Владан
Buduća legenda
- Poruka
- 37.700
Марш напоље!
Наиђу тако дани кад човек реши да мало пусти мозак на отаву. Изађе у диван пролећни дан усред позне јесени, дубоко удахне ваздух док не почне да мирише на снег, врати се проветрене главе, кад…
…На екрану – ОН!
Па, зар опет, бандо ненормална, морате ли га на екран на свака два сата, може ли у овој земљи да се живи без његовог лица и тикова, његових претњи и секирација, његовог одушевљења и депресија?!
Цела Србија претвара се у његову главу, зажмуриш, али не помаже, он извире из сваке рупе, са радија, из новина, гамиже под кожом, сврдла по мозгу као осми путник. Неизбежан и смртоносан.
По здрав разум нарочито.
По потреби око њега главињају његови сатрапи, кло(в)нови у покушају, рецитатори његових песмица за ретардиране. Међу њима змијоглави, псоглави, кербери и пудлице, неки потуљени и опасни, а други скичавци подвијених репова, што се мотају око газдиних ногу исплажених језика.
Они што највише воле да ђаку пешаку отму парче хлеба из руке и опет побегну иза газдиног плота.
Јадна земљо, јадни народе, коме си власт дао у руке, како да разум сачуваш, кад већ новчаник не можеш од силних џепароша, сецикеса и бандита?
Затворили сте, господо, експрес-лонац, задихтовали га са свих страна, не ваља вам то. Мом покојном Вељку се тако пасуљ залепио за плафон, а он се ошурио ко божићно прасе. Овај лонац је ипак мало већи, а и предуго већ кува, ври стешњена раја, бори се за ваздух, докад ће – не знамо.
А, Вођа, канда, лагано али сигурно губи живце. Напали га ЦИА и Ватикан, Ми6 и НАТО, а народ никако да стане у строј одбране највећег Србина у историји. Незахвалној маторој стоци мало и један посто милостиње, учитељи се спрдају с његовим великодушјем.
„А, да променим народ?“, сања будан.
А, што би га мењао? Па, где наћи овако кротко и трпељиво стадо, које се истресе што у кафани, што на жени и деци, а онда се ујутро покрије ушима и ‘хајд на пашу, док бар траве зелене још има.
У његовом хорор-биоскопу глумци су се поделили на хероје и негативце, зависно ко и с које стране гледа. Тако бивше подгузне муве постају јунаци слободних медија, а оне које још нису бивше оштре пера и микрофоне на некадашњој сабраћи. Пршти балега на све стране док говеда бацају чифте једна на друга.
Безгрешни и неприкосновени онда (о, Саваоте, зар опет!) изађе на телевизију и поручи да је близу светло на крају тунела. Као у оном вицу о доброј и лошој вести: добра – видимо светло; лоша – то је воз.
Ми смо народ питом, од дечјих уста одвајамо да би Вођа окајао грехе из прошлости. Штедели су, каже, наши грађани да би Сребреници дали пет милиона евра. Да заборавите и опростите оних сто ваших за једног нашег, да ме на груди привије и Мунира Субашић.
Таква љубав нема цену. За Ћамилов пољубац даћу још пет, шта пет! – десет, петн’ес милиона. А за Бакиров, ако треба – и целу Србију.
Доћи ће, надам се брзо, дан кад ће Били Питон да упадне у овај наш хорор-биоскоп и дрекне, витлајући пиштољима: Марш напоље, бандо покварена!
Милан Јовановић / Вести
Наиђу тако дани кад човек реши да мало пусти мозак на отаву. Изађе у диван пролећни дан усред позне јесени, дубоко удахне ваздух док не почне да мирише на снег, врати се проветрене главе, кад…
…На екрану – ОН!
Па, зар опет, бандо ненормална, морате ли га на екран на свака два сата, може ли у овој земљи да се живи без његовог лица и тикова, његових претњи и секирација, његовог одушевљења и депресија?!
Цела Србија претвара се у његову главу, зажмуриш, али не помаже, он извире из сваке рупе, са радија, из новина, гамиже под кожом, сврдла по мозгу као осми путник. Неизбежан и смртоносан.
По здрав разум нарочито.
По потреби око њега главињају његови сатрапи, кло(в)нови у покушају, рецитатори његових песмица за ретардиране. Међу њима змијоглави, псоглави, кербери и пудлице, неки потуљени и опасни, а други скичавци подвијених репова, што се мотају око газдиних ногу исплажених језика.
Они што највише воле да ђаку пешаку отму парче хлеба из руке и опет побегну иза газдиног плота.
Јадна земљо, јадни народе, коме си власт дао у руке, како да разум сачуваш, кад већ новчаник не можеш од силних џепароша, сецикеса и бандита?
Затворили сте, господо, експрес-лонац, задихтовали га са свих страна, не ваља вам то. Мом покојном Вељку се тако пасуљ залепио за плафон, а он се ошурио ко божићно прасе. Овај лонац је ипак мало већи, а и предуго већ кува, ври стешњена раја, бори се за ваздух, докад ће – не знамо.
А, Вођа, канда, лагано али сигурно губи живце. Напали га ЦИА и Ватикан, Ми6 и НАТО, а народ никако да стане у строј одбране највећег Србина у историји. Незахвалној маторој стоци мало и један посто милостиње, учитељи се спрдају с његовим великодушјем.
„А, да променим народ?“, сања будан.
А, што би га мењао? Па, где наћи овако кротко и трпељиво стадо, које се истресе што у кафани, што на жени и деци, а онда се ујутро покрије ушима и ‘хајд на пашу, док бар траве зелене још има.
У његовом хорор-биоскопу глумци су се поделили на хероје и негативце, зависно ко и с које стране гледа. Тако бивше подгузне муве постају јунаци слободних медија, а оне које још нису бивше оштре пера и микрофоне на некадашњој сабраћи. Пршти балега на све стране док говеда бацају чифте једна на друга.
Безгрешни и неприкосновени онда (о, Саваоте, зар опет!) изађе на телевизију и поручи да је близу светло на крају тунела. Као у оном вицу о доброј и лошој вести: добра – видимо светло; лоша – то је воз.
Ми смо народ питом, од дечјих уста одвајамо да би Вођа окајао грехе из прошлости. Штедели су, каже, наши грађани да би Сребреници дали пет милиона евра. Да заборавите и опростите оних сто ваших за једног нашег, да ме на груди привије и Мунира Субашић.
Таква љубав нема цену. За Ћамилов пољубац даћу још пет, шта пет! – десет, петн’ес милиона. А за Бакиров, ако треба – и целу Србију.
Доћи ће, надам се брзо, дан кад ће Били Питон да упадне у овај наш хорор-биоскоп и дрекне, витлајући пиштољима: Марш напоље, бандо покварена!
Милан Јовановић / Вести


Jooojjj, brukeee...