Švedski kralj Gustav Adolf II

[WEISHAUPT]

Gustav Adolf II (Rođen 9. decembra 1594. u Stockholmu, umro 16. novembra 1632. kod Lützena), jedan je od najpoznatijih švedskih kraljeva. Njegova vladavina je preobrazila Švedsku u jednu od najjačih evropskih sila, zato je i jedini švedski kralj koji nosi i naziv Veliki. Među protestantima nosi i naziv Lav sa severa, jer je spasio nemačke protestante u Tridesetogodišnjem ratu, zahvaljujući svojoj izvanrednoj vojnoj veštini.

Detinjstvo, porodica i dolazak na vlast

Gustav Adolf II dolazi iz dinastije Vaza, prethodnik mu je bio Karlo IX Švedski. Na presto dolazi 1611. kao Karlov najstariji sin iz njegovog drugog braka s Kristinom Holsteinskom. Već u svom detinstvu iskazuje zanimanje za politiku, s osam godina već prisustvuje sednicama senata a s dvanaest godina imao je važnije zadatke kao recimo prijem stranih izaslanika. S petnaest godina održao je prvi govor svojim podanicima. Učitelj mu je bio Johan Skytte, dodatno vojno obrazovanje je stekao zahvaljući tome što su se na dvoru Karla IX 1609. godine, nakon završetka rata između Španije i Holandije, nalazili mnogi strain oficiri koji su svoje znanje preneli na Gustava Adolfa. Što se tiče njegovog jezičkog znanja, govorio je odlično dva jezika – švedski i nemački. Nemački je znao jako dobro, jer je sa svojom majkom pričao samo taj jezik. Sa sedamnaest godina je došao na presto (1611. godine)a a 25. novembra 1620. ženi se Marijom Eleonorom, kćerkom Sigismunda Brandenburškog, koja je bila jako živčana žena. Njegova prava ljubav je ipak bila Ebba Magnusdotter Brahe, koja je 1611. došla na dvor švedskog kralja. Gustav Adolf se odmah zaljubio u nju i 1613. zamolio za razgovor kod njenog oca. Međutim, do ženidbe nije došlo jer se tome protivila majka Gustava Adolfa. S Marijom Eleonorom je imao dvoje dece: Kristinu Augustu (16. oktobar 1623. - 21. septembar 1624.) i Kristinu (8. decembar 1626. - 19. april 1689.), buduću kraljicu Švedske. Uz to je imao i jednog vanbračnog sina, Gustava (24. maj 1616. - 25. oktobar 1653.), kasniji grof od Wasaborga.

Vladavina Gustava Adolfa

Gustav Adolf jedan je od najpoznatijih, ako ne i najpoznatiji švedski kralj, i jedan od najboljih državnika i vojnih zapovednika tog doba. Uspeo je da transformiše Švedsku iz jedne slabe i nesigurne države u najjaču državu na Baltiku i u jednu od najjačih vojnih sila u tadašnjoj Evropi. Njegova vladavina je jedan od najvažnijih perioda švedske istorije. To se može zaključiti i po tome što je on jedini švedski kralj koji je bio nazvan Veliki. Protestanti su ga nazivali i Lavom sa severa. Tokom svoje vladavine osnovao je mnoštvo manjih ali i većih gradova među kojima je i Gothenburg. Takođe je osnovao i univerzitet u Tartu, u Estoniji, koja je tada bila u sastavu Švedske. U to doba tri najveća grada u Švedskoj su bila Riga (Latvija), Stockholm (Švedska) i Tallinn (Estonija). Kad je tek došao na vlast imao je slabu poziciju na međunarodnoj sceni, ali i u unutrašnjoj. U Švedskoj je bio beznačajan, te je bio u rukama koncila višeg plemstva, koje se pokušalo ponovno afirmisati nakon čvrste vladavine Karla IX. Prisilili su mladog kralja da prihvati dogovor prema kome bi sve visoke državne službe pripadale samo višem plemstvu. Uz to je trebalo doneti sve odluke samo u saglasnosti s koncilom. Ali taj ugovor nimalo nije uticao na vladavinu Gustava Adolfa. Klasični sukob između kralja i plemstva je ostavljen sa strane tokom cele njegove vladavine, zahvaljujući prijateljstvu i skladu koji je vladao između kralja i vođe višeg plemstva, Axela Oxenstierna. On 1612. postaje i kancelar. Zajedno, kralj i Oxenstierna su uspeli da unaprede Švedsku na svim područjima, bez obzira na to što se Švedska nalazila u tri rata koje je kralj nasledio od svog prethodnika. Upravo zahvaljujući reformama koje su sproveli Gustav Adolf i Oxenstierna Švedska je prebrodila krizu i izrasla u jednu respektabilnu evropsku silu i u vodeću protestantsku zemlju tokom Tridesetogodišnjeg rata.

