Историја у служби политике

[Khal Drogo]

Ко контролише прошлост, контролише будућност, написа једном један писац.

У основи сваке науке или научне дисциплине мора бити потрага, потрага за новим сазнањима. У историји потрага за списима који су били скрајнути или су скоро откривени, за новим археолошким и антрополошким открићима. Нова сазнања тражиће исправке, корекције, допуну, накнадна објашњења, некад и ревизију прихваћене историографије. Историчар који за два'ес година није кориговао барем неке ставове, погледе, виђења, који се држи ко пијан тарабе некад идеолошки задатог обрасца код обраде историје, није историчар, него политички радник.

Но ту је важно да ли је историја циљ или је историја средство до циља. Ако се историја стави у службу политике, што смо често имали и у прошлости и у времену данашњем, ту ће и историчари своја сазнања која су акумулирали проучавајући историјску грађу користити за потребе политичких процеса. То увијек подразумијева селектиаван приступ уз обавезно "тумачење и замагљивање" историје и историјских процеса.
И кроз историју и данас, глобални моћници да би овладали новим територијама, народима, ресурсима, тежили би преобликовати свијест тих натрода на чије су се просторе намерачили. Да би поробљавање ишло успјешније, важно је "заробити историју" тих народа.

Зато се и у минулим временима и данас преко подобних (квази)историчара или плаћених писарала удара на српску историју. Гдје ће се држећи се задатог калупа моделирати, преобликовати и изобличити национална историја тако што ће се под плаштом тзв критичке историографије што више наглашавати оно рђаво, ружно и грешно из српске историје, што ће за посљедицу имати осјећај стида, сталног терета кривице и презира према властитом роду, временом ће се усадити осјећај инфериорности и поданички менталитет. и утабати пртина пројектованим политичким процесима.

На истом задатку су и све бројнији популисти, шарлатани, "равноземљаши", који добијају медијски простор, и чија је сврха негирати све из српске историје, плебс контаминирати (идиотским) теоријама завјере, кроз које ће се скрнавити, обесмишљавати и вршити силовање историје у покушају.
Некад су ти који забразде са тим идиотским мантрама и теоријама вођени пустом жељом да добију медијску пажњу, евентуално коју кинту зараде, и нису свјесни да су и они корисни идиоти и инструменти спољног играча који и кроз такав приступ гдје ће се све негирати и обесмислити, ради на слуђивању и распамећивању нације, гдје ће се створити гадљивост нације посебно према старијој историји (и тако смо већ имали фазу када бјеше нежељено више се бавити историјом старијом од 1941-е), и тако трасирати пртина да српску историју моделира и обликује неко други.
А тај ко нам моделира историју, моделираће нам и будућност, како нас је веч просвијетлио горе поменути писац.

Сврха теме је сагледавање колико су, како они у ближој прошлости тако и данашњи, српски историчари посвећени историји, да ли су се неки и који по мишљењу форумаша ставили у службу политике, те на основу чега смо извели такве закључке или стекли утисак.

 

[Black_star]

Историчар који за два'ес година није кориговао барем неке ставове, погледе, виђења, који се држи ко пијан тарабе некад идеолошки задатог обрасца код обраде историје, није историчар, него политички радник.

Nije baš jasno šta podrazumevaš pod ovim. Ukoliko ne misliš na stalnu evoluciju i usavršavanje, ovo može značiti samo tzv. balkansko jajarisanje "obraz-đon", danas - jedno, sutra - drugo, i vrapci na grani znaju koji je to dilentantizam, sa naukom blage veze nema, a slutim da i ti to i znaš. Pišeš po'kile texta-čaršava tek kao ponizan "uvod" da te prime u klub revizionista...

 

[Лекизан]

Таквих случајева не само код Срба него на Балкану има колико хоћеш, чак толико да су неки подигнути на пиједестал представника државне идеологије.
Што се тиче српских неке смо помињали овде и чак имају своје теме, а главна бољка по мени им је предходно постављени комунистички оквир у коме се још увек крећу, тако да су затворени за нова сазнања и зато искључиви.

