„Svedočenje o zloupotrebama u sudu – gde prestaje zakon, a počinje moć?“

[1Advokat1]

Ova tema nije otvorena radi rasprave o politici, već kao pravni prikaz i dokumentovano svedočenje o konkretnom slučaju koji pokazuje kako funkcionišu mehanizmi sudske zloupotrebe u praksi.


Na primeru iz Novog Sada prikazano je kako se zloupotrebljavaju pritvor, veštačenja i sudska diskreciona ovlašćenja da bi se zataškali dokazi i produžilo neosnovano lišenje slobode.


Autor koji je o ovome pisao u knjizi Sudski kriminal: Glas iz pritvora nije novinar, već učesnik postupka – što čini ovo svedočenje autentičnim. Knjiga prikazuje hronologiju događaja, konkretna imena, zapisnike i sudske odluke koje su postale dokaz korupcije unutar sistema.


Tema je otvorena sa namerom da se razmotri pravni aspekt:

1. Da li u Srbiji postoji efikasan mehanizam kontrole sudijske odgovornosti?
2. Kako reagovati kada se sudija i tužilac direktno prozivaju za zloupotrebu položaja?
3. Da li javnost ima pravo da zna detalje iz sudskih spisa kada institucije ćute?

Diskusija je dobrodošla, ali bez ličnih napada i politizacije – fokus je na zakonu, proceduri i odgovornosti institucija.

 

[prvepruge]

Da li javnost ima pravo da zna detalje iz sudskih spisa kada institucije ćute?

Javno iznosenje detalja iz sudskih spisa nije uvek dozvoljeno, narocito licni podaci i medicinska dokumentacija itd. Tako je i u Srbiji i sirom zapadnog sveta. Cak, ako je sudjenje zatvoreno za javnost iznosenje detalja spada u krivicna dela.
Kao advokat (ako uopste jesi to) znao bi da sem prekrsajne (kleveta, povreda privatnosti) imas i krivicnu (povreda tajne postupka) i disciplinsku (kao advokat ili sluzbeno lice u Sudu) odgovornost.

A kao advokat i deo pravosudja treba da radis u skladu sa zakonima drzave, jer to i jeste sustina toga zanimanja, postovanje zakona. Bez obizra da li su ostali u tom postupku sa prave strane zakona.

 

[bezimeni1]

Ко је дужан да контролише судије? Ваљда и они морају да имају неку контролу?

 

[Nemoguća Могућност]

Ко је дужан да контролише судије? Ваљда и они морају да имају неку контролу?

bilo na referendumu....

 

[1Advokat1]

Javno iznosenje detalja iz sudskih spisa nije uvek dozvoljeno, narocito licni podaci i medicinska dokumentacija itd. Tako je i u Srbiji i sirom zapadnog sveta. Cak, ako je sudjenje zatvoreno za javnost iznosenje detalja spada u krivicna dela.
Kao advokat (ako uopste jesi to) znao bi da sem prekrsajne (kleveta, povreda privatnosti) imas i krivicnu (povreda tajne postupka) i disciplinsku (kao advokat ili sluzbeno lice u Sudu) odgovornost.

A kao advokat i deo pravosudja treba da radis u skladu sa zakonima drzave, jer to i jeste sustina toga zanimanja, postovanje zakona. Bez obizra da li su ostali u tom postupku sa prave strane zakona.

U pravu postoji granica između povrede tajnosti postupka i javnog interesa koji opravdava otvaranje određenih pitanja. Nije svako iznošenje činjenica napad na institucije — naprotiv, to je često jedini način da se sistem ispravi iznutra.


Kada institucije ne reaguju, a postoje osnovi sumnje u zloupotrebu prava, tada ćutanje prestaje da bude profesionalnost i postaje saučesništvo. U takvim okolnostima, kritika nije protivzakonita — ona je nužna faza u zaštiti zakonitosti.


Uvek postoji neko ko ima hrabrosti da otvori pitanje o kojem se drugi ne usuđuju da govore. I to je suštinska razlika između profesionalne pasivnosti i pravničke etike koja zahteva delanje. Pravo ne počiva na poslušnosti, već na odgovornosti prema istini i javnom interesu.


U svakoj ozbiljnoj državi, kada se ukaže na zloupotrebu sudijske moći, dužnost pravnika nije da štiti instituciju od kritike, već da pomogne da se utvrdi istina — ma kome ona išla u prilog. Samo tako se gradi poverenje u pravosuđe, a ne prećutkivanjem nepravilnosti pod izgovorom “tajnosti postupka”.

