. Кнез Петар затражи појачање, јер није могао да се одрве новим навалама Турака. Сплетке су већ успевале, требао се аукторитет Кнеза Петра уништити. Васа Пелагић био је у близини, потицао је четнике да иду у помоћ. Нису хтели, тако су добили наређење са неке стране. Ноћ је преминула борбу и Кнез Петар се повукао нерасположен ради неуспеха.

Наставак :
http://srbiubih.com/telkhsokozjrprkzmso/

И још:
http://srbiubih.com/mjonjubn/

 

[KeyserSöze]

Vođe i junaci iz ustanka u Bosni i Hercegovini iz 1875

- - - - - - - - - -

БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНЦИ: САН О СЛОБОДИ И УЈЕДИЊЕЊУ

Тежње за национално ослобођење Срба с лијееве стране Дрине најсажетије је изразио Филип Вишњић, српски гуслар из источне Босне:

„Дрино водо племенита међо,
Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије,
Наскоро ће и то вријеме доћи,
Кад ћу ја и тебека прећи,
И честиту Босну полазити!“

Док је Карађорђе ослобађао Шумадију, Срби Босне и Херцеговине као добровољци одлазили су под Карађорђев барјак или су дизали устанке покушавајући да се ослободе и да допринесу националном уједињењу. О томе колике су наде полагане у српске устанике са вождом Карађорђем на челу, говори и ова јадиковка босанског фрањевца Ивана Фране Јукића:

“Ах, Карађорђе, моја рано! Велика је била мисао твоја, голема намјера! Судбина клета смела те је, а друкчије не би мене сад овуда барбари овако немило гонили, да се на коњу уздржати не могу”!

Послије пропасти Првог српског устанка, у Босни и Херцеговини долази до двоструких сукоба. Борбе хришћана за социјалном правдом и реформама које је Цариград настојао да спроведе, пратио је отпор домаћих муслимана. Они нису хтјели да пристану на реформе јер би то значило укидање многих њихових привилегија. Учесталим насиљем и самовољом босанско-херцеговачких бегова над српским кметовима, стално је долазило до буна и одлажења српског становништва у Србију или на територије под влашћу бечког ћесара.

Немири у османској царевини привлачили су пажњу европских сила, па је Порта да би спријечила њихово мијешање објавила 1856. закон „Хати хумајун“ који је поданицима гарантовао правну једнакост. Међутим, у пракси се није смањио обим свакодневних злоупотреба, прогона и насиља над хришћанима.

Србима у БиХ остало је једино да трпе или да се буне и бјеже у Србију и преко Саве. Велики устанак дигли су Срби у Херцеговини под вођством Луке Вукаловића, старјешине из племена Зупци, који је трајао пуних десет година (1852 – 1862). Устаници су имали помоћ из Црне Горе.

Велика буна Срба под вођством Петра Пoповића Пеције, планула је крајем 1858. у Босанској Крајини и Посавини, а устаницима се прикључио и дио сељаштва римокатоличке вјероисповјести.

Срби из Босне су се обратили 9. новембра 1857. године за помоћ кнезу Црне Горе Данилу:

„Аман за бога, преставите се на бједне Србе, браћу вашу, нас невине осуђене, који смо на мјесто губитељства изведени. Ето тако стојимо ми у чељусти смрти, а нико неће да нас из њих изчупа проклети даија босански. Коме ћемо неправду ову одкрити, ко ли ће нас томе научити, него тако Свијетлом Господину и осталој свој браћи, Србину. Моли вас сав народ босански, као ваш брат Србин, тако и кршћанин.“

Ипак, оба устанка Срба, и у Херцеговини и у Босни на крају су скршени, што је довело до још већег израбљивања и насиља над српским сељацима.

Колико је био тежак положај Срба и уопште свих хришћана забиљежио је око 1870. Енглез Артур Еванс:

„ Пошто је трпио због двоструке немоћи друштвене и вјерске, хришћански кмет, или онај који обрађује земљу, у горем је положају од многих робова у нашим најмрачнијим временима, и потпуно је препуштен милости муслиманског власника земље као да је роб. У ствари, ага је по закону обавезан да склопи писмени споразум са кметом о висини дажбина и плаћању накнаде за рад, али чињеница је да тај мали владар охоло одбија да уђе у било какву сличну уговорну обавезу. Пошто турска влада врло добро зна да њеном посједу у Херцеговини нема дугог вијека у случају ако се озбиљно супростави словенским муслиманима тамо рођеним, бег или ага може некажњено да крши закон. Њему је на тај начин допуштено да са кметом поступа као с покретном имовином. Он немилосрдно туче кмета, на начин на који нико други не би поступао ни са животињом. Било који комад земље који раја купи, кућу коју сагради, било који комад врта који је створио својим радом у кршу, ага граби ако му се свиди.“

Порта је у децембру 1875, страхујући од интервенције великих сила, издала ферман о реформама за цијелу царевину. Босанско-херцеговачки конзервативни муслимански слојеви те су реформе одбили да изврше. Муслимански феудалац настојао је да остане господар земље и кметова на тој земљи. Српски сељак настојао је да се ослободи феудалног ропства и да обезбиједи за себе и своју породицу један комадић обрадиве земље.

