Тенденциозност у историјским списима и како доћи ближе истини?

Khal Drogo

Veoma poznat
Poruka
12.983
Код сагледавања историјских процеса историчари се сусрећу са бројним проблемима. Често су извори, посебно код обраде старијих времена, оскудни, не ријетко код описа истих догађаја и личности, супротни једни другима, у великој завиности ко их је писао и са којим мотивима. Сусрећу се и са произвољним и комотним описом догађаја и личности, некад и са домишљеним и измишљеним дешавањима и епизодама, а на уму морају имати и могућу тенденциозност аутора. Из разних разлога, да ли да де додвори наручиоцу, владару, да ли због емотивнијег односа према властитом колективитету (народу, вјерској заједници, сталешкој групи или по неком другом основу) и анимозитета према неком другом, да ли је писаније у сврху пропаганде, а некад постоје и лични мотиви аутора.

Код пропаганде на обликовање перцепцији историјских процеса велики утицај има опис ратова. А у сваком рату, тако је од првих ратова, прва жртва бива истина. Ми данас у овом времену захваљујући моћном медију, интернету, можемо сагледати догађаје из више углова, рецимо рат у Палестини, можемо доћи и до виђења тих догађаја из угла стране супротне оној иза које стоји моћна медијска машинерија.
Но већ 1990их током ратова на простору бивше Југославије није било тако, моћна западна медијска машинерија обликовала је “истину“ о тој нашој трагедији, “истину“ у којој су доминирале лажи и којом се силовао интелект, веома тешко се пробијало виђење друге стране и оних који су добили улогу “лоших момака“.
А како је тек било са старијим временима, са првим и другим свјетским ратом, када се у постратном периоду робовало и задатом идеолошком калупу, и гдје се опис догађаја и личности и кроз интерпретацију историје и кроз популарну културу, рецимо филм, морао подредити тој пропаганди у служни идеолошког обрасца.

Та пристрасност у писању је оприсутна од најстаријих времена. Вјероватно не постоји аутор списа који је био објективан и непристрасан у свом писанију, разлика је само колико би имао мјере у тој тенденциозности.
Зато некад имамо, зависно од извора, потпуно различит опис истих догађаја и личности. И којем извору више вјеровати? Како доћи ближе итини?
А некад чак и од истог аутора кроз различите радове имамо и различит опис. Најпознатији примјер јесте извјесни Прокопије из Цезареје који је битисао у VI вијеку, за времена цара Јустинијана, који је имао важан положај (секретар војковође Велизара), самим тим и приступ важним сазнањима, и аутор који је оставио изванредно вриједне рукописе и сазнања о многим народима, дешавањима и приликама његовог времена. Но опет и тај Прокопије кроз два рукописа “Историји ратова“ и “Тајној историји“ на потпуно различит начин описује исте личности па и догађаје. И док у “Историји ратова“ важне личности и актере тог времена велича и глорификује преко сваке мјере, у “Тајној историји“ их оцрњује и клевеће преко сваке мјере. И којем спису више вјеровати? Којем Прокпију више вјеровати, овом што је писао “Историју ратова“ или овом што је писао “Тајну историји“? Или је истина негдје између.

Зато код сагледавања историјских процеса, догађаја и личности, између осталог ваља имати на уму и могућу тенденцио̀зност аутора, колико је присутна и једнако важно, који су мотиви аутора код пристрасног описа.

Тему сам отворио са сврхом да из нашег угла приложимо познате примјере пристрасног описа догађаја и личности, и кроу новију историју, за наш народ несрећан ХХ вијек, и кроз старију историју. Који су по нашем мишљње мотиви, разлози те пристрасности и са којим циљем, у служби којих политичких, вјерских и иних процеса имамо такав опис историјских епизода. И како доћи до што објективније нтерпретације историје.

Толико у уводној објави, у наредним објавама како се тема буде одвијала осврнућу се на неке по мом мишљењу примјере пристрасности, надам се да би тема могла бити занимљива.
 
