DIJAGNOZA BESPUĆA Miodrag Zec za "Blic": Srbija proganja znanje
Ranko Pivljanin | 26. 07. 2015.
Miodrag Zec, profesor ekonomije, nema ključ rešenja, ali ima zanimljivu dijagnozu naših ekonomskih bespuća. I kad bi se, barem, htela priznati dijagnoza, možda bi bilo neke šanse za lečenje, ali naši vračevi bi i dalje da stvar rešavaju magijom.
Šta je prava slika ekonomskog stanja države? Vlada, tačnije premijer, ističe neviđene domete reformi, kako je narodu?
- Ovo je kao kad imamo bolesnika pa ga odvedemo da uzme nalaze i bez obzira šta lekar kaže, kad pogledamo te nalaze, vidimo da njemu nije dobro. Kada bi se napravila anamneza srpskog društva i ekonomije, vidi se da nijedna od ključnih stvari koje su problematične nije radikalno preokrenuta. Znači i dalje se održava disbalans između proizvodnje i potrošnje, između štednje i investicija, između uvoza i izvoza, aktivnih i izdržavanih, razvijenih i nerazvijenih, rođenih i umrlih... Sve te disproporcije su na snazi i stanje nije dobro. Ono što bi se moglo oceniti kao pozitivno jeste da je većina društva saglasna da se leči i premijer ubeđuje ljude da treba da se lečimo. Još ne znamo baš kako, koliko dugo i sa kakvim ishodom, ali i ovo je već nešto.
Čini se da je premijer prilično fasciniran ekonomijom, kako vi doživljavate taj višak interesovanja jednog političara za ekonomske teme?
- Ekonomija je delikatna disciplina i ima privid trivijalnosti, pa često ljudi pomisle da mogu lako da je razumeju. Ekonomija je mnogo složenija nego što se na prvi pogled čini i tu mnogi političari padaju u zamku, pogotovo kad primenjuju tu vrstu globalnih terapija ko što je kod nas slučaj. Ljudi se ne usuđuju da se upuštaju u ozbiljnije nauke, fiziku, elektrotehniku, kažu, struja ubija! A ekonomija je zavodljiva i ovde se ona smatra kao moć da se uzme jednima i da se da drugima. I tom izazovu političari teško mogu da odole. Oni često na izborima obećavaju da će nekome nešto dati, ali ne kažu kome će uzeti. To je slučaj i sa našim premijerom. On prosto uživa da usmerava ekonomske tokove, a opet ovo što se sad provodi je liberalni model koji to ne podrazumeva. Mi preuzimamo alate iz liberalnog modela, a hteli bismo da arbitriramo. To jedno s drugim ne ide.
Ne ide, ali on očigledno misli da je izvodljivo?
- Problem je što se ovde brzo prima to mesijanstvo i kod pojedinaca i kod mase. Narod ima adolescentan odnos prema vlasti. Mi smo patrijarhalno društvo i pater familijas treba da nas prevede preko reke, da nas spase, očekujemo da će vođa sve rešiti, neće valjda on dati da budemo gladni. I političari se na to upecaju.
Ko kreira našu ekonomsku politiku?
- Sam premijer je nekoliko puta izjavio da je bio odličan i vredan student i da on ono što piše u knjizi on dobro nauči i ponovi i to je ono što nam se sad praktično dešava. Nama su zadati neki koridori i on to ponavlja i pokušava da sprovede. Mi nemamo autonomnu politiku, naša politika se ocenjuje u Briselu i Vašingtonu i mi se divimo tim ocenama kao dečak kad se vrati iz škole i kaže: mama, učiteljica je rekla da sam dobar! Problem je što i ovi koji nam kreiraju politiku ne kažu sve. Oni kažu šta hoće, ali ne i kako. Nije problem šta i da li, nego kako!
Kako? Ovako kao sa platama i penzijama, smanjuj, pa vraćaj?
- Penzije su očigledan primer. Oni kažu da je penzioni sistem neodrživ i zahtevaju da se uravnoteži. Ali ne kažu kako. Neće da ulaze u taj prljavi deo terapije, već samo s akademskih visina kažu da ne može tako.
