„Svedočenje o zloupotrebama u sudu – gde prestaje zakon, a počinje moć?“

[1Advokat1]

Ova tema nije otvorena radi rasprave o politici, već kao pravni prikaz i dokumentovano svedočenje o konkretnom slučaju koji pokazuje kako funkcionišu mehanizmi sudske zloupotrebe u praksi.


Na primeru iz Novog Sada prikazano je kako se zloupotrebljavaju pritvor, veštačenja i sudska diskreciona ovlašćenja da bi se zataškali dokazi i produžilo neosnovano lišenje slobode.


Autor koji je o ovome pisao u knjizi Sudski kriminal: Glas iz pritvora nije novinar, već učesnik postupka – što čini ovo svedočenje autentičnim. Knjiga prikazuje hronologiju događaja, konkretna imena, zapisnike i sudske odluke koje su postale dokaz korupcije unutar sistema.


Tema je otvorena sa namerom da se razmotri pravni aspekt:

1. Da li u Srbiji postoji efikasan mehanizam kontrole sudijske odgovornosti?
2. Kako reagovati kada se sudija i tužilac direktno prozivaju za zloupotrebu položaja?
3. Da li javnost ima pravo da zna detalje iz sudskih spisa kada institucije ćute?

Diskusija je dobrodošla, ali bez ličnih napada i politizacije – fokus je na zakonu, proceduri i odgovornosti institucija.

 

[prvepruge]

Da li javnost ima pravo da zna detalje iz sudskih spisa kada institucije ćute?

Javno iznosenje detalja iz sudskih spisa nije uvek dozvoljeno, narocito licni podaci i medicinska dokumentacija itd. Tako je i u Srbiji i sirom zapadnog sveta. Cak, ako je sudjenje zatvoreno za javnost iznosenje detalja spada u krivicna dela.
Kao advokat (ako uopste jesi to) znao bi da sem prekrsajne (kleveta, povreda privatnosti) imas i krivicnu (povreda tajne postupka) i disciplinsku (kao advokat ili sluzbeno lice u Sudu) odgovornost.

A kao advokat i deo pravosudja treba da radis u skladu sa zakonima drzave, jer to i jeste sustina toga zanimanja, postovanje zakona. Bez obizra da li su ostali u tom postupku sa prave strane zakona.

 

[bezimeni1]

Ко је дужан да контролише судије? Ваљда и они морају да имају неку контролу?

 

[Nemoguća Могућност]

Ко је дужан да контролише судије? Ваљда и они морају да имају неку контролу?

bilo na referendumu....

 

[1Advokat1]

Javno iznosenje detalja iz sudskih spisa nije uvek dozvoljeno, narocito licni podaci i medicinska dokumentacija itd. Tako je i u Srbiji i sirom zapadnog sveta. Cak, ako je sudjenje zatvoreno za javnost iznosenje detalja spada u krivicna dela.
Kao advokat (ako uopste jesi to) znao bi da sem prekrsajne (kleveta, povreda privatnosti) imas i krivicnu (povreda tajne postupka) i disciplinsku (kao advokat ili sluzbeno lice u Sudu) odgovornost.

A kao advokat i deo pravosudja treba da radis u skladu sa zakonima drzave, jer to i jeste sustina toga zanimanja, postovanje zakona. Bez obizra da li su ostali u tom postupku sa prave strane zakona.

U pravu postoji granica između povrede tajnosti postupka i javnog interesa koji opravdava otvaranje određenih pitanja. Nije svako iznošenje činjenica napad na institucije — naprotiv, to je često jedini način da se sistem ispravi iznutra.


Kada institucije ne reaguju, a postoje osnovi sumnje u zloupotrebu prava, tada ćutanje prestaje da bude profesionalnost i postaje saučesništvo. U takvim okolnostima, kritika nije protivzakonita — ona je nužna faza u zaštiti zakonitosti.


Uvek postoji neko ko ima hrabrosti da otvori pitanje o kojem se drugi ne usuđuju da govore. I to je suštinska razlika između profesionalne pasivnosti i pravničke etike koja zahteva delanje. Pravo ne počiva na poslušnosti, već na odgovornosti prema istini i javnom interesu.


U svakoj ozbiljnoj državi, kada se ukaže na zloupotrebu sudijske moći, dužnost pravnika nije da štiti instituciju od kritike, već da pomogne da se utvrdi istina — ma kome ona išla u prilog. Samo tako se gradi poverenje u pravosuđe, a ne prećutkivanjem nepravilnosti pod izgovorom “tajnosti postupka”.

 

[1Advokat1]

Ко је дужан да контролише судије? Ваљда и они морају да имају неку контролу?

Kontrola sudija nije pitanje volje, već ustavna obaveza države. U Srbiji postoje tri nivoa nadzora:

1. Visoki savet sudstva (VSS) – ima ustavnu nadležnost da pokreće disciplinske postupke protiv sudija, razmatra pritužbe građana i ocenjuje rad sudija.
2. Predsednici sudova – vrše unutrašnji nadzor nad radom sudija u pogledu efikasnosti, urednosti i poštovanja rokova, ali ne smeju da utiču na odluke u predmetima.
3. Republičko javno tužilaštvo i Državno veće tužilaca – u delu gde postoji osnov sumnje na zloupotrebu položaja, korupciju ili krivično delo sudije.

Međutim, problem nastaje kada institucije koje treba da sprovode kontrolu izbegavaju odgovornost i štite “ugled sistema” umesto zakonitosti. Tada formalni mehanizmi postaju samo fasada.


U praksi, nezavisnost sudstva često se tumači kao odsustvo svake kontrole, što je pogrešno. Sudija mora biti nezavisan u odlučivanju, ali odgovoran za svaku zloupotrebu. Nezavisnost bez odgovornosti nije pravna kategorija – to je prostor za samovolju.


Zato je pitanje kontrole sudija suštinsko, jer ako nema odgovornosti onih koji sude, pravna država prestaje da postoji.

 

[1Advokat1]

bilo na referendumu....

„Jeste, al’ izgleda da su glasali sami o sebi.“