 

[WEISHAUPT]

Administrativne, vojne, ekonomske i školske reforme

U Švedskoj, Gustav Adolf i Axel Oxenstierna su proveli važne reforme na području administracije, oružanih snaga, ekonomije i školstva. Administrativne reforme je proveo Oxenstierna, prvi pothvat mu je bio pretvaranje koncila višeg plemstva iz glavnog organa aristokratske opozicije u središnji organ vlade. Određeno je takođe da koncil od sada stalno zaseda u Stockholmu. To telo je imalo funkciju donošenja važnijih odluka u kraljevoj odsutnosti na vojnim pohodima. Pet vrhovnih državnih službi - kancelar, vrhovni upravitelj, blagajnik, admiral i vojskovođa – koji su do sada imali tek simboličko značenje, postale su vodeće funkcije u vladi. S vremenom ovlašćenja tih funkcija su postala sve šira. Riksdag (parlament) je postao regularni učesnik u vladi, sarađivajući s Gustavom Adolfom kao protivteža koncilu višeg plemstva. Oxenstierna je 1617. doneo odluku s kojom je definisan broj staleža u parlamentu na četiri: plemstvo, kler, građanstvo i seljaštvo. U isto vreme lokalna uprava je bila preuređena i to na 23 administrativna distrikta, 1624. godine, i prema odluci kralja Gustava Adolfa svakom distriktu je bio pridružen i po jedan kraljevski namesnik.

Oružane snage su bile u potpunosti reorganizovane od strane kralja. On je reorganizovao sistem finansiranja. Švedska nije imala više sredstava za plaćeničku vojsku, stoga je uveo vojnu obavezu. Stvorio je vojsku koja je bila plaćena, hranjena i obučena od same države. To je bio prvi takav tip vojske uopšte, prava narodna vojska u potpunosti odana kralju i kraljevstvu. Na taj način uspeo je regrutovati 40.000 Šveđana u dobu između 18 i 30 godina. Takva vojska je bila superiornija u odnosu na tadašnje plaćeničke vojske neprijatelja u svakom pogledu, a posebno po pitanju morala i borbene spremnosti. No to nije bila jedina promena u oružanim snagama Švedske; vojska se razlikovala od svih drugih evropskih vojski jer je u potpunosti odgovarala kraljevoj zamisli. Kralj je iznad svega cenio nadmoć vatrenog oružja i brzu pokretljivost vojnih trupa. Zbog toga je primarno oružje postala musketa. Kao i Maurits van Nassau, on je broj vojnika u jednoj trupi smanjio, čime je povećao mobilnost vojske. Jedna kompanija se sastojala od 72 musketara i 54 kopljanika (pikeniri). Četiri kompanije su činile jedan bataljon, osam bataljona jednu regimentu, i dve do četiri regimente jednu brigadu. Sama musketa je postala kraća a time i lakša, mehanizam punjenja je pojednostavljen. Koplja su skraćena s 5 na 3,5 metra a oprema vojnika je postala lakša. Pošto se broj trupa povećao, došlo je i do povećanja broja oficira u vojsci. Uvedene su vojne odore i oznake, što je znatno doprinelo unifikaciji vojske i podizanju borbenog morala. Gustav Adolf je znatno uticao i na vojne taktike u to doba. Zahvaljujući njemu Caracolla (Vojni potez konjice naoružane sa pištoljima ili arkebuzama koji je bio efikasan protiv kopljanika) je postala beznačajna, jer je dejstvo kopljanika i musketara išlo od tada sve više u korist musketara. A musketari su u vatrenom okršaju protiv konjice bili svakako u prednosti. Zato je Caracolla izbačena iz upotrebe, a konjica je umesto toga nastojala direktnim jurišom razbiti formacije musketara. Kralj je takođe povećao i unapredio broj pomorskih ratnih snaga, tako da bi mogao prebacivati vojsku na tlo Poljske, a kasnije i u Nemačku. Mornarica će mu poslužiti i tome da izazove Dansku za prevlast na samom moru.

