Ona je prihvatila svaki deo mene i nikada nije tražila da se menjam, a promenila me. Jedina je kojoj sam uistinu rekao šta osećam. Nije tražila da je držim kao kap vode na dlanu. Činjenica da je volim bila joj je sasvim dovoljna."
-
- Popularno:
- Poučna priča o pčelama
- Popovi i politika
- Brkovi
- Nedostojan! Šta je sve patrijarh...
- Kakav odnos prema Vučiću očekujete od...
- Opsesivna ljubavna fascinacija: Kako...
- Европска комисија: прослава Дана победе...
- U čemu je Vučić bolji od drugih ?
- Женама дозвољен топлес на јавним...
- Tange na radnom mestu
Taj romanticni Balasevic
- Začetnik teme Lilu
- Datum pokretanja
Enessa
Buduća legenda
- Poruka
- 38.320
Ma, uzalud… Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu i svako to odredi kako ume: zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao… Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre ili kasnije… Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto gde će pristati.
Enessa
Buduća legenda
- Poruka
- 38.320
Suljo.L
Legenda
- Poruka
- 59.504
Enessa
Buduća legenda
- Poruka
- 38.320
Kami
Buduća legenda
- Poruka
- 40.099
"I skrijem se u zaklon tvog uha
Kao minđuša od duple trešnje"
Kao minđuša od duple trešnje"
Suljo.L
Legenda
- Poruka
- 59.504
“A baš o Maju je reč…
O jednom zastarelom, ekstravagantnom, pomalo neregularnom Maju, o jednom od onih pomerenih, starih dobrih majeva, kakvi se, iako su se sasvim dobro pokazali, već godinama ne proizvode više…”
(“Tri posleratna druga”, str.107.)
Otkad ga znam, maj je započinjao Prvim Majem…
Ćale nam je davao uzbunu oko sedam, već obrijan i spreman, u izviksanim sandal-cipelama, sa zlatnom “doxom” na ruci i sa upasanom buškastom atletskom majicom.
Košulju, belu ili u najgorem slučaju svetlo plavu, oblačio je tek pred polazak, ne rizikujući da je zaprlja u samom ćošku podruma, gde se zavlačio da natoči balon iz onog poslednjeg, naročitog bureta, iz kog se točilo samo za svečare i dečije rođendane, i tako, na neki od krupnijih Državnih Svetaca…
-Ako uhvatimo autobus u pola osam, stižemo na početak Parade…
Ne, nismo imali ni automobil ni televizor. Moj stari je svoju treću, najbolju deceniju života, ispucao na najgore moguće godine, na “one” između hiljadu devetsto četrdesete i hiljadu devetsto pedesete, i dosledno je sprovodio svoju teoriju da “nikom ne treba baš suviše upadati u oči”…
-Skloni se od vrata. Drži se za štanglu. Ne turaj ruku kroz prozor…
Istrčavali smo iz busa na uglu Rusinske, i finiširali zapuštenom Turgenjevom ulicom, i mama je čuvajući štikle skakutala sa cigle na ciglu, ali je i kroz tu igru školice, balansirajući cegerom sa kiflicama, uspevala da mi još jednom ispriča priču o tipu sa bradicom i okruglim cvikerima, koji je slažući na hartiju tepajuće slovenske reči, lepljive kao gutljaji slatkog vina, zaradio da se i jedna uličica pod kestenima u tamo nekom dalekom Novom Sadu, na Dunavu, nazove njegovim prezimenom…
Pa dobro, gde ste vi?
Tito, Kardelj i Ranković su izgleda znali neku prečicu, jer su na Paradu uvek stizali pre nas. Čika-Laza bi prihvatao balon od ćaleta, tetka-Hajnalka se cmakala sa mojom majkom, a ja sam opčinjeno gledao u televizor “Tesla”, (koji se otvarao kao ormarić), i u pitomce vojne akademije od čijeg se odlučnog strojevog koraka drmala vaza sa đurđevkom na pomenutom TV prijemniku domaće proizvodnje…
Ali…
Ne kukam to ja za Praznikom Rada. A nemam ni pravo. Nisam se baš naradio u svom veku, a sem toga, čitav život sam organizovao po principu jednog velikog Praznika.
Ma ne, stvarno nije to u pitanju…
Ja jednostavno žalim za Majevima. Za muzikom. I za bojama…
Žalim za okrpljenom šarom cirkusa “Adrija” preko puta Poljoprivrednog Sajma, i za paviljonom broj dvadeset i tri u kom su se folirale prepotentne holandske krave, šarene i čiste kao na omotima mlečnih čokolada. Žalim za belim lađama sa kojih su mahali neki, žalim za prebukiranim “korzom” posle šestog časa, za grožđicom u sladoledu od vanile, i za jednim crveno-crnim plovkom koji se ljuljuškao kao lokvanj na žućkastoj površini kanala…
Dobro, predajem se…
Jasno mi je da ne možemo nazad u svoje Majeve…
Ali nije mi jasno zašto naši klinci ne mogu napred, u neke svoje…
Meni zaista nije neophodno još jedno sretno detinjstvo, ali znam neke male bistrooke stvorove kojima zaista jeste…
Uzeo sam svoje devojčice u kola, i pošao u potragu za Majem, ali nismo naišli ni na ringišpil, ni na vatromet, ni na cirkus.
Ako…
Ošamućeni smo i bez ringišpila. Vatromet nas obraduje kad ga nema. O cirkusu da i ne govorim…
Da, devedeset i druga je. I ovo danas je, navodno, Maj…
Odavno su Tito, Kardelj i Ranković stupili u svečanu nebesku ložu. Pravi sveci su na to ustali, i pomerili se malo u stranu…
Odavno teta-Hajnalka u velikim gradonosnim oblacima (koji priprete ponekad, onamo od Čeneja, komešajući se kao jastuci prebačeni preko prozora), hladi sodu za špricere svom razmaženom mužu…
Majku naslutim u tami, s vremena na vreme, sleti mi na rame kao maleni crni leptir, šapne mi stih koji me muči, ili me pokrije mekim cicanim snom kad se uznemirim sanjajući stvarnost, ali Ćaletu teško ulazim u trag.
Pa, večito je i bio na kojekakvim službenim putovanjima…
Ipak, u vedrim noćima, kad se zagledam u nebo iz nekih sasvim drugih razloga, otkrijem po provinciji svemira neke uredno složene zvezde, setim se sivog listerskog odela na ofingeru i kutijice sa dugmadima za manžetne, i znam, tamo je negde nedavno prošao moj preplašeni, pedantni otac…
I eto…
Od one davne prvomajske parade nije ostalo bog zna šta. Još jedino pitomci vojne akademije i ja…
*
Demokratija je sistem u kom i oni koji ne misle imaju pravo na svoje mišljenje… Kod nas takvi imaju i prioritet, štaviše…
*
A moj peščani sat troši mnogo više nego ranije. Progoreo je neki dihtung, verovatno. Donja gomilica peska već je primetno veća od one gore… Nemam više vremena da propuštam baš svakog idiota…
*
Nisam birao saigrače po grbu na prsima, birao sam ih po grbu u prsima, po nekom Našem Grbu, koji se ne skida tek tako, s majicom… I, svaka čast svakom… Ali Nacionalnost je ipak samo jedna romantična stavka životnog formulara… Amateri su definitivno morali ispuniti daleko više od toga da bi zaslužili da budu u ekipi sa mnom.
