Taj romanticni Balasevic

  • Začetnik teme Začetnik teme Lilu
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Tu noc je Tisa nadošla
a na njoj nošnja raskošna
zena-sa-cvecem-498.jpg

samo sandalice, prstenčic
i u kosi venčic od ivanjskog cveća
pa ipak, nije nesreća sto me se ona ne seća
ma kakvi, nesreća je sto se ja nje sećam
 

Prilozi

  • 156870_183517901665196_124510460899274_709992_4605924_n.jpg
    156870_183517901665196_124510460899274_709992_4605924_n.jpg
    74,1 KB · Pregleda: 2
MANI SE TOGA JOS SAM SVOJA........
Znam, ona spava sad i mozda ponekad predvorjem njenog sna
Proseta ludi desetar.
Da l' ikad pomisli uz prozor pokisli il' je sve pomeo vetar?
Hej, oci carne, ispred kasarne...

Njenima nisam bio po volji.
Vazno im bilo odakle su moji.
Zasto to smeta, sa ovog su sveta, hlebotvorci, cestit soj.
Njen me je baba uz'o na nisan:
Da l' sam od njinih il' bas i nisam.
Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Mani se, cica, ja sam svoj...

Kod stare kanjize, pa malko nanize, gde tisa uspori,
Dici cu salas na bregu.
Mozda im pobegne kad zito polegne,
Kad se jarebice legu.
Mozda kad sneva, meni dospeva...

Otpravnik klima crvenom kapom.
Vreme je bilo, haj'mo polako.
Prosipa vetar behara pehar.
Spavaj mala, masala.
Ne volim kad me uzmu na nisan:
Da l' sam od njinih il' bas i nisam.
Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Za svaki slucaj, jos uvek samo svoj...
 

..Sprema se fešta silazi s kulice
Odnesi srcu lupkanje
Tu si bar vešta da sludis ulice
Kad uzmeš one cipele za cupkanje
U tvom ogledalu je lik iz bajke
Za kim zvone daire i balalajke
Ono što je grajilo ono što je sjalilo samo se pritajilo
U tvom ogledalu je lik iz snova
Ona stara alijas ko nova
Uz tvoj korak okretni taj karneval pokretni
Čitav svet je mažoret
Po rubu duge hodati na dlanu mraz zapupiti
Šta jos o tebi dodati,
Da te je lako prodati al te je teško kupiti
Uz grivu vetra poleći sa svojom senom naći sklad
Sudbinu sebi proreći i biti povod ponekad
Da osmeh navrati u grad..

:klap: ;)
 
Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj.
Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuće.
Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna.
Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se.
Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" čitavu noć.
Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta. Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao.
Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona.
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana. Pola jedan, jedan ili pola dva. Svašta je to moglo da znači.
Ali svejedno.
Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak. Dobra mera vremena između nas.
Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno.
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra.
Njen kofer, na kraju krajeva. Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim. Do pepela se i stiže jedino preko vatre.
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena.
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće. i onda će znati.
Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.
Uzdahnuće, verovatno. Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Biće sama, nadam se.
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina. Tišina. Da.
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju. Kada je konačno nađem.
 
Više puta mi se učinilo da sam dokučio Svemir, da sam ga raskrinkao, poradovao sam se kako se sve poklopilo kao ona žuta mrlja na starom foto aparatu, ali onda bi se pomerila neka dvadeset i osma cifra desno od zareza, ta dupla slika bi mi se u milisekundi razmakla u glavi, i sve bi se ponovo zamutilo..

 
Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi
smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram.
Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem
“neko”, da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja.
 

Kad pijem ne preterivam, nit volem nit preferiram... Al mi se desi...
Svega se tako nakupi... Pa tamburama mangupi, prepreče put...
Krenu duboki uzdasi, i plitke filozofije...
Do kraja Onaj Bicikli u svakoj strofi je...
Par bulki među žarama... I jedna "žoržet" marama...

Tih dana sve se svodilo na priče dal' je rodilo bolje neg' lane?
Sretni su ljudi ratari, njima su neki atari nebo i svet...
Beše to carska godina, prava se moba probrala...
Da ne bi jutra ta banda bi zvezde obrala...
A među svim tim šarama... I bela "žoržet" marama...

Sva vina sad su opora... Bez slasti i bez otrova...
U njima... Istina je puna klevete...
A pelin... Tamjanika... Taj spokoj... Ta panika...
Tek digod... U berbi pedesetdevete...

Geni su staro čokoće... U meni slutnja cvokoće pred svakom srećom...
Vrag ume Boga spopasti... Pa časom grad upropasti onol'ki trud...
Kog čaša prvog rampaša na mladi mesec opije...
Taj posle spadne na loše i gore kopije...
Al sve se kupi parama... Jedino ne Ta Marama...
 

Ljubav ne pobeđuje nijedna od stotine
to su samo drevne zablude, više izmišljotine
Maslo ludih pesnika, prevejanih lisaca
raznih muzikanata, glumatala i pisaca

Znam, ljubav ruši zidine ponosa i taštine
ali bajke da pobeđuje - to su budalaštine
Lako je izigraju, kao trsku slome je
nikoga ne porazi sem onoga u kome je

Romeo i Julija pravila su kršili
sitnim slovom počeli, pa krupnom tačkom tu priču završili
Na vernost se zakleli, samo srca sledili
da je tužno, tužno je, al' nisam ubeđen da su pobedili

Ljubav je tek akrostih, refren stare arije
takvi nikad ne pobeđuju, to su koještarije
Utvrda bez stražare, poharama krunjena
naivna i ranjiva, zanesena i zbunjena...

Orfej se oglušio o pretnje i pridike
tamni Hades prošao, pa opet ostao bez Euridike
Nesretna Karenjina, crni zar na auri
inicijal Puškina zorom ugraviran na kobnoj čauri

Hej, u kraj oka tinjaju mali, zlatni grumeni
Daj mi, Bože, stih da utešim jedan nosić rumeni
A, da, ljubav nosi dolamu od vilinskog prediva
i možda ne pobeđuje, ali je zato nepobediva!
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top