Tog dana, na sumrak, u ulici Kneza Mihaila, njemu je prišla potpuno razroka žena, obučena u odelo na crno-bele štrafte, onako kako izgledaju robijaške uniforme u starim filmovima i sa patrljcima od zuba u ustima, ona mu se ljutitito unese u lice i zakrišta:
- Tu si magarčino jedna! Ne brini, dobićeš ti svoje!
Ona udari šamar čoveku i ode.
Čovek sa zaprepašćenjem otprati pogledom nepoznatu osobu. On ne razmišljajući puno, šmugnu u pasaž, a odatle u sporedniju, usamljeniju ulicu. Nakon nekoliko koraka, ispred sebe, ugleda malu poštansku markicu, kako leži zalepljena za trotoar. Na njoj je bio lik Josipa Broza Tita. Čovek je čučnuo i pokušao da noktima nekako odlepi markicu ali kako je sve više gulio, tako je potpuno izgulio i upropastio.
- Niko nema sreće. Svi je izgule i propadnu! – glas je dopirao iznad čovekove glave. On se trže i zagleda se u osobu koja je stajala pored njega i posmatrala šta on radi. Čučeći, on sa trotoara zapita visokog stranca u crnom odelu:
- A vi ste?
- Ja bih trebalo da se pobrinem za Vas. - stranac ga nije gledao prijateljski.
- Trebalo bi da pođete samnom...hajdemo! – stranac ovo izgovori odlučno i nekako vojnički, na to se čovek prepade, ustade i poče da trči.
Dugo je trčao kroz senke koje su polako grad oblačile u mrak.
Umoran stade i pogleda oko sebe. Nigde nikoga. Najednom oseti jak smrad u vazduhu i za par sekundi, kao da se našao u magli.
On zapita sebe da li se uopšte nalazi u Beogradu, činilo mu se da ništa ne prepoznaje.
„Svi su poludeli i ništa nije normalno!“ – pomislio je čovek, hodajući brzo.
Dodirnuo je čeličnu šipku, pade mu na pamet kako je i rđa na neki način živa. Podhodnik kroz koji je mogao da prođe je poplavljen. Video je pacova. Okrenuo je glavu i otišao je na zelenu površinu gde je seo ispod hrasta. Zagledao se u sada već mračno nebo. Odahnuo je, smrad je oteran jakim vetrom koji je nosio smeće. Čoveku je to izgledalo romantično. Pomislio je na hljade i hiljade godina koje je prošlo, do eto, ove noći u kojoj on živi svoj trenutak. Sa hrasta je na čovekovo rame sleteo strari, crni gavran. Gledao je čoveka očima koje se gase... umiru. Bio je tih i zamišljen.
Čoveku je palo na pamet da ako gavran umre, on može da ga odnese devojci iz komšiluka koja voli da preparira sitne životinjice i ptice.
Umornom čoveku su se sklapale oči ali nije zaspao, mislio je:
„Težak dan iza mene...kao san...sve manje se osećam trezveno, kao da me neko tajno opija. To svakako nije cela istina...svako kretanje može da mi pomogne, sve treba koristiti, bez zloupotrebe. Duva mi vetar u lice, ulazi u pluća. Neki put je dovoljan dubok uzdah. Nebo je mračno...kiša će... Kako misle da sve vide kada je sve stara slika...od pre sekunde ili od pre dva meseca, svejedno...oni igraju rulet...“
Udario je grom. Čovek je ustao, gavran, nije umro, odleteo je. Za njim je poletelo još stotine gavranova koji su odledeli ko zna gde. Čovek nekako kao opijen pomisli da više ništa ne razume. Zagledao u krošnju hrasta, bila je topla i on je postao topliji. Kiša i vetar koji su počelii su mu prijali. On vide veliki busen lepe, roze biljke. Vetar i kiša su je razobličili, izgledala je kao udobna fotelja. Legao je na nju, pustio je suzu saosećanja i pridremao. Sanjao je čudan san. On u nekoj potpuno mračnoj sobi, gde je svetlost dopirala odnekud ali nije mogao da zaključi od kud. Sedeo je na staroj drvenoj stolici, dok je čitava soba bila od sivo-crnog mermera. Vrata nije video. Najedanput u sobi se pojavi još jedna, bela, isto tako stara stolica. Na stolici se na njegovo veliko zaprepašćenje pojavi i čovek, obučen otmeno, U crvenom sakou. sa dugačkim brkovima i dugom puštenom kosom. Na sebi je imao fine bele pantalone od lana. On progovori, dubokim glasom:
- Ja sam hipnotizer.
- Ja sam ljubitelj filma i crno-bele fotografije, muzike takođe i nadasve cenim trezvenost. I uostalom kakva je ovo iluzija, treba ti još četiri tarantule da krase ove tvoje hipnotizerske zidove. – resko odvrati čovek.
- Zovem se...
Zamislio je kako mermer puca i on je pucao. Zamislio je zrake Sunca i oni su ga obasjali. Zamislio je da... naglo mu u kadar njegovog zamišljanja ulete zrikavac. Ona ga probudi. Svitalo je. Kiša je prestala i voda je isparavala iz zemlje. Danas će Sunce biti nepodnošljivo. Puno je muva u blizini, osetio je nečiji izmet. „Vreme će biti da se sakrijem od Sunca i da što pre stignem kući...“ - razmišljao je čovek dok se pridizao sa zenlje, - „Ali moja kuća...moja kuća je daleko.“ – čovek je shvatio da je sam.
Tražio je duboko u sebi bilo kakvu emocju. Umesto emocija, počele su da mu se tresu ruke i da se grče mišići, od vrata do mišića na nogama. Malo ispod njega ležao je veliki crni labrador, iznad psa se stvorio mali crni oblak. Zapljusnuo ga je zelenom kišom. Pas je pokušao bezuspešno da ustane. Na njemu više nije bilo lepe, sjajne, crne dlake. Kao da je kiša poskidala sve sa njega. Bela pena mu je curila niz čeljusti. Poslednji put je pokušao da stane na noge, koje su ga izdale, pao je i više se nije pomerio. Čovek je ustao i zaključio:
„Jednostavno više nije isto... i prosto... to više nije to ...“
Prilozi
Poslednja izmena:
