Konačno sam na korak od svog sna!
Idem u prirodu. Ali ovog puta ne kao izletnik, već idem tako da - živim! Zelenilo, svež vazduh, "glasna tišina".. to će mi biti deo svakodnevnice.
Danas sam išla do mesta gde treba da se uskoro preselim. Kako sam sela na travu u dvorištu, tako sam počela da se opuštam, kao da je sva gradska nervoza iscurela iz mene. Jedva čekam da okrenem leđa tom lažnom urbanizmu, šljokicama, dosadnim i glasnim ljudima, asfaltu, dimu... i da budem ono što jesam, tamo gde i treba da budem.
Za živo čudo, čak mi i ne smeta toliko što skoro da neću imati Net. Dok sam se batrgala gegajući se kroz gradsko-podstanarski život, Internet mi je bio važan deo svakodnevnice i rutine, gde sam blogovala, razmenjivala mišljenja.. moja mala virtuelna oaza .. sad kad sam našla pravu oazu, moj Internet fanatizam je, za živo čudo, počeo da splašnjava .. ostajući jedino potreba da se sa prijateljima ostane u kontaktu
.Ne kažem da će uvek biti idealno i sjajno.
Život u zabačenom delu šume zna biti jako naporan .. posebno zimi kada je sve zamrznuto..ili kada vam crknu kola
.. .. To zna svako ko živi na neurbanom, zabačenom mestu, u kućici (a ne u zgradi), gde skoro i da nema komšija.Ali opet, kada mi je baza na takvom mestu, nekako sam dublje u kontaktu sa samom sobom. I čini mi se da ni jedan problem nije nerešiv. To mi je najbitnije.. šta bi mi vredeo naoko sređen život, kad nemam mir uma?
Danas sam smišljala gde ću praviti baštu..gde ću saditi cveće..gde će biti mesto za mačke (sada ću ih imati 7.. ).. posebno ću napraviti prostoriju za meditaciju i pisanje.. malu oazu stvaralaštva ... gde će biti "poslovni" deo... Kad pogledam tu kuću, ne vidim nju takvu kakva jeste, nego kakva će biti za 10 godina recimo.. posle mnogo ljubavi i ulaganja.
Eto.. to bi možda bio neki nov početak..
samo da počne da se ostvaruje... .
..ali kakav bih ja to mag bila ako ne bih vizualizovala i kreirala svoju željenu sadašnjost/budućnost?
.
