ФАМОЗНИ ДЕВИЗНИ КУРС
Последица наопаког посматрања новца као робе, довела је и до погрешног веровања да се вредност динара одређује девизним курсом. Међутим, ни динари ни девизе нису роба, па их тако не треба ни третирати. Девизни курс једноставно представља паритет по коме се различите валуте међусобно размењују, као последица циркулисања у различитим привредним системима, са различитим ценовним односима. Тако би барем требало, а зашто није можемо „захвалити“ банкарима који фалсификујући новац и уз примену пливајућег курса, остварују огромне зараде на курсним разликама.
Вредност динара одређује искључиво његова куповна моћ на домаћем тржишту, што важи и за девизе у њиховим домицилним земљама. Запитајте се, када би на свету постојала само једна држава, како би се мерила вредност њене валуте? Девизама којe не постоје?! Апсурд, зар не? Ово је довољно јасан и недвосмислен доказ да девизни курс нема никакве везе са вредношћу националне валуте.
Девизни курс добија на важности само када је земља задужена инокредитима, као и динарским кредитима са девизном клаузулом, што је еквивалент војној окупацији, само без испаљеног метка. Таквом штеточинском политиком, монетарне власти излажу земљу девизним токовима, каматама и ризицима над којима Србија нема контролу, јер не може да емитује девизе. Може само динаре и то под условом да поврати монетарни суверенитет. Када би се земља раздужила или макар увела мораторијум на плаћање, уз укидање девизних клаузула, и фамозни девизни курс би изгубио свој значај, нити би то људе толико интересовало.
Србија треба да уведе фиксни девизни курс, при чему би се паритет динара према појединим валутама формирао на бази њихове куповне моћи у домицилној земљи. Примера ради, ако се за 1 евро може купити приближно исто робе из одабране корпе производа и услуга, као и за 100 динара, курс наравно треба да износи 1:100. Овако формирање девизног курса је најпоштеније и најлогичније, све остало је „лов у мутном“ који иде на руку само лажним банкарима и шпекулантима.
Девизе треба да се користе у мери у којој их има по основу извоза и дознака из иностранства. Нема прекограничних кредита који представљају омчу око врата домаћој привреди, ни задуживања банака у иностранству, а самим тим ни прилива страног шпекулативног новца.
Тражња за девизама би морала да се смањи и сведе у реалне оквире и то: протекционистичким мерама које би смањиле увоз, а подстакле домаћу производњу као једини одрживи извор нове вредности и друштвеног богатства, затим укидањем могућности девизне штедње у банкама, тј. приписа камате, као подривајуће и штеточинске појаве по домаћи привредни систем, што би смањило потражњу за девизама мотивисану пуким тезаурисањем, односно безризичним (неоправданим и нереалним) профитерством на туђој грбачи.
По потреби, увести мораторијум на постојеће дугове према иностранству, како би се привреда опоравила и дошла до даха. Оне који мисле да то није фер према инокредиторима, само бих подсетио и указао на чињеницу да се девизе данас, једнако као и динари, пуштају у оптицај фалсификовањем, тј. узурпацијом новчане емисије од стране банкара. Одлагањем обавезе плаћања, банкари не би имали никакав реални губитак. Чак и када би им одбили плаћати камату. Додуше, на то би мало теже пристали, али није згорег имати у виду када други пут чујете домаће политиканте и изроде како говоре о новим страним кредитима и дуговима.
Извор:
http://narodnidogovor.rs/2011/04/famozni-devizni-kurs-2/
Ни нећеш, а и то остало што си учила, не узимај здраво за готово, него критички размишљај и логички повезуј. То што је неко професор, не значи да ти говори истину, чак и кад има добре намере. То се нарочито односи на новац и банкарство.
