-
- Popularno:
- Jeste li za nabavku francuskih ili...
- Велика војна парада “Снага јединства” у...
- Vučić kritikovao premijera Macuta:...
- Žene više vole blokadere! 😲
- Uf...teško mi reći...
- Ljubav prema nekom ko nas nikada nije...
- Šta znači biti bahat?
- Две Србије или два различита света!
- Idete li sutra na vojnu paradu?
- Zasto ne dolaze Putin i Xi na paradu?
Tito
- Začetnik teme Propki
- Datum pokretanja
- stanje
siticentar
Domaćin
- Poruka
- 4.802
Hektore, onda u subotu 27.06.2009.god. zapucaš u Kladanj več su najavljeni normalni gosti iz Hrvatske, Srbije i iz svih krajeva BiH. Vidimo se tamo!
chat-nik
Ističe se
- Poruka
- 2.416
neznam ništa
Zainteresovan član
- Poruka
- 141
Svi su bili vođeni od strane istih ovih koji nas i danas teraju da se istrebljujemo i oslabljujemo time pripremajući teren za najezdu novog stanovništva na teritoriju stare Evrope.Nevolem ni jedne, danas a ranije sam naivno verovao da su svi antikomunisti ujedno i borci protiv internacionale i njenih ciljeva. Danas nisam više siguran ni u šta,odatle moj nick.
Teškoće koje prate naš stvarni društveni preobražaj i nemogućnost da ostvarimo racionalno postavljene ciljeve potiču i od neprevladane komunističke prošlosti i njenog iracionalnog delovanja kroz model aktuelne partokratske vlasti. Iskazujući svoju pravu cenu u potonjem periodu rastakanja komunističke vlasti, iluzija dobrog života u vreme titoizma dodatno otežava naše suočavanje sa tom prošlošću koja neosvešćena, ulepšana i zašećerena još uvek vlada nama. Zato je i izložba „Efekat Tito” u Muzeju istorije Jugoslavije povod da se taj period adekvatno sagleda.
Organizovana s ciljem da prikaže građane Jugoslavije u svetlu njihovog odnosa prema Titu kao oličenju tadašnje vlasti, izložba ima i svoj karakterističan programski podnaslov: „Harizma kao politička legitimacija”. U prvom delu izložbe predstavljene su Titove fotografije i slike koje su u vreme njegove vlasti predstavljale obavezan elemenat enterijera javnih prostora ali i privatnih stanova. U sali u kojoj su prikazani i filmski dokumenti iz vremena titoizma predstavljene su štafete, dok su u ostalim prostorijama izloženi pokloni koje je Tito dobijao od građana i radnih organizacija.
Tokom trajanja njegove vlasti pa do danas nastoji se potvrditi uverenje u Titovu harizmatičnost, vezanu za posedovanja one izuzetnosti zbog koje je hvaljen i slavljen i zbog koje je i stvoren kult njegove ličnosti. Međutim, kada se danas pogledaju filmski dokumenti o njemu, onda njegov izgled i ponašanje potvrđuju saznanja o njegovoj ličnosti. Na osnovu svih bitnih činjenica stiče se realna slika o njemu kao primitivnom, vlastoljubivom i beskrupuloznom pojedincu koji je, zahvaljujući povoljnim istorijskim okolnostima i nedovoljno prosvećenom narodu, uspeo da osećaj svoje inferiornosti kompenzuje hipertrofiranom voljom za moći i stane na čelo obnovljene Jugoslavije koja je postala država za jednokratnu upotrebu. Taj plašljiv ali socijalno inteligentan diktator povišenom gestikulacijom i retorikom u javnim nastupima pridavao je sebi veći značaj od realnog, što je nekritički prihvatalo najpre njegovo najbliže okruženje a potom i narodne mase koje su izgradile i svoj idolopoklonički odnos prema njemu. Danas takvo ponašanje i govor izgledaju komično, ali je još smešnije navodnu Titovu harizmatičnost smatrati izvorom njegove političke legitimnosti.
Nasilno uspostavljanje autoritarnog komunističkog poretka, ukidanje političkih sloboda i način Titovog vladanja i održavanja na vlasti pokazuju razliku između njegove lažne harizmatičnosti i stvarno harizmatičnih vođa koji su posedovali moć kao svoje izuzetno svojstvo. Ta razlika se zamaglila i izgubila u okolnostima masovnog verovanja podvlašćenih u predstavu o obogotvorenom vođi. Sa ove istorijske distance, određene i prestankom nekadašnjeg kolektivnog verovanja u njegovu posebnost jasnije se vide tragovi nekadašnjih samoobmana. Te tragove čitamo danas u štafetama i darovima koji su predavani Titu jer se na njima jasno ogleda ta estetizovana laž u vidu kiča kojim su darodavci nastojali da se dodvore svom deifikovanom predsedniku.