Кроз историју мијењао се приступ код описа догађаја у смислу да би аутори списа и код пристрасности имали мању или већу мјеру. Преведено, мало ћемо нагињати "нашој страни" али нећемо претјеривати. То је посебно било присутно код описа битака и ту би не ријетко имали потпуно различите извјештаје када је у питању бројност сукобљених армија, зависно ко би оставио спис о бици Посебно се у тенденциозном приказу отишло у позном средњем вијеку и касније, ту би се знало дешавати да "мрски непријатељи" надмаше десет, двадесет или тридесет пута "наше храбре лавове", по извјештају тих аутора наравно.

Једна од битака која је поприлично обрађена са више страна је битка код Никопоља 1396.године између крсташке коалиције коју су чинили контигенти из двадесет земаља и турско-српске коалиције.
battle-of-nicopolis.jpg

И ту заиста постоје различити извори броја ратника који су учествовали у бици на једној и другој страни (овдје стр. 81-82)
Tijekom vremena bilo je mnogo pokušaja procjene broja vojnika koji su sudjelovali u bitci kod Nikopola. Sam broj pripadnika križarske vojske, kao i broj osmanske vojske, bio je predmet ra- sprave iz razloga što ni sami izvori ne daju jednake podatke. Štoviše, brojke se kreću od desetak tisuća do više stotina tisuća vojnika. Još prilikom okupljanja saveznika u Budimu velik je broj okupljenih križara nagnao Sigismunda da u jednom pismu napiše kako bi vojska svojim kopljima mogla zadržati i nebo da ne padne (usp. THWRÓCZ 1746, 222). Najniži broj za kršćansku vojsku daje Johann Schiltberger koji u svojoj kronici piše da je Sigismundova vojska brojila 16.000 vojnika i da je Nevers doveo 6.000, dok za Bajazidovu vojsku daje podatak od 200.000 (usp. SCHILTBERGER 1859, 52). Iako je očigledno da ovaj posljednji podatak ne može biti točan a i sami turski izvori govore o 10.000 osmanskih vojnika, u broj Sigismundove vojske ne bi trebalo imati velike sumnje (usp. NICOLLE 1999, 37). Naime, ipak je Schiltberger kao sudionik pohoda zasigurno bio u prilici saznati broj kršćanske vojske. Redovnik iz Saint Denisa zabilježio je kako je Sigismund htio oformiti prethodnicu kršćanske vojske koja bi se sastojala od 40.000 pješaka koje je poveo sa sobom. Za osmansku vojsku spominje da je, uz velike muke, uspio doznati da se Bajazidova vojska sastojala od 24.000 pješaka u prethodnici, 30.000 konjanika i glavnine od 40.000 vojnika kojom je zapovijedao direktno Bajazid i koju kršćani nisu mogli vidjeti, što bi ukupno činilo 94.000 vojnika u osmanskoj vojsci (usp. RELIGIEUX DE SAINT-DENYS 1840, 500, 504). Njemački kroničar Ulman Stromer cijelu je vojsku procijenio na 30.000 (usp. STROMER 1862, 48). Froissart bilježi da se Bajazidova vojska sastojala od 200.000, a kršćanska od 100.000 vojnika, od čega su Ugri činili 60.000. Istu brojku ponavlja i Boucicautov biograf. Froissart je vjerojatno bio najbliže istini kada je spomenuo sedam stotina francuskih vojnika koji su prvi krenuli u bitku obučeni raskošno kao mali kraljevi (usp. FRO- ISSART XV 1967, 310-311, 315-316; LIVRE DES FAICTS 1836, 237). Međutim, tijekom vremena brojke sudionika neprestano su rasle, pa tako već nekoliko mjeseci nakon bitke Phi- lippe de Mézières navodi da je ugarski kralj imao 150.000 vojnika, kao i sultan Bajazid (usp. MÉZIÈRES 1967, 452). Cronaca Carrarese oca i sina Galeazza i Bartolommea Gatarija govori o 84.000 vojnika, dok u Annales Estenses nailazimo na podatak da se Bajazidova vojska sastojala od nevjerojatnih 400.000 vojnika i da je bitka trajala sedam dana (usp. SETTON 1976, 351-352). Engleski kroničar Thomas Walsingham spominje pak 350.000 Osmanlija i 100.000 kršćana. Ipak, najveću pogrešku nije učinio u vezi s brojkama, već sa samim ishodom bitke. Naime, među svim izvorima on jedini spominje pobjedu kršćana (usp. WALSINGHAM 