Подржавам Катерпилара да треба уједначити заједничка слова у ћирилицама појединих народа.
Ако се узме претходни Правопис (1995), и упореди с најновијим, видеће се да су отишли још један корак у удаљавању од руског писма.
Тамо је у курзиву основни облик малог слова Т био т, а облик са цртицом горе назначен допуштеним. Тако је и писано кроз целу књигу. Међутим, у најновијем правопису Т у курзиву стоји само као облик са цртицом горе.
Све ово важи и за слово П.
Слово Г у курзиву је раније писано исто као и у руском писму г, тако је и писано кроз цео Правопис, а облик с цртицом изнад г назначен је само као допуштен. У најновијем (изд. 2010) узет је као исправан овај други облик, а претходни облик (г без цртице горе) се и не помиње.
Исто важи и за Ш (мало слово у курзиву): у ранијем Правопису је било исто као и у руском писму ш, а у садашњем се пише са цртицом испод. Тек да се разликује од руског.
Следећи корак је да се слово д, које је исто као и у руском, пише другачије.
То хоће и постављач ове теме!
Да ли наведено заиста стоји у школском издању Правописа из 1995. не знам, немам то издање. Сумњам с разлогом јер то није био нови правопис већ само „средње”, школско издање Правописа из 1993. године па би требало да буде исто као и у њему, а у њему пише нешто друго. Да се човјек у било чему може ослонити на наше језикословце, могао бих тврдити да наведено не стоји, али знајући како је брљачено по правописима, ништа не тврдим док не видим.
Иначе преглед правописних рјешења по овом питању изгледа овако:
Правопис из 1993. је имао посебан осврт баш на курзивно писмо (имам друго издање, поновљено, из 1994. године). Ево шта тамо стоји:
Ако је проблем читати са слике, ево дијела о курзиву и откуцаног:
„У
курзиву, међутим, има више варијација које не нарушавају норму и културолошку аутентичност, а проистичу углавном из тога што су облици слова некад ближи штампарском нормалу (косом), а некад везаном ручном писму или неким традиционалним облицима брзописа. Нормативно можемо признати не само варијанте које су обичне у нашим типографијама него и неке облике из старијег наслеђа ако су аутентичне у ћириличком наслеђу и ако доприносе добром функционисању и недвосмислености писма. Наиме, при избору између њих треба имати у виду поменуту пожељну одлику слова да не буду двосмислена у односу на латиницу. Како је у нашем језику повремено потребно означавање акцента, а дужина се означава равном цртом, двосмислене могу постати и курзивне варијанте које имају пречкицу визуелно једнаку дужини, па је добро да нам на избору буду и диференциране, недвосмислене варијанте. Приложена илустрација 10 приказује битније варијанте које не можемо нормативно оспоравати. У стилски изразитијим писмима њих може бити и још, али није нормативно прихватљиво да се с латиничким
k, K изједначује ћириличко у било ком виду типографског и техничког писма, као и изједначење ћириличког малог
в и латиничног
b. Треба поправити гарнитуре с таквим облицима (укључујући ову којом се штампа ова књига).
Нема нормативне сметње ни за употребу
косог нормала, али не би било оправдано да се њиме истискује курзив, јер би се тиме (нарочито у ћирилици) затирало једно типолошко и ликовно достигнуће у развоју писма, тј. тип штампарског писма најближи ручном писању.”
За курзив се, дакле, нешто препоручује, а сам Правопис се тога не придржава (техничких сметњи за то није било). То је наша тужна стварност.
Правопис из 2010. доноси нешто другачија рјешења (без пропратног текстуалног описа):
Да би овај кратки правописни преглед био потпунији, додајем и „новосадски” Правопис (издање 1960. године), који не садржи посебан осврт на ово питање па прилажем скен стране гдје се види какав је курзив кориштен у штампи саме књиге:
А ево и претходног, Белићевог Правописа (издање 1950. године). такође само скен стране гдје се види какав је курзив кориштен у штампи саме књиге:
Након прегледа ових правописа не види се приближавање или удаљавање од руског курзива, види се просто лутање.