Између ових супростављених страна морало је доћи до великог сукоба, па тако Срби дижу устанак прво у Херцеговини 1875. а затим и у Босни исте године. Устанак у Херцеговини познат као „Невесињска пушка“ под вођством Мића Љубибратића, проширио се брзо по цијелој БиХ.

Под псеудонимом Петар Мркоњић, устаницима у Крајини се у јесен 1875. придружио, створивши сопствени одред и кнез Петар Карађорђевић, доцнији краљ Петар I Карађорђевић Ослободилац. Устанак су подржали и многи српски трговци у БиХ, а изазвао је и интересовање европске јавности. Комитети за помоћ устаницима образовани су у Женеви, Лондону, Паризу, Дубровнику, Боки Котроској итд. Устаницима су пристизали и добровољци из Русије, Италије и Чешке.

Ово је био почетак тзв. „Источне кризе“, јер је дошло до сукоба Руске империје и Османског царства. На страни Русије била је и Кнежевина Србија. Међутим, Русија је због притиска западних сила потписала тајни споразум са Аустро – Угарском о подјели сфера утицаја на Балкану, и тако је БиХ подпала под А-У сферу утицаја.

Не слутећи игре великих сила устаници у Херцеговини су прогласили уједињење са Црном Гором 27. јуна 1876. године. Устаници у Босни прогласили су током јуна и јула 1876. на четири различита мјеста гдје је била сакупљена главнина устаничке војске, уједињење са Србијом. Жељу за националним уједињењем босански устаници су исказали у свом манифесту као једини „законити представници српске земље Босне, послије толико чекања и без наде за икакву помоћ рјешавамо – да од данас па за навијек кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи се браћом нашом Србима дијелити судбину , па ма каква она била“.

Поред борби на терену, устаничке вође су се обраћале за помоћ и странима силама а прије свега Русији, којој су послате двије молбе, једна на Видовдан 1877., а друга 1878. У другој молби се између осталога каже да је „вјечита жеља…народа“ да постане „саставни дио српских кнежевина“, и да, уколико је то у постојећим условима неоствариво, „бар постанемо засебна самостална вазална држава , као што и браћа Бугари постају… Уз то изјављујемо да ми ни под каквим видом са Аустро-Угарском у државну заједницу не можемо ступити, нити њене саме окупације желимо, па ма се она под којим видом смјерала учинити“. Ако је окупација заиста неопходна , устаничка скупштина предлаже да то учини српска војска „почем сви обитаоци ових земаља српским језиком говоре“. Петиција сличног садржаја упућена је и српском кнезу Милану.

За то вријеме у БиХ масовно страда српско становништво од домаћих муслимана у турске војске. Артур Еванс, који је обилазио БиХ, израчунао је да је око 6.000 „стараца, жена и деце било хладнокрвно сасјечено“, око 30.000 протјерано из попаљених села, а око 250.000 људи бјежећи од одмазде, пребјегло преко Саве на аустријску страну.

Ипак, устаници су били сигурни у своју побједу и уједињење са Србијом и Црном Гором. Један од устаничких сарадника Васа Живановић у писму Бугарину Љубену Каравелову од 2. августа 1875 пише „како Херцеговци, па већ и Бошњаци, крваре и јуначке мејдане дијеле са својим вјековним душманима… Знаш ли, мој Љубене, да је већ сва Босна и Ерцеговина у пламену, из кога ће Србин изаћи с мачем у вис као побједник.“

Исти Васа Живановић у писму неком Арси пише о устанку и каже:

„Арсо! Чујеш ли шта раде наши Херцеговци? А докле ћеш ли ћутати? Зар не мислиш да је сад вријеме да покажеш и докажеш српском свијету да живиш за свој српски род? И Босну је захватила буна. Вишеград је опкољен, а он је на нашој граници. Требиње је пало. Устанак изгледа као да је општи српски устанак. Турци по вјери, а Срби по крви и језику фратернизирају (се) и боре се за општу ствар ослобођења испод турског јарма“.

- - - - - - - - - -

Међутим, велике силе су биле одлучиле, и пошто је Русија поштовала договор са њима, Србија није могла ништа да уради како би помогла Србима у БиХ да се ослободе и њој прикључе. Џаба су били протести и молбе Срба из БиХ. Једну такву молбу упутили су устаници влади Србије 1878. године:

„Представницима Србије: Са овим изјављујемо у име народа српског у Босни, представницима братске нам Кнежевине Србије, и свему народу њеном, најсрдачнију благородност како за материјалну припомоћ, тако и за оружну заштиту, коју је Србија са таким огромним пожртвовањем чинила и чини… У исто доба молимо представнике Србије да својски подествују при углављивању мира са Турском, да ми постанемо саставни дио Српске државе, или ако би се из каквих узрока тој вјечитој жељи нашој на пут стало, да останемо самостална и засебна држава… Ако је баш нужна нека окупација… онда једино желимо окупацију са војском Кнежевине Србије, која је за нас најприличнија, почем сви обитаваоци Босне српским језиком говоре…“

Жеље и молбе устаника Србија као мала држава и војнички доста слаба није могла сама испунити. Стране силе нису хтјеле ни да чују о уједињеу Срба са обе стране ријеке Дрине. Како би се ријешило „Источно питање“ сазван је гонгрес великих сила у Берлину 1878. године.