*
Našalih se da je Nacija opasna zamka. Proverena. Za kojekakvu pernatu divljač. Ali da će mene majstori ipak morati da love malo krupnijom sačmom…
***
Sigurno je u meni feler. Nakupilo mi se “dana žalosti” za tri života. Ma proći će, sve je do sad prošlo…
*
Ma, ne idem ja ispred svog vremena. Moje vreme ide iza mene.
U tome je nesporazum…
Ipak, sačekaću ga još malo.
Još samo malo, onda odoh…
*
U redu, priznajem da sam opet u emotivnom minusu, ali proleće mi uvek uznemiri misli, kao odraz oblaka tamno ogledalo vode… Proleće? Još kako. Tako se bar priča po čaršiji. Došlo je u našu zemlju inkognito, svi znaju da je tu, ali još niko nije uspeo da ga prepozna…
*
Nema tog aviona u koji može stati sedef mesečine posut po Dunavu. Salaš koji se ljuljuška u detelini, privezan za bagrem kao jedrenjak, s leve strane druma, ono kad prođeš Čenej, pa još malkice apred, prema Sentomašu… Nema avioa u koji se može spakovati lavež periferijskih džukaca, leva, sunčana strana bivše Kamberove ulice, I onaj (sad zatvoreni) kafić na keju, u kom sam prvi put video lepu plavojku u majici na široke pruge. Ameri prevazilaze sebe, ali nema još ni blizu letilice u koju bi moglo da stane sve ono što bih morao da ponesem, kad bi me neko konačno naterao da zauvek odem odavde.
*
Inače, umesto post skriptuma, za one koji će ovu “Radio TV Reviju” naći negde na tavanu, pod hrpom starih novina, nekog sretnijeg dana:
Prošla je, evo, i druga nedelja novembra, devedeset i prve…
Kako-tako…
Predsedništvo SFRJ pozvalo je “Plave šlemove”. Ervin Džonson, opravdano nazivan i “Medžik”, napustio je košarku inficiran virusom side.
Umro je Iv Montan…
U zemlji koja se na današnji dan zvala Jugoslavija, ratni nemiri su se, po izveštajima dopisnika, vratili u dolinu Neretve, odakle su, među nama budi rečeno, i krenuli na turneju po zemlji.
I šta?
I ništa…
Izgleda da sve to na kraju ipak nekako dođe na svoje…
*
Bratstvo i jedinstvo trijumfovalo je na kraju. Svi narodi i narodnosti su ravnopravno dali po jednog Velikog Ludaka…
*
Eh… Sećate se 29-og novembra? Ako to nije bio praznik, onda ja stvarno ne znam šta je to praznik. Na svakom novom kalendaru prvo se okretala ta strana. Da vidimo kad “pada” Dan Republike…
“Dva’estdeveti” je sreda? Super, samo odradimo ponedeljak i utorak… Davno bilo, sad se pripoveda…
*
Ima ljudi koji nikad ne mogu zajedno u prvo lice množine, i gotovo…
*
Vukovar…
Oslobođen je, kažu jedni…
Pao je, kažu drugi…
Hm, neko tu laže…
Istina se mora utvrditi. Možda ne bi bilo loše da još par hiljada staraca bude pobijeno po dvorištima, u to ime…
Još par hiljada klinaca potrpano na traktorske prikolice, i pokriveno prljavim najlonima. Zima, zima, e pa šta je…
Pa da brojimo mrtve po jendecima…
I ko ima više poginulih birača – pobedio je…
Vukovar…
Simbol pobede, kažu jedni…
Simbol otpora, kažu drugi…
Baš sam glup. Meni se to učinilo kao simbol tragedije. Očaja. Sramote… Meni, šalabajzeru jednom običnom, to se učinilo kao ožiljak na dobroćudnom licu ravnice. Kao silovanje civilizacije. Poniženje dobrog dela stvari u koje sam verovao…
*
Mnogi koje znam već su odavno van zemlje. Oni zagovaraju jednu dosta prihvatljivu teoriju da je bolje biti van zemlje nego ispod nje… Ali ja sam ostao tu. Ma, nije mi padalo na pamet, publike mi… Uostalom, savest mi je čista. JNA je prva prekršila naš “dogovor” iz devetsto osamdesete…
*
Srećom, niko me ne uzima za ozbiljno, i najgora kritika koju sam do sada dobio je da je moja knjiga u vrhu prodaje samo zato što sam je JA napisao… Ajde? A Tolstojeve su se valjda prodavale zato što je u njima bio kupon za nagradnu igru, a ne zato što ih je ON pisao? Ja sam na kraju krajeva samo jedan obični samouki pesnik. A mi ”naivci” uvek imamo neke zašiljene detinjarije u svojim peratonicama…
*
Na Lazarevu Subotu je pao sneg. Da nije to neki znak? U narodu je uvek postojalo neko verovanje…
Sve do nedavno…
Sad u narodu postoji još jedino verovanje da više ne postoji nikakvo verovanje u narodu…
***
O jednom zastarelom, ekstravagantnom, pomalo neregularnom Maju, o jednom od onih pomerenih, starih dobrih majeva, kakvi se, iako su se sasvim dobro pokazali, već godinama ne proizvode više…”
(“Tri posleratna druga”, str.107.)
Otkad ga znam, maj je započinjao Prvim Majem…
Ćale nam je davao uzbunu oko sedam, već obrijan i spreman, u izviksanim sandal-cipelama, sa zlatnom “doxom” na ruci i sa upasanom buškastom atletskom majicom.
Košulju, belu ili u najgorem slučaju svetlo plavu, oblačio je tek pred polazak, ne rizikujući da je zaprlja u samom ćošku podruma, gde se zavlačio da natoči balon iz onog poslednjeg, naročitog bureta, iz kog se točilo samo za svečare i dečije rođendane, i tako, na neki od krupnijih Državnih Svetaca…
-Ako uhvatimo autobus u pola osam, stižemo na početak Parade…
Ne, nismo imali ni automobil ni televizor. Moj stari je svoju treću, najbolju deceniju života, ispucao na najgore moguće godine, na “one” između hiljadu devetsto četrdesete i hiljadu devetsto pedesete, i dosledno je sprovodio svoju teoriju da “nikom ne treba baš suviše upadati u oči”…
-Skloni se od vrata. Drži se za štanglu. Ne turaj ruku kroz prozor…
Istrčavali smo iz busa na uglu Rusinske, i finiširali zapuštenom Turgenjevom ulicom, i mama je čuvajući štikle skakutala sa cigle na ciglu, ali je i kroz tu igru školice, balansirajući cegerom sa kiflicama, uspevala da mi još jednom ispriča priču o tipu sa bradicom i okruglim cvikerima, koji je slažući na hartiju tepajuće slovenske reči, lepljive kao gutljaji slatkog vina, zaradio da se i jedna uličica pod kestenima u tamo nekom dalekom Novom Sadu, na Dunavu, nazove njegovim prezimenom…
Pa dobro, gde ste vi?