 

[1Advokat1]

Ко је дужан да контролише судије? Ваљда и они морају да имају неку контролу?

Kontrola sudija nije pitanje volje, već ustavna obaveza države. U Srbiji postoje tri nivoa nadzora:

1. Visoki savet sudstva (VSS) – ima ustavnu nadležnost da pokreće disciplinske postupke protiv sudija, razmatra pritužbe građana i ocenjuje rad sudija.
2. Predsednici sudova – vrše unutrašnji nadzor nad radom sudija u pogledu efikasnosti, urednosti i poštovanja rokova, ali ne smeju da utiču na odluke u predmetima.
3. Republičko javno tužilaštvo i Državno veće tužilaca – u delu gde postoji osnov sumnje na zloupotrebu položaja, korupciju ili krivično delo sudije.

Međutim, problem nastaje kada institucije koje treba da sprovode kontrolu izbegavaju odgovornost i štite “ugled sistema” umesto zakonitosti. Tada formalni mehanizmi postaju samo fasada.


U praksi, nezavisnost sudstva često se tumači kao odsustvo svake kontrole, što je pogrešno. Sudija mora biti nezavisan u odlučivanju, ali odgovoran za svaku zloupotrebu. Nezavisnost bez odgovornosti nije pravna kategorija – to je prostor za samovolju.


Zato je pitanje kontrole sudija suštinsko, jer ako nema odgovornosti onih koji sude, pravna država prestaje da postoji.

 

[1Advokat1]

bilo na referendumu....

„Jeste, al’ izgleda da su glasali sami o sebi.“

 

[prvepruge]

U pravu postoji granica između povrede tajnosti postupka i javnog interesa koji opravdava otvaranje određenih pitanja. Nije svako iznošenje činjenica napad na institucije — naprotiv, to je često jedini način da se sistem ispravi iznutra.


Kada institucije ne reaguju, a postoje osnovi sumnje u zloupotrebu prava, tada ćutanje prestaje da bude profesionalnost i postaje saučesništvo. U takvim okolnostima, kritika nije protivzakonita — ona je nužna faza u zaštiti zakonitosti.


Uvek postoji neko ko ima hrabrosti da otvori pitanje o kojem se drugi ne usuđuju da govore. I to je suštinska razlika između profesionalne pasivnosti i pravničke etike koja zahteva delanje. Pravo ne počiva na poslušnosti, već na odgovornosti prema istini i javnom interesu.


U svakoj ozbiljnoj državi, kada se ukaže na zloupotrebu sudijske moći, dužnost pravnika nije da štiti instituciju od kritike, već da pomogne da se utvrdi istina — ma kome ona išla u prilog. Samo tako se gradi poverenje u pravosuđe, a ne prećutkivanjem nepravilnosti pod izgovorom “tajnosti postupka”.

U jbt, pa ti si jos u studentskom dobu. Sto ne kazes da na nama vezbas? Mani se visokoumnih i moralnih nacela, u Pravu se koriste zakoni i tacno definisane situacije i konsekvence, uoblicene clanovima konkretnog zakona.

 

[1Advokat1]

U jbt, pa ti si jos u studentskom dobu. Sto ne kazes da na nama vezbas? Mani se visokoumnih i moralnih nacela, u Pravu se koriste zakoni i tacno definisane situacije i konsekvence, uoblicene clanovima konkretnog zakona.

Vidim da pokušavaš da svedeš pravnu raspravu na lični nivo, ali hajde da se držimo pojmova i zakona.


Niko nije rekao da treba iznositi lične podatke, niti medicinsku dokumentaciju – to bi bilo protivno čl. 147 Krivičnog zakonika. Međutim, postoji i čl. 15 Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji daje osnov da se objave podaci koji ukazuju na zloupotrebu javne funkcije.


Upravo zato se i pravi razlika između “tajnosti postupka” i “javnog interesa”. Ako se iznosi informacija koja ukazuje na korupciju ili sistemsku zloupotrebu, ona ne spada pod povredu tajnosti, već pod zaštitu javnog interesa.


Uostalom, pravo nije vežba iz poslušnosti nego instrument odgovornosti. Sudska praksa je puna primera kada su upravo oni koji su “progovorili” bili u pravu, dok su oni koji su se pozivali na “tajnost” bili deo problema.