1864, 217). Što se historiografije tiče, stariji autori više su se priklanjali većim brojkama. Tako je Alois Brauner, čija je doktorska disertacija prvi značajan doprinos povijesti nikopolskog pohoda, kršćansku vojsku procijenio na 100.000, a tursku na oko 130.000 sudionika. I Delaville Le Roulx spominje 100.000 kršćana, dok broj Osmanlija procjenjuje na 110.000 (usp. DELAVILLLE LE ROULX I 1886, 265-266). Šišić navodi isti broj za osmanske snage, no navodi brojku od 120.000 kršćan- skih vojnika, od čega je kraljeva vojska (banderiji) činila 36.000, plaćenici 26.000, transilvanski pješaci 16.000, Francuzi 14.000, Nijemci 6.000, njemački i češki plaćenici 12.000 te Vlasi pod Mirčom 10.000 (usp. ŠIŠIĆ 1896, 22). I Atiya u svojim radovima donosi slične podatke. On procjenjuje da je francusko-burgundski udio iznosio 10.000 vojnika, Nijemci su činili 6.000, Englezi 1.000, Ugri 60.000, Vlasi 10.000, a poljski, češki, španjolski i talijanski dobrovoljci i plaćenici još dodatnih 13.000. Prema tome, kršćanska bi vojska brojila 100.000 vojnika, dok tursku vojsku procjenjuje na 110.000, a te je brojke preuzeo i Runciman (usp. ATIYA 1934, 67, 69; RUNCIMAN 1990, 457). Vjekoslav Klaić spominje 60.000 križara i 100.000 Turaka (usp. KLAIĆ 1972, 321). Prvi koji je drastično snizio te velike brojke bio je Gustav Kling koji je kršćansku vojsku procijenio na između 8.000 i 9.000, a Bajazidovu na između 16.000 i 20.000 (usp. KLING 1906, 24, 81). Velike brojke pobio je i Rosetti koji je posjetio samo poprište bitke i ustvrdio da tamo nema mjesta za 100.000 ljudi, a kamoli za dvije tolike vojske te je procijenio da je svaka strana brojila između 10.000 i 20.000 vojnika. Bitku iz 1396. godine usporedio je s onom koja se na istom mjestu, ali na široj fronti, odvijala 1877. godine tijekom rusko-turskog rata kada su turske snage brojile 8.000, a ruske 10.000 vojnika (usp. ROSETTI 1938, 633-636). U svakom slučaju, brojke koje daju Kling i Rosetti bliže su istini kada se u obzir uzmu kapacitet i mogućnosti logističke podrške krajem XIV. stoljeća. Slične brojke daju i ostali povjesničari. Usp. SETTON 1976, 353; HOUSLEY 1992, 76; RILEY-SMITH 1992, 232; NICOLLE 1999, 37; DEVRIES 2003b, 160
Најнижи број крсташке војске даје Јохан Шилтбергер, њемачки хроничар (овдје) савременик и сам учесникбитке који у својој хроници пише да је Жигизмундова војска бројала 16.000 ратника а Бајазитова 200.000. Очигледно баш тенденциозан приказ бројева војниа сукобљених страна, однос 13:1.
Такође савременик догађаја француски хроничар Жан Фроисар (Фроисарове хронике овдје) пише да је Бајазитова војска бројала 200.000, а крсташка 100.000 ратника, од чега само угарски контигент 60.000. Такође преувеличани бројеви војниа што бјеше и својствено хроничарима позног средњег вијека.
Енглески хроничар Томас Велсингем, још један савременик процјењује Бајазитову војску на 350.000 ратника а крсташку на 100.000. Ово су баш претјерани бројеви војника, Томаса је мало понио доживљај, или је попио коју.
Такође различите су процјене бројног стања контигената појединих земаља који су чинили крсташку војску, оно што је извјесно, угарски, влашки и француски конгигент су били респектабилна војна сила, од осталих тек је њемачки конгигент располагао са значајнијим бројем ратника а остали у минорном броју.
И код бројева убијених различите су процјене, од извора до извора, западни хроничари у правилу пишу о великом страдању османске војске која се мјери десетинама хиљада, истичу храброст и способост крсташких војсковођа и војника, те да су Османлије однијеле побједу искључиво због огромне бројчане предности, Но то су редом пристрасни прикази битке гдје примарна бјеше пропагандна сврха, А и сам простор на којем се битка одиграла отклања могућност таквих фантастичних бројки.

