Umrli...

[Lexa]

Vraćam se pre nekoliko dana s voza i prolazim pored otvorene kapije, ispred suze i nešto ljudi i svi onako namršteni..... idem i pitam se ko je umro. Al' ne prosto ko je umro jer ga/je verovatno ne znam, nego kome je ta osoba umrla. Na početku moje ulice, pre par meseci, umrla je četrdesetogodišnja žena, znam da je imala dvoje ili troje male dece.....
Prekjuče nađem umrlicu i pričitam "Iznenada preminula u 61-oj godini života".

I sad ne mogu da se sastavim kako je to - iznenada preminuti. Za ove koji su ostali. Kako je to kad je neko živ, normalan, deluje zdravo ili je stvarno zdrav, i odjednom ga više nema.

Volela bih da na ovoj temi napišete da li vam se desilo da vam neko relativno blizak, ili baš blizak, tako iznenada umre, pogine, nestane iz vašeg života. Naravno, ako ne želite, ne morate ništa pisati.
Iz nekog razloga imam utisak da im nikada nije posvećeno dovoljno pažnje i da je jako tužno što se na te ljude zaboravi nakon godinu-dve... Ne zaboravi, ali da..... i zaboravi. A da se ne zaboravi, ne bi se moglo živeti.

Ko su bili ti ljudi i šta su vam značili?

 

[gost 36952]

Za porodicu je veci sok kada neko umre iznenada, ali je to za pokojnika najbolji moguci nacin
U stvari i za porodicu je realno najbolje kada neko umre iznenada jer onda nema gledanja patnje bliske osobe. Kod tih iznenadnih odlazaka je problem u tome sto izostane prilika za oprostaj, jos neku rec, poruku, izvinjenje, priznanje, pozdrav, lepu rec. Trebalo bi da mislimo o tome na vreme...Pokrenula sam svojevremeno temu o tome (A SADA JE KASNO...http://forum.krstarica.com/threads/133452)

Nekada ljudi i ne odu iznenada, ali oni koji ostaju nisu svesni blizine smrti te osobe. Moj tata je bio bolestan nekoliko godina ali je posle svakog udara uspeo da se oporavi (ipak ne sasvim, naravno). Nisam bila svesna da ce se tako zavrsiti i dozovela sam njegov odlazak kao iznenadni mada to realno nije bio. Ostalo je mnogo toga sto mu nisam rekla, a trebalo je . Juce je bila godisnjica...

Tema:
Kada iznenada umre neko ko nam nije blizak onda se u stvari strecnemo nad krkoscu sopstvenih zivota. Neprijatno podsecanje... ali c'est la vie

 

[Borac za prava zivotinja]

"iznenada preminuo/la" je najčešće eufemizam za infarkt

Moj otac je tako otišao, iznenada. Jednog dana je zadremao u fotelji i više se nije probudio. Naravno da nisam zaboravila, iako se desilo pre skoro 15 godina, ali prebolela jesam.
Zatim, mladić koga sam volela. Izvršio samoubistvo. Takođe nisam zaboravila, ali sam prebolela.
Ima ih još, ali sam oca i mladića izdvojila jer su me njihove iznenadne smrti najviše pogodile, verovatno baš zato što su bile neočekivane.

Posle prvog šoka obično se pitamo jesmo li nešto propustili da kažemo ili učinimo dok je ta osoba bila živa. Možda zvuči apsurdno, ali kajemo se zbog stvari koje NISMO uradili ("zašto se juče nisam čula s ocem?", "zar sam baš morala da odložim viđenje s mladićem jer, da nisam, možda bi sad sve bilo drugačije?") Kajemo se zbog toga što nismo posvetili dovoljno vremena, što smo prevideli znake koji su nagoveštavali da nešto nije u redu. Ja se, npr, dobro sećam da sam, kad sam poslednji put videla svog oca - par dana pre nego što će umreti - primetila kako mu je lice bledo i da deluje umorno ... i čak mi je kroz glavu proletela morbidna asocijacija na neki žig smrti. Ali, taj trenutak je proleteo i setila sam ga se tek naknadno.

