Vladimir983
Aktivan član
- Poruka
- 1.092
Sećam se nekih likova iz kraja, pa i nekih mojih kolega, na koje su žene bukvalno svršavale kad ih ugledaju. Stalno se o njima šuškalo međ ženama i devojkama. Bilo je samo dovoljno da namignu nekoj i da bude njihova.
A na mene su uvek gledale nekako ravnodušno iako sam bio i duhovit i lepuškast i doteran i uredan. Al nekako nisam nikada doživeo da me jure žene kao njih. Uvek su imale neke izgovore - te mator sam, te proćelav sam, te debeo sam... A ti likovi su, po mom mišljenju, izgledali sasvim obično, ništa specijalno. Niti su bili nešto preterano zgodni, a ni lepi (jedan je imao facu izduženu bukvalno kao konj), jedan nije imao pola zuba u glavi. Čak nisu bili nešto naročito interesantni, niti duhoviti. Uglavnovnom su bili ćutljivi i retko kad nasmejani. Imali su neku fudbalersku facu, kamenog izraza lica. Pa su se ipak ribe ložile na njih.
E sad... Prošlo je mnogo godina i sretnem nekog od tih likova, pa se zaprepastim koliko je prestario. Mlađi je od mene, a izgleda otac da mi bude - zbrčkao se, osedeo, zgurio, propo načisto. A ja stojim pored njega, sin da mu budem po izgledu. Pa se pitam s razlogom - gde su tim ženama bile oči.
Slično se dešavalo i sa ženskama. Mnoge na koje sam se ložio, a bile su stvarno zgodne ribe, toliko zgodne i zaslepljene svojom lepotom, da me nisu ni primećivale, makar dubio na glavi. Sad kad su se poudale i rodile, ne liče više ni na šta. Gledam kako ih muževi šetaju, ko one mečke što su nekad cigani vodili da igraju po avlijama.
Jednu kad sam sreo u samoposluzi, bukvalno je bežala između rafova da je ne bi video na šta liči. A bila je najlepša ženska u kraju, svi su je jurili. Pa i sam sam joj se udarao, al me nije htela.
A ja sad ne žurim nikud. Za sad neka budem i sam, još sam relativno mlad.
Možda me je sačuvalo to što se, za razliku od njih, nisam mnogo "ronđao". Nisu se ni one nešto usrećile, niti su našle ono što su tražile, a što ja nisam imao. A nije mi ni žao, možda je bolje i tako, nego da vucaram neko groblje sa sobom.
A na mene su uvek gledale nekako ravnodušno iako sam bio i duhovit i lepuškast i doteran i uredan. Al nekako nisam nikada doživeo da me jure žene kao njih. Uvek su imale neke izgovore - te mator sam, te proćelav sam, te debeo sam... A ti likovi su, po mom mišljenju, izgledali sasvim obično, ništa specijalno. Niti su bili nešto preterano zgodni, a ni lepi (jedan je imao facu izduženu bukvalno kao konj), jedan nije imao pola zuba u glavi. Čak nisu bili nešto naročito interesantni, niti duhoviti. Uglavnovnom su bili ćutljivi i retko kad nasmejani. Imali su neku fudbalersku facu, kamenog izraza lica. Pa su se ipak ribe ložile na njih.
E sad... Prošlo je mnogo godina i sretnem nekog od tih likova, pa se zaprepastim koliko je prestario. Mlađi je od mene, a izgleda otac da mi bude - zbrčkao se, osedeo, zgurio, propo načisto. A ja stojim pored njega, sin da mu budem po izgledu. Pa se pitam s razlogom - gde su tim ženama bile oči.
Slično se dešavalo i sa ženskama. Mnoge na koje sam se ložio, a bile su stvarno zgodne ribe, toliko zgodne i zaslepljene svojom lepotom, da me nisu ni primećivale, makar dubio na glavi. Sad kad su se poudale i rodile, ne liče više ni na šta. Gledam kako ih muževi šetaju, ko one mečke što su nekad cigani vodili da igraju po avlijama.
Jednu kad sam sreo u samoposluzi, bukvalno je bežala između rafova da je ne bi video na šta liči. A bila je najlepša ženska u kraju, svi su je jurili. Pa i sam sam joj se udarao, al me nije htela.
A ja sad ne žurim nikud. Za sad neka budem i sam, još sam relativno mlad.
Možda me je sačuvalo to što se, za razliku od njih, nisam mnogo "ronđao". Nisu se ni one nešto usrećile, niti su našle ono što su tražile, a što ja nisam imao. A nije mi ni žao, možda je bolje i tako, nego da vucaram neko groblje sa sobom.
