Taj romanticni Balasevic

Uvek se razbijem na ovu Djoletovu pesmu..


D-moll

Odlutas ponekad i sanjam sam
priznajem ne ide, ali pokusavam
i uvek dodje D-moll
spusti se ko lopov po zicama
ruke mi napuni tvojim sitnicama
i tesko prodje sve to

Jedan D-moll me dobije
kako odes ti u sobi je
glupi D-moll uvek sazna kad je to
uhvati me cvrsto i ne popusta
lud je za tisinom, to ne propusta
vodi me u svoj plavicasti dom

Jedan D-moll me razvali
neki bi to prosto tugom nazvali
nije to, sta je tuga
za D-moll

Ponekad te nema i sasvim sam
izmisljam nacin da malo smuvam dan
ali je lukav D-moll
pusti da se svetla svud priguse
saceka poslednje zvezde namiguse
vuce mi rukav, idemo

Plasi me on, gde si ti
hiljadu se stvari moglo desiti
glupi D-moll, za kim tugujem svu noc
uzme me u svoju tamnu kociju
nebo primi boju tvojih ociju
znam taj put, to je precica za bol
jedan D-moll me razvali
neki bi to prosto tugom nazvali
nije to, sta je tuga za D-moll

Ostala je knjiga
sa par neprocitanih strana
i neke stvarcice od Herendi porcelana
jedan pulover u kom si bila
i ostala je ploca Best of Ry Cooder
i fina mala plava kutijica za puder
i ja sam te ostao zeljan
dok me bude, moja mila
 
BukNS:
Evo, sad isčitah ove pesme i odlomke iz knjiga...izbedačih se načisto!!! Naime, pre nekoliko dana sam ostavljen, u pravom smislu te reči, od strane devojke koju sam jako voleo... Poklonio sam joj "Jedan od onih života" pre nekoliko meseci, a ona je nije pročitala...da jeste, mozda ne bi otišla.. Sad mi ostaje da kupim i sebi jednu, i čitam je dok se ne raspadnem...
Kliknite za proširenje...



" Kad odem ... Kad u prozor stavis prvu hrizantemu,
I kad popucaju divlji kesteni...
Ne pali uzalud fenjer na tremu...
Kad me otmu magle, jedne jeseni..."
 
...
Svanuo je, dakle, konačno i jedan dan koji bi se mogao fotografisati bez blica...
Na nebu se ukazalo izlizano mesto kroz koje je sunce viruckalo kao koleno iz ofucanih farmerica, cipele su trčkarale ispred mene kao koker napokon izveden u šetnju, i prolazeći kraj automobila uvređeno sam okrenuo glavu od tog samouverenog posesivca koji me danima odvaja od društva...
Ne, pokretna mišolovko, danas me nećeš uloviti...
Danas ću, bogme, nekoga i sresti...
Možda već iza ugla naletim na jednu buckastu...
Zbunjenu...
Sa dioptrijom...
Na jednu koja klima...
Trepće kao gejša...
Čeka da joj pridržiš kaput...
Da...
Možda mi se već na prvom pešačkom prelazu zacrveni jedna Obična...
Stidljiva...
Krotka...
Jedna sa tašnom punom namirisanih stvarčica...
Koja sve poveruje...
Kao lenger ostaje tamo gde je spustiš...
I koja ne može ni da se preruši u Anamariu...
Nikako...
Ni za najluđi maskembal...
...
 
Covek sa mesecom u ocima

Sumoran i nem
jablan gromom razvaljen
zagledan u casu preduboku
bio mi je stran i naizgled normalan
al' tad mu spazih
odraz meseca u oku

On me oslovi pa kako idu poslovi
ma idu, progundjah, u vrazijeg vraga
na to on planu naprsno
odmeri me sablasno
nemate vi pojma, braco draga

Ne znas ti sta znaci ubiti grad
ne znas ti bauke kaljavih rovova
ne znas ti sta znaci spavati sad
kad sklopim oci nista osim tih krovova

Kada sklopim oci nebom naidju mobe
zamirisu gostinjske sobe
nebom svadba odzvanja
kada sklopim oci nebom promicu lica
zatreperi roj tamburica
Dunav sedef odranja

Zverko ludila, sto si se probudila
crni ti je princ poljubac dao
al' necu se stideti
sto Boga necu videti
jer to i nije Bog kojeg sam znao

Ne znas ti, nema oslobodjenih
svaku tisinu mi granata prosara
spasen je taj prvi pogodjeni
a svi su drugi vecni taoci kosmara

Kada sklopim oci nebom naidju ladje
zvona, lavez, komsijske svadje
miris svezeg oranja
ali kada svane vetri s reke zacvile
zar to tuze vodene vile
dunav tamjan odranja




samo da se ne zaboravi....
 
Za one koji ne znaju (ima li ih?).

Tri posleratna druga - prvi roman i po mnogima najbolji
Jedan od onih života - drugi roman, ima više oštrine od prethodnog jer opisuje period početkom devedesetih
I život ide dalje... (sve dalje odavde) - zbirka tekstova koji su objavljivani u Radio Tv Reviji(?)
Dodir svile - zbirka pesema sa Đoletovim komentarima

Romantici mogu i da preskoče knjigu I život ide dalje...

Ah, da umalo da zaboravim najnoviju knjigu Kao Rani Mraz objavljenu pre mesec ili dva.
 