Tito, Kardelj i Ranković su izgleda znali neku prečicu, jer su na Paradu uvek stizali pre nas. Čika-Laza bi prihvatao balon od ćaleta, tetka-Hajnalka se cmakala sa mojom majkom, a ja sam opčinjeno gledao u televizor “Tesla”, (koji se otvarao kao ormarić), i u pitomce vojne akademije od čijeg se odlučnog strojevog koraka drmala vaza sa đurđevkom na pomenutom TV prijemniku domaće proizvodnje…
Ali…
Ne kukam to ja za Praznikom Rada. A nemam ni pravo. Nisam se baš naradio u svom veku, a sem toga, čitav život sam organizovao po principu jednog velikog Praznika.
Ma ne, stvarno nije to u pitanju…
Ja jednostavno žalim za Majevima. Za muzikom. I za bojama…
Žalim za okrpljenom šarom cirkusa “Adrija” preko puta Poljoprivrednog Sajma, i za paviljonom broj dvadeset i tri u kom su se folirale prepotentne holandske krave, šarene i čiste kao na omotima mlečnih čokolada. Žalim za belim lađama sa kojih su mahali neki, žalim za prebukiranim “korzom” posle šestog časa, za grožđicom u sladoledu od vanile, i za jednim crveno-crnim plovkom koji se ljuljuškao kao lokvanj na žućkastoj površini kanala…
Dobro, predajem se…
Jasno mi je da ne možemo nazad u svoje Majeve…
Ali nije mi jasno zašto naši klinci ne mogu napred, u neke svoje…
Meni zaista nije neophodno još jedno sretno detinjstvo, ali znam neke male bistrooke stvorove kojima zaista jeste…
Uzeo sam svoje devojčice u kola, i pošao u potragu za Majem, ali nismo naišli ni na ringišpil, ni na vatromet, ni na cirkus.
Ako…
Ošamućeni smo i bez ringišpila. Vatromet nas obraduje kad ga nema. O cirkusu da i ne govorim…
Da, devedeset i druga je. I ovo danas je, navodno, Maj…
Odavno su Tito, Kardelj i Ranković stupili u svečanu nebesku ložu. Pravi sveci su na to ustali, i pomerili se malo u stranu…
Odavno teta-Hajnalka u velikim gradonosnim oblacima (koji priprete ponekad, onamo od Čeneja, komešajući se kao jastuci prebačeni preko prozora), hladi sodu za špricere svom razmaženom mužu…
Majku naslutim u tami, s vremena na vreme, sleti mi na rame kao maleni crni leptir, šapne mi stih koji me muči, ili me pokrije mekim cicanim snom kad se uznemirim sanjajući stvarnost, ali Ćaletu teško ulazim u trag.
Pa, večito je i bio na kojekakvim službenim putovanjima…
Ipak, u vedrim noćima, kad se zagledam u nebo iz nekih sasvim drugih razloga, otkrijem po provinciji svemira neke uredno složene zvezde, setim se sivog listerskog odela na ofingeru i kutijice sa dugmadima za manžetne, i znam, tamo je negde nedavno prošao moj preplašeni, pedantni otac…
I eto…
Od one davne prvomajske parade nije ostalo bog zna šta. Još jedino pitomci vojne akademije i ja…
*
Demokratija je sistem u kom i oni koji ne misle imaju pravo na svoje mišljenje… Kod nas takvi imaju i prioritet, štaviše…
*
A moj peščani sat troši mnogo više nego ranije. Progoreo je neki dihtung, verovatno. Donja gomilica peska već je primetno veća od one gore… Nemam više vremena da propuštam baš svakog idiota…
*
Nisam birao saigrače po grbu na prsima, birao sam ih po grbu u prsima, po nekom Našem Grbu, koji se ne skida tek tako, s majicom… I, svaka čast svakom… Ali Nacionalnost je ipak samo jedna romantična stavka životnog formulara… Amateri su definitivno morali ispuniti daleko više od toga da bi zaslužili da budu u ekipi sa mnom.
*
Našalih se da je Nacija opasna zamka. Proverena. Za kojekakvu pernatu divljač. Ali da će mene majstori ipak morati da love malo krupnijom sačmom…
***
Sigurno je u meni feler. Nakupilo mi se “dana žalosti” za tri života. Ma proći će, sve je do sad prošlo…
*
Ma, ne idem ja ispred svog vremena. Moje vreme ide iza mene.
U tome je nesporazum…
Ipak, sačekaću ga još malo.
Još samo malo, onda odoh…
*
U redu, priznajem da sam opet u emotivnom minusu, ali proleće mi uvek uznemiri misli, kao odraz oblaka tamno ogledalo vode… Proleće? Još kako. Tako se bar priča po čaršiji. Došlo je u našu zemlju inkognito, svi znaju da je tu, ali još niko nije uspeo da ga prepozna…
*
Nema tog aviona u koji može stati sedef mesečine posut po Dunavu. Salaš koji se ljuljuška u detelini, privezan za bagrem kao jedrenjak, s leve strane druma, ono kad prođeš Čenej, pa još malkice apred, prema Sentomašu… Nema avioa u koji se može spakovati lavež periferijskih džukaca, leva, sunčana strana bivše Kamberove ulice, I onaj (sad zatvoreni) kafić na keju, u kom sam prvi put video lepu plavojku u majici na široke pruge. Ameri prevazilaze sebe, ali nema još ni blizu letilice u koju bi moglo da stane sve ono što bih morao da ponesem, kad bi me neko konačno naterao da zauvek odem odavde.
*
Inače, umesto post skriptuma, za one koji će ovu “Radio TV Reviju” naći negde na tavanu, pod hrpom starih novina, nekog sretnijeg dana:
Prošla je, evo, i druga nedelja novembra, devedeset i prve…
Kako-tako…
Predsedništvo SFRJ pozvalo je “Plave šlemove”. Ervin Džonson, opravdano nazivan i “Medžik”, napustio je košarku inficiran virusom side.
Umro je Iv Montan…
U zemlji koja se na današnji dan zvala Jugoslavija, ratni nemiri su se, po izveštajima dopisnika, vratili u dolinu Neretve, odakle su, među nama budi rečeno, i krenuli na turneju po zemlji.
I šta?
