Vidim, znacajni napredak u savladavanju ljudske oholosti. Hekate bravo. Jos ces ti i da postanes fan nas demonskih bica.
Zato, poklanjam ti sledeci nastavak. Zasluzila si.
Dok su se mnogobrojne svetlucave plavičaste iskrice polako spustale na zemlju spiralnim putanjama, pulsirajući tako da da se intenzitet svetla menjao iz trena u tren, čineći nestvarnim sliku platoa sa hrastovima i kladencom u njihovom korenju. Lagano, neprimetno iskričasto plavetnilo miliona lebdećih žištki ustupalo je prostor ponovo razbuđenim sunčevim zracima i raskošnoj melodiji orgulja koja je dopirala iz krošnje hrasta. Jedva primetno strujanje vazduha oko kladenca remetilo je igru, lagani ples svetlucavih žiški, privlačeći ih poput magneta, vrtložeći ih i grupišući ih nad uzburkanom površinom vode. Grupisane plavičaste žiške svoj lagani ples neprimetno su ubrzavale kružnim kretnjama formirajući obrise svetlećih stubova, kojih je oko kladenca bilo sve više i više.
Rajskim, visokim i vibrirajućim tonovima orgulja, pridružio se hor anđeoskih ženskih glasova koji su svetlećim i treperavim stubovima vrtložnih žiški davali poseban nestvaran ton, čineći ih toplim, oživljavajući u njima neslućene svetove. Iz dubine kladenca počela je da se probija svetlost, isprva tanka i nejaka, potom sve intenzivnija. Izvor svetlosti koji je u kladencu rasipao dugine zrake bivao je sve bliži površini. Arija ženskih lirskih soprana postajala je sve uzbudljivija, dramatičnija, približavala se svom vrhuncu, ekstazi. Isskričavi svedtlosni stubovi mnogobrojnih žiški poprimali su gubeći svoju fluorescentnost, moguće prepoznatljive draperjaste oblike vitlajućih odora vilinskih, svilenih i prozirnih, čarobnih, vrtložnih. Voda u kladencu kao da je gorela žutim i zlatnim tonovima, kao da je kipela, lelujava i mirisna. Na mah, sve se smiri. Zvuci orgulja i božanski glasovi utihnuše, srebrna fluorescentba svetlost nestade, svaka kretnja stade. Tišina blažena, puna iščekivanja, lebdela je nad kladencem. A onda, iz kladenca poče da se pomaljju prekrasni pramenovi zlatne talasaste kose, koji su prekrili celo vrelo, prosipajući svoje slapove preko kamena ka koritu odlazeće rečice. Tihi poj ženskih glasova ponovo poče, mada sada neuporedivo tiše, elegično, zanosno, sa ushićenjem. Pored kladenca po travi sedele su vile gorske i primorske, vile jezerkinje i oblakinje, vile suđenice i vilice krilate, zvončice, rusalke dunavske i vlaške, zlatokose i riđokose. Pored kladenca stajala je crnokosa rusalka, vlaška rusalka Romanica Hyacynthus Balsamina, nagnuta nad kladencom sabirajući nežno pramenove zlatne kose iz koja su se cedie kapi mesečeve svetlosti i zvonki biseri vodeni. Vitka firuga devojačka, prelepa i naga, svetlucava izroni iz kladenca izdižući se polagano. Romanica je nežno i sa osmehom gledala Katinine oči, smeđe, pomalo uplašene, nespremne na nove nadražaje, nove okolnosti, nova lica i novi svet. Uhvatila ju je oprezno za ruku pružajući joj oslonac, sigurnost, kao da joj poručuje, da je sve gotovo, da je na sigurnom i da je više niko i nikada neće moći povrediti. Katinino srce je brzo kucalo, snažno, kao da želi da iskoči iz grudi. I dalje je zadržavala dah i odlagala trenutak u kome će ponovo udahnuti vazduh nakon dugog vremena. Čudno, pomisli Katina, već predugo zadržavam dah a vazduh struji plućima, nadima mi grudi i osećam da dišem, i nema one svežine kada mi je plućima strujala hladna izvorska voda. Pokušavala je da se setiti nečeg, nije znala šta je to tako značajno i sudbinski važno što joj je izmicalo sećanju, njenoj svesti, njenom pogledu. Kao da