Колика је била нетрпељивост неких великих сила према уједињењу Срба, свједочи и дио говора лорда Солзберија на Берлинском конгресу 28. јуна 1878, који је у могућем припајању БиХ кнежевини Србији или Црној Гори рекао:

 

[KeyserSöze]

Географски положај ових области има има такође велику политичку важност. У случају да дио тих области дође у руке једне од сусједних кнежевина (Србија и Црна Гора), створио би се ланац словенских држава који би се проширио преко балканског полуострва, а њихове војне снаге угрожавале би становништво других раса у јужним областима… Због наведених разлога, влада Њеног Величанства (В. Британија) предлаже окупљеним силама да Конгрес одлучи да Аустро-Угарска окупира провинције Босну и Херцеговину и стави их под своју управу“.

Ово је био само изговор, јер ни Србија ни Црнаг Гора, а још мање устаници у БиХ, нису располагали великим снагама да би могли угрозити своје сусједе. Прави разлог лежи у том „словенском ланцу“ који ако би се учврстио за зидине Кремља, довукао би руске ратне бродове на топла мора, и тиме би угрозио планове западних сила. Такође, лорд Солзбери и остале велике силе, занемариле су патње и страдања српских сељака, и нису се нашли одговорним да спријече даље страдање српских кметова, који ће тек 1918. да се ослободе муслиманских феудалаца.

- - - - - - - - - -

Берлински уговор потписан 13. јула 1878, дао је одријешене руке А-У да окупира БиХ. У члану 25. овог уговора се каже:

„Провинције Босну и Херцеговину окупираће Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто влада Аустро-Угарске не жели да преузме у Новопазарском санџаку… у њему ће остати отоманска управа… Аустро-Угарској се оставља право да ту држи гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дијела старог вилајета Босне“.

Српском напаћеном сељаку све је било јасно. Слобода ће да сачека неке боље дане. Требало је сад спасити што се спасти могло и прехрањивати породицу. Ипак, борбеност и разборитост није утихнула код српског тежака. Он је добро знао да је дошло само до замјене старог окупатора новим окупатором, и до предаха у борби за ослобођењем и уједињењем, борби која на жалост још није окончана.

Шта је мислио неписмени српски сељак о анексији Босне и Херцеговине, свједочи разговор између фратра Грге Мартића и једног српског тежака. Фра Мартић је био у делегацији која је ишла цару у Беч, да честита окупацију Босне и Херцеговине. Старац Пантелија је упитао фратра:

„Како то би, ви сте паметни људи фратри, да каурин Босну узима?” – „А би ли волио Турчина?“ – упита га фратар. – „Бога ми свеједно је, зулумћар ово, зулумћар оно. Ово је српска земља“, одговорио је достојанствени старац Змијанац. „То старац – наставља фра Грга – од 90 година, а ја зубима гризем и пљувачку ждерем.“

Стање се није промјенило до данас, још увијек је:

„…зулумћар ово, зулумћар оно. Ово је српска земља“!

 

[KeyserSöze]

СПОЉНОПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ БОРБЕ СРПСКОГ НАРОДА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА АУТОНОМИЈУ ОД 1850. ДО 1878. ГОДИНЕ

http://srbiubih.com/2016/03/20/spol...cegovini-za-autonomiju-od-1850-1878-godine-2/

 

[Дундурије]

Војводе и поглавари васколиких босанских устаника: Војвода Голуб Бабић, поп Ђоко Каран, поп Илија Билбија, Симо Чавка, Шпиро Скакић, Стојан Митровић, Триво Амелица, Мића Тркуља, Павао Бабић, Лука Поповић, Перо Ковачевић, Петар Зелковић, Стојан Вашелић, Васиљ Марић, Јово Вукобрад, Марко Баић,поп Давид Грубор, Вид Милановић, Ђоко Деспотовић, Вучен Миљуш, Јован Кнежевић, Вид Ђурић, поп Јован Пећанац, Петар Ерцег, Никола Ђаковић, Милан Ковачевић, Тодор Новаковић, Илија Шевић, Никола Медић, Никола Ћулибрк, Сава Ђуричић, Јово Шарац, Јово Мркић, Перо Дошановић, Лука Умићевић, Стеван Бањац, Марко Богдановић, Остоја Вејиновић, Ристо Дукић, Шпиро Вулин, Никола Штрбац, Јово Каран, Веиновић, Перо Гачић, Симо Давидовић, Тејо Ерцег, Тривун Бундало, Јово Мајкић, Шпиро Сладојевић, Стојан Дамјановић, Обрад Каран, Бојан Вујатовић, Станко Кременац, Лазо Дробац, Јован Грбић, Симо Умичевић, Миладин Станић, Сава Адамовић, поп Стеван Поповић, Марко Ђенадија, Давид Ступар, Пане Николић,Остоја Ољача, Перо Бабић, Лука Брдар, Раде Поповић, Марко Бајалица, Деспот Деспотовић, Нине Карлица, Миле Брлић, Димитрије Пљакић, поп Трифун Станишљевић, Пане Видовић, Јово Митраковић, Ђорђе Јовановић, Ристо Јејић, Гавро Дејановић, Нико Галоња, Ј. Шмитран.