I ništa…
Izgleda da sve to na kraju ipak nekako dođe na svoje…
*
Bratstvo i jedinstvo trijumfovalo je na kraju. Svi narodi i narodnosti su ravnopravno dali po jednog Velikog Ludaka…
*
Eh… Sećate se 29-og novembra? Ako to nije bio praznik, onda ja stvarno ne znam šta je to praznik. Na svakom novom kalendaru prvo se okretala ta strana. Da vidimo kad “pada” Dan Republike…
“Dva’estdeveti” je sreda? Super, samo odradimo ponedeljak i utorak… Davno bilo, sad se pripoveda…
*
Ima ljudi koji nikad ne mogu zajedno u prvo lice množine, i gotovo…
*
Vukovar…
Oslobođen je, kažu jedni…
Pao je, kažu drugi…
Hm, neko tu laže…
Istina se mora utvrditi. Možda ne bi bilo loše da još par hiljada staraca bude pobijeno po dvorištima, u to ime…
Još par hiljada klinaca potrpano na traktorske prikolice, i pokriveno prljavim najlonima. Zima, zima, e pa šta je…
Pa da brojimo mrtve po jendecima…
I ko ima više poginulih birača – pobedio je…
Vukovar…
Simbol pobede, kažu jedni…
Simbol otpora, kažu drugi…
Baš sam glup. Meni se to učinilo kao simbol tragedije. Očaja. Sramote… Meni, šalabajzeru jednom običnom, to se učinilo kao ožiljak na dobroćudnom licu ravnice. Kao silovanje civilizacije. Poniženje dobrog dela stvari u koje sam verovao…
*
Mnogi koje znam već su odavno van zemlje. Oni zagovaraju jednu dosta prihvatljivu teoriju da je bolje biti van zemlje nego ispod nje… Ali ja sam ostao tu. Ma, nije mi padalo na pamet, publike mi… Uostalom, savest mi je čista. JNA je prva prekršila naš “dogovor” iz devetsto osamdesete…
*
Srećom, niko me ne uzima za ozbiljno, i najgora kritika koju sam do sada dobio je da je moja knjiga u vrhu prodaje samo zato što sam je JA napisao… Ajde? A Tolstojeve su se valjda prodavale zato što je u njima bio kupon za nagradnu igru, a ne zato što ih je ON pisao? Ja sam na kraju krajeva samo jedan obični samouki pesnik. A mi ”naivci” uvek imamo neke zašiljene detinjarije u svojim peratonicama…
*
Na Lazarevu Subotu je pao sneg. Da nije to neki znak? U narodu je uvek postojalo neko verovanje…
Sve do nedavno…
Sad u narodu postoji još jedino verovanje da više ne postoji nikakvo verovanje u narodu…
***
Citati iz knjige Dodir svile
Ponekad sanjam predele koje nisam video, a odnekud ih znam…
Sanjam tiha blagozelena prostranstva bez puteva i ljudi, visije oble i meke kao džinovske mahovine, sanjam ih, kao da letim nad njima, neke polegle bezvrhe bregove koji se graniče sa nedogledom, i na koje se iz ravnice moraš penjati, a sa planine silaziti do njih…
Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati među stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim… Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem…
Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima, ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta…
Samo da smo mi živi i zdravi.
Sve u svoje vreme.
Jesi ili nisi?
Ponekad je najteže raditi nesto Lako, i najkomplikovanije shvatiti nešto Jednostavno.
Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plaćajući prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija… Ne, ne uvek… Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima…
***
Mamu sam poslednji put video kako viri kao mišić kroz odškrinuta vrata hirurgije, jednom rukom je prikrivala da nedostaju dva gornja dugmeta na otrcanoj bolničkoj spavaćici, a drugom mi mahnula brižno, kao da ću ja sutra biti operisan Od Ko Zna Čega…
Kažnjen sam da je se takve sećam…
***
Pametni ljudi su već sve rekli o Prvim Koracima, i na Zemlji i na Mesecu, i teško da bih ja tu išta mogao da dodam? Jedino, možda, da tim koracima nikako ne smeš zakoračiti Od Sebe? No, to se verovatno podrazumeva? To i nije neka mudrost…
***
Ljudi iz Medija duvaju Zvezde kao balone, to je neosporno, ali Naduvani Baloni dižu se samo onoliko, i samo dotle, dok ih neko od dole gurka vrhovima prstiju. Poneki balon se otrgne i odleti put oblaka, i Duvači Balona tad besno trčkaju pod njim, zalud pokušavajući da ga domaše, i zlobno mu priželjkuju da se bar natakne na neki gromobran kad im je već tako drsko izmakao… Ali nemaju pravo. To nikad i nije bio njihov, Naduvani Balon… I deca znaju da se do neba ne dižu Naduvani, nego samo oni baloni koji su napunjeni nekom posebnom hemijom? A Hemija upravo i jeste sve ovo o čemu pokušavam da pričam…
***
Neki me vole, neki osporavaju, ali to niti usporava moj jedrenjak, niti mu dodaje vetra… Jesi ili nisi, odavno mi je poznato… I sumnjam da posle svih ovih godina postoji još ponešto što bih o sebi saznao od nekog drugog.
***
Dosta kasnije stavio sam tačku na trilogiju o Malom Joži, napisavši “Requiem”, iste pirane koje su tu pesmu tad glodale kao “titoističku”, sad je veličaju kao “proročansku”, ali možda je bolje da sačekamo još koju deceniju da je i ostali prevedu na jezik svoje osrednjosti, pa da onda popričamo o njoj? A da sa ovim “Računajte na nas” raščistimo odmah, jednom zasvagda? Bilo mi je dvadeset i četiri, kao što rekoh, a to su tako dobre godine da se za njima žali već u dvadeset i petoj. Brinuo sam jedino oko toga da li će sutra izaći novi “Alan Ford”, da li će gospođa Šilićka kuckati u cevi ako opet kasno budem svirao gitaru, i koja će curica zadnja utihnuti svetlo u petospratnici preko puta? A Zakletva, Tito, i Bitaka Plam? E, pa.. Nisam ja baš svaku pesmu napisao onako kako sam zamislio, ali ne bi bilo fer da se bunim, jer neke su ispale i bolje… Ova, eto, slučajno nije, omakla se u silnom uzbuđenju zbog nagoveštenog susreta sa prvom stranicom bukvara, sa nečim što za mene i nije bilo čovek, nego pre simbol, nešto kao “Hej Sloveni”, ili zlatom oivičena petokraka na trobojnici koja se diže… Ne, gospodo, molim da se ovi redovi ubuduće tretiraju kao moj potpis pod svečanom izjavom: Nisam ja bio nikakav Titoista… A, opet… Kad bih samo znao da Sve Ono nije bilo slučajno? I da je zaista provalio fazon kako da četrdeset godina drži sve ove Ludake i Nacionaliste na bezbednom odstojanju od Ljudi? Postao bih Titoista, istog trena… Pa makar štafetu nosio sam…