joj se nešto ružno dogodilo, nešto što je bilo nelagodno, nešto što je povredilo, jako, bolno, što joj je izmamilo krik koji još uvek odzvanja u njenim ušima. Pred sobom vidi jedno poznato lice koje joj se smeši, lice koje joj je očigledno naklonjeno, koje svojim osmehom, pogledom, mislima daje onu preko potrebnu sigurnost za prvi udah vazduha. Samo, odakle se seća lika ove neverovatne cnokose žene u žutoj, laganoj i svilenkastoj haljini koja je prekrivala njeno telo, oko čijeg vrata, preko ramena i ruku bila obmotan prozirni veo. Zna da je videla ne tako davno, međutim, kada, pod kojim okolnostima, kako, nije mogla da se seti. Kako je sećanje nesigurno. Sada kada joj je potrebno da se seti, bilo čega, da se uhvati za bilo šta na čijem temelju bi mogla da izgradi, rekonstruiše svoje sećanje, nije u mogućnosti da dokuči i dozove slike prošlosti. Taj lik, taj pogled, taj osmeh, topao i pokroviteljski, taj dodir ruke kojem se prepušta da je vodi, doživljava prisno. Ali od kuda ga zna. Na mah, impulsivno, reagujući na neočekivani dodir suve i mekane tkanine, oseti umirujuće dodire nežnih prstiju na svojoj koži. Tek sada, kada je uspela da odvoji pogled od crnokose žene, primetila je dve prilike koje su lebdele oko nje kako joj prinose tirkizno platno i njim obmotavaju telo predući odoru.
Ko sam ja? – ču sopstveni glas, nekako drugačiji od onog kako ga je doživljavala i čula ranije. ‘’Kada ranije?‘’, prođe joj kroz svest eho sopstvenog glasa.
Dobro došla mila moja Katina – obrati joj se Romanica toplim i zaštitničkim glasom – dobro došla među svoje sestre nebeske, među vile i rusalke. Malena, Katina, pa ja sam tvoja sestra družbenica, zaštitnica, Romanica.
Zar sam ja Katina? – učini joj se čudnim ime kojim je nazvala Romanica - Katina. Katina. Romanica. Da, da, poznato mi zvuči ali, izvini ne mogu se setiti, ne mogu... ničeg... izvini. Malo sam zbunjena. Katina. Romanica. Rusalke, vile. Hrast, sveti hrast, sveto drvo pedamnom. Sve tako poznato i sve tako nepoznato. Zbunjujuće. Oprosto Romanice. Pomozi mi. Znam da se nečeg moram setiti. Međutim, čega?
Romanica je zagrli i povede među vile koje su svojim blagim pogledom širile njoj preko potrebnu sigurnost i odgonile strah od nečeg davnog, nečeg ružnog što joj je pričinilo, osećala je, zlo, koje nije mogla da dokuči. Koračala je lagano oslanjajući se na Romanicu. Prepustila joj se, da je vodi. Koračala je ovlaš dodirujući vlati trave. Osećala je začuđujuće prijatno milovanje latice cveća po golim listovima. Lakoća kretanja kojom su obe napuštale svetilište vraćalo joj je sigurnost u vlastito postojanje, u pripadnost nekom, ovim ljupkim licima koja je okružuju i koji su prijateljski raspoloženi prema njoj.
Prateći Romanicu, došle su do litice koja se isprečila pred njima. Kao da je ne primećuje, kao da se pred njom ne nalaz bedem, zid kameni, gromada nepropustna, Romanica je nastavila svoje lagano kretanje utiskujući se u fkamen. Držeći za ruku Katinu, Romanica je nastavila svoj hod povukavši je u stenu. Gle, pomisli Katina, pa ja, ovo je čudno, neverovatno, nemoguće, prolazim kroz zid, vidim kroz stenu, vidim u steni, osećam toliko mnogo raznolikih prostora oko sebe. Čarobno. Bila je sigurna da prvi put doživljava ovo iskustvo, jedinstveno i neponovljivo, ushićujuće iskustvo. Istovremeno je uživala u sunčavim zracima na proplanku međ’ borovima u podnožju pevajućih gora i u tami stenovitih hodnika kojima se istovremeno kretala, oduševljeno je milovala ljupke agrile koje su se igrale oko nje i slušala šuštanje njenog haljetka pri dodiru sa hladnim kamenom.