Naposletku, ti si dobro
znala ko sam ja
otkud sad te suze, moja mila
rekla si da se za to
cak brsljan ne hvata
zalud izguzvana svila

To je tako
ne pravi od tuge nauku
mani svetlo na sledecem bregu
okopnice moj otisak
na tvom jastuku
kao jezuska u snegu

Razbicu gitaru
crn je mrak ispunjava
odavno se svoje pesme bojim
pomera u meni neke gene Dunava
pa ja tecem i kad stojim

Ali opet da l' bi ikad
bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi
rekla si da bas
ne umem novce brojati
i da je nista sve sto nudim

Ref.
Naposletku, ti si navek
znala da sam svirac
brosic sto se tesko pribada
da me moze oduvati najblazi Nemirac
da cu u po reci stati
da se necu osvrtati nikada

Redas po vitrini fini porculanski svet
al' ja sam figurica bez ziga
pazi to je bajka sto ti pada
na pamet
fali ti bas ovaj cigan

Tek u jesen otkriju se
boje krosanja
sve su slicne u leto zeleno
naposletku ti si dobro
znala ko sam ja
cemu suze lepa zeno

Draga moja, ti si navek
znala da sam pajac
moj je sesir satra pomicna
usne, tice-rugalice
a u oku tajac
da sam kaput sa dva lica
da sam Gospo'n propalica
obicna
 
...Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili?...
Ja, priznajem, ne... Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje...
Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve? I bio sam u pravu...
Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast... Koliko samo promašenih tema? Iz jedne naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti...
Da...
A more ume nemilosrdno da se primiri...
Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog...
Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene...
I, ma šta da se desi...
U meni će zauvek ostati ona so...
 
Рекох да чујете енглеску верзију рефрена "Јарославе" by me:

"Princess, answer me,
I still have pocket where cold fingers could be worm,
send me a message, weather me a storm,
all yours miss to me,
I still keep in damast mold of your neck,
princess, it’s enough,
2 and half years we are in the shipwreck..."
 
Njena soba, sa širokim staklenim vratima koja su vodila na terasu, prema dvorištu, bila je puna sitnica o kojima sam hteo sve da znam.
Skupljala je klovnove. Pajace. Velike i male. Smešne i tužne. Krpene i porcelanske...
Rekoh joj da je upravo ulovila pravog kapitalca...
Prokleta amnezija...
Pamtim samo dodir svile pod prstima. I na grudima. I svuda...
Svileni šal puzao je po meni kao bršljan. Provlacio mi se kroz ruke, klizio niz leda, klupcao se u mom krilu...
I pobegao...
Zažmurio sam, pokušavajuci da ga što pre nadem...
Ali, pronašao sam grozd...
I uplašio ga usnama...
Osetio sam kako mi, trepereci, zri pod dlanom...
Tad mi je oluja zalupila kapke...
Gospode...
Uzjahao sam crnog labuda, odsedlanog plišanom mahovinom...
Idemo... Ne boj se...
Propinjao se kao pastuv pokušavajuci da me zbaci u more užarenog šljunka nad kojim smo ponirali.
Ali nisam se dao...
I višnje su opet zapljuštale po mom vratu...
A onda mi se pešcani sat razbio negde nad glavom...
Fin mak najsitnijeg peska prosuo mi se po ramenima...
Zrno po zrno kotrljalo se niz kicmu, i stropoštavalo se u ambis, niz glatke sapi uznemirene ptice...
Divlja ruža mi se otvorila na usnama...
Polako...
Bolno...
Dva trna kliznula su tragom odbeglog peska...
Mali tufnasti pajac uplašeno je virio iza jastuka...
Prokletstvo, niceg se ne secam...

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi...
Pajaci su me zabezekmnuto gledali.
U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa...
U stara dobra romanticna vremena, kad kontracepcija još nije uzela maha medu omladinom, smrtno smo cvikali od devojcura koje bi mogle pokušati da nas "navuku na bebu".
Vremena se menjaju...
Zagrlio sam je cvrsto, i ona se priljubila uz mene, dovlaceci cupav pokrivac sve do ociju.
To mi se još nije desilo...
Znam, nije lepo da pricam o tome, ali proslavio sam i dvadesetogodišnjicu gubljenja nevinosti.
Ne, nije mi bila prva...
Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo", nadajuci se da ce neko od nas zatrudneti.
- Sretan rodendan, Emilija Kovacev. Nadam se da sam te upravo "navukao na bebu"...

"Tri posleratna Druga"
 
Struja:
Taj debeli licemer!
Kliknite za proširenje...

"Pricace ti jednom možda, kako sam ja bio...
Štošta...
Pile moje... Pace moje malo...
Mudrovace, Badavani...
Kad me nema da se branim...
Da sam blizu... Ne bi im se dalo...

Pricace ti o plovidbi... Ti što nisu sidro digli...
Šta sam za njih neg' ukleta šajka?
Tvrdice, sa cudnim sjajem... Da sam drhtao pred zmajem...
Videli su oni... Iz prikrajka.."
 
mmmile:
"Pricace ti jednom možda, kako sam ja bio...
Štošta...
Pile moje... Pace moje malo...
Mudrovace, Badavani...
Kad me nema da se branim...
Da sam blizu... Ne bi im se dalo...

Pricace ti o plovidbi... Ti što nisu sidro digli...
Šta sam za njih neg' ukleta šajka?
Tvrdice, sa cudnim sjajem... Da sam drhtao pred zmajem...
Videli su oni... Iz prikrajka.."
Kliknite za proširenje...


Ne vredi Mmmile... onaj ko treba, nece cuti, jer ne zna da cuje, nazalost...
no, divno je...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top