Како сазнати ко су ови људи, мислим одакле су понаособ, који крај представљају. Сем Г.Бабића и И.Билбије за остале се слабо зна.

 

[KeyserSöze]

Како сазнати ко су ови људи, мислим одакле су понаособ, који крај представљају. Сем Г.Бабића и И.Билбије за остале се слабо зна.

поп Ђоко Каран

Призор дједе објешеног на дрвету, који је ту висио цијели дан, урезао се у душу малог Ђорђа, који ће касније постати свештеник, у народу познати поп Ђоко Каран Карановић. И он је, као свештеник и српски национални трибун имао силне проблеме са турским властима.

Побјегавши из заробљеништва у Малој Азији, и дочепавши се Кнежевине Србије, на прве вијести о устанку 1875. године похитао је у Босанску Крајину. Одмах је ступио у везу са искусним ратницима из времена Дољанске буне 1858. – попом Вајаном, протом Стојановићем и Михајлом Поповићем.

Истакавши се, на повратку у Босну, у борбама са Турцима у околини Цазина, са војводом Голубом Бабићем, Јовом Деспотовићем и другим војводама, тукао је Турке на Чађавици, Ивањској, на Градини код Грахова, код Дубовика, Арапуше, Санице…



На турске покличе Алаху и пророку Мухамеду, четари попа Карана су пјевали:

Бјеж’те Турци зарана,

Ето попа Карана!

И он носи сабљу змију

Бјеж’те Турци у Азију!

Поп Ђоко Каран Карановић био је оличење српског крајишког поноса и јунаштва. Није био једини који је уз крст носио и мач, који је поред Јеванђеља проповиједао народу епске пјесме и подучавао да на зло треба одговорити праведном силом.

Свештенство Босанске Крајине дало је великих жртава у ослободилачким напорима. У Босанско-херцеговачком устанку 1875-1878. године живог учешћа су узели монаси из манастира Рмањ Илија и Давид Грубор, Перо Зорић и Илија Билбија. Давид Грубор је био рањен у главу приликом окршаја и чишћења Унца од Турака у јесен 1875. године. Устаници су се напајали моралном снагом која је опстајала у старовременској и прадедовској вјери, поетској мјешавини епског предања и хришћанског учења.

Јеромонаси Илија Бабић и Давид Грубор са свештеником из Плавна Петром Петрановићем су након Свете Литургије освештали устанички барјак на рушевинама цркве у Тишковцу.

Од свештеника се као устанички командант поред поменутог попа Карана истицао и Вајан Ковачевић. Уз њих нису заостајали ни свештеници Лазар Ћулибрк и Лука Недимовић. У Босанској привременој народној влади је сједио свештеник Јово Пећанац, али и фра Бобо Дрежњак. Устанак су помагали национални прваци са Тромеђе међу којима и православни свештеници Петар Петрановић из Плавна, Дане Будисављевић са Осредака, парох из Срба Тодор Вовјодић, парох у личкој Суваји Данило Чучковић…



Крајем 1876. године устаничка територија у Босанској Крајини ишла је линијомк Шатор – Роре – Црни Врх – Клековача – Осјеница – Мартин Брод – личка страна. Од житеља прекајске парохије јуналки се показао Петар Срдић који је погинуо на Кључу замјенивши своју главу са четворицом Турака. Крах јужнобосанског устанка је донио згаришта у сва српска села поменуте области; становништво је избјегло углавном у Далмацију, а нешто мање у Лику.

Православно свештенство је, заправо, у свим националним покретима у Босанској Крајини XIX вијеку имало доминатну улогу. Све српске буне против турске власти предводили су у ствари свештеници: Јанчићева буна 1809, Машићка 1834, Дољанска 1858, као и Босанско-херцеговачки устанак 1875-1878.

Српска православна црква у Босанској Крајини је допринијела стицању огромне националне енергије која је издржала и долазећу аустро-угарску окупацију 1878. и анексију 1908. године.

(Скрећени текст преузет из монографије „Прекаја – парохија у Босанској Крајини (1878-2008), Радована Пилиповића, Бања Лука – Босански Петровац, стр 15-24)

 

[KeyserSöze]

Петар Поповић Пеција

Петар Поповић Пеција (рођен око 1826. погинуо 10. септембра 1875) био је хајдук и борац у устанцима српског народа у Босни под Османским царством. У раној младости се придружио хајдучким четама, и убрзо постао један од вођа. Највише је дјеловао на простору Кнешпоља — предводио је двије Кнешпољске буне (1858. и 1875).