Ekonomija je bila unapređena tako da bi mogla pokrivati velike ratne troškove. Nastojalo se privlačenju stranog kapitala, trgovaca i bankara, da pokrenu švedsku ekonomiju, a posebno preradu gvožđa i bakra. Tu se posebno isticao Danac Louis de Geer, koji je bio na čelu vojne industrije. Gustav Adolf je znatno povećao svoje prihode nakon što je zauzeo pruske luke kao rezultat kasnije pobede nad Poljskom. Bez obzira na visoke prihode, Švedska je svoju veliku vojsku mogla izdržavati jedino dok je bila van granica kraljevstva, kao u Tridesetogodišnjem ratu. Ukoliko bi vojska bila stacionirana unutar granica Švedske, troškove ne bi mogla pokrivati država i vojska bi postala prevelik teret za nju. Školstvo je svakako profitiralo od Gustav Adolfove velikodušnosti: obnovio je univerzitet u Uppsali, zamenivši upravu novom i dajući razne donacije.

 

[WEISHAUPT]

Kalmarski rat

Rat s Danskom je trajao od 1611. do 1613. godine i poznatiji je pod imenom Kalmarski rat. U njemu se Karlo IX usprotivio danskom kralju Kristijanu IV. Rat je izbio zbog pitanja prevlasti na Baltiku. S obzirom na to da je švedski kralj Karlo umro u novembru 1611. godine, rat je nastavio njegov naslednik Gustav Adolf. U maju 1612. Švedska je izgubila Älvsborg, strateški važno utvrđenje koje je kontrolisalo njen jedini izlaz prema Atlantiku. Iste godine u avgustu danska vojska (uglavnom sastavljena od nemačkih plaćenika) s oko 6000 vojnika zauzela je Kalmar. To je dalo Kristijanu IV priliku da pojačava svoje oružane snage u južnoj Švedskoj. Ali posredstvom Engleske i Holandije zaraćene su strane 20. januara 1613. sklopile mir u Knäredu. Švedska se morala odreći Baltika i plaćati 1.000.000 talera da bi zadržala tvrđavu Älvsborg.

Rat s Rusijom je trajao od 1611. do 1617. godine, a izbio je zato što je Švedska htela da spreči dalje širenje Rusije prema zapadu, odnosno prema Baltiku, koji je Švedskoj oduvek bio od velike važnosti. Takođe je pokušavala sprečiti Poljsku da se domogne i ruske krune. To je bilo Gustavu Adolfu prvo pravo ratno iskustvo i bilo je uspešno. Nakon mira u Stolbovu (februara 1617.), Švedska je vratila Novgorod, ali je zato dobila Ingriu i Kareliu, područja koja su spajala Finsku sa Estonijom. To je Rusima onemogućilo dalje napredovanje prema zapadu od jezera Ladoga.

Rat s Poljskom se odvijao u više faza s razdobljima mira između: 1617-1618, 1621-1622 i 1625-1629. Rat se vodio iz više razloga: s jedne strane je poljski kralj Sigismund III sebi uzimao za pravo švedsku krunu; a s druge strane je Gustav Adolf imao ekspanzionističke težnje prema lukama Pruske i Livonije. 15. septembra 1621. Gustav Adolf osvaja Rigu, 1625. Livoniju, a 1626. osvaja gradove u poljskom delu Pruske: Memel, Pillau, Elbing i druge. Konačni mir je sklopljen u Altmarku u septembru 1629. Švedska je zadržala stečene luke, koje su joj donele veće prihode nego one u celoj Švedskoj.

Tridesetogodišnji rat

Tridesetogodišnji rat je Švedskoj postao veoma značajan nakon što su katoličke snage pod vođstvom Tillyia i Wallensteina potukle protestantski savez pod vođstvom Danske u Danskom ratu (1624-1629). Albrecht von Wallenstein i vojske Svetog Rimskog Carstva zatim su osvojili Mecklenburg i Pomeraniju, na severnoj nemačkoj obali. U savezništvu s Poljskom je počeo da gradi flotu s kojom bi katolici imali prevlast na Baltiku. To je Gustavu Adolfu bio dovoljan razlog da izvrši preventivni napad na severnu Nemačku, te da oko sebe okupi severnonemačke protestante s kojima bi se mogao suprotstaviti Wallensteinu. U početku je to činio samo zbog toga da neprijatelja drži što dalje od same Švedske. Međutim, kada je uočio s kojom lakoćom se uspeo iskrcati u Nemačku, njegove su ambicije postale veće. Cilj mu je postao da zadrži sva ušća severnonemačkih reka, da formira ligu protestanata u Nemačkoj, kojoj bi on bio na čelu, i eventualno da postane car Svetog Rimskog Carstva i podeli Poljsku između Rusije i sebe. 26. juna 1630. iskrcao se kod Peenemündea na Usedomu. U januaru 1631. je sklopio mir s Francuskom, ujedinio protestante i suprotstavio se katolicima kod Breitenfelda.

