Araon
Elita
- Poruka
- 18.385
Ume biti jako zeznuto kada se ljudima dese takve stvari, koje ostave posledice.
Meni se desilo to da sam bio, u najmanju ruku, antihrist kao mlađi. Kao i moja ekipa, uostalom.
Radili smo bukvalno šta smo stigli, šta smo hteli, da ne nabrajam redom sada sve, ne bih da ispadne da se hvalim. Nikada ni u jednom trenutku nisam osećao bilo kakav strah, sve što smo radili radili smo kao da je to normalno, čak i u situacijama kada smo se tukli, prštalo na sve strane, sve mi je to bila jedna velika zabava.
A onda je došao dan da odemo na jednu utakmicu, što je tada bilo normalno i što se završilo opštom tučom u kom je bilo povređenih, a jedan dečko je praktično izmasakriran i taj isti dan je umro. Do tog trenutka u životu nisam se plašio niti prezao ni od čega doslovno. Ali nakon te opšte tuče u kojoj je na pola metra od mene dečko iznabadan nožem, bukvalno se još uvek sećam tog zvuka kako nož buši jaknu, jauke, kako je pao, kao i kada se sećam ostatka tog dana, vremena provedenog u stanici, meseci kasnije koji su usledili, pretnje, obazrivost ko će te sačekati gde... Bukvalno mi je od tog dana život postao pakao, o svemu sam razmišljao hiljadu puta, čak do te mere da dobijem napad anksioznosti. Okrenuo sam se za 180 stepeni, ranije ništa nije bio problem, a onda je sve bilo problem, jer sam shvatio da u sekundi stvari mogu mnogo da se zakomplikuju i da jedna nepromišljenost može da te ugasi kao sveću. Kao da te nikad nije ni bilo.
To je bilo pre skoro 15 godina, nisam i dalje došao u stadijum da me je prošlo sve.
Meni se desilo to da sam bio, u najmanju ruku, antihrist kao mlađi. Kao i moja ekipa, uostalom.
Radili smo bukvalno šta smo stigli, šta smo hteli, da ne nabrajam redom sada sve, ne bih da ispadne da se hvalim. Nikada ni u jednom trenutku nisam osećao bilo kakav strah, sve što smo radili radili smo kao da je to normalno, čak i u situacijama kada smo se tukli, prštalo na sve strane, sve mi je to bila jedna velika zabava.
A onda je došao dan da odemo na jednu utakmicu, što je tada bilo normalno i što se završilo opštom tučom u kom je bilo povređenih, a jedan dečko je praktično izmasakriran i taj isti dan je umro. Do tog trenutka u životu nisam se plašio niti prezao ni od čega doslovno. Ali nakon te opšte tuče u kojoj je na pola metra od mene dečko iznabadan nožem, bukvalno se još uvek sećam tog zvuka kako nož buši jaknu, jauke, kako je pao, kao i kada se sećam ostatka tog dana, vremena provedenog u stanici, meseci kasnije koji su usledili, pretnje, obazrivost ko će te sačekati gde... Bukvalno mi je od tog dana život postao pakao, o svemu sam razmišljao hiljadu puta, čak do te mere da dobijem napad anksioznosti. Okrenuo sam se za 180 stepeni, ranije ništa nije bio problem, a onda je sve bilo problem, jer sam shvatio da u sekundi stvari mogu mnogo da se zakomplikuju i da jedna nepromišljenost može da te ugasi kao sveću. Kao da te nikad nije ni bilo.
To je bilo pre skoro 15 godina, nisam i dalje došao u stadijum da me je prošlo sve.
