Provincijalka
Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežðe za nju provincija.
Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k'o neko beznaèajno pristanište.
O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim veènog deèaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.
Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reèi bi sve pokvarile,
samo se æutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.
O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i èekao bih samo nju, nijednu drugu.
Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li æu umeti.
Reèi jesu moje igraèke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
stakliæi kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u oèima kad
zažmurim.
Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke
stvari neprevodive u reèi, ne znam...
Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li æu umeti. Voleo
sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem.
A onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leðima, kao
tajna mapa, pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam...
I tako, eto ti pesma, ludo jedna...
mnogih. Bilo i biće! Još devojaka, još ljubavi, još lepote, još sreće. 
Pa ljubavi... 