Nesumnjivo je da su brojni pojedinci i kolektivi nastojali da ovim darovima izraze svoja najdublja osećanja i iskažu privrženost svom „voljenom predsedniku”, ali su se upravo onda kada je trebalo da uobliče svoje emocije, koristeći uobičajene obrasce socrealističke patetike, vezane za njihovu neopozivu ideološku istinitost, sa velikovisinskih pretenzija survavali u banalnost kiča. Suočenom sa delom te ogromne deponije titoističkog kiča, posetiocu ove izložbe koji u sale zastrte crnim platnom ulazi kao u kakvu cameru obscuru, sugerira se uzvišeno osećanje pred izloženim predmetima. U drugačijoj i primerenijoj postavci, koja bi istakla njihovu kič dominantu, nestala bi sugerisana misterija a sa njom i potreba da se harizmatičnošću mitologizuje Titova ličnost. Tada bi postalo jasno da, umesto o harizmi, možemo govoriti samo o efektima Titove demagogije koji se još uvek mogu prepoznati u ovdašnjem javnom, političkom, društvenom i kulturnom životu.
Bojan Jovanović
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Kich-Titove-kvaziharizme.lt.html
Organizovana s ciljem da prikaže građane Jugoslavije u svetlu njihovog odnosa prema Titu kao oličenju tadašnje vlasti, izložba ima i svoj karakterističan programski podnaslov: „Harizma kao politička legitimacija”. U prvom delu izložbe predstavljene su Titove fotografije i slike koje su u vreme njegove vlasti predstavljale obavezan elemenat enterijera javnih prostora ali i privatnih stanova. U sali u kojoj su prikazani i filmski dokumenti iz vremena titoizma predstavljene su štafete, dok su u ostalim prostorijama izloženi pokloni koje je Tito dobijao od građana i radnih organizacija.
Tokom trajanja njegove vlasti pa do danas nastoji se potvrditi uverenje u Titovu harizmatičnost, vezanu za posedovanja one izuzetnosti zbog koje je hvaljen i slavljen i zbog koje je i stvoren kult njegove ličnosti. Međutim, kada se danas pogledaju filmski dokumenti o njemu, onda njegov izgled i ponašanje potvrđuju saznanja o njegovoj ličnosti. Na osnovu svih bitnih činjenica stiče se realna slika o njemu kao primitivnom, vlastoljubivom i beskrupuloznom pojedincu koji je, zahvaljujući povoljnim istorijskim okolnostima i nedovoljno prosvećenom narodu, uspeo da osećaj svoje inferiornosti kompenzuje hipertrofiranom voljom za moći i stane na čelo obnovljene Jugoslavije koja je postala država za jednokratnu upotrebu. Taj plašljiv ali socijalno inteligentan diktator povišenom gestikulacijom i retorikom u javnim nastupima pridavao je sebi veći značaj od realnog, što je nekritički prihvatalo najpre njegovo najbliže okruženje a potom i narodne mase koje su izgradile i svoj idolopoklonički odnos prema njemu. Danas takvo ponašanje i govor izgledaju komično, ali je još smešnije navodnu Titovu harizmatičnost smatrati izvorom njegove političke legitimnosti.
Nasilno uspostavljanje autoritarnog komunističkog poretka, ukidanje političkih sloboda i način Titovog vladanja i održavanja na vlasti pokazuju razliku između njegove lažne harizmatičnosti i stvarno harizmatičnih vođa koji su posedovali moć kao svoje izuzetno svojstvo. Ta razlika se zamaglila i izgubila u okolnostima masovnog verovanja podvlašćenih u predstavu o obogotvorenom vođi. Sa ove istorijske distance, određene i prestankom nekadašnjeg kolektivnog verovanja u njegovu posebnost jasnije se vide tragovi nekadašnjih samoobmana. Te tragove čitamo danas u štafetama i darovima koji su predavani Titu jer se na njima jasno ogleda ta estetizovana laž u vidu kiča kojim su darodavci nastojali da se dodvore svom deifikovanom predsedniku.
Nesumnjivo je da su brojni pojedinci i kolektivi nastojali da ovim darovima izraze svoja najdublja osećanja i iskažu privrženost svom „voljenom predsedniku”, ali su se upravo onda kada je trebalo da uobliče svoje emocije, koristeći uobičajene obrasce socrealističke patetike, vezane za njihovu neopozivu ideološku istinitost, sa velikovisinskih pretenzija survavali u banalnost kiča. Suočenom sa delom te ogromne deponije titoističkog kiča, posetiocu ove izložbe koji u sale zastrte crnim platnom ulazi kao u kakvu cameru obscuru, sugerira se uzvišeno osećanje pred izloženim predmetima. U drugačijoj i primerenijoj postavci, koja bi istakla njihovu kič dominantu, nestala bi sugerisana misterija a sa njom i potreba da se harizmatičnošću mitologizuje Titova ličnost. Tada bi postalo jasno da, umesto o harizmi, možemo govoriti samo o efektima Titove demagogije koji se još uvek mogu prepoznati u ovdašnjem javnom, političkom, društvenom i kulturnom životu.
Bojan Jovanović
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Kich-Titove-kvaziharizme.lt.html
Istina ziva da Tito nije imao harizmu vec ogroman aparat oko sebe koji je hranio narod nekom nazovi harizmom....pa medijski aparat....pa skolski sistem....sve je bilo u tu svrhu....ali opet nije bitno....bitno je bilo da se niko nije tukao i da smo bili sigurni.....e sad krediti.....cinjenica da nije moglo onako......a zasto se odrekosmo Ante Markovica.....davno bismo bili glavni motor EU.
trigeminus
Zainteresovan član
- Poruka
- 291
- stanje