***
Jedan mi je već prebacio da u mojim pričama još važe stare granice? Ne, prika, rekoh mu, u mojim pričama granice ne važe, to je tebi zasmetalo… Od nedavno su počeli da mi udaraju recke kad god kažem Skoplje ili Ljubljana, svima najteže pada Svoje Inostranstvo? Susreću se, čujem, sa sličnim problemima i ostala braća Sloveni, možda je sad trenutak da se po ugledu na Nesvrstane formira Pokret Raspadnutih, pa da se nekako ispomažemo? Ovako dalje ne ide…
***
Đorđe? Nemoj nas razočarati… Prevalili smo dug put da te vidimo… Nosio je riđu bradu, kratak kaput i kariranu košulju, i prateći njegov pogled ugledao sam u prikrajku još nekolicinu Istih Takvih, koji su mi ćutke klimnuli glavama… -Mi smo rudari iz Labina… Puno te slušamo… Ti si Naš, to znaš? O, sveca mu… Pišući pesme uvek sam gledao u nebo, čičkao stihove oblacima, pticama i zvezdama, a negde duboko pod zemljom, sa tri planine na leđima, neki Dobri Divovi su slušali pijanu ispovest Vase Ladačkog, žalili za nesretnim Stevom Čenejcem i čekali da Protina Kći promakne lavirintom hodnika, rasipajući latice krina kao dijamante za sobom… Bio je to jedan od onih koncerata o kojima čak i menadžeri pričaju, seli smo na ivicu bine kad smo otpevali i poslednju stvar, svetla su se popalila, ali niko nije odlazio…
***
Malo ko zna kako mrak ume da bude gust kad si ti jedini Osvetljeni? Bezbroj puta se još planina tmine i tišine navalila na mene, i sumnjam da bi Moja Braća Po Mraku poverovala gde i kad sam sve pomišljao na njih, pa se u to neću ni kleti… Ali često je plam Onih Dalekih Šibica bio jedino svetlo… A ja ni jednom nisam odustao kad naiđem na Tvrdo… I ne samo da ih još uvek nisam razočarao… Nego sam se spustio do najdubljeg okna u sebi… I odronio još gomilu zvezda…
***
Slavio se moj dvadeseti rođendan, svi su se okupili kao za svetac, i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je to bio moj prećutni ispraćaj u Svet Velikih. Rođendani odraslih nisu se u našem kalendaru obeležavali crvenim slovima i nijednog narednog jedanaestog maja nisu mi doneli onu odurnu tortu od ananasa, ali to je definitivno najmanja šteta… Znate l priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo… Niko nije vrisnuo. Zažmurio sam, misleći da ću tako samo sebi prigušiti svetlo, ali i ostali su se začas primirili na svojim mestima zagledani u film koji se projektovao iz rupe na gitari… Čak i oni slični njemu…Kada razmisle o svemu… Kažu da je bio…Čudna sorta… Dugo nisam digao pogled, a ipak sam bio prvi koji ga je digao. Pre toga me nikad nisu čuli da sviram, nisu znali ni da pomalo komponujem, bilo im je poznato, štaviše, da sam svojeglav i vetropirast, da sam najuren iz škole, a opet me niko nije ni pitao čija bi to pesma mogla biti, kao da su je od mene godinama i očekivali… Izgleda da su oni ipak tajno veruckali u mene. Al, eto… Nisu baš umeli da pokažu… -Bože, Jovice…ja i ne znam da ovaj naš Đoliško tako lepo peva? Ćale je pogledao gitaru gotovo razočarano, znao sam da upravo misli samo na to da su Mačak i Lisica ponovo došli da njegovog Pinokija odvuku od škole… -Da, blago nama…Još kad bi bio pametan da malo zapeva i na maturi…
***
Nekima se čini da su moje pesme sve iste… Shvatam ih potpuno… Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste. Nismo svi svemu dorasli… Stihovi su uflekali stranice ove knjige kao višnje damastni stolnjak baštenskog stola, i odaću tajnu: oni su pisani obrnuto, na muziku, otud tolika raznolikost i amorfnost mrlja, uprkos vrlo doslednim rimama… Pade, znači, kula od karata sa čije su osmatračnice Nedorasli taman opazili metričke modle iz kojih moje melodije ispadaju kao vanil-krancle… Do vraga, počinjem da zvučim kao Kritičar. U prevodu, najveći krivac što su ipak pomalo sve iste sam doista ja, ali ne toliko Ja Kompozitor, i ne Ja Pisac Tekstova, nego više Ja Pevač Svojih Pesama. Sto trideset i koja pesma dosad! Zamislite reviju na kojoj bi jedan jedini maneken nosio sto trideset i koji model. Pa ne znam kakvi da su modeli…
***
A ja zaista možda i jesam slab muzičar, kao što se priča… Ali šta bi tek bilo da nisam? Ih, brate… Ko bi nam bio ravan?
***
Sve prave su ljubavi… tužne?
Ma, ne, otkud to?
Sve prave su ljubavi tajne…
Jednostavno smo se uhvatili za isti taksi, kao u crno-belom filmu. Pomislih da je došla iz Provincije (odakle bi inače autobus već u pola osam ujutro stigao u Grad?), i gledajući njen mali žuti kofer, pade mi na pamet mamino proročanstvo da ću svoju nevestu najsigurnije poznati po tome što će čitav miraz umeti da upakuje u tufnastu svilenu maramu…
***
Izdaleka, kroz nišan snajpera ponekom bi se možda učinilo da su to pre Muslimani, Srbi ili Hrvati, ali ja sam im prišao prsa u prsa, dobro sam ih video, i verujte mi na reč… To su samo Ljudi… Ništa strašno…
***
Ne gledam i ne slušam snimke svojih nastupa…
Definitivno o sebi imam bolje mišljenje od bilo koje do sad napravljene trake…
Izmontiram u sećanju neke sekvence, isečem kilometre materijala, utišam greške, pojačam aplauze, baš me briga…
Samo mi još treba da počnem i u sebe da se razočaravam…
***
Da su se žene više dogovarale, možda danas u ovoj zemlji ne bi svaki drugi-treći most pretendovao da bude granica, ko zna?
Uostalom, kažu da iza svakog velikog čoveka stoji velika žena, mada mi je to malo sumnjivo? Da je taj čova stvarno velik, žena bi stajala uz njega, a ne iza.
***
– Vidiš, Sarajevo je srednjeg roda… Kao dete… Zaigrano… Prostodušno… Naivno… Beograd je, recimo, Taj Beograd… Muškarčina… Švaca i galamdžija u raspasanoj beloj košulji, na hoklici pred prepadnutim svircima… i Zagreb je Gospon Zagreb… Koketni gebelovski brčići, prefrigani šmek preko jutarnje štampe… Najveću larmu podigne kad zvecne kašičicom o rub porculanske šoljice… Pa Gospođa Ljubljana… Snežna Kraljica… Uobražena, elegantna, racionalna… Koja je tako hladno napustila taj brak iz računa čim je shvatila da računa više nema… A Sarajevo… Lakoverno, detinjasto… Zato ono prvo i pruža ruke…
Da Mila, potpuno si u pravu, pomislih zagrljen Skenderijom…
Krivo mi je da se ja toga nisam setio?
