Taj romanticni Balasevic

PORTRET MOG ŽIVOTA, Đorđe Balašević

Mesec prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.

Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
đavo prste u farbu umače.

Prave si boje dodala na taj portre' života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čežnjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.

Roze nađoh međ' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah riđu iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova,
a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portre' života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog
 
Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje.

Ponekad je najteže uraditi nešto Lako, i najkomplikovanije shvatiti nešto Jednostavno. Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plaćajući prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija...
Ne, ne uvek...
Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima...

Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I pazi...
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići...

Djordje Balasevic
 
lt4uqp10.jpg
 
Uspomene se ne mogu restaurirati.
Nikad više. -To znaš...
Naravno da zna.
I ona je imala u životu neke koji su jednim potezom povukli masnu crvenu liniju preko hiljadu sećanja. -
Na žalost, znam.
I ja bih neke slike radije sklonila nego da ih zauvek gledam oštećene.
To ti ne mogu zameriti... Ali? - Ali...
Moraš početi da praviš nove uspomene.
Rekla sam ti već. -
Pa, dobro... Pristajem.
Ali ne mogu ih praviti sam...
Pocrvenela je
230445_1634562356299_1603901250_31226934_5527585_n.jpg
kao da sam je zaprosio tim rečima.
A i jesam.
Ne umem bolje.
​
 
I, vise nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu, i sirom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu oprasi polenom i prolecem. A ulicom ce upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videces samo drozdovo pero na sesiru kako promice za simsirom, i zacuces Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slusas, a godinama je znas...
I zaplakaces istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo.

Djole Balasevic
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top