I mi smo, javno se deklarišući za liberalna načela i ekonomske zakone, uradili krajnje populističku meru. Uzeli smo jednima za koje smo mi procenili da imaju veće penzije, a nismo dirali penzije onih koji su na životnom minimumu. To je u suprotnosti sa liberalnim načelima. Ako je neko uplaćivao doprinose četrdeset godina i stekao određeno pravo koje se zove penzija, to je pravo svojine. Ne može se to pravo njemu oduzeti, i to još u ime liberalnih načela.
Koje su posledice?
- Velike! Prvo, znači da ne postoji garantovano pravo svojine. Po ovome se može uzimati i višak imovine i višak stambenog prostora.
Druga loša stvar je što na osnovu visine penzije mi ne znamo baš ko je socijalni slučaj. Možda je socijalni slučaj profesorka matematike sa 60.000, jer ima dvoje nezaposlene dece i bolesnog muža, a nije neko ko prima 20.000, a zapravo je bogat. Imate sijaset primera oveštalih bogataša koji su penzionisani sa 15-20 godina radnog staža, vode se kao penzioneri sa malim penzijama i vi ih sad štitite. I na kraju, poslata je poruka da se ne isplati uplaćivati penzione doprinose.
Ekonomista, i to pametnih, nam ne fali - da li vama stručnjacima nije dozvoljeno da se u praksi bavite svojim poslom, da li vas ne slušaju ili možda vi ne želite da preuzimate odgovornost?
- Ne možete vi da vladate ako niste direktno u političkom sistemu, a većina intelektualaca to ne želi. A indirektno je mala vajda. Od vas se očekuje kad vas neko zovne, samo da javno podržavate ono što su oni već naumili. Nemamo zdrav odnos stručnjaka i vlasti, da vas stvarno zovu da čuju šta mislite. Najčešće zovu propagatore unapred definisanih ideja.
Druga stvar, mi nemamo fundamentalno ekonomsko znanje, ostajemo bez te nauke. Mi učimo da budemo upravnici tuđih samoposluga, a ne kako da stvaramo novu vrednost. Mi smo se kao nacija predali. Ekonomija je i nauka o društvu, nije ona fizika. Ima elemente fizike, da ne može konj da nosi dve tone i da Srbija ima pet miliona penzionera - to znamo. Ali ona ima dosta vrednosnog i nauka je u datom vremenu.
Osim toga, neće ekonomija odrediti kako uravnotežiti budžet, to radi politika. Da li ćete povećati PDV koji će plaćati sirotinja ili ćete povećati porez na bogatstvo ili na dobit, to je političko pitanje. Ekonomija kaže da ovaj autobus ne može da vozi dvesta ljudi, ali koga ćemo izbaciti napolje - kaže politika.
Kakvi su tegovi na nogama Srbije da ne može da krene napred. Do kada ćemo biti siromašna zemlja?
- Mnogo dugo ćemo biti siromašna zemlja. Kad o tome govorimo, treba imati u vidu istorijat bogatih nacija - kako su to one postale bogate. Neke su bogate zahvaljujući bazičnim prirodnim resursima, što mi nismo, jer nemamo ni nafte ni gasa. Druge su postale bogate osvajanjem i pljačkom tuđeg bogatstva. I ono malo što skupimo, drugi nam uzmu. I treći put kojim se društvo može uzdići i obogatiti jeste znanje i organizacija. A Srbija ima potrebu da progoni znanje. U njoj svega fali, samo su obrazovani ljudi višak. I oni odlaze iz Srbije i to je najveći teg na nogama Srbije, da mladi i obrazovani ljudi beže. Čitav razred nam se upisuje na Kembridž i odlazi zauvek, a mi ovde dobijamo rijaliti šou. Srbija je zemlja kojoj treba strahovita infuzija i ljudskog i drugog kapitala, a ona je izložena krvoliptanju.
Najgori đaci
Jesu li naše elite uopšte sposobne da vode jedan makrosistem kao što je država?
- Ključni je problem kako se dolazi u politiku. Da li si se potvrdio prethodno u nečemu, pa došao u javnu sferu ili si tu stigao tako što si prvo lepio plakate, a onda se dočepao vlasti. Društvo vrši pogrešan odabir. Da li se ja kao nastavnik posvećujem onoj trojici najboljih ili onoj petorici najgorih? Bazično se posvećujemo onim najgorima i logično je što idemo nazad.
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/578196/DIJAGNOZA-BESPUCA-Miodrag-Zec-za-Blic-Srbija-proganja-znanje