***
Dobio sam već nekih nagrada u životu. Manje, doduše, no što sam zaslužio, a opet više no što mi je potrebno… One najvrednije se, dakako, ne mogu ni opipati, a kamoli okačiti na zid… Neke od njih su me obradovale, neke obrukale, ali malo koja je uspela da me iznenadi… Ova se, eto, već i po tome razlikuje od ostalih… U krugovima koji prate dodeljivanja nagrada drugima, vlada opšte mišljenje da mi je nagrada “Todor Manojlović” dodeljena nezasluženo, ali to je potpuno razumljivo. Ona se, naime, i ne dodeljuje za opšti nego za posebni umetnički senzibilitet, lepo piše u obrazloženju… U redu je, momci. Ni ja vas verovatno baš ne bih voleo da sam takav kao vi, a da ste vi ovakvi kao ja… Toliko o Opštem i Posebnom… Uostalom, u protivnom sam ovo priznanje samo overio i učinio ga još značajnijim? Dobro je poznato da se sve Velike Nagrade pretežno dodeljuju nezasluženo, a prethodni laureati su “Todora” bez sumnje pošteno zaslužili, opasno pripretivši da ga dovedu na rđav glas? Uzgred, ja bih eventualno mogao da se otkupim vrećicom punom nagrada koje mene nisu zaslužile, no dosta o tome, to je gotovo, pala karta, davno su se razišle i najkomotnije zvanice iz zrenjaninskog Magistrata… Pesme Koje Su Otpevale Svoje sad, uglavnom, moraju izaći da se poklone publici, a muzika i ja možemo samo da virimo iza zavese, strepeći kako će one bez nas… Mada to nisu Pesme Početnice, o naprotiv, iznenadili biste se da samo znate… Među pravim pesnicima, takozvanim Pesnicima Po Zanimanju, najviše je onih čije su pesme pročitali samo pijani glumci na promociji, retkima po neku pesmu i poneko od rodbine zna napamet, šačica najuspešnijih dogurala je dotle da klinci po školama uče njihove stihove po kazni, a Pesmama Koje Su Otpevale Svoje dešavalo se, bome, da ih na desetine hiljada ljudi izgovara uglas, kao zakletvu, ili šapatom, kao molitvu pred odlazak na počinak… Ma, ne bojim se ja za njih… Da li bi se, dakle, Nečije pesme mogle otpevati ovako kako se moje mogu ne otpevati? Da li bi se, pardon, Nečije pesme mogle barem otpevati, ako ništa drugo? Ne, gospodo, ovaj “Todor Manojlović” mi je izuzetno drag, no to je bila samo lozinka da stignem do još nekih Naših, do nekih Zaverenika u taštom i hermetičnom literarnom carstvu u kom je “Carevo novo ruho” i dalje i ustav i zakonik… Ali, što se nagrada tiče, Vreme i dalje ostaje jedini žiri koji priznajem, a taj žiri mi se nešto značajno smeška, namiguje, i šalje mi kojekakve signale, domunđavajući se i većajući, tobož… Oprosti, Skromnosti, ali ja sam definitivno Đorđe Balašević, i čini mi se da sam poslednja osoba na svetu koja bi trebala da se privikava na to… Ja već godinama znam ko sam… Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe, i ako znaš prečicu nema potrebe da se puno lomataš po bespućima… Ne, bato… Stigao si čim kreneš… Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu… I eto ti… U tome je tajna… U tome je jedini trik…
Ponekad sanjam predele koje nisam video, a odnekud ih znam…
Sanjam tiha blagozelena prostranstva bez puteva i ljudi, visije oble i meke kao džinovske mahovine, sanjam ih, kao da letim nad njima, neke polegle bezvrhe bregove koji se graniče sa nedogledom, i na koje se iz ravnice moraš penjati, a sa planine silaziti do njih…
Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati među stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim… Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem…
Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima, ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta…
Samo da smo mi živi i zdravi.
Sve u svoje vreme.
Jesi ili nisi?
Ponekad je najteže raditi nesto Lako, i najkomplikovanije shvatiti nešto Jednostavno.
Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plaćajući prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija… Ne, ne uvek… Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima…
***
Mamu sam poslednji put video kako viri kao mišić kroz odškrinuta vrata hirurgije, jednom rukom je prikrivala da nedostaju dva gornja dugmeta na otrcanoj bolničkoj spavaćici, a drugom mi mahnula brižno, kao da ću ja sutra biti operisan Od Ko Zna Čega…
Kažnjen sam da je se takve sećam…
***
Pametni ljudi su već sve rekli o Prvim Koracima, i na Zemlji i na Mesecu, i teško da bih ja tu išta mogao da dodam? Jedino, možda, da tim koracima nikako ne smeš zakoračiti Od Sebe? No, to se verovatno podrazumeva? To i nije neka mudrost…
***
Ljudi iz Medija duvaju Zvezde kao balone, to je neosporno, ali Naduvani Baloni dižu se samo onoliko, i samo dotle, dok ih neko od dole gurka vrhovima prstiju. Poneki balon se otrgne i odleti put oblaka, i Duvači Balona tad besno trčkaju pod njim, zalud pokušavajući da ga domaše, i zlobno mu priželjkuju da se bar natakne na neki gromobran kad im je već tako drsko izmakao… Ali nemaju pravo. To nikad i nije bio njihov, Naduvani Balon… I deca znaju da se do neba ne dižu Naduvani, nego samo oni baloni koji su napunjeni nekom posebnom hemijom? A Hemija upravo i jeste sve ovo o čemu pokušavam da pričam…
***
Neki me vole, neki osporavaju, ali to niti usporava moj jedrenjak, niti mu dodaje vetra… Jesi ili nisi, odavno mi je poznato… I sumnjam da posle svih ovih godina postoji još ponešto što bih o sebi saznao od nekog drugog.
