Taj romanticni Balasevic

  • Začetnik teme Začetnik teme Lilu
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
"Hteo sam da objasnim šta se događalo sa mnom.
Dotad sam djevojke, razmišljajući o njima, uglavnom svlačio do gole kože. U mojim malim noćnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko koja je uspela da sačuva na sebi par crnih čarapa, ili neku sličnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto...
 
12409156_md.jpg
 
Poslednja izmena:
Puls mi se polagacko vracao kuci, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu jos zaculi odjeci njegovih sve tisih i mirnijih koraka...
Legao sam na ledja, siroko rasirivsi ruke, pokusavajuci da sto ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti dio mene, pomislih, ne mogavsi da zamislim koji...
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne...
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine...
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve redje usudjujem da zaronim u sebe...
Jer tamo zagluvim..
Oci se prepune do vrha...
I suze se zacas raspu kao pokidane biserne niske...
Po sobi...
Po meni...
Po citavom svetu...
I ne mogu ih skupiti do jutra...


Dordje Balasevic - Jedan od onih zivota
 
Ne pitaj me nikad vise, zasto neven ne mirise..
Ne secam se, to je prica duga..
Ne pitaj me tu pred svima, sta to na dnu case ima..
Ne pitaj me nikad zasto cugam.

Bolje da sesir nemam, pod njime davo drema..
Sneva i izvoljeva, djavo mi je kriv
Budi me u zlo doba, za njega red ne vazi..
On mora sve da proba, to djavo vino trazi
Ne pijem sto uzivam, nit' sto mi dobro stoji
pijem, da njega napojim..

Ne pitaj me ne znam kas'ti.. Di ce koja zvezda pasti
Di ce pasti dugme s mog kaputa..
Ne pitaj me, sto na kraju.. Svi kerovi, za mnom laju
Ne pitaj me nikad zasto lutam

Ne pitaj me, da l' je zima, dok po rosi s' ciganima..
brilijante za kravatu diram..
Ne pitaj me zasto 'tice, ne slecu na svake zice..
Ne pitaj me nikad zasto sviram..


..Djavo mi je kriv..
 
Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmogoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?"- pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti koliko sam te voleo...
BALASEVIC
 
Ostavio sam je predugo u onim opasnim ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro...
I tu smo gde smo...
Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svako na svoju stranu..
 

Dugo se šuska i već se činilo da je sve fama o tom...
k'o stara puška prvo se dimilo a onda grunulo k'o grom...
Još nisu pustili tu vest u etar ali proneo se glas k'o vetar...
to se čekalo kad-tad al' eto izvesno je sad osmeh se vratio u grad...

Sprema se fešta, silazi s kulice, podesi srce na lupkanje
tu si bar vešta da sludiš ulice kad uzmeš one cipele za cupkanje
U tvom ogledalu je lik iz bajke, za kim zvone daire i balalajke?
ono što je grajilo ono što je sjajilo samo se pritajilo...
U tvom ogledalu je lik iz snova ona stara alias k'o nova
uz tvoj korak okretni taj karneval pokretni čitav svet je mažoret

Po rubu duge hodati na dlanu mraza pupiti, šta jos o tebi dodati
da te je lako prodati al' te je teško kupiti...
Uz grivu vetra poleći sa svojom senom naći sklad
sudbinu sebi proreći i biti povod ponekad da osmeh navrati u grad...

Podigni prstić, docrtaj smajlija na svaki turobni lik...
to je tvoj krstić, tvoja amajlija koja te izbavlja od svih...
U tvom ogledalu je lik iz mašte, čujes fanfare i pleh ma neka prašte...
zapis je u runama magija u strunama praznici su u nama...
U tvom ogledalu je lik iz snova ona stara alias k'o nova
uz tvoj korak okretni taj karneval pokretni čitav svet je mažoret

Po rubu duge hodati na dlanu mraza pupiti, šta još o tebi dodati
da te je lako prodati al' te je teško kupiti...
Uz grivu vetra poleći sa svojom senom naći sklad
sudbinu sebi proreći i biti povod ponekad da osmeh navrati u grad...


Po rubu duge hodati sa dna dlanu mraza pupiti, šta jos o tebi dodati
da te je lako prodati al' te je teško kupiti
Uz grivu vetra poleći sa svojom senom naći sklad
sudbinu sebi proreći i biti povod ponekad da osmeh navrati u grad...
 

Ne pitaj me zasto ptice
ne slecu na svake zice
ne pitaj me nikad zasto sviram

Bolje da sesir nemam
pod njime djavo drema
sneva i izvoljeva, djavo mi je kriv

Budi me u zlo doba
za njega red ne vazi
on mora sve da proba
to djavo pesmu trazi

Ne, ne sviram sto uzivam
nije to pesma prava
sviram da njega uspavam
 
Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan,jedan ili pola dva,i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce...
I onda ce znati...
Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije...
Uzdahnuce,predosecam?
Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu,kao odraz udaljenih zvezda na vodi...
Bice sama,nadam se?
Jer,tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina...
Da...
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo...
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...
Stedeci se...
Uceci se kako cu najbolje voleti nju...
Kada je konacno nadjem...

Jedan od onih zivota
 
I tek da znaš, ovo na slici je
naoko pitomi pejzaž Galicije...
al' mira ni čas, sve zivo pali na nas
fotograf jedini metkove špara...



I tek da znaš, mesec u žici je
zvone na vecernje zvona Galicije
i neka mi to ne uzme nebo za zlo
al' ti si jedino čemu se molim

Brinuću vec ja, nemoj ti brinuti
ma, da sam 'teo, vec sam sto put mog'o ginuti
dok otiče Visla, natraške, van smisla
i kreću jata pokisla, daleko
 
Novi Sad

Sokakom Zlatne Grede
k’o mačor sumrak prede
Ljulja se nad kanalom klisanski bus
Tvrđava pušta mesec kao zmaja
nad Varadinom
Aveti tera sa trga Miletić večito prgav

Salajka drema brale, krovovi lule pale
Liman uz Dunav teče, dobar su par
Kroz senku bloka pristižu dečaci
Detelinarci
Dok buket zvezda prelep
laticom srebri Telep

Novi Sad, podseti se da je grad
kad mu se sa ulica bitange sklone
Novi Sad, još zablista ponekad
kad šest raznih crkava uglas zazvone

Bio sam, kud sve nisam, više ni ne znam 'di sam
vid’o sam sve koješta, bedu i sjaj
Varoši ima, što da grešim dušu,
boljih i lepših
al’ samo jedna je, moj Braćaš,
varoš u koju se vraćaš.
 

"Jednom se tako naslonila na dovratak, prekrstila ruke i potražila me dugim, tajanstvenim pogledom.
Zamislio sam je kako pegla male dečije stvari, video sam sebe sa novinama otvorenim na sportskoj strani, i čuo sam radio sa večernjim željama slušalaca...
Znam, nije to idealna slika, štavise, feministkinje bi je rado iscepkale u parampačad, ali, ja je nisam spomenuo misleći da je idealna. Nipošto. Hteo sam da objasnim šta se događalo sa mnom.
Dotad sam djevojke, razmišljajući o njima, uglavnom svlačio do gole kože. U mojim malim noćnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko koja je uspela da sačuva na sebi par crnih čarapa, ili neku sličnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto... "
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top