 

[Khal Drogo]

Флагрантан примјер злоупотребе историје зарад политичких процеса имамо кроз чињење групе окупљење око удружења "Крокодил". Гдје је скупина доказаних србомрзаца поопут рецимо Андреја Николаидиса који истина већином нису историчари но имају неколико историлчара из околних земаља препознатљивих по србофобији појачани неизбјежном дУбравком Стојановић и неизбјежним Миливокјем Бешлином усвојила тзв декларацију "Одбранимо историју" 2020.године. Што су наравно пропратили антисрпски портали (овдје).

Сврха ове декларације али и уопште те екипе која ју је потписала, екипе опасно затражене србофобијом, јесте пласирање наратива кроз који ће се Срби стигматизовати као искључиви или највећи кривци за сва зла која су затекла народње овог говорног подручка у ХХ вијеку, и за велики рат и за други свјетски рат и посебно за трагичне догађаје 1990их.

Ова дУбравка је уопште склона извртању факата и "замагљивању" историје. Ево једног њеног текста (овдје) из 2013.године и одабрани цитат

"Glavni cilj vezivanja srpskih i jevrejskih žrtava bila je promena na mestu vodećeg vinovnika zločina. Naime, cilj je bio da se za najveći zločin na tlu Jugoslavije proglasi onaj izvršen tokom Drugog svetskog rata na tlu Nezavisne države Hrvatske, u čijim su logorima zajedno stradali Srbi i Jevreji. Tako je, u skladu sa potrebama srpske propagande pred izbijanje jugoslovenskog rata 1991, mesto glavnog krivca od ranije neupitnih nacista, dobila Nezavisna država Hrvatska. U početku se govorilo i pisalo da je taj genocid bio delo ustaša, ali je, s vremenom, krivica prebačena na čitav hrvatski narod. Tako su dotadašnje uloge žrtve i krivca od partizana i Nemaca, sada preuzeli – Srbi i Jevreji kao žrtve, a Hrvati kao izvršioci. I naravno, u tako kreiranom sećanju nije bilo mesta za istorijske činjenice, u prvom redu za onu koja govori o tome da su upravo srpske kolaboracionističke jedinice igrale ključnu ulogu u sprovođenju Holokausta u Srbiji i da su bitno doprinele tome da je Srbija već posle samo 6 meseci nacističke okupacije, a među prvim zemljama Evrope, bila proglašena Juden frei."

И једно бестидно и прекрајање историјских чињеница и манипулација. Гдје је масовне ззлочине и геноцид над Србима, Јерврејима и Ромима дУбравка приписала српској пропаганди. Злочини у ендехазији који неупоредиво премашују злочине иу другим дијеловима распарчане краљевине Југославије и геноцид (јер су Срби, Јевреји и Роми изложени биолошком уништењу не зног тога што су нешто учинили, згријешили него због тога што су то што јесу) није никаква српска пропаганда, него необорива чињеница, о томе је прецизне податке дао Драган Цветковић ослањајућчи се на попис жртава, попис жртава именом и презименом.

Како сам примијетио у уводној објавиж

Зато се и у минулим временима и данас преко подобних (квази)историчара или плаћених писарала удара на српску историју. Гдје ће се држећи се задатог калупа моделирати, преобликовати и изобличити национална историја тако што ће се под плаштом тзв критичке историографије што више наглашавати оно рђаво, ружно и грешно из српске историје, што ће за посљедицу имати осјећај стида, сталног терета кривице и презира према властитом роду, временом ће се усадити осјећај инфериорности и поданички менталитет. и утабати пртина пројектованим политичким процесима.

циљ овакве кроз манипулације "интерпретације" и прекрајања историје јесте српском народу усадити осјећај стида, сталног терета кривице и презира према властитом роду.

И ту српски родољуби због страдања нашег народа, због оних 75.480 свирепо убијене дјечице, именом и презименом (што је провјерљиво а коначан број је већи) у стратиштима ендехазије, због тих маљушних анђела немају право бити благонаклоним на овакве огавне манипулације.

 

[Casual Observer]

Ко контролише прошлост, контролише будућност, написа једном један писац.

