До краја љета 1915. год. готово сваки регуларни пук српске војске, имао је бар по једну добровољачку чету. Из Русије је тад стигло 4 000-5 000 добровољаца (по једна трећина, Босанци и Херцеговци, Крајишници и Војвођани).
Миленко Венић, дипломата српске владе, свједочи да је из свијета дошло 25 000 српских добровољаца, углавном из Сјеверне Америке (а исељеници су били из зна се којих крајева).
... збиља, долазе добровољци. Све кршни наши Личани, Босанци, Бачвани, Херцеговци. Дошло 25.000. — „Очију ми, видео сам у Солуну кад су се искрцавали!" говорили су они који су долазили из Солуна.
Миладин Пећинар, Скопски ђачки батаљон 1914 1969, стр. 247
Били су то Личани, Кордунаши, Славонци, Банијци, Војвоћани, Херцеговци, Босанци, Бокељи. У том највећем таласу који је запљуснуо ... Тако се десеторо браће Вајагић из града Гери у Индијани пријавило у српску војску као добровољци.
НИН. бр. 2662-2670.
1915. и 1916. била се раз-вила жива агитација међу југословеноким исељеницима, нарочито у Америци, да као добровољци попуне проређене србијанске пукове. Одзив је био врло леп, нарочито међу Херцеговцима и Личанима.
Историја Југославије, Владимир Ћоровић,1933, стр. 567.
... као добровољци, дошли из Америке. У ствари, може се рећи да је ово била читава мала југословенска војска у чијем саставу су се налазили: Војвођани, Босанци, Херцеговци, Личани и Далматинци. А затим смо се попуњавали и бившим ...
Голгота и васкрс Србије 1915-1918, Силвија Ђурић, Видосав Стевановић, 1986, стр. 409.
Колонизацију су добрим делом извршили добровољци, учесници у балканским ратовима и првом светском рату. Највећи број добровољаца чинили су они који су дошли на Солунски фронт из Америке и Добруџе. То су углавном били Херцеговци, Личани...
Руско Село у миру и рату, Илија Војводић, 1969, стр. 53.
...многи добровољци, који су добили земљу, нису се ни поја- вили, те им је земља одузета и дата другоме. ... Личани су били најбројнији међу досељеним добровољцима, али било је ту доста и Восанаца, затим Херцеговаца.
Под једном заставом: Хроника о људима Банатског Карађорђева, Ђорђе Момчиловић-Бркица, 1968, стр. 31.
Основан је и Батаљон Срба добровољаца чији је командант био пуковник Алимпије Марјановић. Овај батаљон сачињавали су добровољци из црногорске војске, Херцеговци, Личани и Црногорци који су се прикључили српској ...
Аграрна реформа и колонизација у Југославији: 1918-1941. Богдан Лекић, 2002, стр. 50
... која припадају Хрватској и Славонији, од тога скоро 20 хиљада из Лике (59 %)». После Првог светског рата селили су се Личани у Славонију, Војводину (нарочито добровољци) и на Косово, где им је путоказац и вођа био поч. Адам Прибићевић...
Обим Срба и Хрвата, књига 1, Лазо М. Костић, 1965, стр. 92.
... већином добровољци Личани, а има и Босанаца, а Леоновци су Xерцеговци, Далматинци, Бокељи, Босанци, Личани, а биће и Банаћани. Материјално стање парохијана је врло повољно услед тога што су сви кућама и земљом ...
Срби у Банату: насеља и становништво, Јован Ердељановић, Рајко Николић, Никола Л. Гаћеша, 1992.
Омладинци који су били родом из околних села око Вршца: Павлиша, Избишта и Средишта, па чак и из Влајковца, где су били Личани, добровољци са Солуна...
Гласник Српског историјско-културног друштва "Његош". бр. 14.
П. Т. ПИТ ГЕНЕРАЛ ШТУРМ И српске добровољце, који су пребегли српској војсци на Дрини августа 1914. године највише је испитивао генерал Павле Јуришић- Штурм. Многи добровољци, нарочито Личани, добро су говорили немачки.
Војска, бр. 609. 2003.
... потпуковника Војина Поповића званог војвода Вук. Језгро овог одреда чинили су стари четници, граничари и добровољци из ... Босанци, Херцеговци, Личани и Далматинци. А затим смо се попуњавали и бившим аустро-угарским војницима...
Голгота и васкрс Србије 1915-1918, Силвија Ђурић, Видосав Стевановић, 1986.
... Сремски добровољачки одред и комитске јединице под командом Воје Танкосића и војводе Вука. Сремски добровољачки одред, ... Током читавог лета и јесени делови овог одреда, састављени од Земунаца, Личана, Црногораца и Србијанаца, ...
За част отаџбине: како се Београд борио у првом светском рату, Антоније Ђурић, 1985, стр. 61.