Mladićeva smrt je bila nezaustavljiva. Grozno zvuči, ali - skoro logičan sled onog što joj je prethodilo.

Vrlo često mislim na obojicu, i uvek su to lepa sećanja, i nežna osećanja.

 

[dobro_je]

Iz nekog razloga imam utisak da im nikada nije posvećeno dovoljno pažnje i da je jako tužno što se na te ljude zaboravi nakon godinu-dve... Ne zaboravi, ali da..... i zaboravi. A da se ne zaboravi, ne bi se moglo živeti.

Ko su bili ti ljudi i šta su vam značili?

Znacio mi je sve! Otisao je doslovno iznenada! I posle 2 godine ja nisam shvatila da je otisao
a kako da zaboravim! To toliko boli da ne mogu da pisem...eto....

 

[dobro_je]

Al' svraticu jednom da olaksam dusu

 

[NatasaNatasa]

Meni je tata umro pre 8,5 godina .....jednostavno je pao u dvorištu i umro .... kažu da mu se srce raspuklo u paramparčad.... s obzirom da sam odrasla u jednoj jako harmoničnoj i zdravoj porodici ... punoj poštovanja i razumevanja ..... smrt svog oca nisam mogla da svarim kao ''realnost'' jako, jako dugo.

Za njega sam bila jako vezana i to što se dogodilo je napravilo veliku prekretnicu u mom životu. Postala sam netrpeljivija, besna na sve, depresivna .... opao mi je imunitet i počela sam da bivam sve bolešljivija i bolešljivija ..... život mi je popriomi neku potpuno drugu dimeziju.

Mama i sestra su takodje to sve jako teško podnele. Posle njega više ništa nije bilo kao pre ..... Iskrizirale smo sve tri .... sa majkom delimično pokvarile odnose ..... jako često se svadjale .... bilo je tu svega.

Sada se opet nekako vraćamo na staro .... ali ta praznina ostaje i ne da se popuniti.

Koliko god mislimo da je lakše kada čovek u trenutku završi svoj život i ne muči se .... moramo biti svesni da mučenje koje ostavlja svojim najbližim, posle njega, je nešto što se ne da opisati. Činimi se da kad čovek boluje, i znaš da je smrt izvesna i da mu nema spasa, opet imaš vremena sa njim da se oprostiš .... da ga poslednji put zagrliš ... stisneš za ruku .... pomiluješ ......da se pripremiš na to da je gubitak neizostavan.
Ovako .... sve je to preveliki šok .... preveliki stres ..... preveliki preokret u kome čovek može godinama da se vrti u jendom mestu i da se ne da pomeriti.

 

[Earring]

I moj otac s 59 godina je otisao iznenada, i moja bratanica od 6 godina.... uh, ne mogu da pisem, mnogo mi je tesko kad se setim.... u mene se pogotovo od njenog odlaska uvukao strah od takve snrti.... mrzim sve nesavesne vozace ovog sveta.... i neka mi je gresna dusa zbog toga...

 

[Lexa]

Pokrenula sam svojevremeno temu o tome (A SADA JE KASNO...http://forum.krstarica.com/threads/133452)

Pazi skoro ista tema... zaboravila sam na nju, a videla sam je onomad.

Meni je ujak umro iznenada, i jedan drug, e sad ovog prvog nisam ni viđala, samo smo čuli za to, a drug je poginuo pre manje od dve godine.
Iako su mi obe babe umrle relativno nedavno, mnogo me je manje šokirala njihova smrt, ne znam kako da se osećam zbog toga. Za njih je bilo izvesno i mislim da je u tome razlika. Otud i ova tema.

 

[mirabel]

Moj otac nije otisao iznenada ali za sve to vreme koje sam imala da se oprostim sa njim nisam stvarno uspela.