Петар Поповић Пеција је рођен 1826. године у Бушевићу, близу Босанске Крупе. Потицао је из скромне породице. Отац му се звао Петар, а мајка Илинка. Надимак Пеција добио је још у дјетињству када се једном приликом опекао уз чобанску ватру. По ријечима његових савременика, Пеција је сам научио да пише, а поред српског говорио је и турски језик. Што се физичког изгледа тиче, био је средњег стаса, тамнопут и густих, овећих бркова..

Због тешких намета и зулума које су чинили бегови (посебно Церићи и Бешировићи) над народом, Пеција се у 22. години одметнуо у хајдуке, заједно са својим пријатељем Петром Гарачом, родом из Свињухе код Босанског Новог. Њих двојица су заједно са својим четама хајдуковали по Пастиреву, Кнешпољу, Козари, Просари и Грмечу.

Због великих намета и зулума српски народ се 1858. године дигао на устанак, а као вођа тог устанка истакао се Пеција.

Прва Кнешпољска буна


Средином 1858. у сјеверозападној Босни избио је устанак чији су узрок били исувише велики намети којима је било оптерећено становништво. Петар С. Иванчић пише о овој побуни: Јадним сељацима већ додијао зулум и тиранство душманина па су мислили, е кад не можемо српски живјети, а оно нека нам остане бар поштен гроб.

Јуна 1858. устанак се проширио и на Кнешпоље. Сеоско становништво Кнешпоља било је углавном састављено од српског православног живља, док је муслиманско становништво насељавало углавном градове. Устаници су 20. јуна протјерали муслимане у град Нови. Пред Новим се скупило око 600 устаника који су спремали напад на град. У међувремену су Пеција и Гарача скупили око 3.000 устаника и упутили се у Ивањску да помогну устаницима. Међутим, код Ивањске, устаничке чете су биле тешко поражене, тако да су се Пеција и Гарача са преживјелим устаницима повукли у Кнешпоље, одакле су пружили посљедњи отпор. За то вријеме турске снаге су добиле појачање у виду помоћних одреда који су били послати из свих крајева Босне, и 21. јула 1858. дошло је до битке на Тавији близу данашње Костајнице. Око хиљаду устаника бранило је своје шанчеве, али нису успјели да одоле, па је већина након битке одлучила да избјегне у Аустрију.

Сљедећег дана одиграла се битка код села Куљана. Пеција и Гарача, ослабљени пребјегавањем већег броја устаника на другу страну Уне, нису имали снаге да пруже озбиљнији отпор добро организованој турској војсци, па су и они одлучили да побјегну у Аустрију. Међутим, Аустрија је одбила да им пружи заштиту, и хтјела је да их разоружа и преда османским властима, тако да су Пеција и Гарача одлучили да се не предају и са још 300 бораца успјели су да пробију турску опсаду и да побјегну у планину Просару.

Иако су и сљедећих мјесеци они наставили да четују по Кнешпољу, устанак већих размјера је био угушен. У децембру 1858. Гарача је био изненада убијен у близини Костајнице. Након Гарачеве погибије, Пеција је одлучио да се повуче у Аустрију, међутим, аустријске власти су га на препад ухватиле и испоручиле Османском царству за награду од 5.000 гроша. Пеција је ради суђења био одведен у Цариград. Тамо је осуђен на смрт због тога што је, према наводима оптужбе, убио 98 Турака. Смртна казна требало је да се изврши у Босанском вилајету, у његовом родном крају. Приликом повратка из Цариграда, Пеција је успио да побјегне у близини данашњег Ужица и да се склони у Србију.

О Пецијином животу у Србији има веома мало података. Прота Славко Вујасиновић наводи да га је кнез Михаило примио и поставио за надстражара у Крагујевцу, док Драгослав Алексић тврди да је радио у тополивници у Крагујевцу. Екмечић наводи да је био пандур у Крагујевачкој тополивници. Пеција је боравио у Србији све до избијања новог устанка у Босни 1875. године.

Друга Кнешпољска буна

Године 1875. отпочео је велики устанак српског народа у Босни. Након избијања устанка у Херцеговини и становништво сјеверне Босне се дигло на устанак, а са њима и Кнешпоље. Устанак је избио 15/16. августа 1875. Детаљи о покретању устанка требало је да се договоре на састанку на Преображење 19. августа код манастира Моштанице (за вријеме манастирске славе) и да одатле сљедећег дана отпочну борбе, али су сукоби отпочели неколико дана раније. У вријеме избијања устанка Пеција је био у Србији али је убрзо након што је сазнао за почетак сукоба отишао у Кнешпоље. Милорад Екмечић наводи да је Пеција за одлазак у Босну добио од Београда помоћ од 20 дуката. Крајем августа исте године Пеција се већ налазио у Босни и заједно са Остојом Јагњетовићем Корманошом и другим устаничким вођама спремао је акције против Турака. Почетком септембра 1875. његова чета је бројала преко 300 људи и стално се увећавала. У више наврата Пецијина чета је имала више успјешних мањих окршаја с Турцима, али се није упуштала у веће битке пошто им је недостајало оружја и муниције за такве подухвате. У међувремену, Васо Видовић, трговац из Босанске Градишке, успио је да испослује да српска влада пошаље устаницима 1.500 пушака и 130 сандука муниције. Већ 6. септембра то је оружје помоћу коњске запреге било довучено лађом уз Саву до Гаштице у близини Градишке. Опстанак устаника зависио је од тог оружја, па је за устанике било веома важно да се оно пребаци на босанску страну. Међутим, и турска војска је такође била обавијештена о овом товару, па су покушали да спријече устанике да пребаце оружје.

