spontano sagorevanje

Са задовољством могу са Вама да поделим за мене битну и радосну вест.... Моја четврта књига; СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ ће се ускоро наћи у продаји. Рецензија књиге СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ: Љубичасти крак светлости сваке ништавности у нама Кратке приче већ дуго привлаче посебну пажњу читалаца, а када...

Čudo videše seljaci u brdima. Videše oruđe svoje, noževe, vile, lopate, ašove, grabulje, sekire, kako, tamo-vamo, lete u vazduhu, same. Svo to oruđe, metalno i opasno se u vazduhu lagano njihalo. kao da je igralo. Zatvoriše se seljaci u svoje kuće. Ženu i decu staviše u podrume, od straha da se...

G.R je strašno žurio tog nesnosno, usijanog i vrelog dana. Žurio je na posao. G.R. je tog bio dana strašno nervozan, maltene je izleteo iz kuće. Već je osmi put, tog meseca, žurio da ne zakasni na posao. Izlazio je iz stana veoma užurbano, tako da je nervozno i jako zalupio vratima, ali mu tada...

Susreli su se bogohulno odeljenje, misleni nedostatak i usijani sumrak. Tada su javili da komarac nosi bakteriju. Inteligentni motor na virtuelni pogon se uplašio i odleteo. Uleteo je u pustinju, Upao je u rupu. U rupi je ležala prašnjava, plastična ženska noga. Slomio je i nju i sebe. Po...

Tog dana, na sumrak, u ulici Kneza Mihaila, njemu je prišla potpuno razroka žena, obučena u odelo na crno-bele štrafte, onako kako izgledaju robijaške uniforme u starim filmovima i sa patrljcima od zuba u ustima, ona mu se ljutitito unese u lice i zakrišta: - Tu si magarčino jedna! Ne brini...

Nalazim se u ne u ćošku već u zaćošku. Zaćošak. Ne razumete? Vidite... da Vam objasnim... imam ćošak, ćošak kuće, moje kuće, nadam se da je to jasno... sada zamislite, zid i dužinu zida, neka bude 10 metara, nakon 10 metara, trebao bi da se pojavi drugi ćošak, ali vidite, nema drugog ćoška, kao...

Ispričaću Vam sve, dobio sam njeno odobrenje. Govorila je polako i pomalo uzrujano: - Otišle smo daleko, na tu planinu, bile smo visoko… same u divljini. Sunce je zalazilo, trebalo je da otvorimo šator, tada se to dogodilo! Mojoj prijteljici Simonidi se zapalila kosa. Ja sam se užasnula...

- Znaš šta Petroviću, M. Petrovtrovću, više mi te je dosta! – pomisli Petrović besno u sebi. - Ti Petroviću - nastavi Petrović sa srdžbom misliti u sebi o samome sebi – Ti Petroviću nemaš ništa i obična si ništarija. Kako misliš da te ljudi poštuju i uvažavaju?! Ti bi od sebe i ogledalo trebalo...

T.P. je u potpunoj dokolici ušao u svoju ostavu. Dugo nije bio u tom delu svog stana i smislio je da malo pospremi. Pod sijalicom koja je treptala videlo se dosta prašine i paučine. Na polici ali i na podu ostali su razbacani čekić, klješta, stara šmirgla, kantica iz koje je isparila tečnost, sa...

„Po jutru se dan poznaje!“ – reče Radomir, ispi ostatak rakijice, udari ženi šamar, za svaki slučaj, otvori vrata, pljunu ispred sopstvenog praga i izađe u polje. Po još mraznoj zemlji, na svom propalom polju on dođe do "strašila“, koje se raspadalo. Strašilo je visilo na dve ukrštene motke...

Video sam kako me je brzo i bez problema prestigla... opasno vozi... stigao sam je, video sam sada i nju, moram da je pratim, veoma je vešta...opa, preko automobila u zaletu...uh...iz trake leve na desnu, nadvožnjak, podvožnjak...teško ju je pratiti ali uspevam...ušla je automobilom u haustor...

Prošao joj voz za minut... Ona prešla na tramvaj a on joj prošao iza uveta... Htela da stopira ali automobili promenili trasu pa idu od nje ka negde... Potrčala na avion a on prošao i nestao u nekom trouglu... Sve joj prošlo a ona nije još.

Kosta je stajao na tankoj crti, floroscentno plave boje... Osećao je da isijava sopstvenom unutrašnjom svetlošću i da ima razloga što stoji na crti, koju je između ostalog, da spomenemo, sam stvorio. Oko Koste i crte nema ničega. Kosta je u mraku i njemu je to bilo dovoljno. Taj mrak je bio...

Pusta je bila poslednja pustolovina, velikog pustolova. Kroz pustinju i prašumu, preko planina i zaleđenih površina, preko mora i okeana, pusto je pretraživao i u njima… Hodao je livadama, tundrama, stepama i savanama, odmarao se u oazama... sve ukrug i to triput! Ništa... ništa, od onoga što je...

Ništa. Ispovraćao se čovek, bilo mu muka. Od čega? Od svega. I povraćao je danima i posle tih dana nastavio je da povraća. U stvari kraće bi bilo reći da je počeo da povraća i da od tada nije ni prestajao. Nije to neki život ali navikao se.

Ispred nas su jedinstvene police koje sadrže pregrade, fioke i fiočice. U fiokicama stoje naslagane stvarčice. Fiokice su kao ruske babuške, naslagane su jedna iza druge, od najveće do one najmanje. Velike i male fioke imaju i tajne pregrade. Za nešto znamo gde šta stoji ali fioka ima puno i to...

Znate šta... neki ljudi se bude i od kada se probude namršte se, imajući još uvek košmar koji su sanjali u glavi. Ne znam kako uspevaju da ponovo zaspe ti ljudi ali nekima od jutra do mraka ništa ne valja. Jednostavno, nisu raspoloženi, umeju da budu i trapavi, nerviraju sami sebe i za druge se...

Na sred autobuske stanice, pred toliko svedoka, građanin Danilo je pun besa ujeo građanina Harmsa za ruku. Građanin Harms je vrisnuo od bola ali je odmah skočio i istom merom je vratio Danilu, ujevši ga za obraz a Danilo dovatio Harmsa za uvo a Harms Danila za jezik a Danilo Harmsa... Izujedani...

Trbuhozborac je zborio jasno i glasno: Budite mirni! Nemojte praviti buku u sopstvenoj glavi! Budite mirni! Priča se da ovo nije pravi trubuhozborac već kengur. U stvari kažu da je reči izgovorio mali kengurić, koji se krije u kengurovoj torbi. Kengur živi u Australiji. Trbuhozborac je Srbin...

Milan je smatrao da je on "subordiniran" čovek. Hodao je ulicama kroz pustu i ledenu, zimsku grdasku noć... zamislio nad svojom "podčinjenom, subordiranom sudbinom". Sve dublje je bio svestan svoje potčinjenosti i to pitanje ga je sve teže opsedalo. Shvatio je, isto tako da za neke stvari nikada...