У основи сваке науке или научне дисциплине мора бити потрага, потрага за новим сазнањима. У историји потрага за списима који су били скрајнути или су скоро откривени, за новим археолошким и антрополошким открићима. Нова сазнања тражиће исправке, корекције, допуну, накнадна објашњења, некад и ревизију прихваћене историографије. Историчар који за два'ес година није кориговао барем неке ставове, погледе, виђења, који се држи ко пијан тарабе некад идеолошки задатог обрасца код обраде историје, није историчар, него политички радник.

Но ту је важно да ли је историја циљ или је историја средство до циља. Ако се историја стави у службу политике, што смо често имали и у прошлости и у времену данашњем, ту ће и историчари своја сазнања која су акумулирали проучавајући историјску грађу користити за потребе политичких процеса. То увијек подразумијева селектиаван приступ уз обавезно "тумачење и замагљивање" историје и историјских процеса.
И кроз историју и данас, глобални моћници да би овладали новим територијама, народима, ресурсима, тежили би преобликовати свијест тих натрода на чије су се просторе намерачили. Да би поробљавање ишло успјешније, важно је "заробити историју" тих народа.

Зато се и у минулим временима и данас преко подобних (квази)историчара или плаћених писарала удара на српску историју. Гдје ће се држећи се задатог калупа моделирати, преобликовати и изобличити национална историја тако што ће се под плаштом тзв критичке историографије што више наглашавати оно рђаво, ружно и грешно из српске историје, што ће за посљедицу имати осјећај стида, сталног терета кривице и презира према властитом роду, временом ће се усадити осјећај инфериорности и поданички менталитет. и утабати пртина пројектованим политичким процесима.

На истом задатку су и све бројнији популисти, шарлатани, "равноземљаши", који добијају медијски простор, и чија је сврха негирати све из српске историје, плебс контаминирати (идиотским) теоријама завјере, кроз које ће се скрнавити, обесмишљавати и вршити силовање историје у покушају.
Некад су ти који забразде са тим идиотским мантрама и теоријама вођени пустом жељом да добију медијску пажњу, евентуално коју кинту зараде, и нису свјесни да су и они корисни идиоти и инструменти спољног играча који и кроз такав приступ гдје ће се све негирати и обесмислити, ради на слуђивању и распамећивању нације, гдје ће се створити гадљивост нације посебно према старијој историји (и тако смо већ имали фазу када бјеше нежељено више се бавити историјом старијом од 1941-е), и тако трасирати пртина да српску историју моделира и обликује неко други.
А тај ко нам моделира историју, моделираће нам и будућност, како нас је веч просвијетлио горе поменути писац.

Сврха теме је сагледавање колико су, како они у ближој прошлости тако и данашњи, српски историчари посвећени историји, да ли су се неки и који по мишљењу форумаша ставили у службу политике, те на основу чега смо извели такве закључке или стекли утисак.

Nije baš jasno šta podrazumevaš pod ovim. Ukoliko ne misliš na stalnu evoluciju i usavršavanje, ovo može značiti samo tzv. balkansko jajarisanje "obraz-đon", danas - jedno, sutra - drugo, i

Таквих случајева не само код Срба него на Балкану има колико хоћеш, чак толико да су неки подигнути на пиједестал представника државне идеологије.
Што се тиче српских неке смо помињали овде и чак имају своје теме, а главна бољка по мени им је предходно постављени комунистички оквир у коме се још увек крећу, тако да су затворени за нова сазнања и зато искључиви.

Evo primera iz najskorije srpske istorije: ultimativni zahtev političke korektnosti koji se nameće i javnosti i provlači kroz istoriografiju je tvrdnja da je Milošević bio ne znam kakav srpski nacionalista, i da bi upravo taj (ne samo njegov) srpski nacionalizam “izazvao sve ratove devedesetih” čak i da Miloševića nikada nije bilo na srpskoj političkoj sceni: nevezano za bilo kakvu ocenu Miloševića i perioda njegove tvrde vladavine kao takvog, pripisuje mu se krajnje virulentni oblik srpskog nacionalizma, koji je nekako inherentan Srbima kao takvim, i ta “inherentnost” se dokazuje Miloševićevim nacionalizmom, koji se sa druge strane objašnjava time da su Srbi kao takvi prosto po prirodi nacionalisti, i to do fašizma, i kao takvi naravno i uzrok svih zala na Balkanu, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Problem sa ovim cirkularnim zaključivanjem je u tome što je Miloševiću moguće nogo toga upiati u greh, ali ne i bilo kakav nacionalizam - on je vrlo prilježno suzbijao nacionalizam, posebno srpski, što se tiče razbijanja Jugoslavije, za šta se takođe sumarno optužuju samo i jedino Srbi, dovoljna je izjava Stipe Mesića u hrvatskom Saboru da razveje celokupnu konstrukciju: “ja sam svoje obavio, Jugoslavije više nema”.