Битка код Гаштице

Са четом од педесетак људи Пеција је 8. септембра покушао да пребаци оружје, али морао је да се повуче и сачека помоћ од осталих устаника јер су га били напали Турци. Сљедећег дана стигао је Остоја Јагњетовић Корманоша са шездесетак људи. Њих двојица су заједно разбили један турски одред и почели да пребацују оружје цијелу ноћ уз мање чарке са турским трупама. У међувремену је турским одредима који су се борили са Пецијом стигла помоћ од 500 војника. Пеција је очекивао тако нешто па је подијелио своје снаге у четири групе и распоредио их на четири стране, тако да су оне чиниле правоугаоник. Намјера му је била да на тај начин опколи главнину турских трупа али пошто су Турци сазнали за овај план, нападали су једну по једну устаничку групу и тако су их све уништили. Пеција је наредио повлачење преко Саве, међутим већина устаника је, међу којима је био и Пеција, изгинула. У народној традицији је, међутим, остало упамћено да је Пеција био једини од устаника који је успио да се жив дочепа обале. Према народном предању, кад је изашао на обалу, он се окренуо према Турцима и узвикнуо: Турци, ево Пеције жива!. У том тренутку био је смртно погођен. Остоја Косовић, трговац из Босанске Дубице и један од малобројних устаника који су преживјели ове догађаје, касније је причао да је метак који је Пецију усмртио дошао са аустријске стране.


Споменик Пецији у манастиру Моштаница.

Послије погибије Пеција је био сахрањен на аустријској страни Саве, по свој прилици близу Јасеновца. Србима није било допуштено да пребаце Пецијине остатке у Босну. По Драгославу Алексићу, Срби из Босанске Дубице (данас Козарске Дубице), међу којима су били и Остоја Косановић, Јово Субановић, Димитрије Мисаљевић, покренули су 1901. године иницијативу да се Пецијини посмртни остаци пребаце у Босну како би се достојно сахранили. Тако су се са ондашњим свештеником из Млаке договорили да тајно ископају остатке покојног Пеције, и да их у платненој врећи пренесу у Босанску Дубицу, гдје су Пецијини остаци послије били похрањени на тавану зграде Јована Јајчанина. Када су Аустријанци сазнали за ово, Јован Јајчанин и остали су пребацили Пецијине остатке у манастир Моштаница, гдје су га и сахранили. Према проти Славку Вујасиновићу, моштанички архимандрит Кирил Хаџић је 1885/6. издејствовао да се Пецијини остаци сахране код манастира. Године 1910, на захтjев српског народа игуман Иванчић му је освештао гроб. Године 1933. Пецији је подигнута спомен-пирамида, која и дан данас стоји на свом мјесту.

 

[KeyserSöze]

Народна скупштина у Кравјаку је Скупштина устаничких вођа током Устанка у Босни, одржана на православни празник Михољдан 29. септембра по старом каленадру, то јесте 12. октобра по новом календару, 1877. у Кравјаку, засеоку села Тишковца, код Дрвара, гдје је уједно било и сједиште устаничких вођа. Скупштина је одржана у циљу конституисања Привремене народне босанске владе.


Историјска подлога

Након избијања устанка у Херцеговини, познатог под називом Невесињска пушка, народ самоорганизовано отпочиње устанак широких размјера и у осталим крајевима Босне и Херцеговине. Устанак у Босни, тачније у Босанској Крајини почиње нешто касније од херцеговачког, и није дошло до усклађивања устаничких дејстава у ова два краја. У припремама Устанка у Босни се истичу Васо Видовић, Симо и Јово Билбија, Спасоје Бабић и Васо Пелагић. Прва устаничка скупштина, позната као Јамничка скупштина је сазвана на православни Божић 1875. године у селу Јамница. Вође босанског устанка, почетком јуна мјесеца 1876. године доносе Проглас поглавара и војвода васколиких босанских устаника уједињења Босне са Србијом гдје се исказује тежња ка уједињењу двије српске земље, а вође устанка овим Прогласом признају владу из Београда за своју врховну владу, као и књаза Милана за књаза српског народа у Босни.