***
Dosta kasnije stavio sam tačku na trilogiju o Malom Joži, napisavši “Requiem”, iste pirane koje su tu pesmu tad glodale kao “titoističku”, sad je veličaju kao “proročansku”, ali možda je bolje da sačekamo još koju deceniju da je i ostali prevedu na jezik svoje osrednjosti, pa da onda popričamo o njoj? A da sa ovim “Računajte na nas” raščistimo odmah, jednom zasvagda? Bilo mi je dvadeset i četiri, kao što rekoh, a to su tako dobre godine da se za njima žali već u dvadeset i petoj. Brinuo sam jedino oko toga da li će sutra izaći novi “Alan Ford”, da li će gospođa Šilićka kuckati u cevi ako opet kasno budem svirao gitaru, i koja će curica zadnja utihnuti svetlo u petospratnici preko puta? A Zakletva, Tito, i Bitaka Plam? E, pa.. Nisam ja baš svaku pesmu napisao onako kako sam zamislio, ali ne bi bilo fer da se bunim, jer neke su ispale i bolje… Ova, eto, slučajno nije, omakla se u silnom uzbuđenju zbog nagoveštenog susreta sa prvom stranicom bukvara, sa nečim što za mene i nije bilo čovek, nego pre simbol, nešto kao “Hej Sloveni”, ili zlatom oivičena petokraka na trobojnici koja se diže… Ne, gospodo, molim da se ovi redovi ubuduće tretiraju kao moj potpis pod svečanom izjavom: Nisam ja bio nikakav Titoista… A, opet… Kad bih samo znao da Sve Ono nije bilo slučajno? I da je zaista provalio fazon kako da četrdeset godina drži sve ove Ludake i Nacionaliste na bezbednom odstojanju od Ljudi? Postao bih Titoista, istog trena… Pa makar štafetu nosio sam…
***
Jedan mi je već prebacio da u mojim pričama još važe stare granice? Ne, prika, rekoh mu, u mojim pričama granice ne važe, to je tebi zasmetalo… Od nedavno su počeli da mi udaraju recke kad god kažem Skoplje ili Ljubljana, svima najteže pada Svoje Inostranstvo? Susreću se, čujem, sa sličnim problemima i ostala braća Sloveni, možda je sad trenutak da se po ugledu na Nesvrstane formira Pokret Raspadnutih, pa da se nekako ispomažemo? Ovako dalje ne ide…
***
Đorđe? Nemoj nas razočarati… Prevalili smo dug put da te vidimo… Nosio je riđu bradu, kratak kaput i kariranu košulju, i prateći njegov pogled ugledao sam u prikrajku još nekolicinu Istih Takvih, koji su mi ćutke klimnuli glavama… -Mi smo rudari iz Labina… Puno te slušamo… Ti si Naš, to znaš? O, sveca mu… Pišući pesme uvek sam gledao u nebo, čičkao stihove oblacima, pticama i zvezdama, a negde duboko pod zemljom, sa tri planine na leđima, neki Dobri Divovi su slušali pijanu ispovest Vase Ladačkog, žalili za nesretnim Stevom Čenejcem i čekali da Protina Kći promakne lavirintom hodnika, rasipajući latice krina kao dijamante za sobom… Bio je to jedan od onih koncerata o kojima čak i menadžeri pričaju, seli smo na ivicu bine kad smo otpevali i poslednju stvar, svetla su se popalila, ali niko nije odlazio…
***
Malo ko zna kako mrak ume da bude gust kad si ti jedini Osvetljeni? Bezbroj puta se još planina tmine i tišine navalila na mene, i sumnjam da bi Moja Braća Po Mraku poverovala gde i kad sam sve pomišljao na njih, pa se u to neću ni kleti… Ali često je plam Onih Dalekih Šibica bio jedino svetlo… A ja ni jednom nisam odustao kad naiđem na Tvrdo… I ne samo da ih još uvek nisam razočarao… Nego sam se spustio do najdubljeg okna u sebi… I odronio još gomilu zvezda…
***
Slavio se moj dvadeseti rođendan, svi su se okupili kao za svetac, i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je to bio moj prećutni ispraćaj u Svet Velikih. Rođendani odraslih nisu se u našem kalendaru obeležavali crvenim slovima i nijednog narednog jedanaestog maja nisu mi doneli onu odurnu tortu od ananasa, ali to je definitivno najmanja šteta… Znate l priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo… Niko nije vrisnuo. Zažmurio sam, misleći da ću tako samo sebi prigušiti svetlo, ali i ostali su se začas primirili na svojim mestima zagledani u film koji se projektovao iz rupe na gitari… Čak i oni slični njemu…Kada razmisle o svemu… Kažu da je bio…Čudna sorta… Dugo nisam digao pogled, a ipak sam bio prvi koji ga je digao. Pre toga me nikad nisu čuli da sviram, nisu znali ni da pomalo komponujem, bilo im je poznato, štaviše, da sam svojeglav i vetropirast, da sam najuren iz škole, a opet me niko nije ni pitao čija bi to pesma mogla biti, kao da su je od mene godinama i očekivali… Izgleda da su oni ipak tajno veruckali u mene. Al, eto… Nisu baš umeli da pokažu… -Bože, Jovice…ja i ne znam da ovaj naš Đoliško tako lepo peva? Ćale je pogledao gitaru gotovo razočarano, znao sam da upravo misli samo na to da su Mačak i Lisica ponovo došli da njegovog Pinokija odvuku od škole… -Da, blago nama…Još kad bi bio pametan da malo zapeva i na maturi…
***
Nekima se čini da su moje pesme sve iste… Shvatam ih potpuno… Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste. Nismo svi svemu dorasli… Stihovi su uflekali stranice ove knjige kao višnje damastni stolnjak baštenskog stola, i odaću tajnu: oni su pisani obrnuto, na muziku, otud tolika raznolikost i amorfnost mrlja, uprkos vrlo doslednim rimama… Pade, znači, kula od karata sa čije su osmatračnice Nedorasli taman opazili metričke modle iz kojih moje melodije ispadaju kao vanil-krancle… Do vraga, počinjem da zvučim kao Kritičar. U prevodu, najveći krivac što su ipak pomalo sve iste sam doista ja, ali ne toliko Ja Kompozitor, i ne Ja Pisac Tekstova, nego više Ja Pevač Svojih Pesama. Sto trideset i koja pesma dosad! Zamislite reviju na kojoj bi jedan jedini maneken nosio sto trideset i koji model. Pa ne znam kakvi da su modeli…
***
A ja zaista možda i jesam slab muzičar, kao što se priča… Ali šta bi tek bilo da nisam? Ih, brate… Ko bi nam bio ravan?
***
Sve prave su ljubavi… tužne?
Ma, ne, otkud to?
Sve prave su ljubavi tajne…
Jednostavno smo se uhvatili za isti taksi, kao u crno-belom filmu. Pomislih da je došla iz Provincije (odakle bi inače autobus već u pola osam ujutro stigao u Grad?), i gledajući njen mali žuti kofer, pade mi na pamet mamino proročanstvo da ću svoju nevestu najsigurnije poznati po tome što će čitav miraz umeti da upakuje u tufnastu svilenu maramu…
***
Izdaleka, kroz nišan snajpera ponekom bi se možda učinilo da su to pre Muslimani, Srbi ili Hrvati, ali ja sam im prišao prsa u prsa, dobro sam ih video, i verujte mi na reč… To su samo Ljudi… Ništa strašno…
***
Ne gledam i ne slušam snimke svojih nastupa…
Definitivno o sebi imam bolje mišljenje od bilo koje do sad napravljene trake…
Izmontiram u sećanju neke sekvence, isečem kilometre materijala, utišam greške, pojačam aplauze, baš me briga…
Samo mi još treba da počnem i u sebe da se razočaravam…
***
Da su se žene više dogovarale, možda danas u ovoj zemlji ne bi svaki drugi-treći most pretendovao da bude granica, ko zna?
Uostalom, kažu da iza svakog velikog čoveka stoji velika žena, mada mi je to malo sumnjivo? Da je taj čova stvarno velik, žena bi stajala uz njega, a ne iza.
***
– Vidiš, Sarajevo je srednjeg roda… Kao dete… Zaigrano… Prostodušno… Naivno… Beograd je, recimo, Taj Beograd… Muškarčina… Švaca i galamdžija u raspasanoj beloj košulji, na hoklici pred prepadnutim svircima… i Zagreb je Gospon Zagreb… Koketni gebelovski brčići, prefrigani šmek preko jutarnje štampe… Najveću larmu podigne kad zvecne kašičicom o rub porculanske šoljice… Pa Gospođa Ljubljana… Snežna Kraljica… Uobražena, elegantna, racionalna… Koja je tako hladno napustila taj brak iz računa čim je shvatila da računa više nema… A Sarajevo… Lakoverno, detinjasto… Zato ono prvo i pruža ruke…
Da Mila, potpuno si u pravu, pomislih zagrljen Skenderijom…
Krivo mi je da se ja toga nisam setio?