A mnogo je onih iz mog okruzenja koji su otisli iznenada. Jedna devojcica, moja najbolja drugarica, nije nikada videla more. Kada se to desilo i ja sam bila devojcica i nisam tada razmisljala sta sam propustila dok je bila ziva. A od tada ne prodje ni dan da ne mislim na nju. Jednog dana proslog leta su mi javili da je jedan sjajan covek, moj drug iz studentskih dana, pun zivota i energije, jedan od najpozitivnijih ljudi koje sam ikada upoznala otisao, samo tako. Zivot nas je razdvojio, nismo se cesto vidjali. Slucajno smo se sreli na ulici pretposlednjeg dana njegovog zivota. Vidjanje sa njim sam odlagala dugo, i sad to ne mogu da nadoknadim.

Sad se trudim da ne gubim vreme koje mogu da ukradem od svakog dana da se bar cujem sa dragim osobama. Ne slutim i ne baksuziram. Samo sam svesna da nekog od nas u trenutku moze da ne bude

 

[gost 162734]

Iz nekog razloga imam utisak da im nikada nije posvećeno dovoljno pažnje i da je jako tužno što se na te ljude zaboravi nakon godinu-dve... Ne zaboravi, ali da..... i zaboravi. A da se ne zaboravi, ne bi se moglo živeti.

Mislim da grešiš malo kad ovo kažeš.Ne može se zaboraviti.Kako da zaboravim mamu,tatu,kako da zaboravim dan kad sam rodila kćerku?Može se pokušati samo da se živi kao normalno,iz dana u dan,ali je veoma teško.Svo troje su otišli od iste bolesti,dugo sam se borila da spasim dete,ali sam znala da je to nemoguće,od samog početka.Tri i po godine sam legala u krevet svako veče i pokušavala da pripremim sebe na to da će jednom otići,a ujutru ustajala i smejala se sa njom i pokazivala samo hrabrost i uverenje da smo nepobedive,da bi ona izdržala.
Kažu da vremenom bol popusti,to nije tačno,ostaje i gori i sve što radim,radim veštački.Ima još nešto,ljudi ne vole da vide kada si u takvom stanju,neprijatno im je,ne znaju kako da se ophode,zato ti se čini da zaboravimo one koji odu.Pravimo se da smo ok,ali nismo,oči ne možeš držati stalno zatvorene,meni se sve vidi u očima iako se smejem i kao funkcionišem normalno.
Ne postoji stvar na svetu koju ne bih uradila samo kad bih mogla da je ponovo dotaknem i to ne rukom,samo vazduhom koji dišem.

 

[Nancy011]

Dvoje meni dragih i bliskih ljudi nema više.

Jedan je umro iznenada, izliv krvi na mozak. Od ponoći do jutra u komi i onda smrt. Ja nemoćna. Smenjivali su se šok i neverica i prošlo je dosta vremena kada sam mogla da počnem da tugujem.

Drugi je umro "posle duge i teške bolesti" - eufemizam za karcinom.
...... svakoga dana poslednjih šest meseci sam molila Boga da umre, da umre istog momenta, da se ne muči više, da ga ne boli .....

A mi koji ostajemo da tugujemo treba samo da se zapitamo kakvu smrt sebi želimo. Ja ovu prvu.

 

[Lúnasa]

Isto mislim da je bolje ako se umre iznenada..
Jer te "duge i teške" bolesti su još groznije i strašnije..
Gledati neku dragu osobu kako pati, kako je boli, kako se gubi od prejakih lekova za bolove, nedajbože nikome hemoterapije,...
Umro mi je brat, poginuo, naglo, samo se nije vratio iz škole, upucao ga je drug iz razreda, slučajno, greškom, zezali se pištoljem donetim iz koznakog rata (drugov otac je bio vojno lice)...
Veći bol, gađenje, odvratnost, strah, paniku, tugu u životu nisam osetila...
Kad su nam javili.. samo sam pala.. srušila se.. i nisam došla sebi ni posle, evo nešto više od decenije...
Nasilno, potpuno nasilno odvođenje nekog iz tvog života...
Ali i dalje bolje to nego da je npr. dugo umirao od ko zna kakve bolesti..
Ma koliko nama koji smo ostali možda to bilo teže...
Nismo samo mi bitni iako je naš život taj koji ostaje...