И ту у том мноштву пристрасних извјештаја, историчарима није лако урадити и реконтрукцију битке и урадити ваљану процјену о којим се заправо бројевима војски ради. И ту се кроз сагледавање и анализу извјештаја, диошло до неке процјене да је крсташка војска бројала око 20-25.000 ратника,од чега отприлике по1/4 угарски, влашки и француски контигент, остали у значајно мањем броју, а турско-српска војска је располагала отприлике са сличним бројем ратника.
 
Претјеривања у бројевима зараћених страна су често присутна код аутора списа из позног средњег вијека, то је још више узело маха у XVI вијеку када је то изгубило сваку мјеру за реалност.
Узећемо примјер опсаде Кисега из 1532.године и чланак из хрватске википедије (овдје)
Nikola Jurišić je sa svojih 28 lako i 10 teško naoružanih konjanika trebao odjahati za Beč i tamo se pridružiti glavnoj vojsci. Međutim, kad je vidio mnoštvo djece, žena i staraca koji su došli potražiti spas u gradskim zidinama, odlučio je ostati i braniti narod. Nakon što je Jurišić sastavio od seljaka i građana malu posadu od 700 ljudi, poslao je pismo Ferdinandu I. u kojem je napisao:

»Ja sam se usudio braniti ovaj maleni i slabi grad protiv turske sile, ne zato što se nadam da ću ga spasiti, nego samo da koji časak neprijatelja zabavim i tako kršćanskim vladarima pribavim vremena da se priprave za otpor. Samo zato izložio sam se najvećoj smrtnoj pogibelji.«[1]

Osmanska vojska pred Kisegom bila je mnogobrojna, povjesničari se ne slažu oko broja vojnika, on varira od 100.000 do 300.000 vojnika, no svakako je riječ o velikoj vojsci kakva dolikuje jednoj osmanskoj kampanji koju vodi sam sultan. S druge strane grad je branilo tek 38 profesionalnih vojnika i oko 700 naoružanih seljaka i građana Kisega. Prema nekima bilo je i više vojnika, najčešće se tu spominje broj od njih 1.000, ali Jurišić sam u jednom izvješću obavještava Ferdinanda da od naših 700 oružanih zemljaka već je polovica poginula ...[1] Jurišić je prije zatvaranja zidina stigao nabaviti barut neophodan za obranu te se počeo pripremati za bitku.
У којој пише да је извјесни Никола Јуришић са својих 38 коњаника и 700 необучених сељака парирао турској сили која је бројала 100-300.000 војника. Можемо закључиоти да су ти коњаници били право заје.бани и да је сваки посекао пар хиљада Турака минимум те да је оставио неколико стотина за слиједеће јутро да утамани, чисто оно да више огладни прије ручка.
Добро, то је википедија, у хрватској и тако врви од свакојаких будалаштина, но овдје ови наводи заиста имају позтврду у извору, писанију неког Ненррија Делфинера (овдје), савременик тих догађаја.
Но јасно је да је ово претјеривањепреко сваке мјере, које није било неуобичајено за то вријеме, они који узимају такве наводе, па и да десетак пута умање наведене бројке као основ и извор на који се могу ослонити код сагледавања материје, су ипак оперисани од здравог разума.
 