Dakle, pitanje nije da li je tema pravno rizična – već da li postoji interes javnosti da zna šta se u pravosudju dešava. A taj interes, priznaćeš, u Srbiji nikada nije bio veći.

 

[prvepruge]

Vidim da pokušavaš da svedeš pravnu raspravu na lični nivo, ali hajde da se držimo pojmova i zakona.


Niko nije rekao da treba iznositi lične podatke, niti medicinsku dokumentaciju – to bi bilo protivno čl. 147 Krivičnog zakonika. Međutim, postoji i čl. 15 Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji daje osnov da se objave podaci koji ukazuju na zloupotrebu javne funkcije.


Upravo zato se i pravi razlika između “tajnosti postupka” i “javnog interesa”. Ako se iznosi informacija koja ukazuje na korupciju ili sistemsku zloupotrebu, ona ne spada pod povredu tajnosti, već pod zaštitu javnog interesa.


Uostalom, pravo nije vežba iz poslušnosti nego instrument odgovornosti. Sudska praksa je puna primera kada su upravo oni koji su “progovorili” bili u pravu, dok su oni koji su se pozivali na “tajnost” bili deo problema.


Dakle, pitanje nije da li je tema pravno rizična – već da li postoji interes javnosti da zna šta se u pravosudju dešava. A taj interes, priznaćeš, u Srbiji nikada nije bio veći.

Clan 15 Zakona o slob.prist.inf.od jav.znacaja ne daje osnov da se objave te informacije kako si naveo, taj clan zakona formulise kako se podnosi zahtev i rokovi za resavanje istog. U clanu 2 tog zakona se formulise sta je informacija od javnog znacaja a nigde ne stoji da su to licni i medicinski podaci pojedinca nego informacije nastale u radu i u vezi rada organa javne vlasti a sadrzane u odredjenom dokumentu. Pa tako niko ne moze da trazi/dostavi informaciju da li je predsednica Skupstine Srbije lezbijka ili da li je ona dala jajnu celiju za rodjenje deteta joj jer to nisu informacije od javnog znacaja. Ali zato njena prijavljena imovinska karta jeste informacija od javnog znacaja i taj dokument je dostupan javnosti.

Toliko o pravima, cak i laici mogu da ga razumeju.
Ubacih te na svoju ignore listu, cisto da znas.

 

[1Advokat1]

Clan 15 Zakona o slob.prist.inf.od jav.znacaja ne daje osnov da se objave te informacije kako si naveo, taj clan zakona formulise kako se podnosi zahtev i rokovi za resavanje istog. U clanu 2 tog zakona se formulise sta je informacija od javnog znacaja a nigde ne stoji da su to licni i medicinski podaci pojedinca nego informacije nastale u radu i u vezi rada organa javne vlasti a sadrzane u odredjenom dokumentu. Pa tako niko ne moze da trazi/dostavi informaciju da li je predsednica Skupstine Srbije lezbijka ili da li je ona dala jajnu celiju za rodjenje deteta joj jer to nisu informacije od javnog znacaja. Ali zato njena prijavljena imovinska karta jeste informacija od javnog znacaja i taj dokument je dostupan javnosti.

Toliko o pravima, cak i laici mogu da ga razumeju.
Ubacih te na svoju ignore listu, cisto da znas.

Hvala na pojašnjenju, ali ovde se ne radi o članu koji definiše rokove, već o principu javnog interesa koji se proteže kroz čitav Zakon, uključujući čl. 2, 5 i 14. Taj princip ima naddržavni karakter — potvrđen je i u praksi ESLJP (Evropskog suda za ljudska prava), gde se sloboda govora i objavljivanje informacija o zloupotrebi državnih funkcija tumači šire od nacionalnih ograničenja.


Zato i postoje situacije kada pojedinac, iako svesno rizikuje da “izađe iz okvira tajnosti”, ima legitimno pravo da iznese činjenice ako time štiti javni interes. U tim slučajevima, to nije pravni prekršaj – to je akt građanske hrabrosti.


Upravo zato što je sistem zatvoren i inertan, javnost u Srbiji saznaje o zloupotrebama tek kad neko odluči da progovori uprkos pritiscima. Takvi istupi nisu protiv prava – oni su dokaz da pravo još uvek postoji, makar van institucija.


Ignorisanje sagovornika ne menja činjenice. U pravnom smislu, ćutanje nikada nije dokaz, ali je često priznanje.