Сељак наш скупља летину. Вршидба је у пуном јеку. Истовремено је
исто тако у пуном јеку и убирање порезе од сељака. Док је жито још на
гумну, већ је ту стигао порески чиновник и тражи порезу.
Сељак нема куд. Пригњечен гњетом ове неминовности, он вуче - и то
мора одмах да вуче! - пшеницу житарском трговцу и продаје, да плати
порезу. Тако нам се јадају сељаци из Срема, тако и из целе земље.
Узаман пише у „Политици” један који има очи и види: „Према дана-
шњим приликама на житним тржиштима за произвођача је корисна ре-
зервисаност”.
Било би заиста и у интересу сељака и у интересу државе да надлежни
нареде, да порески чиновник да сељаку мало времена. На пречац - од-
мах на вршидби, - није добро вршити пореску дужност, јер тако она
корист, која је владином мером намењена сељаку, пада у крило житар-
ском трговцу, коме није била ни намењена и који на њу има најмање
права...
Ко су на пример у Војводини ти житарски трговци?
Заиста, од 100 житарских трговаца - њих 95 су туђинци, тојест: нису ни
Срби, ни Хрвати, ни Словенци. И даље није потребно тумачити ко су.
Не сумњамо да постоји нека веза између пореских чиновника и тих
житарских трговаца.
Узалуд пише онај један који има очи и види: „У сваком случају за њих
(тј. за сељаке) је најбоље ако се удружују за продају било Призаду би-
ло трговцу”.
Па, за име Бога и за то удруживање треба добити времена, макар мало
времена. (А да и не говоримо о томе да за удруживање треба имати из-
весне просвећености, па и праксе, а где те случајно нема - треба то
удруживање и дириговати).
У либералној демократији је стара пракса да после кише огрћу народ
кабаницом. Каква разлика између мртвила те демократије и живог ста-
лешког програма који проповедамо ми...
Димитрије Мита Љотић, Трговачке Новине,1936