Када је српска историја у питању ту имамо једну појаву, мени не баш лако објашњиву, а то је да се у српском корпусу тако олако прихватају тумачења неких догађаја кроз која се "болдују" наводно срамне епизоде из наше историје иако су то често конструкције учињене из очигледно баш пристрасних списа.

Такву ситуацију имамо када је у питању Маричка битка, када је створена на жалост, по мени погрешна, пројекција на основу писанија Лаоника Халкокондила (овдје стр. 46-49) како је осам стотина изабраних Турака разбило српску војску. Ово препричавање је доградио извјесни Мавро Орбин у свом рукопису "Il regno de gli Slavi" из 1601.године (та страница овдје) који је и иначе био склон произвољном и прекомотном опису догађаја, и овдје је Лаониково писаније допунио малициозним детаљима посебно приликом описа Вукашинове погибије гдје је преко овог Николе Хрсојевића "пришио" Србима неке рђаве особине чему је такође био склон, мислим бацити мало блата по српским личностима које је описивао.

Када имамо неки спис и очигледну тенденциозност ваља проникнути у мотиве. Да ли је додворавање наручиоцу, или нагињање "нашем" колективитету или неки други разлози. Лаоник је Грк, пише спис непосредно након пада Комнстантинопоља, фрустрације су разумљиве, ваља наћи кривца за зло које је Византију задесило, идеалан је у "узурпатору" (Мрњавчевићома) према којем ни тадашњи српски кругови нису били благонаклони.
Такође, Лаоник пише о тој бици да је турску војску предводио Сулејман (син Орханов и брат Муратов). За Сулејмана знамо са сигурношћу на основу више поузданих извора да је несрећно погинуо 1357.године, пуних 14 година прије битке на Марици, самим тим никако није могао предводити турску војску током ове битке. И Лаоников и Орбинов извјештај су код ове чињенице нетачни. Што казује ако су направили нетачност код тако битног податка и њихово писаније не може се сматрати претјерано поузданим.

Овдје су вјеродостојнији, уз неизбјежну дозу тенденциозности наравно, турски извори. Тако Мехмед Нешри, турски историк из XV и самог почетка XVI вијека пише (овдје стр.202-203) да је турску војску предводио Шахин-Лала, први беглербег тек освојене Румелије што је и на основу других извора тачан податак. Такође пише да је изабрао мрклу ноћ са окршај газија и невјерника (његове ријечи), да је како су Турци као вране слетили ка обали Марице настао метеж и расуло у српској војсци, да је у том метежу, врисци и хаосу мноштво невјерника (Срба) изгинуло.
39404658_10156281584041628_2992544400795500544_n.jpg

Но Мехмед Нешри не пише апсолутно ништа о односу снага током битке. Да је турска војска била неколико пута малобројнија, или да је Нешри имао таква сазнања, извјесно би то и написао и нагласио. Но не пише ништа о бројности једне и друге војске тако да се може закључити да су или биле приближно равноправне по броју сукобљене војске или је турска војска била и бројнија.

Оно што је извјесно, битка се јесте догодила, бјеше то ноћни препад који су Турци извели, сасвим извјесно бјеше то велика погибија и катастрофа Срба, такође и једна од најсудбоноснијих битака тог времена, не само за Србе него и све балканске народе, битка која ће имати далекосежне поасљедице и одредити ток историје, но исто тако, Лаониково писаније, као и овог Орбина, посебно што су већ погрешили у тако важном детаљу ко је предводио турску војску, не може се сматрати, по мени, превише поузданим извором.
 

Back
Top