Sunce ti poljubim
http://www.vesti.rs/Milan-Beko/Milan-Beko-covek-koji-je-opljackao-Srbiju.html
- - - - - - - - - -
Milan Beko, čovek koji je opljačkao Srbiju
Milan Beko, čovek koji je opljačkao Srbiju
Milan Beko (Foto: E-novine)
Mafijaš koji je neprijatelj i svojih prijatelja
Zao duh političara i lopova i dalje upravlja Srbijom. Na redovnom martovskom okupljanju srpskih političara i tajkuna pod nazivom „Biznis forum Kopaonik“ (13-15 mart 2013.), višestruki prevarant i pljačkaš srpske imovine, Milan Beko, izgovorio je između ostalog i ovakvu rečenicu: „Pristao bih da budem premijer Srbije, ali se mnogima moje odluke ne bi svidele“! Ni to mu nije bilo dovoljno, nego je sa kopaoničkih visina, „dobacio“ prisutnim političarima i javnosti kako „više neće da ulaže u Srbiju“! I to posle nezapamćenih pljački koje je izveo služeći u više režima koji su mu omogućili da banditski otima državnu imovinu. Ko je, ustvari, Milan Beko, odakle je došao, kako je postao „srpski tajkun“ i šta sprečava državu da stane na put ovom bolesnom megalomanu i drzniku kriminalne psihologije? Za koliko stotina miliona evra je opelješio Srbiju, koga je od duše odvojio, čija državljanstva ima Milan Beko? Kada će otići u zatvor?
Jedan od ključnih predvodnika organizovane pljačke Srbije, Milan Beko, čovek sa diplomom Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, nikada ni jednog dana nije radio u toj profesiji, jer je odmah video da to nije put do lakih para.
Umesto toga, poslužio se proverenom metodom „hvatanja veza“, sklapajući prijateljstva koja će mu kasnije biti od presudne važnosti za uspeh tokom pravih holivudskih pljački i prevara koje je izveo za vreme kriminalne i nikada dovršene tranzicije u Srbiji.
Upravo zahvaljujući tome, njegovo prvo zaposlenje u marketinškoj agenciji „Oglivi i Spektra“, gde je odmah postao direktor i suvlasnik, zajedno sa bivšim ugostiteljom, Vladimirom Bebom Popovićem, dovelo ga je pred vrata velikih poslova. Ubrzo je napustio Popovića, osnovao svoju firmu pod imenom „Dibek“ i počeo da nudi usluge političarima, najpre Demokratskoj stranci, u vreme izbora 1993. godine u kampanji ciničnog naziva: „Pošteno!“. Vrlo brzo i lako se približio Zoranu Đinđiću, i još lakše ga je posle nekoliko godina i napustio, i prešao u Miloševićev tabor.
U znak zahvalnosti što je u dužem vremenskom periodu „otkucavao“ Đinđića, Beko je već 1997. godine, kao takozvani „nestranački stručnjak“, nagrađen mestom ministra za vlasničku transformaciju u Vladi Mirka Marjanovića! Tu ga je javnost zapamtila kao autora Zakona o privatizaciji, koji je važio sve do 2001. godine.
Beko se pojavljuje kao bitna figura u vreme kad je Milošević prodao 49 odsto vlasništva Telekoma Srbije, grčkoj kompaniji OTE i italijanskom STET-u.
Samo dan posle potpisivanju Ugovora o prodaji, Milan Beko avionom Vlade Srbije putuje u Atinu sa samo jednom ceduljom u džepu. Na cedulji je spisak računa na koje treba da se razvrsta novac od prodaje Telekoma, a hrabrio ga je i glas šefa svemoguće službe, Jovice Stanišića, da ne brine za bezbednost jer je u Atini više njegovih (Stanišićevih) ljudi nego grčkih agenata!
Tih dana, rimski dnevnik „Republika“, u velikom tekstu povodom trgovine sa Telekomom Srbije, verno opisuje kako je Milan Beko bio na prijemu koji Slobodan Milošević organizovao u čast uspešno završenog posla i na kome on ljutito konstatuje da je „tri odsto velika suma“ (od provizije) koju su uzeli „italijanski mafijaši“. Kasnije je Beko tvrdio da je ovaj deo njegove izjave dopisao ondašnji ambasador u Vatikanu Dojčilo Maslovarić, međutim, „Republika“ je imala i audio i video snimke tog događaja!