***
Dobio sam već nekih nagrada u životu. Manje, doduše, no što sam zaslužio, a opet više no što mi je potrebno… One najvrednije se, dakako, ne mogu ni opipati, a kamoli okačiti na zid… Neke od njih su me obradovale, neke obrukale, ali malo koja je uspela da me iznenadi… Ova se, eto, već i po tome razlikuje od ostalih… U krugovima koji prate dodeljivanja nagrada drugima, vlada opšte mišljenje da mi je nagrada “Todor Manojlović” dodeljena nezasluženo, ali to je potpuno razumljivo. Ona se, naime, i ne dodeljuje za opšti nego za posebni umetnički senzibilitet, lepo piše u obrazloženju… U redu je, momci. Ni ja vas verovatno baš ne bih voleo da sam takav kao vi, a da ste vi ovakvi kao ja… Toliko o Opštem i Posebnom… Uostalom, u protivnom sam ovo priznanje samo overio i učinio ga još značajnijim? Dobro je poznato da se sve Velike Nagrade pretežno dodeljuju nezasluženo, a prethodni laureati su “Todora” bez sumnje pošteno zaslužili, opasno pripretivši da ga dovedu na rđav glas? Uzgred, ja bih eventualno mogao da se otkupim vrećicom punom nagrada koje mene nisu zaslužile, no dosta o tome, to je gotovo, pala karta, davno su se razišle i najkomotnije zvanice iz zrenjaninskog Magistrata… Pesme Koje Su Otpevale Svoje sad, uglavnom, moraju izaći da se poklone publici, a muzika i ja možemo samo da virimo iza zavese, strepeći kako će one bez nas… Mada to nisu Pesme Početnice, o naprotiv, iznenadili biste se da samo znate… Među pravim pesnicima, takozvanim Pesnicima Po Zanimanju, najviše je onih čije su pesme pročitali samo pijani glumci na promociji, retkima po neku pesmu i poneko od rodbine zna napamet, šačica najuspešnijih dogurala je dotle da klinci po školama uče njihove stihove po kazni, a Pesmama Koje Su Otpevale Svoje dešavalo se, bome, da ih na desetine hiljada ljudi izgovara uglas, kao zakletvu, ili šapatom, kao molitvu pred odlazak na počinak… Ma, ne bojim se ja za njih… Da li bi se, dakle, Nečije pesme mogle otpevati ovako kako se moje mogu ne otpevati? Da li bi se, pardon, Nečije pesme mogle barem otpevati, ako ništa drugo? Ne, gospodo, ovaj “Todor Manojlović” mi je izuzetno drag, no to je bila samo lozinka da stignem do još nekih Naših, do nekih Zaverenika u taštom i hermetičnom literarnom carstvu u kom je “Carevo novo ruho” i dalje i ustav i zakonik… Ali, što se nagrada tiče, Vreme i dalje ostaje jedini žiri koji priznajem, a taj žiri mi se nešto značajno smeška, namiguje, i šalje mi kojekakve signale, domunđavajući se i većajući, tobož… Oprosti, Skromnosti, ali ja sam definitivno Đorđe Balašević, i čini mi se da sam poslednja osoba na svetu koja bi trebala da se privikava na to… Ja već godinama znam ko sam… Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe, i ako znaš prečicu nema potrebe da se puno lomataš po bespućima… Ne, bato… Stigao si čim kreneš… Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu… I eto ti… U tome je tajna… U tome je jedini trik…
- Poruka
- 107.628
Poslednja izmena:
Još jedan bal… Biće mi čast… I ovaj ples…
Od svog tog blještavila pamti se jedino strast… Nežnost i bes…
Zapleši… Sama pred masama…
Drugi obraz okreni… I još jednom zaseni… Taj bal pod grimasama…
Od svog tog blještavila pamti se jedino strast… Nežnost i bes…
Zapleši… Sama pred masama…
Drugi obraz okreni… I još jednom zaseni… Taj bal pod grimasama…
Enessa
Buduća legenda
- Poruka
- 38.320
jabajagi
Beautiful Desert Rose
- Poruka
- 159.051
- Bio sam u nekoj maloj frkici, četiri dana u bolnici... Malo sam doteran, dobio sam četiri stentića - izjavio je pevač...
Enessa
Buduća legenda
- Poruka
- 38.320
Napiši mi pesmu, molila je... I nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem. A onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leđima, kao tajna mapa, pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam... I tako... Eto ti pesma, ludo jedna...
Đorđe Balašević
Đorđe Balašević
Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje i skrijem se u zaklon tvog uha, kao minđuša od duple trešnje... Al’ uspevam da još jednom odolim, da prošapućem da te noćas ruski volim... šta su reči, kremen što se izliže kad tad...
Đorđe Balašević
Đorđe Balašević
Enessa
Buduća legenda
- Poruka
- 38.320
- Poruka
- 107.628
Završiću našu priču s' jednim 'moglo je biti, ali nije. I ko zna,kroz par godina kad sretnemo se,pričaćemo o nama kroz šalu,možda,mada ni jednom ni drugom neće biti smešno u dubini duše. A onda jednog jutra shvatićeš,kao i ja,da oni što se bude na drugoj strani kreveta nisu mi. I više neće biti smešno,već tužno. Nedostajaće mi ona tvoja druga strana mene da upotpuni mozaik moje životne priče.
— Đorđe Balašević
— Đorđe Balašević
- Poruka
- 95.555
- Poruka
- 107.628
Još sam bio sasvim mlad, neke barske ptice sam lovio tad, kad je došla da se kupa lepa protina kci. Nije znala gde sam ja, da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš, a preko reke noć je pala kao plašt. Mesec tinja nad vrbakom, srebri nebo, zveda roj, i kapi vode kao biseri koji blistaju svud po njoj... O srce ludo, ludi sni, već se moji drugovi momčili svi. A ja sam hteo samo jednu: lepu protinu kći. čudnom pesmom zvoni drum, te su zime i svatovi došli po nju, iz daleka, neki svet za mene tuđ. Baš sam prošao sokakom. Padao je prvi sneg. I još ponekad zazvone praporci što je odnose, ko zna gde... Da se ženim, imam kad. Ja sam, eto, ostao momak do sad. Nikad više nisam sreo lepu protinu kći. Jedan život, miran, tih. Nekad bacim kartu il napišem stih. Stvari teku, ja se držim izvan njih. I ljubim dobre, ljubim lake. Neke prave, a neke ne. I sve su vile, sve su kraljice. I sve su nevažne naspram nje...
Enessa
Buduća legenda
- Poruka
- 38.320
- Poruka
- 95.555
- Poruka
- 95.555