Припреме за скупштину

Након што босанске устаничке вође проглашавају јединство са Србијом 1876. године,Почетком марта 1878. године 450 чланова устанка из Босне одржали су народну скупштину на којој су поновили исте захтјеве, протестујући против одредби Санстефанског мира који никако није ишао у корист тежњи устаника, као и цјелокупног народа.У вријеме рата између Русије и Османскога Царства, босански устаници су на посебној скупштини у Кравјаку створили Привремену народну босанску владу. У свом прогласу, скупштина је објавила да се Босна жели ујединити са српским земљама, но ако ово није одмах могуће, тражи се слобода и самоуправа за српски народ у Босни, као и уједињење са херцеговачким устаницима, и стављање самог устанка под једно вођство.
Привремена народна босанска влада

На великој народној скупштини у Кравјаку, изабрана је прва устаничка влада, под именом Привремена народна босанска влада, која је имала 14 чланова, и по самој успостави издала је Проглас народу босанскоме. У Прогласу се наводи да Влада осуђује могућу окупацију Босне и Херцеговине, од стране Аустроугарске.
„ Народ босански нити је кад желио, нити пак жели да постане саставни дио ма које друге државе. Он жели да се уједини са осталим српским земљама. Уколико, посматрајући политичку ситуацију до тог уједињења не би дошло, српски народ у Босни жели имати потпуну слободу и самоуправу, без да се одрекне својих тежњи и историјског и народног права за уједињење са осталим српским земљама у једну државу, која би могла бити од користи за опште словенско питање. ”
— Проглас

Влада је пред себе ставила и задатак да позове муслиманске прваке да се боре за заједнички циљеве.
„ Ако ли пак ни са Србијом у заједницу нећете онда можемо сами за себе државу уредити, али само будимо паметни очувати и уздржати нас од сваке управе и савеза са аустријом. ”
— Проглас

Привремена народна босанска влада је имала 14 чланова. Владу су чинили:

Владимир Семјонович Јонин (Рус) – предсједник
Јово Ерцег Скобла (Србин) – замјеник предсједника

Чланови:

Јово С. Билбија (Србин) – секретар
Голуб Бабић (Србин) – војвода
Вид Милановић (Србин) – војвода
Перо Крецо (Србин) – војвода
поп Василије Ковачевић (Србин) – четовођа
поп Јово Пећанац (Србин) – четовођа
Тривун Бундало (Србин) – четовођа
Дамјан Ђурица (Србин) – четовођа
Илија Шевић (Србин) – четовођа
Илија Тривић (Србин) – четовођа
Божо Љубоја (Србин) – четовођа
фра Бонавентура Боно Дрежњак (Хрват) – четовођа
Нико Буро (Хрват) – четовођа
Мато Јурета (Хрват) – четовођа

 

[KeyserSöze]

Kralj Petar Karadjordjevic-Petar Mrkonjic. U Ivanjskoj 1875

1875.god na a sjeveru sela Ivanjska, brdo Brezovaca, organizuje se ustanicki logor.Organizatori logora bili su: Simo Davidovic, Vaso Pelagic, pop Djoko Karan, Ostoja Vejnovic, Nikola Jovanovic i Simo Umicevic. Nedugo posle toga pridruzuje im se Petar Karadjordjevic pod imenom Petara Mrkonjic. Ubrzo napusta logor na Brezovcu i formira zajedno sa popom Djokom Karanom novi logor u sumi Corkovaci.Kada se Petar Mrkonjic pojavio u ovim krajevima, iako pod drugim imenom, ustanici i narod je u njemu prepoznao Petra Karadjordjevica i masovno se prikljucio ustanku.

Ljudi su masovno dolazili kod njega u nameri da se bore, o njemu su pocele da kruze razne price, a i u pjesmama je opjevan. Pricalo se o Mrkonjicevoj hrabrosti, kako je razgonio turke, o lukavost, kako je uvek nadmudrivao austriske strazare kada ga je trebalo uhvatiti. Te price su se prenosile sa koljena na koljeno, a kada je Petara postao kralj Srbije, prerasle su u legendu. Nije bilo kuce u kojoj on nije bio . Prevozio ga je posilni cetnik, Lazar Skrbic, prozvan „Ravur u buretu“ . Bure u kojem je prevozio Mrkonjica navodno je imalo dva dna . U donjem je bila rakija a u gornjem Mrkonjic. Kada bi naisli na austrougarsku strazu, kocijas da bi uvjerio strazu da vozi rakiju, odvrnuo bi slavinu i potekla bi stvarno rakija.U znak zahvalnosti, sto je Petara Karadjordjevic, kasnije kralj Srbije, dosao u najtezim danima za ovaj narod da im pomogne i logorovao sa ustanicima na Corkovaci, Narod ovih sela ucestvuje u podizanju spomenika kralju na Corkovaci, na mjestu gdje je bio njegov logor. Spomenik je 1941.god. srusena od strane ustasa. Ostale su na tom mjestu, pored temelja spomenika visoko izrasli borovi i cempresi, koji podsecaju na vojevanje Petra Mrkonjica u ovim selima. Te price o Mrkonjicu i njegovoj borbi na Corkovaci pokrenule su na stotine mladih ljudi iz ovih sela, koji su se nalazili u Americi na radu, da se dobrovoljno jave na Solunski front, kada je u Prvom svijeckom ratu Srbija bila ugrozena. Medju tim dobrovoljcima bilo je i devet brace i rodjaka Vajagica, koji su dosli u Solun da pomognu i da vrate zajam Petru Karadjordjevicu, koji se borio na njihovoj Corkovaci.