Mesićeva izjava:

Milošević i nacionalizam:

Pored borbe protiv nacionalizma Milošević je bio i protivnik države kao takve, društveni razvoj je po njemu morao da vodi u pravcu ukidanja države i stvaranja novog društva…

 

[38imak]

Da, Srbija je pojam za to, reper cak.

Ovde ima toliko udbaskih istoricara koji dominiraju u javnosti, sa njihovim pomahnitalim Dugin analizama iz 21-og veka svih istorijskih dogadjaja ikada, koriscene modernih kolektivistickih besmislenih narativa da se opisuju dogadjaji u istoriji, itd.

Reper.

 

[Khal Drogo]

Evo primera iz najskorije srpske istorije: ultimativni zahtev političke korektnosti koji se nameće i javnosti i provlači kroz istoriografiju je tvrdnja da je Milošević bio ne znam kakav srpski nacionalista, i da bi upravo taj (ne samo njegov) srpski nacionalizam “izazvao sve ratove devedesetih” čak i da Miloševića nikada nije bilo na srpskoj političkoj sceni: nevezano za bilo kakvu ocenu Miloševića i perioda njegove tvrde vladavine kao takvog, pripisuje mu se krajnje virulentni oblik srpskog nacionalizma, koji je nekako inherentan Srbima kao takvim, i ta “inherentnost” se dokazuje Miloševićevim nacionalizmom, koji se sa druge strane objašnjava time da su Srbi kao takvi prosto po prirodi nacionalisti, i to do fašizma, i kao takvi naravno i uzrok svih zala na Balkanu, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Историчари не смију, не би смјели "тумачити" историју (ко је шта мислио, канио, намјеравао, знао, није знао, био наиван, далековид, ко је лагао, обмањивао) и историјске процесе, већ се код обраде историје морају држати чињеница, факата, поштовати изворе. А код закључака пожељан је опрез гдје је неопходно аргументовано образложити на основу чега такав закључак. Примјер српског историка који је сваки закључак земељито образложио и поткријепио аргументима, изворима, јесте упокојени Тибор Живковић. Има их још подоста, укључујући млађу генерацију српских историчара. На другој страни када је историја у служби политике присутан је селектиаван приступ уз обавезно "тумачење и замагљивање" историје и историјских процеса.

Управо код обраде ближе прошлости, посебно 1990их, и од стране "историчара" и популиста у комшилуку и од стране политичких радника међу Србљем који се лажно представљакју историчарима, а то је присутно и код обраде важних актера, понајвише код обраде лика и дјела Слободана Милошевића, имамо примјер историје у служби политике. Ту је мало историје и пуно "тумачења" историје. Ту се "тиумаче" мисли и намјере Милошевића без било каквих аргументованих образложења, често супротно разуму и логици, све то повремено прелази у силовање историје и интелекта у покушају.

Како сам примијетио;

Зато се и у минулим временима и данас преко подобних (квази)историчара или плаћених писарала удара на српску историју. Гдје ће се држећи се задатог калупа моделирати, преобликовати и изобличити национална историја тако што ће се под плаштом тзв критичке историографије што више наглашавати оно рђаво, ружно и грешно из српске историје, што ће за посљедицу имати осјећај стида, сталног терета кривице и презира према властитом роду, временом ће се усадити осјећај инфериорности и поданички менталитет. и утабати пртина пројектованим политичким процесима.