 

[WEISHAUPT]

Bitka kod Breitenfelda

17. septembra 1631. kod Breitenfelda (severno od Leipziga) su se po prvi put suprotstavili Šveđani i carska vojska. Šveđani su na svojoj strani imali i Sase. Brojčanu prednost su imali protestanti, oko 40.000 vojnika, dok su katolici mogli računati na oko 35.000 vojnika. No brojčana prednost nije bila toliko odlučujuća koliko i vojna taktika. Bitka je počela oko podne s dvočasovnom paljbom iz topova. Švedski su topovi bili brojčano nadmoćniji, a što je još važnije i tehnički puno savršeniji nego carski, pa su uspeli da znatno oslabe neprijatelja. Prvi potez su napravile carske snage. Počeo je konjički juriš na čijem je čelu bio Pappenheim. On je napadao preko leve strane, ali njegov napad je bio odbačen i on je na kraju pobegao s bojnog polja. Više sreće je imao Fürstenberg koji je sa svojom teškom konjicom (Crni kirasiri) napadao preko desne strane, udarivši na saske snage koje je uspeo da razbije. To je Tillyiu bio znak da krene sa glavninom pešadijskih jedinica, koje su većinom činili kopljanici (pikeniri) na čijim su se bokovima nalazili i musketari. Nakon što su Sasi bili razbijeni, koji su činili oko 40% protestantske vojske, aktivirali su se konačno Šveđani pod Gustavom Adolfom. Švedska pešadija je uspela odbaciti napad carske pešadije, a posao je dovršila švedska konjica koja je napadala preko one strane gde je Pappenheim doživeo neuspeh. Bitka je trajala sve do večeri. Na kraju su protestanti imali 5.500 poginulih, a gubici katolika su bili 7.600 poginulih, 6.000 zarobljenih, 12.400 dezertera i 26 izgubljenih topova.

Pobeda kod Breitenfelda je bila od velikog značaja za nemačke protestante, a Gustav Adolf se uspeo afirmisati kao jedan od najsposobnijih vojskovođa u istoriji. Zatim je jako brzo napredovao kroz celu Nemačku; uspeo je čak da dođe i u Bavarsku i zapretio je i samom Beču. Wallenstein ga je ipak uspeo navući natrag na sever, u Sasku, gde je došlo do bitke kod Lützena.

Bitka kod Lützena i smrt Gustava Adolfa

Bitka kod Lützena se vodila 16. novembra 1632. Vojske su se srele već oko devet sati ujutro, ali im je zbog lošeg vremena trebalo još dva sata da se grupišu i da započnu borbu. Gustav Adolf je pod zapovedništvom imao 12.800 pešaka, 6.200 konjanika i 60 topova. Wallenstein je zapovedao sa 10.000 pješaka, 7.000 konjanika i 24 topa. Uz to carska vojska je računala na pojačanje od oko 3.000 pešaka i 2.000 konjanika. Bitka je od samog početka išla u prilog Gustavu Adolfu, ali ne samo zbog nadmoćnih topova i musketa. Finska laka konjica (Hakkapeliitta) je uspela da zaobiđe Wallensteinovu vojsku i da vrši pritisak s leđa. Upravo u tom trenutku je stiglo pojačanje na čelu s Pappenheimom koji je sprečio dalji prodor finske konjice. No Pappenheimov protivnapad nije urodio plodom; on sam je zadobio teške povrede zahvaljujući švedskim topovima. Kasnije je podlegao tim ranama. Sukob dve konjice se nastavljao, oko jedan sat popodne sam kralj Gustav Adolf je poginuo na čelu konjičkog juriša. Dim vatrenog oružja i gusta magla su još neko vreme skrivali smrt kralja. Njegov nestanak je paralisao uspešan prodor konjice preko desne strane Wallensteinove vojske. Nakon dva sata njegovo telo je pronađeno i potajno odvedeno s bojišta. Iako je Gustav Adolf poginuo u toj bici, protestanti su na kraju izborili pobedu i naterali katolike u beg. Bitka je trajala do uveče, a gubici su na obe strane bili veliki: 6.000 vojnika na švedskoj strain i 3.500 vojnika na carskoj strani. Protestanti su odneli pobedu, ali zato su je skupo platili.

 

[berislav83]

weishaupt meni je najzanimljivija licnost iz te skandinavske istorije valdemar IV aterdag i margarita danska.