- - - - - - - - - -
Konačno, nakon svih zasluga, Beko dobija novo „nameštenje“, pa prelazi u ondašnju Saveznu vladu, tokom mandata Momira Bulatovića. Pred kraj Miloševićevog režima, bio je i predsednik Upravnog odbora kragujevačke „Zastave“, sve do 1999. godine, a na izborima 2000. godine, bio je nestranački kandidat za poslanika na listi JUL-a (prvi na listi u Kragujevcu), pa je zahvaljujući vezama sa bračnim parom Milošević, učestvovao posredno i neposredno u nekoliko velikih privatizacija, gde je na kriminalan način stekao ogroman kapital.
Znao je kad treba da beži
Padom prethodnog režima i dolaskom DOS-a na vlast, Milan Beko se povlači iz javnog života i skoro pet godina izbegava da učestvuje u njemu. Za to vreme su ga dahije iz Demokratske stranke uredno zaobilazile, pa je bio jedan od retkih kome nije bio naplaćen porez na takozvani „ekstra profit“.
U martu 2003. godine, samo pet dana uoči ubistva Zorana Đinđića, Beko odlazi iz Srbije i u nju se vraća tek nakon šest meseci! Za to vreme nije bio ni u svojoj kući u Herceg Novom.
Kad su ga već skoro zaboravili, posle višegodišnjeg odsustvovanja iz javnosti, ovaj ključni čovek u prodaji Telekoma, kum Zorana Đinđića (krstio njegovog sina Luku), prijatelj bivšeg šefa DB, Jovice Stanišića (izvršavao mu zadatke), Danka Đunića (zajedno krao sa njim) i mnogih drugih, „vaksrsao“ je u javnosti tokom privatizacije fabrike mineralne vode „Knjaz Miloš“. Stajao je iza jednog od ponuđača investicionog fonda „FPP Balkan limitid“ kao savetnik, a kad se stvar zakomplikovala, bio je glavni organizator okupljanja kod Miroljuba Labusa, na „kućne sastanke“, kršeći ionako kriminalan Zakon o privatizaciji, kako bi „FPP Balkan limitid“ postao vlasnik umesto konkurencije.
Zamaskiran, istina nevešto, u šareno perje „savetnika“, Milan Beko kasnije predstavlja Worldfin fond, praveći strategiju o preuzimanju akcija „Luke Beograd“. Isto tako nastupa i sa kompanijama „Trimaks“, „Ardos“ i „Karamat“ koje su stekle kontrolni paket akcija u „Večernjim novostima“.
Nesmenjivi direktor ove kuće, Bekov prijatelj Manojlo Manjo Vukotić, minijaturni reptil iz komunističko-udbaških zooloških vrtova, priznao je kasnije pod pritiskom javnosti da su „Novosti“ kupili „srpski investitori“, ali nije priznao da je to bio Milan Beko.
U slučaju „Luke Beograd“, Beko je sve učinio da postane vlasnik „grada na vodi“, gde je planirao da na milion kvadratnih metara poslovno-stambenog prostora, na zemljištu luke, zapravo, na ekskluzivnom delu dunavske obale Beograda, izgradi spomenik svojoj bolesnoj megalomaniji. Čak su u Skupštini Beograda potpuno izmenili Generalni urbanistički plan iz 2003. godine, kako bi zadovoljili njegove potrebe, pa je za lučke delatnosti ostao prostor koji je daleko ispod međunarodnih lučkih standarda! Tako je jednim udarcem sklonio državu sa svoga poseda. Nisu pomogli ni brojni dokazi o njegovom banditizmu koji su dokumentovano stigli do javnosti posredstvom pokojne Verice Barać, predsednice vladinog Saveta za borbu protiv korupcije. Naprotiv, Beko je nju tužio i javno joj pretio dok su ministri ćutali.