кроз такву обраду, селективан приступ и "тумачење" тих процеса и личности, тежња је што више наглашавати оно рђаво, ружно и грешно код српских чињења, што ће за посљедицу имати осјећај стида, сталног терета кривице и презира према властитом роду, временом ће се усадити осјећај инфериорности и поданички менталитет. и утабати пртина пројектованим политичким процесима.
Пристајати на такав образац обраде историје, шта год мислели о важним актерима, укључујући и Милошевића, српски историчари, посебно они који су родољуби, немају право.

 

[Khal Drogo]

Како сам се веч у уводној објави осврнуо

Но ту је важно да ли је историја циљ или је историја средство до циља. Ако се историја стави у службу политике, што смо често имали и у прошлости и у времену данашњем, ту ће и историчари своја сазнања која су акумулирали проучавајући историјску грађу користити за потребе политичких процеса. То увијек подразумијева селектиаван приступ уз обавезно "тумачење и замагљивање" историје и историјских процеса.

када се историја стави у службу политике, ту ће и историчари своја сазнања која су акумулирали проучавајући историјску грађу користити за потребе политичких процеса. То увијек подразумијева селектиаван приступ уз обавезно "тумачење и замагљивање" историје и историјских процеса.
Историчари не смију, не би смјели "тумачити" историју (ко је шта мислио, канио, намјеравао, знао, није знао, био наиван, далековид, ко је лагао, обмањивао) и историјске процесе, што увијек води замагљивању историје, већ се код обраде историје морају држати чињеница, факата, извора.

Како су примјери најбољи начин да приближимо читаоцима проблематику имамо (од заустављеног времена овдје) осврт дУбрабке Стојановић кроз који, а све са тежњом потирања значаја ордења Драже Михаиловића, врши баш то, "тумачење и замагњивање историје".

Тако Дубравка каже "да. јесте Де Гол одликовао Дражу, али он у фебруару 1943. није знао ништа о тим дешавањима и био је обманут, јер су по Дубравки извјештаји почели долазити тек са британском мисијом Виљема Дикина од маја 1943".
То да Де Гол није знао ништа и био обманут је неозбиљна тврдња. Даље, манипулација је да је прва британска мисија (Виљема Дикина) у окупираној Југославији стигла у мају 1943.године, имамо британску мисију из септембра 1841.године коју је предводио Двејн Тајлер Хадсон, мисију коју је предводио Теренс Атертон од јануара 1942.године, мисију коју је предводио пуковник Вилијем Хенри Бејли од. децембра 1942.године, значи и прије мисије у мају1943.године бјеше савезничких мисија које су слале оперативне податке из окупиране Југославије. Да не говорим да се сазнања могу прикупити и преко оперативаца, агената (шпијуна) на терену.
Такође Дубравка је свјесно прећутала орден за војничке врлине који је Дражи додијелио пољски генерал Владислав Сикорски у јуну 1943.године. Јер би било глупо да ни он у јуну 1943.године није знао шта се дешава и био попут Де Гола обманут.

Даље Дубравка каже "да јесте Труман одликовао постхумно Дражу, али то је у марту 1948.године било политички мотивисано у јеку хладног рата и да напакости Совјетима".
И опет неозбиљно "тумачење". Проблем је што је сукоб између Броза и Стаљина почео прије 29.марта 1948. када је Труман постхумно одликовао Дражу, већ 18-19.марта Совјетски Савез је повукао своје стручњаке из Југославикје, тврдити да је у том моменту када се Југославија већ удаљава од Совјетског Савеза то био мотив и да се напакости Совјетима је баш бесмислено.

Како написах, историлчар не смије "тумачити" историју (ко је шта или није знао, био обманут или ко је имао накану да неком напакости). Да имамо ваљан документ, рецимо да је Дед Гол оставио у мемоарима да није имао сазнања о ситуацији у Југославији, био би ваљан аргумент. Или да је неки важан актер оставио у мемоарима да је то био мотив Труману. Али тога нема.

Уопште од стране Дубравке и те екипе која се задњих година окупила око пројекта "Одбранимо историју", имамо мноштво примјера "тумачења и замагљивања" историје. Историчари са таквим приступом нису историчари него политички радници