Milion puta sam se oprostila od tebe, i milion i prvi put te pozdravljam za dobrodoslicu. Zar nije bilo dosta?! Zar nisam dovoljno puta pogazila svoj ponos?!
Sta je to sto te drzi u meni, sta mi ne da da odem za uvek? Da li je to ljubav, navika ili samo puka potreba da me neko ima, potreba da me neko boli? Ne znam.
Nekad mi se cini da je ljubav, ona ljubav koja popuni sve celije mog organizma, sve skrivene uglove moje duse... Ljubav koja me obuzima potpuno.
Nekad mi se opet cini da je samo navika, dosada i navika. Nigde nikog dovoljno dostojnog mene, nikog dovoljno dostojnog da zameni tebe, dovoljno jakog da te istisne iz mog tela, srca i mozga.
Nekad mi se, pak, cini da sam ja u stvari mazohista. Knjiski primer mazohiste. Obozavam bol koji mi pricinis svaki put kad odlazis, obozavam bol koji osetim svaki put kad se oprostim od tebe. Drazi mi je taj tvoj bol nego stotine dokaza ljubavi od drugih. Cak i taj bol, taj poklon od tebe, me cini zivom..
N.N.