 

[neizreciva]

deda mi je umro na traktoru....imao je pejs meker i nije pazio....i cenim to...ziveo je kako je zeleo i niej ni dana lezao u krevetu i bio na teretu....
slicno i teca....sedeo na skolskoj slavi i samo se prevrnuo....znao je da ima visok pritisak ali se nije pridrzavao mirnog zivota a ni terapije....eto....najlepsi nacini da se umre...bez bolova, kreveta, mrcvarenja drugih......

 

[dobro_je]

Ova tema moze da bude jako korisna za ljude koji se sucavaju sa gubitkom "ovih dana"!
Da vide da se zivot nastavlja i posle smrti babe,mame,tate,brata i nazalost i dece!
Kada vidim da nema devocice od 6 godina onda ne smem biti sebicna i reci da je moja bol najveca. Ne, nije! Iako bol nema veze sa godinama, iako je mama-mama i u 45 -toj i u 70-toj, priznacete ima razlike! Ne u bolu tog momenta,verujem da je isti, ali u zivotu nakon toga itekako! Dugo sam se pitala zasto bas meni da se desi a onda sam se zapitala, a zasto NE meni! Pa svi smo posebni na neki svoj nacin! Zasto majkama koje su izgubile bebu na porodjaju,zasto unukama bez najdrazeg dede,zasto cerama bez tate ili maminim sinovima bez mame,sestrama bez brace...zasto to da nam se desava! Pa eto zato! Jer je to zivot!
Takav je!
I ja biram prvu smrt..iznenadnu!
I da, ima jedna stvar dobra nakon njegove smrti a to je da se ja ne bojim smrti.

 

[dobro_je]

Isto mislim da je bolje ako se umre iznenada..
Jer te "duge i teške" bolesti su još groznije i strašnije..
Gledati neku dragu osobu kako pati, kako je boli, kako se gubi od prejakih lekova za bolove, nedajbože nikome hemoterapije,...
Umro mi je brat, poginuo, naglo, samo se nije vratio iz škole, upucao ga je drug iz razreda, slučajno, greškom, zezali se pištoljem donetim iz koznakog rata (drugov otac je bio vojno lice)...
Veći bol, gađenje, odvratnost, strah, paniku, tugu u životu nisam osetila...
Kad su nam javili.. samo sam pala.. srušila se.. i nisam došla sebi ni posle, evo nešto više od decenije...
Nasilno, potpuno nasilno odvođenje nekog iz tvog života...
Ali i dalje bolje to nego da je npr. dugo umirao od ko zna kakve bolesti..
Ma koliko nama koji smo ostali možda to bilo teže...
Nismo samo mi bitni iako je naš život taj koji ostaje...

Uf,da! I ja...grozan osecaj! Neki cudan nemir!

 

[gost 162734]

Istina je,nema straha od smrti,da li zato što sam je videla tri puta,ali ne bojim se.

 

[dobro_je]

Istina je,nema straha od smrti,da li zato što sam je videla tri puta,ali ne bojim se.

Ne znamo sta nas ceka od te smrti ali znamo KO nas ceka....

 

[**TASKA**]

Bas teska tema....

Straaaasno tesko sam podnijela kad je poginula cerka(ni 2 g)moje drugarice....kamion skrenuo na trotoar i udario u banderu....bandera preko decjih kolica......nije bila na mjestu mrtva....al' u bolnici je izdahnula....ostali lakse povredjeni ....
a moja cerka isto godiste.....znaci nocima sam sanjala....jezive snove za moju djecu....budila se grcajuci.....jedno vrijeme bilo me strah da zaspim...

