Сведочанства о Србима у Бугарској

Гласови ћ и ђ јесу изразито српска језичка особеност, и по томе се српски говори препознају и разликују од кајкавских (словеначких), чакавских (хрватских) и правих бугарских говора. Најизраженије језичке појединости које Шопове језички и етнички одвајају од правих Бугара јесу екавски изговор јата (нпр. срп. бело, вера : буг. бяло, вяра) и рефлекс старих сугласничких група *tj и *dj (нпр. срп. кућа, свећа : буг. куща, свешт; срп. међа, веђа : буг. межда, вежда). Ови важни дијалекатски детаљи у наше време оживљени су као два најизразитија српско-бугарска контраста, у којима је српски развој гласова [ћ ђ] захватио западну половину Бугарске, док су на њеном истоку остали сачувани архаизми [шт жд]. Милојко Веселиновић, када говори о „најјачој српској сили” ‒ гласовима ћ и ђ, каже да су се „испели на Витош и Рило као какве војводе”.
 
Пронашао сам неколико топонима Српске колибе широм западних и средишњих делова Бугарске (буг. Сръбски колиби или Сръбските колиби): код Разлога; затим на југу Бугарске, у општини Смољан, у близини села Димова, забележен је 1936. године локалитет Српске колибе; недалеко од Ботевграда смештено је село Средњи рт, чија се једна од махала назива Подлес, док је старији назив био Српске колибе; село Бјала (буг. Бяла) код Сливена такође крије локалитет који се назива Српске колибе; у Габровској области на Старој планини у рејону превоја Шипка постоји локалитет Српске колибе, који се заправо помиње и као Српске ливаде: „Почти цял километър се върви по равното било на горския рид, след което пътят се спуска към седловината, наречена Сръбски поляни (Сръбски колиби). Тук се излиза на широк и удобен път, който води от Габрово към Равна гора, към старата стружка, и служи за извозване на дървения материал. Още на Сръбските поляни може да се излезе на него или да се продължи направо и след едно незначително изкачване на малко билно възвишение да се излезе при една беседка, построена вдясно от пътя” (Данов и др. 1958: 124). Топоним Српске колибе у свести Бугара олако се објашњава присуством српских заробљеника из Првог светског рата на том локалитету. Ових пет истих топонима могу указивати на трагове средњовековних српских сточарских колиба на тим просторима, које су имале своју улогу током сезонског сточарења.
 
Колибе су тип привремених, сезонских насеља и углавном се налазе у брдско-планинским и пашњачким пределима. Њих су махом формирали сточарски досељеници који су припадали истом роду. Временом оне постају стална насеља или засеоци. Године 1948. скупина таквих колиба административно се одвојила од села Караша (код Ботевграда) под именом Средњи рт. Једна од тих колиба (махала) назива се Подлес, а сведочанство о њиховом старом именовању Српске колибе и стварном пореклу овог топонима оставио је бугарски археолог Богдан Николов: „Подлес, наричани още Сръбски колиби, са образувани от рода Ралчовци, преселници от Западните покрайнини в първата половина на XIX в. Понеже са дошли откъм Сърбия, затова им казват и Сръбски колиби, а местността е с име Подлес” (Николов 1996: 414‒415). Овај податак указује на то да Српске колибе представљају скупину кућа једног рода који се у неком тренутку или доселио из српских крајева или има српско порекло. Политички (не и географски) термин Западне покрајине у овом контексту није никако прикладан, будући да се у бугарској историографији почео употребљавати после Првог светског рата, а односио се на оне крајеве које је Бугарска након 1919. године „уступила” новоформираном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

pop80
Partizani u WW2
2 3 4
Odgovora
85
Pregleda
1.311
Лекизан
Лекизан
Belgradeboy
Piramide u Egiptu
Odgovora
7
Pregleda
298
Khal Drogo
K
Nina
Sultanija Hurem, „najmoćnija” žena u istoriji Osmanskog carstva
Odgovora
5
Pregleda
205
Nina
Nina

Back
Top