 

[KeyserSöze]

Битка код Вучјег дола 1876

Вучји до, зараван око 6 km источно од Билеће на којој се 1876. водила одлучујућа битка између Турака са једне и Србa Црногораца и Херцеговаца са друге стране.

 

[Mstislav]

https://www.poreklo.rs/2016/01/10/prica-o-delfi-ivanic/

 

[DareS]

Kralj Petar Karadjordjevic-Petar Mrkonjic. U Ivanjskoj 1875

1875.god na a sjeveru sela Ivanjska, brdo Brezovaca, organizuje se ustanicki logor.Organizatori logora bili su: Simo Davidovic, Vaso Pelagic, pop Djoko Karan, Ostoja Vejnovic, Nikola Jovanovic i Simo Umicevic. Nedugo posle toga pridruzuje im se Petar Karadjordjevic pod imenom Petara Mrkonjic. Ubrzo napusta logor na Brezovcu i formira zajedno sa popom Djokom Karanom novi logor u sumi Corkovaci.Kada se Petar Mrkonjic pojavio u ovim krajevima, iako pod drugim imenom, ustanici i narod je u njemu prepoznao Petra Karadjordjevica i masovno se prikljucio ustanku.

Ljudi su masovno dolazili kod njega u nameri da se bore, o njemu su pocele da kruze razne price, a i u pjesmama je opjevan. Pricalo se o Mrkonjicevoj hrabrosti, kako je razgonio turke, o lukavost, kako je uvek nadmudrivao austriske strazare kada ga je trebalo uhvatiti. Te price su se prenosile sa koljena na koljeno, a kada je Petara postao kralj Srbije, prerasle su u legendu. Nije bilo kuce u kojoj on nije bio . Prevozio ga je posilni cetnik, Lazar Skrbic, prozvan „Ravur u buretu“ . Bure u kojem je prevozio Mrkonjica navodno je imalo dva dna . U donjem je bila rakija a u gornjem Mrkonjic. Kada bi naisli na austrougarsku strazu, kocijas da bi uvjerio strazu da vozi rakiju, odvrnuo bi slavinu i potekla bi stvarno rakija.U znak zahvalnosti, sto je Petara Karadjordjevic, kasnije kralj Srbije, dosao u najtezim danima za ovaj narod da im pomogne i logorovao sa ustanicima na Corkovaci, Narod ovih sela ucestvuje u podizanju spomenika kralju na Corkovaci, na mjestu gdje je bio njegov logor. Spomenik je 1941.god. srusena od strane ustasa. Ostale su na tom mjestu, pored temelja spomenika visoko izrasli borovi i cempresi, koji podsecaju na vojevanje Petra Mrkonjica u ovim selima. Te price o Mrkonjicu i njegovoj borbi na Corkovaci pokrenule su na stotine mladih ljudi iz ovih sela, koji su se nalazili u Americi na radu, da se dobrovoljno jave na Solunski front, kada je u Prvom svijeckom ratu Srbija bila ugrozena. Medju tim dobrovoljcima bilo je i devet brace i rodjaka Vajagica, koji su dosli u Solun da pomognu i da vrate zajam Petru Karadjordjevicu, koji se borio na njihovoj Corkovaci.

Учешће Краља Петра у устанку је било неприметно.Једини додир,односно сукоб са турцима је имао када је нападнут логор на Ћорковачи.Није била спорна жеља и намера за борбом,али је било проблема - финансије,јер је и оружје и храну и опрему,лично плаћао.Затим однос са устаничким вођама који га због подршке Кнеза Милана и званичне Србије нису желели.Само учешће је крајало кратко и није оставило никаквих резултата.Све остало је мит.

 

[KraNp]

Koji je broj srpskih zrtava u ratu a koji turskih?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Koji je broj srpskih zrtava u ratu a koji turskih?

Na strani Osmanskog carstva stradalo je negde između 10.000 i 12.000 ljudi,

Za srpske je žrtve skoro nemoguće proceniti, kao i u svakom ustanku; borbe između 1875. i 1878. godine su bili jedan od najkrvavijih sukoba na području Turskog carstva i njegove interesne zone; ljudi su samo malenim delom direktno stradali u borbama. Što se tiče Bosne i Hercegovine, treba podsetiti da je pred kraj išla i austrougarska okupacija, ali sve u svemu u BiH je stradalo možda čak i 150.000 ljudi sve tri veroispovesti, od kojih je pojedinačno najveći deo nesumnjivo bio otpao na pravoslavne. Po nekim ocenama, taj rat bi trebalo da je mala maca u poređenju sa ovim poslednjim.