Poginuo je i on ....moja prva ljubav...mada vec tada nismo bili zajedno.....voljeli smo se,mnogo....al' bolno..........htjela sam mnogo toga da mu kazem....a nisam

I drug iz detinjstva....najljepse godine proveo u borbi protiv opake bolesti........pobijedila ga.....

Nijh nikad necu zaboraviti....secanje nije izbledjelo.....

Necu zaboraviti ni babe,dede....ali oni su docekali lijepu starost.....nisu se mucili....nismo bili nesto bliski....tako da drugacije i osjecam....

 

[gost 149754]

Ništa u životu nije iznenada. Ako čovek umre iznenada, obično ga je nešto mučilo pre...
što reče Borac za prava životinja obično ljudi umru iznenada od infarkta...
većina nas kaže da bi volela da umre naglo, brzo, da se ne bi mučili ni sebe ni ljude oko sebe
međutim, ima nešto u čoveku što ga tera da živi, makar u mukama
kao što u čoveku ima i nešto što ga tera da umre, pa izvrši samoubistvo.... šta će da prevagne iu datom momentu zavisi od mnogih faktora, pre svega od snage čoveka i njegove ličnosti
al da ne zalazimo u psihologijjui psihoanalizu---

 

[Hellen]

Уф, почела сам да читам ову тему...прочитала неколико постова и не могу даље....

 

[Earring]

Sad cu ja da otvaram nesto glupo i besmisleno, nemoj da se brines, pa kome je do razonode i nece da se ubedaci posle ove teme nek dodje na moju

 

[dobro_je]

Ništa u životu nije iznenada. Ako čovek umre iznenada, obično ga je nešto mučilo pre...
što reče Borac za prava životinja obično ljudi umru iznenada od infarkta...

---

Toliko saobracajnih nesreca.....meni je to sve iznenada!
Ja smrt delim na rak i "iznenada"-ovde izuzimam iznenadnu smrt u 86-toj!Npr!
Mada se lakse nositi sa prirodnom smrcu(infarkt) nego recimo nesrecnim
slucajem, jer ipak na ovo drugo covek misli da je mogao da utice!
Tuzno je kako god!

 

[LindaLee]

Dvoje meni dragih i bliskih ljudi nema više.

Jedan je umro iznenada, izliv krvi na mozak. Od ponoći do jutra u komi i onda smrt. Ja nemoćna. Smenjivali su se šok i neverica i prošlo je dosta vremena kada sam mogla da počnem da tugujem.

Drugi je umro "posle duge i teške bolesti" - eufemizam za karcinom.
...... svakoga dana poslednjih šest meseci sam molila Boga da umre, da umre istog momenta, da se ne muči više, da ga ne boli .....

A mi koji ostajemo da tugujemo treba samo da se zapitamo kakvu smrt sebi želimo. Ja ovu prvu.

u je
ne znam,sve te price o roditeljima jesu tuzne ali mi nisu strasne(i sama sam bez jednog roditelja) ali ovo sto napisaste za tu decicu ,samo me je preseklo,jer na takve stvari ne mislimo i nema goreg od toga
kad sam ostala bez oca samo sam mislila kako ne treba da budem toliko tuzna,jer nije meni najgore na svetu,vec njegovim roditeljima,i zaista

 

[OrangeC]

da li vam se desilo da vam neko relativno blizak, ili baš blizak, tako iznenada umre, pogine, nestane iz vašeg života.

Деда ми је умро од артеросклерозе после више од године дана , мама од карцинома после 11 месеци, баба сада има метастазе на плућима ...

Ниједна лака смрт

 

[lyon69]

Izenada mi je umro deda a pre tri godine i ujak.
Jedan od najboljih drugova iz srednje skole se ubio.
Ne znam...imam utisak da sta god bih napisao, zvucalo bi pateticno.